U videu je razjašnjeno koji mogu biti osnovni uzroci anksioznosti i napada panike i prikazana šema samostalnog traganja za uzrokom za ljude koji ne mogu jasno da ga identifikuju. Ova šema može pomoći svima koji iz bilo kojih razloga ne mogu da priušte psihoterapiju, a nikako ne mogu da shvate zašto se kod njih javila anksioznost.
Takođe, navedeni su razlozi u prilog rada na uzroku spram rada na isključivom otklanjanju simptoma.
U ovom videu pričali smo o tome zašto je sve veći broj ljudi anksiozno, koliko su fb grupe podrške korisne u procesu oporavka, kao i šta je sve neophodno da bi se promena desila.
Mnogim ljudima odsustvo kontrole nad sopstvenim ponašanjem može da pokvari ceo dan (ili čak život). U ovom videu je zato istaknuta važnost samokontrole i opisano čuveno pravilo 90/10. Priložena je i jedna tehnika za bolje upravljanje vlastitim mislima i reakcijama.
Pred Vama se nalazi Bekov Inventar Anksioznosti (BAI), jedan od najpoznatijih instrumenata za procenu nivoa anksioznosti današnjice. Ukoliko Vas interesuje koliko je intenzivna Vaša anksioznost, pristupite rešavanju testa.
Zaokružite onaj broj koji označava koliko ste navedene simptome i osećanja imali tokom prošle nedelje. Pri tome koristite ovu šemu:
0 – uopšte nije bilo prisutno
1 – malo izraženo ili retko
2 – mnogo izraženo ili često
3 – veoma mnogo izraženo, bilo je skoro nepodnošljivo
1. Utrnulost (neosetljivost na dodir) ili trnjenje
0
1
2
3
2. Osećanje vreline
0
1
2
3
3. Nesigurnost u nogama
0
1
2
3
4. Nemogućnost da se opustite
0
1
2
3
5. Strah da će se dogoditi najgore
0
1
2
3
6. Vrtoglavica ili zamagljen vid
0
1
2
3
7. Lupanje ili ubrzan rad srca
0
1
2
3
8. Nestabilnost
0
1
2
3
9. Užasnutost
0
1
2
3
10. Nervoza
0
1
2
3
11. Osećanje da ćete se ugušiti
0
1
2
3
12. Drhtanje ruku
0
1
2
3
13. Osećanje da se tresete
0
1
2
3
14. Strah od gubitka kontrole
0
1
2
3
15. Teškoće u disanju
0
1
2
3
16. Strah od umiranja
0
1
2
3
17. Preplašenost
0
1
2
3
18. Loše varenje ili smetnje sa stomakom
0
1
2
3
19. Nesvestica
0
1
2
3
20. Crvenilo lica
0
1
2
3
21. Znojenje (koje nije izazvano vrućinom)
0
1
2
3
Saberite zaokružene odgovore i Vaš skor pronađite u sledećoj klasifikaciji:
0-21 – niska anksioznost
22-35 – srednja anksioznost
36 i više – zabrinjavajući nivo anksioznosti
Naše telo nikada nije milosrdno prema nama u trenucima kada mu nije povolji. Šta god da mu fali, ono nam šalje jasne i neprijatne signale, kako bi ga zadovoljili. Stomak nam krči kada je telo gladno, bešika je napeta kada je prisutna potreba za mokrenjem, usta su suva i grlo skupljeno kada je žedno, koža je naježena i stresamo se kada mu je hladno, imamo grčeve i zavijanja u stomaku kada ono želi da se isprazni… Dakle, ono je biće koje komunicira, onako kako ume. A ume ovako neprijatno ili čak bolno, jer ga drugačije ne bi čuli. Da su njegovi signali samo malo manje ubedljivi i uporni, malo blaži i podnošljiviji, mogli bismo mnogo duže da ga lišavamo njegovih potreba. A ove potrebe ne trpe odlaganje, one su uslov opstanka samog tog tela. Zato i signali moraju biti jasni, jaki i netrpežni.
Ovako izloženo, možemo zaključiti da su ovi, iako neprijatni simptomi, u službi očuvanja našeg tela. Oni rade za njega. Oni su signal da je telo na nekom nivou nezadovoljeno i da mu preti kolaps. Dakle, njihova uloga je saveznička, a ne protivnička.
Pored ovih, nama već dobro poznatih simptoma tela, koje smo imali prilike da upoznamo tokom razvoja, telo je u stanju da fabrikuje i mnoge druge koji su predmet našeg čuđenja – vrtoglavice, mučnine, podrhtavanje svih mišića, mišićnu napetost, nesvestice, jako lupanje srca, osećaj gušenja, zamagljen vid, nemiran san, insomniju, itd. Kada ih stavimo ovako na gomilu, oni predstavljaju simboličke reprezente anksioznosti i napada panike. Zbog nemogućnosti da ih rastumačimo i objasnimo funkciju njihovog nastanka, mi ih radije zovemo poremećajima i pokušavamo da se sa njima borimo. Shvatamo ih kao nemile goste, kao atake na naš život, kao surove neprijatelje koje treba iskoreniti.
Istina je da nas je naša ljudska priroda bolje pripremila da razumemo one prve signale, tj. fiziološke potrebe. I lakši je to posao svakako. Posebno, jer su takve potrebe univerzalne – prisutne kod svih ljudi, manifestuju se na isti način i traže istovetan model zadovoljenja. Nema te osobe koja oseća da joj je koža vruća i preznojena, koja će se zbog toga dodatno obući. Ovo je neprijatno stanje koje nosi nedvosmislenu poruku – raskomoti se!
A šta nam je činiti kada nam srce lupa kao da ćemo dobiti srčani udar? Šta uraditi kada se ceo treseš iščekujući neki nemili događaj? Nema ustaljenog šablona, nema recepta, simptomi su razni i jedino po čemu su slični je po tome što su otporni na našu interpretaciju. Ne znamo šta znače, pa ih doživljavamo neprijateljski.
Da li ste nekada čuli da se osoba stalno žali jer joj krči stomak, da joj to predstavlja svakodnevni problem ili da doživljava suvoću usta kao najvećeg neprijatelja i ima bojazan da je po sredi neki poremećaj? Ne! Ovi simptomi su neprijatni, ali ih interpretiramo kao deo naše svakodnevnice. Svaki dan vršimo nuždu, svaki dan moramo jesti, svaki dan moramo spavati…. Ali ne očajavamo zbog toga, ne brinemo, već smo sviknuti da je to neminovnost. I to samo zato što smo spokojni u pogledu toga kako da ove senzacije otklonimo.
Šta bi se desilo kada bi i ovu drugu kategoriju simptoma, koje zovemo anksioznost i panični napadi, počeli da gledamo kao na deo prirodnog procesa? Oni su tu, bolni su, užasavajući i česti, možda takođe sa nekim razlogom. Možda i u ovom slučaju naše telo samo želi da povrati poljuljani balans. Kao što se i u pređašnjem slučaju radi o uspostavljanju narušene ravnoteže. Da li ste makar na trenutak pomislili da je i ovo neka vrsta razmene poruka, dobronamerni signal tela da nešto sa njim nije u redu?
Funkcija ovih signala nije da nas unište, da nas kinje i da su otvoreno bezrazložno destruktivni. I ovo je vid komunikacije. Pošto je jasno da u prvom slučaju treba da se zadovolje fiziološke potrebe, pitate se sada šta bi trebalo zadovoljiti kada se jave anksiozni simptomi? Koje su potrebe iza ovog procesa?
U pitanju su psihološke potrebe, koje takođe kroz proizvodnju različitih averzivnih senzacija, teže da budu zadovoljene.
A koje su to psihološke potrebe? Odgovor je – razne. Upravo zato ovaj proces nije lak. Ovde nema jednosmerne veze tipa ako mi je naduven stomak to je znak da sam prejeden/a. Ovde moramo biti ozbiljniji posmatrači narušene psihološke ravnoteže. I shvatiti da smo na tom putu usamljeni. Iza mog simptoma gušenja ne krije se ista psihološka potreba kao iza tvog simptoma gušenja.
Jedina sličnost sa fiziološkim potrebama je da i psihološke potrebe mogu biti nezadovoljene u oba smera – bilo zato što je nečega previše ili zato što je nečega premalo. Dakle, uvek treba gledati u oba smera. To kod fizioloških potreba izgleda ovako – ili sam presit ili sam gladan, ili mi je puna bešika ili otežano mokrim, ili mi se vrši nužda ili sam u opstipaciji, ili mi je pretoplo ili se smrzavam, itd. Jer neravnoteža, odnosno disbalanas, uvek implicira nedostatak nečega ili višak nečega. Shodno tome, ravnoteža iziskuje meru, umerenost. Tako je i kod ovih psiholoških potreba koje traže svoje zadovoljenje kroz produkciju anksioznih simptoma – ili se anksioznost javlja zato što smo previše osetljivi i ranjivi, ili zato što smo emocionalno distancirani i ne praznimo adekvatno emocije već ih “gutamo”; ili se javlja zato što smo skloni perfekcionizmu i ne trpimo narušavanje našeg reda ili zato što sve radimo stihijski, neplanirano, haotično i bez organizacije; ili se javlja zato što imamo jaku potrebu za kontrolom ili zbog potpunog odsustva kontrole; ili se javlja zato što imamo prečvrste granice u odnosima sa ljudima pa smo suviše distancirani ili zato što su te granice suviše labave, popustljive, pa dozvoljavamo da drugi gaze po nama; ili se javlja zato što smo predirektni u komunikaciji, nemamo dlake na jeziku, pa se naknadno osećamo socijalno nepoželjnim ili zato što zbog tih istih socijalnih očekivanja stalno svima odćutimo, itd.
Verzije su brojne, ali je poenta shvatiti nalet anksioznosti kao siguran i dobronameran znak da je naša psihološka ravnoteža iz nekog razloga narušena. Na nama je dakle da tragamo za viškovima i manjkovima, tj. da gledamo čega je previše ili čega je premalo u našem psihološkom svetu.
Dodatna prepreka na tom putu koja nam onemogućava da jasnije uđemo u trag je ta što anksiozni simptomi nisu direktna posledica neke nezadovoljene psihološke potrebe. Kod zadovoljenja fizioloških potreba signali su prisutni neposredno i odmah sugerišu šta nije u redu. Upravo zato što su te potrebe neodložne i od suštinskog značaja za naš opstanak. Psihološke potrebe međutim, mogu odolevati dosta dugo. One ne zahtevaju urgenciju, pa neće odmah pozvati simptome u pomoć. Neko se može godinama ustručavati da kaže direktno šta misli, jer to nije od vitalnog značaja. To otežava život, ali ga ne ugrožava. Sa ovako nezadovoljenom potrebom može se živeti. Koliko, i kada će se signali javiti, zavisi od našeg sklopa ličnosti i od jačine naših odbrambenih mehanizama. Što su ovi mehanizmi jači to će psihološke potrebe moći na duže staze da ostanu nezadovoljene. Zato neka vas ne čudi što vas je neka strategija življenja koja je trajala godinama, tek posle toliko vremena odvela u anksioznost.
Pitate se i zašto su ove manifestacije anksioznosti toliko jake, čak razarajuće? Očito su značajno intenzivnije od simptoma koji nam ukazuju na nezadovoljene organske potrebe. Ponovo je logika slična – ne treba nam tako jak signal upozorenja da treba da zadovoljimo neku egzistencijalnu potrebu – da jedemo, da spavamo, itd., jer tome jednostavno moramo da izađemo u susret kako bismo živeli. Svako ko je nekada igorisao ove potrebe duže vreme zna kako se ovi signali vremenom pojačavaju do tačke neizdrživosti i koliko su posledice kobne. Zamislite samo život bez sna u trajanju od dva dana ili život bez vode tri dana! Dakle, i ove potrebe tražiće nemilosrdno zadovoljenje ako ih zanemarimo. A šta je sa psihološkim potrebama? One od starta šalju prejake i naročito potresne signale, jer ih drugačije ne bi ni registrovali. Mogli bismo pola života provesti bez rešavanja važnih psiholoških pitanja jer ona neće voditi u smrt. Ona će narušavati kvalitet života, ali ne i život sam. Upravo zato je potrebno da signali budu očitiji, ali to ne znači da su oni neprijateljski po svojoj prirodi.
U skladu sa tim, prvi korak u otklanjanju aksioznosti treba da bude pozitivan i prijateljski stav prema njenim manifestacijama, koje su signalne lampice upozorenja da na nečemu treba da radimo. Razmislite koje su vas to strategije u zadovoljavanju psiholoških potreba (manjkave ili preterane) dovele do paljenja ovih lampica i pokušajte da ih korigujete. Sigurna sam da ćete ih prepoznati.
Srećno u traganju 🙂
U videu je razmotrena jedna nova perspektiva za sagledavanje anksioznosti i paničnih napada i demonstrirana tehnika One Move, koja se širom sveta pokazala najefikasnijom u trenutnom suzbijanju anksioznih simptoma.
Rođena sam u Toledu, španskom gradiću ušuškanom na visoravni. Ujutru, kada staneš na proplanak, kroz izmaglicu možeš da uočiš Tajo. Hladnu i usku reku koja je obeležila detinjstvo svih nas. Majke bi nas sa prtljagom hrane od rane zore vodile na Tajo da sakupljamo kamenčiće, dok one, dokle god dopire sunčev zrak, uz pesmu i vino peru rublje. Mogle su i drugačije. Rođena sam u doba razvijene tehnologije, postojale su već odavno mašine za veš, ali ovo su bili generacijama prenošeni rituali koje niko nije želeo da zaboravi. Ovde se mnogo polaže na običaje i poštuju se preci. Tako mi je majka nadenula ime Paloma, po svojoj baki, sa kojom je kao mala takođe često išla na Tajo. Dopada mi se moje ime i još više njegovo značenje, golubica. Asocira na slobodu, lakoću i nežnost. I zaista sam takva i bila, krotko, umilno i nesputano dete. Volela sam svoj grad, svoju reku, naše običaje, naše ljude. Ovde sam se osećala sigurno i želela sam zauvek tu da ostanem.
I, imala sam puno sreće. U devojačkim danima za oko mi je zapao Pablo, mladić iz Madrida koji je radio kao železničar na relaciji Toledo – Madrid. Osećanja su bila uzvraćena i ubrzo smo bili zaručeni. Kada je na red došla tema o mestu na kom ćemo po venčanju živeti, Pablo mi je bez ikakve naznake premišljanja nagovestio da je njegova sreća tamo gde sam ja i da će prihvatiti svaku moju odluku. Takav je bio moj Pablo. Iskren, osećajan i blag. Razdoblje srećnog života nastavilo se u Toledu. Uživali smo u dugim šetnjama po šumi, branju svežeg i mirisnog bilja, kupanju u bistrom Taju, održavanju porodičnog imanja i naravno, u zaljubljenim pogledima. Sve dok jedne večeri Pablo nije došao kući i doneo suze u očima. Kroz tihi jecaj koji se uvukao u zajedničku postelju ispričao mi je najpotresniju priču koja mu se dogodila na poslu. Neko je bio na šinama. Dve senke, kao priviđenje, stajale su tu nepomične. Isprva se činilo da se pomeraju, da će se skloniti, ali nije bilo vremena za premišljanje. Nova železnica ide čak 330 km/h. Instiktivno je povukao polugu za kočenje, silovito kao da će je iščupati iz ležišta. Osetilo se potmulo trenje voza, a sila inercije je nagnula putnike u suprotnom smeru. Popadali su svi do jednog. A onda… Tras! Dve siluete nestale su sa vidika pod patosom brzog voza. Dva života. Majka i dete.
Pablo više nikada nije bio isti. Nije se više šetao, nije išao na kupanje, nije vodio računa o imanju, nije želeo da jede. Nestao je njegov osmeh, nestali su zaljubljeni pogledi. Nešto ga je nepovratno uzelo. Venuo je mesecima i, tek ću kasnije shvatiti, smišljao kako da pronađe smiraj. Našao ga je u Taju. Zapravo, našli su ga u Taju. Mojoj reci, u mom gradu. Siroti Pablo, osećajan kakav jeste, sa ovim na duši nije mogao dalje. Ribolovci su pronašli utopljenika i doneli ga na moj prag. Ceo kraj je svenuo. Svi su bili u žalosti. Sve se izmenilo. Tugovala sam godinama. Da sam bila malko hrabrija možda bi mu se i pridružila. Ovako, ostala sam u kući, prikovana za našu postelju, u kojoj više nikada neće biti onako prijatno tesno.
Kroz par godina, kada je tuga konačno rešila da me napusti, na njeno mesto uvukao se nemir. Onaj sveprožimajući nemir, pomešan sa osećajima straha i nesigurnosti. Gde god bih se otisnula sve je delovalo tako tuđe, tako čudno i zastrašujuće. Šume po kojima smo bezbrižno šetali sada su izgledale kao strojevi neprijatelja koji vrebaju da mi naude. Ljudi koje sam dobro poznavala i koji bi me radosno pozdravljali, delovali su strano i zloslutno. A Tajo, reka koja je bila pun kovčeg najlepših sećanja iz detinjstva, postala je tamno grotlo od kog me podilazi jeza. Kako ostati tu?! Kako živeti na jedinom mestu na kom si voleo živeti, kada se potpuno izvitoperilo u tvom umu? Shvatila sam da ne mogu sama, da ne znam sama. Neko mi mora pomoći. Za deset godina nije ni trun bolje.
Tako sam otišla u Madrid, istom onom železnicom koja protutnji ovu relaciju za samo 20 minuta. Nije me bilo strah, možda po prvi put od kad nema Pabla. Štaviše, potajno sam se možda i nadala nekoj katastrofi koja bi nas ponovo ujedinila. Nije se desila. Morala sam dalje. Dalje ka duševnoj bolnici, da nađem spas.
U madridskoj bolnici primila me je načelnica za koju važi da je najveći stručnjak sa ovih prostora. Krupna žena, srednjih godina, teturavo se smestila u mekanu fotelju i očas posla pretvorila u uvo. Potanko sam joj ispričala svoju dugogodišnju agoniju. Znalački je konstatovala da je depresija iza mene, a da su svi sadašnji simptomi posledica anksioznog poremećaja. Nisam se baš dobro razumela u ovu nauku pa sam potražila objašnjenje. Ona mi je brižljivo izdeklamovala kako je to jedna posebna vrsta strepnje koja se ne vezuje ni za kakvu određenu situaciju ili objekat. „Zovu je još slobodno lebdeći strah. Neka opšta uznemirenost, stalno očekivanje da će Vam se nešto loše desiti, sveobuzimajuća nelagoda“, smireno je dodala načelnica. „Pa kako se ne vezuje za neku konkretnu situaciju? Jeste li me slušali uopšte? Moj suprug se ubio, namerno se utopio u reci, ima li nešto konkretnije od toga?!“, zagrmela sam najednom iz sveg grla pogođena njenim nerazumevanjem. „U redu gospođo, ali to je bilo davno, previše davno da bi se još uvek plašili. No, kad bolje razmislim, možda ste i u pravu. Možda ste vremenom čak razvili fobičnu reakciju“, podigla je oči ka plafonu onako kako ljudi čine kada se dvoume.
„Dobrooo, a šta bi bila ta fobija, po čemu se ona razlikuje od običnog straha?“, požurila sam da upitam sveznajuću personu. „Znate kako, strah je jedna očekivana reakcija na opasnu situaciju, a fobija, to Vam je preterani i iracionalan strah od nekoga ili nečega, lako se razlikuju. Vaš strah konkretno, je očigledno preteran. Prošlo je deset godina od kada Vam se suprug utopio, a Vi još uvek ne možete mirno da prođete Tajom. Smatra se da je 6 meseci period koji se toleriše. Plus, svakako da je Vaš strah iracionalan, pa nećete se sigurno utopiti u reci, niti će Vas pojesti drveće!“, zapenila je sad vidno i načelnica. Očigledno joj je bilo dosta naduzimanja sa nedokazanom osobom.
I meni je bilo dosta! Toga, da neko moju patnju, jedno posve ljudsko i razumno stanje naziva depresijom. Toga, da neko moju logičnu uznemirenost naziva preteranom i iracionalnom. „Pa zar treba da se davim u Taju da bi moj strah postao opravdan, recite mi?! Dosta mi je! Kako uopšte smete da vagate moj strah, da ga merite? Kako Vas nije sramota da za sve osećaje koje prirodno poseduje naša vrsta Vi izmislite neke stručne termine? Pa tako bi svako mogao da postane Vaš pacijent. Svi su oko nečega uznemireni, zar ne?, jurnula sam iz sobe koja odiše na zaveru. U pravcu Toleda, mog rodnog grada, gde mogu dostojanstveno da patim.
Skamenjena u svojoj fotelji, načelnica je ispila veliki gutljaj vode i precrtala ime golubice, neurotične žene koja je očigledno u otporu da se leči.
*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE