Test za dijagnostikovanje anoreksije
Test je preuzet iz knjige “Poremećaji ishrane”, autorke dr Danice Vidić (2003)
Tag: anoreksija
Ortoreksija: Poremećaj ili normalno ponašanje u ishrani
Ortoreksija je zaokupljenost pripremom zdrave hrane, planiranjem jelovnika, redovnim vežbanjem i borbom protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu hranu.
Ortoreksija je nastala od grčkih reči “orthos” – ispravan i “orexis” – apetit. Ortoreksija je ekstremna predanost zdravoj hrani i prvi put je definisana 1997. godine od strane doktora Stevena Bratmana (Bratman), specijaliste alternativne medicine.
Cilj ortoreksičara nije smanjenje telesne težine i mršavljenje. Ortoreksičar želi se kroz konzumaciju isključivo zdrave hrane oseća čisto i prirodno, pa se zato bavi preteranim proveravanjem kvaliteta hrane. Ima karakteristike anoreksije i bulimije, jer u njegovoj osnovi leži opsednutost hranom. Ortoreksija nervoza podrazumijeva fiksaciju isključivo na zdravu hranu, pre nego na samu količinu namirnica koja se konzumira. U poslednje vreme, sve više ljudi izbacuje gotovo cele grupe namirnica iz ishrane, smatrajući da je to jedini način da uvek budu zdravi i puni pozitivne energije. Nisu svi intolerantni na gluten ili laktozu, pa ne moraju izbegavati mleko, brašno, šećere, so …
Konzumacija isključivo zdrave hrane polako postaje i globalni trend kod žena od 40 – 50 godina, koje bi htele da izgledaju kao tinejdžerke, što je primetno u velikom broju na društvenim mrežama, gde se sve više ljudi bavi konzumacijom prave, zdrave hrane.
Nejasna je granica između normalne, zdrave ishrane i poremećaja poput ortoreksije, ali se ona odnosi na situaciju kada prelazak na isključivo zdravu hranu izaziva veliki stres ili nosi sa sobom ozbiljne posledice.
Ortoreksičari smatraju da su itekako skrenuli s puta, ako su pojeli komad neproverenog hleba, zbog čega postaju prilično uznemireni. Nakon tih neproverenih namirnica, u ovom slučaju hleba, jedu isključivo superzdrave namirnice – razne semenke ili sveže povrće. Vole da jedu samo kod kuće, gde imaju potpunu kontrolu što se tiče ishrane, gde im niko ništa ne nameće. Ovakvo ponašanje im vrlo često narušava veze s porodicom i prijateljima, a oni – ortoreksičari u većini slučajeva nisu svesni ovakvog ponašanja, koje utiče i na mentalno stanje i zdravlje.
Ortoreksija i anoreksija
Ortoreksija se često meša s anoreksijom, zbog nekoliko zajedničkih posledica. Većina ljudi koji pate od ortoreksije pokazuju želju za gubitkom težine i izgledaju uglavnom mršavo u sličnoj meri kao i anoreksičari. Ortoreksičari se, takođe, izoluju od okoline, što ih čini depresivnim i stalno napetim. Ortoreksija nervoza izaziva drastično mršavljenje i ekstremnu opsesiju da se konzumiraju samo zdrave namirnice. Zanimljivo je da ortoreksičari osećaju nadmoć, zbog svoje savršene discipline u prehrani, dok im jelo predstavlja gotovo sveti ritual.
Zalogaji se mogu žvakati pedeset puta ili više, a najčešće se konzumira zdravo voće ili povrće. Kad osoba napravi i najmanji prekršaj, recimo kada pojede kuglu sladoleda, gotovo uvijek oseća krivicu. Nakon toga obavezno sledi samokažnjavanje, koje je najčešće u vidu još strožije dijete. Ovaj poremećaj je izraženiji kod mlađe populacije i među tinejdžerima, na koje lakše mogu uticati internet i elektronski mediji, koji na neadekvatan način informišu javnost o zdravoj hrani, kako piše londonski Dejli Mejl .
Ortoreksija se javlja, jer velika većina u medijima reklamiranih zdravih režima ishrane, prikriva striktne dijete.
Dijete iz magazina, časopisa, ili sa interneta, u većini slučajeva nisu zdrave, jer nisu individualne i po preporuci nutricioniste. Takođe, ako se izgubi preveliki broj kilograma putem ishrane, a uz to se ne trenira, ostaće problem viška kože, koji se ni na jedan drugi način, osim operacijom neće moći rešiti. Najbolje je imati izbalansiranu prehranu, a koju je prepisao nutricionista, kao i pravilan, vođen trening od strane stručne osobe.
Na internetu postoje brojne dijete, koje ljudi masovno primenjuju, bez konsultacije s lekarom i baš često se događa “jo – jo” efekat, kada se izgubljena kilaža lako vrati. Čak se dobije par kilograma više, nego pre početka dijete. Dijete poput paleo, UN dijete, pirinač- dijete, mesečeve dijete, Atkinsonove dijete, hrono dijete i mnogih drugih, zaista daju efekat u početku, ali kada se prestane s takvim režimom ishrane, neminovan je povratak kilaže na staro. Svaka od tih dijeta ima svojih prednosti i mana, ali je najbolje uz konsultaciju s nutricionistom pronaći onu, individualnu, koja zbog analiza krvi i masnoća u telu odgovara toj osobi koja želi smršati (ili da nabaci kilažu, jer nisu sve dijete – režimi ishrane za mršavljenje).
Sve o anoreksiji na jednom mestu
Anorexia nervosa: Određenje
Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).
Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.
Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa
Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).
Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):
- Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
- Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
- Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
- Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.
Tipovi anoreksije
- Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
- Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.
Početak anoreksije
Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.
Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.
U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.
Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje
Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.
Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).
Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:
1) Samopoštovanje
Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.
Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.
Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.
2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)
Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.
Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.
Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.
3) Perfekcionizam
Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).
Uzroci i tumačenja
Uzroci anoreksije traže se u:
- organskim,
- psihičkim,
- psihosomatskim i
- kulturnim činiocima.
Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.
Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.
Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.
Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.
Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.
Anoreksija u kontekstu socijalne integracije
Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).
Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:
- opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
- histrionički (seksualni konflikti) i
- shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).
U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.
Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom
Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!
Tretman
Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.
Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.
Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.
Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.
Kult savršenog izgleda i poremećaji ishrane
Ovaj tekst je uvod u poremećaje ishrane i način na koji ti poremećaji utiču na ljudsku psihu i telo. Bitno je i kako oni utiču na odnos prema vlastitom telu i na način na koji vidimo sebe, tačnije kakav je odnos prema slici vlastitog tela, tzv. body i self – image.
Narcizam je neizbežan faktor koji, bez obzira koliko je ili pozitivan ili negativan, utiče na način na koji vidimo sebe i kako se borimo da bismo izgledali lepo, bilo to izgladnjivanjem, preteranim unošenjem hrane i na koji način doživljavamo sebe, itd. Poremećaji ishrane su u korelaciji s medijski nametnutim imperativom i konstruisanim standardom lepote.
Cilj ovog teksta jeste da se poveća svest mladih osoba, pre svega devojaka, jer je kod njih uočljiv veći procenat poremećaja ishrane. Cilj je i povećanje svesti o značaju zdravlja, razlici između zdravlja i zdravog, pravilno uhranjenog tela i premršavosti ili pothranjenosti – izgladnjivanja. Potrebno je i pomoći mladima da zavole svoje telo, da uvide značaj pravilne ishrane i umerenog i pravilnog načina vežbanja.
Takođe, cilj je i da mladi shvate razliku između fotošopovanja slika, koje se propagiraju u medijima i nemaju veze sa realnošću i realnog, zdravog, svežeg izgleda, i samim tim realne telesne težine i telesne građe, koja je jedinstvena, a ne univerzalna – kakvom je mediji prikazuju i samim tim i propagiraju.
Poremećaji ishrane o kojima će u narednim tekstovima biti reči su: anoreksija, bulimija i ortoreksija (nervoza), bulimareksija, a već smo spominjali pregoreksiju i poremećaje slike tela – bigoreksiju, tanoreksiju, kao i body dysmorphic disorder (BDD).
Spominjaćemo i razne izazove i trendove, poput razmaka između butina, popularnih dijeta i nezdravih trendova u ishrani, poput jedenja vate, a koji povezuju poremećaje u ishrani sa slikom sopstvenog tela i izgleda.
Anoreksija i Bulimija
Anoreksija i njeni osnovni simptomi
Anoreksiju nervozu su 80-ih godina 19. veka opisali i izdvojili kao posebnu psihičku bolest dva naučnika: Laset u Francuskoj i Gul u Engleskoj. Od tada, pa do 60-ih godina 20.veka ona je bila vrlo retko oboljenje. (Čak je i Frojd, u svojoj knjizi “Studije o histeriji”, na 102. i 110. strani, spominjao odnos psihičke bolesnice prema hrani i psihosomatske bolove u trbuhu i svesno odbijanje hrane, a on se takvim studijama o histeriji bavio krajem 19. i početkom 20. veka). Bulimija nervoza je opisana i izdvojena kao posebna psihička bolest krajem 80-ih godina prošlog veka. Od tada su poremećaji ishrane u laganom, ali stalnom porastu, s tim da je poslednjih godina izraženiji porast učestalosti bulimije. (Vidić, 2003)
Da bismo dalje objašnjavali poremećaje prehrane, moramo naglasiti da ishrana spada u vitalne nagone, poput nagona za samoodržanjem (opstanak i ishrana), dok u ostale vitalne nagone spadaju i nagon za održanjem vrste (seksualni nagon) i roditeljski nagon. Ovde možemo uvideti značaj pravilne, zdrave ishrane.
Anoreksija je psihički poremećaj i spada u grupu poremećaja ponašanja. To je psihički uslovljen poremećaj, jer je pre početka bolesti mlada osoba telesno zdrava. Telesni simptomi, vidljivi na prvi pogled su posledica, a ne uzrok poremećaja. Njena simptomatologija se javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade osobe na psihičkom, porodičnm i socijalnom planu. Ona je, posle bulimije, najčešći poremećaj ishrane u pubertetu i adolescenciji. To je uglavnom bolest ženske populacije – bolest devojčica i mladih devojaka. Reč “anoreksija” u slobodnom prevodu znači gubitak apetita.
“Za razliku od bulimije koja se javlja kao prateći simptom neke druge psihičke bolesti, npr. depresije, gde stvarno imamo gubitak apetita, kod anoreksije nervoze apetit je očuvan do zadnjih stadijuma bolesti. Mlada devojka odbija da jede, iako oseća glad – jer je muči strah od debljine i ima opsesivnu potrebu da održi nisku telesnu težinu. Ona se meri više puta dnevno i neznatno povećanje težine doživljava kao katastrofu. Nikada nije zadovoljna svojom težinom. Da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze, potrebno je da telesna težina bude za 20% ispod očekivane za njen uzrast i visinu“. (Vidić, 2003)
U nekim slučajevima, oboleli pribegavaju i konzumaciji cigareta za održavanje težine ispod prihvatljive; može im se desiti i smanjenje libida, kao i neredovni ciklusi ili gubitak menstruacije (kod žena).
Da bi održali tu nisku telesnu težinu, skloni su i gutanju vate, umesto hrane, jer ih vata dovodi do sitosti, a pošto ne unose hranu, telo će im biti sve mršavije i mršavije i neće više osećati glad nakon konzumacije vate umesto pravih namirnica.
Bulimija nervoza i njeni simptomi
Bulimija nervoza je najčešći poremećaj ishrane u adolescenciji. Bulimija je izdvojena i opisana kao posebna bolest krajem 80-ih godina. To je psihičko oboljenje koje spada u poremećaje ponašanja ishrane. Kao i kod anoreksije, postoji opsesivna želja da se bude mršav, kao i bolesni strah od hrane – “hrana je moj najveći neprijatelj”. Ono što je tipično za bulimiju su bulimične krize ili bulimični napadi. Bulimična kriza se odvija u nekoliko faza. Ona počinje kratkim razdobljem intenzivne napetosti i neodoljive želje da se unese hrana. Ovu potrebu za hranom najveći broj bulimičnih devojaka razlikuje od osećaja gladi. I kad postoji borba protiv prejedanja, ona je bezuspešna. “Ponavljam sebi nećeš, nećeš i već se nalazim pred hladnjakom i trpam u sebe sve što nađem”.
U drugoj fazi – fazi prejedanja pacijentkinja unosi velike količine hrane, obično lakosvarljive, visoko kalorične, ugljeno-hidratne hrane – keks, hleb, pecivo, čokoladu. Nakon prejedanja nastaje faza kajanja, lošeg raspoloženja, osećaja krivice, straha, samopotcenjivanja i davanja sebi obećanja da od sutra prekida. (Vidić, 2003)
Strah da će uneta hrana da se “zalepi” svuda po telu, čini da ona želi da je se što pre oslobodi – izazivajući povraćanje i uzimajući prvo manju, a zatim sve veću količinu lekova za čišćenje. Nakon izvesnog vremena, tokom kojeg strogo kontroliše svoju ishranu, obično tako što gladuje ili unosi male količine “dozvoljene, zdrave hrane” (voće, sirovo povrće), kriza se ponavlja.
Bulimični napad može se odvijati od tri puta nedeljno, do više puta tokom dana, tako da se celokupna aktivnost svede na pribavljanje, pripremanje, jedenje i povraćanje. Taj haos u ishrani se postupno širi na sve sfere života. “Bolesnica se oseća odbačenom, nevoljenom i krivom, a to pogoršava njeno ionako teško stanje. Ona je depresivna, potcenjuje sebe, čak i mrzi sebe i često se kažnjava”. (Vidić, 2003)
Još neki simptomi bulimije su: sve veća briga o težini, neredovni ciklusi kod žena, osećaj umora, osećaj krivice, održavanje iste težine uprkos dijeti. Ovde možemo uočiti da se telo kroz simptome vraćanja kilaže ili umora, kao i neredovnim ciklusima bori protiv takvih, loših navika u ishrani.