Verovatno ste hiljadu puta imali prilike da sednete u kola sa osobom koju ste do tog momenta smatrali izuzetno pristojnom i mirnom, a onda se iznenadili salvom besa, uz žestoko psovanje. Možda ste i sami takva osoba?
Šta je u osnovi ovakvog ponašanja?
Zašto je vožnja auta situacija koja lako provocira našu ljutnju?
Evo nekoliko hipoteza…
– Hipoteza anonimnosti –
Ova hipoteza kaže da se mnogi ljudi osećaju anonimno u svojim kolima, imaju utisak da su nevidljivi i da ih niko ne prepoznaje. Drugi učesnici u saobraćaju za njih su takođe nevidljivi i ne doživljavaju se kao konkretne, žive osobe. Pošto je doživljaj da su svi sakriveni iza svojih stakala, ovo im daje alibi da govore ono što inače, okruženi svojim poznanicima, nikada ne bi rekli. Ova visokorizična i stresna situacija je idealna prilika za pražnjenje besa i nezadovoljstva koje gaje prema ljudima koji krše društvena pravila. Napolju su to visoko moralne osobe koje se ponašaju u skladu sa društvenim normama i izuzetno su osetljivi na tuđu kritiku. U zaštićenom okruženju svoga auta, gde percipiraju da su imuni na kritike, ovakvi vozači prosto daju sebi oduška. Psihološki ekperimenti ukazuju da se ovakvi vozači, u trenutku kada opaze poznatu osobu u susednim kolima vraćaju odmah u mod pristojne osobe i pokazuju veliku empatiju i razumevanje za grešku vozača poznanika.
– Hipoteza anksioznosti –
Vožnja auta je situacija koja je sama po sebi puna nepredvidljivosti. U svakom trenutku moramo biti maksimalno koncetrisani i to opet nije dovoljno. Iza svakog ćoška vreba potencijalna nezgoda. Ljudi se zato često osećaju anksiozni kada voze, zbog svesti da nije sve pod njihovom kontrolom. Upravo zato se dešava da se ova narastajuća tenzija nekontrolisano prazni, isprva u vidu preznojavanja, drhtanja celog tela, a potom i verbalno. Karakteristično je za ovaj profil anksioznih vozača da koriste takozvane “zakočene psovke” (one gde se psovka ni ne izgovori do kraja, već se promrmlja sebi u bradu) ili pak neutralne/šablonske psovke (gotove psovke karakteristične za zajednicu iz koje vozač potiče, a koje nisu usmerene konkretno na dotičnu osobu koja pravi prekršaj).
– Hipoteza preuzimanja kontrole –
U prethodnoj hipotezi videli smo da anksioznost provocira sijaset reakcija koje su po svojoj prirodi defanzivne i uglavnom nesvesne. Međutim, po ovoj hipotezi stvar je sasvim obrnuta. Ljudi svesno kreću u ofanzivu, upravo zato što žele da preuzmu kontrolu nad situacijom. Bes i psovke nisu posledica nedostatka kontrole, već pokušaj osobe da povrati poljuljano samopouzdanje i vrati osećaj lične vrednosti. Ovde se situacija doživljava kao izrazito kompetitivna i jedini način da se doskoči “protivniku” jeste da mu se vrati istom merom. Za ljude čije su reakcije posledica preuzimanja kontrole u svoje ruke, karakterističan je personalizovani monolog psovanja. Osoba se direktno pogrdnim imenima obraća osobi koja ju je omela u vožnji u stilu “ma ti ćeš meni…..”. Ovo je često obrazac kod nesigurnih i ljudi nižeg samopouzdanja, koji propuštaju da kažu ono što žele ili što im smeta u ostalim vanjskim situacijama, pa se vožnja doživljava kao pogodna prilika za pražnjenje.
Možda najnaučnija je hipoteza čuvenog Frojda o identifikaciji sa agresorom.
– Identifikacija sa agresorom –
Ovo je mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija s agresorom posebno je karakteristična za osobe koje se osećaju ugroženim i bespomoćnim, a vožnja automobila je zasigurno situacija u kojoj se često osećamo tako. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, bespomoćna osoba nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu slična. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od agresora i osobe od koje preti opasnost. Dakle, glavni motivator za ovu kategoriju ljudi koji pobesne kad voze je strah.
Ima naravno i onih koji se osim u vožnji, ponašaju agresivno i u spoljašnjem svetu, ali ulaženje u uzrok ovakvog ponašanja nije predmet ovog teksta 🙂
Nicolas Guéguen, sa univerziteta u Francuskoj, nedavno je objavio rezultate svoje obuhvatne studije koja nosi naziv “Boja kose i udvaranje: Plavuše podstiču više udvaranja, a crvenokosi muškarci više odbijanja”. U prvom delu studije, učesnice eksperimenta nosile su plavu, braon, crnu ili crvenu periku u noćnom klubu. U drugom delu, muški učesnici, noseći takođe plave, braon, crne ili crvene perike, pozivali su žene iz noćnog kluba na ples. Studija je pokazala da su plavušama ubedljivo češće prilazili muškarci, dok plavokosi muškarci nisu dobili značajnije prihvatanje žena na njihovu ponudu za ples. Što se tiče crvenokosih ljudi, u oba slučaja ova boja kose povezuje se sa značajno manjom privlačnošću.
Menjajući kontekst eksperimentalne situacije, Guéguen je nadalje potvrđivao prethodni nalaz da su plavokosi ljudi više favorizovani. Prvo je probao sa istim eksperimentalnim metodom, ali takvim kontekstom gde učesnici eksperimenta kucaju ljudima na vrata i traže neku donaciju, a zatim i sa situacijom gde učesnici rade kao konobari u kafiću. U obe situacije plavokosi su sakupili više donacija i dobili ubedljivo veću napojnicu. Guéguen ove nalaze objašnjava globalnom statistikom, po kojoj 90% ljudi ima prirodno tamnu kosu, samo 2% ima svetlu (prirodno plavu), a tek 1% crvenu. Na osnovu toga on zaključuje da žene koje odluče da promene boju kose preferiraju nesvakidašnje stvari, te povećavaju svoju vidljivost i izazivaju veću pažnju muškaraca. I dalje ostaje neobjašnjeno zašto toliku pažnju ne privlače i crvenokose žene, ako su i one takođe veoma retke. No, Guéguen je nastavio da potkrepljuje svoju hipotezu.
U narednom eksperimentu, zamolio je ženske učesnike dvadesetih godina da stopiraju, takođe sa različitim perikama. Opet su muški vozači u najvećem procentu nudili prevoz plavušama, dok se kod žena vozača nije pokazala razlika u trendu u zavisnosti od boje kose eksperimentalnih subjekata.
U najskorijem istraživanju, Guéguen je napravio još specifičniji eksperimentalni nacrt. Kako bi otklonio mogućnost da su subjekti koji su nosili plave perike u prethodnim istraživanjima sami po sebi bili lepši od ostalih, sada je uzeo samo jednu ženu koja je četiri nedelje bila subjekt istraživanja. Jedne nedelje ona je svaku noć sedela u noćnom klubu sat vremena noseći plavu periku. Naredne nedelje smeđu, i tako redom. Brojani su muškarci koji joj priđu u tih nedelju dana. Rezultati su ponovo išli u istom smeru. Čak 127 muškaraca je prišlo plavuši, 84 smeđoj ženi, 82 muškarca prišla su ženi kada je nosila crnu periku, a samo 29 muškaraca joj je prišlo kada je na sebi imala crvenu periku.
Sva prethodna Guéguenova istraživanja sugerišu da preko 80% ljudi izražava averziju prema crvenokosim ljudima. Njegova druga istraživanja čak dodatno impliciraju da boja kože crvenokosih, od osam ponuđenih tipova kože, izaziva takođe najveću averziju.
Ovako velike diskrepance u preferenciji boje kose nisu bile tako očite u situacijama u kojima su muški subjekti nosili perike različite boje. Ovo potvrđuje ideju istraživača da žene manje polažu na fizički izgled kao element privlačenja, nego što to čine muškarci. Ipak, i one iznenađujuće češće odbijaju crvene muškarce kada im se udvaraju.
Začuđeni ovim nepokolebljivim rezultatima, Swami i Barett, psiholozi sa Univerziteta u Vestminsteru, preduzeli su slične korake kao njihov kolega. Tokom izlaska u noćni klub, njihovom ženskom subjektu je u “plavoj” varijanti prišlo 60 muškaraca, kao brineti 42, a kao crvenokosoj samo 18. Ono što je interesantno u njihovom eksperimentu je da kada istim tim muškarcima u noćnom klubu prikažu fotografiju devojke u tri varijante boje kose (brineta, plavuša, crvenokosa) i pitaju koja je najprivlačnija, većina njih izjavi da je najprivlačnija brineta. Ipak, kada treba da priđu devojci, najlakše se usuđuju da okušaju sreću kod plavuše. Autori navode da su isti muškarci na fotografijama ocenili plavuše kao one koje su najranjivije, pa otud najlakše prilaze baš njima. To im, autori objašnjavaju, indukuje veći osećaj dominacije i smelosti, pa posledično redukuje njihovu inhibiciju. To što percipiraju plavuše kao ranjive, omogućava muškarcima da imaju manji strah od odbijanja ili od neprijatnog odgovora.
Interesantno je da muškarci na fotografijama brinete rangiraju kao najinteligentnije, ali isto tako i najarogantnije. Crvenokose, sa druge strane, kotiraju kao najmanje sramežljive, najtemperamentnije i najpromiskuitetnije.
Boja kose, kako je jedno istraživanje ukazalo, može imati značajnu ulogu i pri intervjuu za posao. I ovde važe neki poznati stereotipi. Tako Takeda i kolege, sa Tenesi Univerziteta, kažu da plavuše najčešće bivaju procenjene kao nekompetentne, ali dopadljive, dok crvenokose mogu biti odbijene jer se često čine kompetentnim, ali ne baš simpatičnim. Zato Takeda s pravom postavlja pitanje treba li boja kose pri zaposlenju da bude uključena u anti-diskriminaciono zakonodavstvo? Ovo je, čini se, jedna veoma opasna i diskriminatorna predrasuda!
Može li se na osnovu muzičkog ukusa saznati nešto o osobi? Da li ljudi određenih osobina biraju različite vrste muzike i koliko je taj izbor stabilan tokom vremena?
Poslednje decenije istraživači širom sveta pokazuju interesovanje za izučavanje povezanosti između muzičkog ukusa i osobina ličnosti. Na osnovu njihovih nalaza otkriveno je da muzička preferencija reflektuje specifične karakteristike ličnosti
i obrnuto, da se na osnovu crta ličnosti može predvideti kom će muzičkom stilu osoba biti naklonjena.
Jedno od najuticajnijih i najobuhvatnijih u ovoj oblasti je istraživanje koje su sproveli Rentfrow i Gosling 2003. godine. Autori su najpre na osnovu intervjuisanja američkih tinejdžera o tome koju muziku slušaju sačinili listu od 16 muzičkih žanrova, a zatim su ove žanrove, na osnovu sličnosti, svrstali u 4 šire dimenzije. To su:
Refleksivna/Kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),
Intenzivna/Buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),
Optimistična/Konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i
Energična/Ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika ).
Nakon toga, autori su proučavali na koji način su muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Za potrebe ispitivanje, autori su koristili petofaktorski model ličnosti (McCrae & Costa, 1990).
Rezultati ove studije pokazuju da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dalje, oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku su u najmanjoj meri otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstravertne osobe i pokazuju visok stepen saradljivosti i savesnosti. I konačno, oni koji preferiraju energičnu/ritmičnu muziku, kao i prethodni, su ekstravertne i saradljive osobe.
Autori objašnjavaju svoje nalaze pozivanjem na teoriju potreba i pristup gratifikacije (Rosengren, 1985). U skladu sa tim, ljudi preferiraju određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Npr. ekstraverti, koji generalno vole da se socijalizuju i uživaju u provođenju vremena sa drugima, preferiraju onaj vid muzike koji inicira socijalne interakcije (npr. dens muziku); slično, individue koje pokazuju visok nivo otvorenosti za iskustva, žude za “raznolikom intelektualnom stimulacijom i estetskim ugođajem” (McCrae & Costa, 1988), te preferiraju relativno “teške i mračne” tipove muzike (npr. hevi metal).
Takođe, ovi nalazi mogu se objasniti i pozivanjem na model optimalne stimulacije (Eysenck, 1990; Zuckerman, 1979). Po tom modelu individualne razlike među ljudima rezultat su genetičkih razlika, tačnije razlika između nivoa kortikalne pobuđenosti. Tako su prema Ajzenku ekstraverti hipopobuđeni, odnosno imaju takav nervni sistem koji redukuje uticaj stimulacije, pa uvek tragaju za dodatnom stimulacijom da bi dostigli optimalni nivo pobuđenosti. Nasuprot njima, introverti su hiperpobuđeni, te imaju takav nervni sistem koji pojačava nadolazeće stimuluse, održavajući budnost kore velikog mozga na relativno visokom nivou. Zato introverti pokušavaju da izbegnu stimulaciju, pa je preterana stimulacija za njih averzivna, čak bolna, dok premala stimulacija kod ekstraverta rezultira dosadom i eventualnom pospanošću. Stoga, ekstraverti će birati muziku kojom mogu da dostignu optimalni nivo stimulacije, a introverti manje stimulativnu muziku.
Izvor: brokelyn.com
Iako su autori dokazali izvesnu povezanost između tipova muzike i dimenzija ličnosti, ostalo je da se pokaže da li su ove tendencije postojane tokom vremena. Kako je ovo istraživanje trajalo 3 nedelje, nema mesta za takve zaključke. Odgovor na ovo i druga pitanja daje longitudinalna studija Delsinga i saradnika (2001-2006). Uzorak ispitanika u ovoj studiji je obimniji (N=2334) i obuhvata adolescente sa područja Nemačke, te su i nalazi studije relevantniji za naše prostore.
Njihove 4 dimenzije nazvane su Rok, Elit, Urban i Pop/Dens.
Rok odgovara Intenzivnoj/Buntovničkoj muzici i uključuje sledeće žanrove: hevi metal/hard rok; hardkor/ pank/grandž; gotik i rok. Elitna odgovara Refleksivnoj/Kompleksnoj muzici i tu spadaju sledeći pravci: džez, gospel i klasična muzika. Urbana odgovara Energičnoj/Ritmičnoj muzici i uključuje: hip-hop/ rep; soul/R & B . Pop/Dens odgovara Optimističnoj/Konvencionalnoj muzici i obuhvata: trens/ tehno, i MTV muziku.
Autori su zatim, kao i u prethodnom istraživanju, dokazivali povezanost muzičke preferencije i dimenzija ličnosti iz „petofaktorskog“ modela. Došli su do sledećih zapažanja:
1) Oni koji slušaju Rok muziku su otvoreni za iskustva, ali imaju sniženu savesnost. To znači da su ovo intelektualno radoznale, estetski senzitivne osobe, preferiraju različitost, nezavisnost mišljenja i sklone su nedogmatičnim stavovima. Zainteresovane su za događaje u spoljašnjem svetu, ali su prijemčive i za unutrašnje doživljaje, intenzivnije doživljavaju i pozitivne i negativne emocije, dovode u pitanje autoritete, ali su otvorene ka prihvatanju novih ideja i vrednosti. Takođe, ove osobe imaju slabiju samokontrolu, ne teže disciplinovano svojim ciljevima, manje ih vezuju moralni principi u ponašanju, i mogu imati hedonističku orijentaciju.
2) Oni koji slušaju Elit muziku su kao i prethodni otvoreni za iskustva, ali su osim toga i saradljivi i često emocionalno nestabilni (imaju povišen neuroticizam). Ovo znači da su to saosećajne, altruistične osobe, sa jakom potrebom da pomognu drugome, iskrene su, imaju poverenje u ljude, predusretljive su, skromne i imaju blagu narav. Međutim, karakteriše ih i intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su strah, tuga, krivica, uznemirenost, koje remete njihovo prilagođavanje, njihove reakcije su neretko iracionalne, slabo kontrolišu impulse i imaju slabu sposobnost konstruktivnog prevazilaženja stresnih situacija.
3) Slušaoci Urbane i Pop/Dens muzike su dosta sličnog mentalnog sklopa. To su ekstravertne osobe koje odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, pričljive su i aktivne, vole velike skupove ljudi i vole uzbuđenja. Pored toga su kao i oni sa Elitne dimenzije saradljivi. Međutim, razlikuju se od onih koji su svrstani na Rok dimenziju po tome što imaju izraženu savesnost. Naime, ove osobe su samodisciplinovane, imaju visoku težnju za akademskim i profesionalnim postignućem, tačne su i pouzdane, imaju jaku volju; mogu biti sitničavi i kompulzivno uredni.
Pored povezanosti muzičkog ukusa i karakteristika ličnosti, autori su, kako je pomenuto, ispitivali i stabilnost ove povezanosti tokom vremena. Došli su do sledećih zapažanja:
Generalno gledajući, muzički ukus je relativno stabilan tokom vremena.
Ipak, ima i odstupanja. Može se uočiti da protokom vremena raste interesovanje za tvz. urbane muzičke pravce, a slabi interesovanje za ostale muzičke pravce.
Pritom, osobe koje su otvorene za iskustva će sa odrastanjem sve više slušati „Urbanu“ a sve manje „Pop/Dens“ muziku.
Takođe, i kod onih adolescenata koji su saradljivi, vremenom slabi interesovanje za Pop/Dens muziku.
Ekstravertne osobe od starta ne pokazuju interesovanje za muziku sa Rok dimenzije, niti postoje izgledi da će na starijem uzrastu ovakve osobe početi da slušaju tu vrstu muzike.
Opšti zaključak autora je da sa uzrastom raste preferencija za „Elitnu muziku“, a opada za Rok i Pop/Dens dimenziju.
I konačno, istraživači su uočili neke značajne povezanosti između pola i muzičkog ukusa. Zaključci su sledeći:
Na mlađem uzrastu dečaci češće slušaju Rok muziku, a devojčice Elit i Urbanu.
Međutim, sa odrastanjem devojčice pokazuju veću stabilnost u preferenciji određene vrste muzike, dok dečaci češće menjaju muzički ukus. Npr. od mnogih dečaka koji slušaju rok muziku većina će se kasnije preusmeriti na slušanje nekog urbanog pravca. Sa druge strane, onaj mali broj devojčica koji u početku preferira rok, ostaće veran ovoj vrsti muzike i tokom odrastanja.
Prikazani rezultati sugerišu da inicijalni izbor muzike, kao i potonja eksperimentisanja sa različitim muzičkim stilovima nisu proizvod nasumičnih, površnih poteza pojedinca, već su u mnogome ukorenjeni u strukturi njegove ličnosti. Osim što sklop ličnosti diktira trasu naših putovanja kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.
