Category: Pripovetke

Reka uspomena

Rođena sam u Toledu, španskom gradiću ušuškanom na visoravni. Ujutru, kada staneš na proplanak, kroz izmaglicu možeš da uočiš Tajo. Hladnu i usku reku koja je obeležila detinjstvo svih nas. Majke bi nas sa prtljagom hrane od rane zore vodile na Tajo da sakupljamo kamenčiće, dok one, dokle god dopire sunčev zrak, uz pesmu i vino peru rublje. Mogle su i drugačije. Rođena sam u doba razvijene tehnologije, postojale su već odavno mašine za veš, ali ovo su bili generacijama prenošeni rituali koje niko nije želeo da zaboravi. Ovde se mnogo polaže na običaje i poštuju se preci. Tako mi je majka nadenula ime Paloma, po svojoj baki, sa kojom je kao mala takođe često išla na Tajo. Dopada mi se moje ime i još više njegovo značenje, golubica. Asocira na slobodu, lakoću i nežnost. I zaista sam takva i bila, krotko, umilno i nesputano dete. Volela sam svoj grad, svoju reku, naše običaje, naše ljude. Ovde sam se osećala sigurno i želela sam zauvek tu da ostanem.

I, imala sam puno sreće. U devojačkim danima za oko mi je zapao Pablo, mladić iz Madrida koji je radio kao železničar na relaciji Toledo – Madrid. Osećanja su bila uzvraćena i ubrzo smo bili zaručeni. Kada je na red došla tema o mestu na kom ćemo po venčanju živeti, Pablo mi je bez ikakve naznake premišljanja nagovestio da je njegova sreća tamo gde sam ja i da će prihvatiti svaku moju odluku. Takav je bio moj Pablo. Iskren, osećajan i blag. Razdoblje srećnog života nastavilo se u Toledu. Uživali smo u dugim šetnjama po šumi, branju svežeg i mirisnog bilja, kupanju u bistrom Taju, održavanju porodičnog imanja i naravno, u zaljubljenim pogledima. Sve dok jedne večeri Pablo nije došao kući i doneo suze u očima. Kroz tihi jecaj koji se uvukao u zajedničku postelju ispričao mi je najpotresniju priču koja mu se dogodila na poslu. Neko je bio na šinama. Dve senke, kao priviđenje, stajale su tu nepomične. Isprva se činilo da se pomeraju, da će se skloniti, ali nije bilo vremena za premišljanje. Nova železnica ide čak 330 km/h. Instiktivno je povukao polugu za kočenje, silovito kao da će je iščupati iz ležišta. Osetilo se potmulo trenje voza, a sila inercije je nagnula putnike u suprotnom smeru. Popadali su svi do jednog. A onda… Tras! Dve siluete nestale su sa vidika pod patosom brzog voza. Dva života. Majka i dete.

Pablo više nikada nije bio isti. Nije se više šetao, nije išao na kupanje, nije vodio računa o imanju, nije želeo da jede. Nestao je njegov osmeh, nestali su zaljubljeni pogledi. Nešto ga je nepovratno uzelo. Venuo je mesecima i, tek ću kasnije shvatiti, smišljao kako da pronađe smiraj. Našao ga je u Taju. Zapravo, našli su ga u Taju. Mojoj reci, u mom gradu. Siroti Pablo, osećajan kakav jeste, sa ovim na duši nije mogao dalje. Ribolovci su pronašli utopljenika i doneli ga na moj prag. Ceo kraj je svenuo. Svi su bili u žalosti. Sve se izmenilo. Tugovala sam godinama. Da sam bila malko hrabrija možda bi mu se i pridružila. Ovako, ostala sam u kući, prikovana za našu postelju, u kojoj više nikada neće biti onako prijatno tesno.

Kroz par godina, kada je tuga konačno rešila da me napusti, na njeno mesto uvukao se nemir. Onaj sveprožimajući nemir, pomešan sa osećajima straha i nesigurnosti. Gde god bih se otisnula sve je delovalo tako tuđe, tako čudno i zastrašujuće. Šume po kojima smo bezbrižno šetali sada su izgledale kao strojevi neprijatelja koji vrebaju da mi naude. Ljudi koje sam dobro poznavala i koji bi me radosno pozdravljali, delovali su strano i zloslutno. A Tajo, reka koja je bila pun kovčeg najlepših sećanja iz detinjstva, postala je tamno grotlo od kog me podilazi jeza. Kako ostati tu?! Kako živeti na jedinom mestu na kom si voleo živeti, kada se potpuno izvitoperilo u tvom umu? Shvatila sam da ne mogu sama, da ne znam sama. Neko mi mora pomoći. Za deset godina nije ni trun bolje.

Tako sam otišla u Madrid, istom onom železnicom koja protutnji ovu relaciju za samo 20 minuta. Nije me bilo strah, možda po prvi put od kad nema Pabla. Štaviše, potajno sam se možda i nadala nekoj katastrofi koja bi nas ponovo ujedinila. Nije se desila. Morala sam dalje. Dalje ka duševnoj bolnici, da nađem spas.

U madridskoj bolnici primila me je načelnica za koju važi da je najveći stručnjak sa ovih prostora. Krupna žena, srednjih godina, teturavo se smestila u mekanu fotelju i očas posla pretvorila u uvo. Potanko sam joj ispričala svoju dugogodišnju agoniju. Znalački je konstatovala da je depresija iza mene, a da su svi sadašnji simptomi posledica anksioznog poremećaja. Nisam se baš dobro razumela u ovu nauku pa sam potražila objašnjenje. Ona mi je brižljivo izdeklamovala kako je to jedna posebna vrsta strepnje koja se ne vezuje ni za kakvu određenu situaciju ili objekat. „Zovu je još slobodno lebdeći strah. Neka opšta uznemirenost, stalno očekivanje da će Vam se nešto loše desiti, sveobuzimajuća nelagoda“, smireno je dodala načelnica. „Pa kako se ne vezuje za neku konkretnu situaciju? Jeste li me slušali uopšte? Moj suprug se ubio, namerno se utopio u reci, ima li nešto konkretnije od toga?!“, zagrmela sam najednom iz sveg grla pogođena njenim nerazumevanjem. „U redu gospođo, ali to je bilo davno, previše davno da bi se još uvek plašili. No, kad bolje razmislim, možda ste i u pravu. Možda ste vremenom čak razvili fobičnu reakciju“, podigla je oči ka plafonu onako kako ljudi čine kada se dvoume.

„Dobrooo, a šta bi bila ta fobija, po čemu se ona razlikuje od običnog straha?“, požurila sam da upitam sveznajuću personu. „Znate kako, strah je jedna očekivana reakcija na opasnu situaciju, a fobija, to Vam je preterani i iracionalan strah od nekoga ili nečega, lako se razlikuju. Vaš strah konkretno, je očigledno preteran. Prošlo je deset godina od kada Vam se suprug utopio, a Vi još uvek ne možete mirno da prođete Tajom. Smatra se da je 6 meseci period koji se toleriše. Plus, svakako da je Vaš strah iracionalan, pa nećete se sigurno utopiti u reci, niti će Vas pojesti drveće!“, zapenila je sad vidno i načelnica. Očigledno joj je bilo dosta naduzimanja sa nedokazanom osobom.

I meni je bilo dosta! Toga, da neko moju patnju, jedno posve ljudsko i razumno stanje naziva depresijom. Toga, da neko moju logičnu uznemirenost naziva preteranom i iracionalnom. „Pa zar treba da se davim u Taju da bi moj strah postao opravdan, recite mi?! Dosta mi je! Kako uopšte smete da vagate moj strah, da ga merite? Kako Vas nije sramota da za sve osećaje koje prirodno poseduje naša vrsta Vi izmislite neke stručne termine? Pa tako bi svako mogao da postane Vaš pacijent. Svi su oko nečega uznemireni, zar ne?, jurnula sam iz sobe koja odiše na zaveru. U pravcu Toleda, mog rodnog grada, gde mogu dostojanstveno da patim.

Skamenjena u svojoj fotelji, načelnica je ispila veliki gutljaj vode i precrtala ime golubice, neurotične žene koja je očigledno u otporu da se leči.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Pripovetke

Tags: , , , , ,

Rozenhanov eksperiment: 2. deo

Oni koji su propustili prvi deo Rozenhanovog eksperimenta, mogu ga pogledati ovde:

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Ludaci na slobodi

Sećate se Patrika, mog studenta?! Jedinog iz klase kome je nauka bila interesantnija od provoda? Jadni Patrik je najduže od svih osmoro koje sam vrbovao za svoj eksperiment ostao u onoj ludari. Puna 52 dana!!! Jedva sam ga izvukao iz šaka tih kvazi-stručnjaka. Momak je samo po mojoj instrukciji rekao na prijemu da čuje glasove, što im je bilo dovoljno da zaključe da je psihotičan i da treba da ostane da leži. Ozbiljan je on slučaj, tvrdili su. Samo posmatra, večito nešto piskara, pun je deluzija i paranoidnih simptoma.

Možete li samo da zamislite njihov bes u trenutku kada sam im saopštio da su oni u zabludi?! Pokušajte da dočarate u glavi taj sirovi gnev koji se rasplamsao hodnikom kao posledica njihovog neznanja. I šire od hodnika, jer naravno, cela priča nije ostala na tom mestu. Svim medijima obelodanio sam rezultate svoje studije. Svet je brujao o nesposobnosti psihijatrijskih praktičara i ostalog bolničkog osoblja. Svi su znali za njihov falš pozitiv. Svi su shvatili da nisu u stanju da prepoznaju normalne među duševnim bolesnicima. Da li vremenom habituiraju, da li se naviknu na svoje radno okruženje takvo kakvo je pa gube sposobnost diskriminacije, slično kao kad živiš blizu železničke stanice pa ti više ne smeta nikakva buka? Da li neuroni oguglaju? Ili jednostavno izgube interesovanje, rade svoj posao nesavesno i ofrlje ne shvatajući posledice? Ili od starta nemaju zapravo valjane dijagnostičke kriterijume? Ne znam! I nije ni važno, bar sa stanovišta mog daljeg plana.

Oni su se svakako branili. O da, jesu! Svetu su objasnili kako sam običan prevarant, kako je moj eksperiment daleko od naučnog, kako su moji „pacijenti“ lagali. Njihov posao je veoma delikatan. Oni ne mogu kao lekari da se oslone na objektivne, merljive pokazatelje. Ne traže oni kancer pa da jasno vide ima li ga ili ne. Ovo je proces u kome se oslanjaju na subjektivne podatke, na iskaz pacijenta o tome šta mu se dešava. A moji pacijenti su svesno lagali!!! Ok, neka im bude. Samo ne shvataju da time pružaju još više argumenata u prilog kolega iz suprotnog tabora. Sada još više verujem u sve ono što zagovara moj kolega Sas, čuveni antipsihijatar. Još davno ih je opomenuo da ne mogu na ovaj način da se u nedogled šlepaju uz medicinu. Po uzoru na ovu nauku psihijatri se trude da zadrže imidž tvrde, objektivne i naučno utemeljene discipline. Al’ ne mogu, jasno vam je valjda. Medicina vidi, medicina opipa, medicina zna i retko kad nađe nešto čega nema. Naravno, svi grešimo, ali to mora biti u granicama dozvoljenog. Oni, oni su pogrešili u totalu, od osam pacijenata osam grešaka, dakle stopostotni falš pozitiv. Skoro da se slažem sa Sasovom idejom da psihijatriju treba ukinuti. Ako nema lezija na mozgu, nikakvih promena koje se mogu uočiti kod duševnih bolesnika, onda ne pričamo o objektivnim kriterijumima. Zapravo, ne pričamo o nauci uopšte! A ako ipak tako nešto i pronađemo, ima li potrebe za psihijatrijom kada već postoji medicina?!

U svakom slučaju, da ne teoretišem previše, iako je, moram priznati, to moja iskonska strast. Važnije je ipak da vas uputim u to šta se dalje dešavalo. U jeku ove bruke, jedna veoma renomirana psihijatrijska klinika počela je da se hvališe time kako se takav propust njima nikad ne bi desio. Kako je možda u pitanju nedovoljno obučen ili nedovoljno motivisan kadar pomenutih bolnica odgovoran za ovakvu bruku. Doooobro, pomislio sam, eto meni dalje zabave. Kontaktirao sam načelnika ove bolnice i najavio da ću u naredna tri meseca i njima poslati pseudopacijente i da me, pošto oni imaju prave a ne pseudostručnjake, izveste o tome ko su lažnjaci. Bolnica je bila pred velikim testom. Svi su strepeli od ishoda i revnosnije nego ikada radili svoj posao. Zakazani period je istekao i stigli su prvi rezultati. U izveštaju je stajalo da su u ova tri meseca procenjena 193 nova pacijenta, od čega za 41-og osoblje smatra da su lažni pacijenti, a dodatnih 42 pacijenta im deluje sumnjivo.

Pa ne mogu da verujem!!! Ljudi moji! Da li je moguće da je ova struka do te mere proizvoljna. Ne samo da nismo u stanju da razaznamo zdrave ljude od bolesnih, nego i obrnuto. Nisam ni slutio da je i stopa falš negativa toliko visoka! Regularne pacijente, koji su samoinicijativno došli na pregled oni su vratili kući sa idejom da im nije ništa. Hej ljudi, pa nisam vam nikoga poslao. Rekao sam, a nisam!!! Vi ste bolesne ljude proglasili zdravima i osporili im pravo na tretman. I šta ćete sada da mi kažete?! Vas niko nije lagao kao vaše prethodne kolege. Niko vam nije rekao da čuje glasove koje ne čuje. Oslanjali ste se na subjektivne podatke, na izjave pacijenata o tome kako im je. Zar ne shvatate, ove izjave bile su istinite!!! A vi stručnjaci, vi im niste poverovali… Veeelika šteta. Po njih, po vas, po čitavu koncepciju duševnog života.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Čuveni eksperiment dr Rozenhana zaista se dogodio. I to u dva navrata. Oba puta, ovaj dovitljivi psiholog ismejao je svoje kolege u javnosti, brutalno dokazujući njihovu neukost. Kako bi makar na trenutak iskusili sve ono što su njegovi dobrovoljci doživeli tokom eksperimenta i shvatili dalekosežne implikacije ovog “raskrinkavanja”, ovu istorijsku dramu prenosim u prvom licu, u vidu priče, čiji je glavni junak mogao biti i neko od nas.

Stanari ludnice

Bilo je to davnih 70-ih, a sećam se kao da je bilo juče. Bruklin, svetla velegrada, iz Engleske nam dolazi svež val anarho panka. Imam 22-e godine, studiram psihologiju, čini mi se ceo svet je predamnom. Ljudi se socijalizuju na okolnim protestima, kroz grad tutnji muzička revolucija, a ja imam pametnija posla. Teško je čak i zamisliti da nekome u to vreme može da se dešava nešto interesantnije. Ali može, uveriću vas.

Dolazim na svoje prvo predavanje. Kažu predavaće čuveni Rozenhan. Onaj isti koji je nekoliko godina svoga života žrtvovao kao čistač neke ludare kako bi bolje pronikao u mozak ludaka. Kakav fanatik. Sedam u prvi red da bi ga bolje čuo. Amfiteatar je krcat. Počinje sa: „Dragi studenti, ispričaću vam jednu priču…“ I tu nam je u tri sata detaljno opisao svoja iskustva sa onima koji su sišli s uma. Da ne dužim čega sam se sve tu naslušao… „Objektivni kriterijumi ludila ne postoje, sve je izmišljotina“, grmelo je iz grla ostrašćenog dr Rozenhana. Poenta je da ja sedim, onako mlad i zelen, širom otvorenih usta iz kojih se sprema da kapne bala. Uporedo dižem ruku i pristajem, ne znam ni na šta, ali pristajem, pristajem na sve što ovaj ingeniozni čičica predloži. Tako sam se prijavio za eksperiment. Samo ja, sam samcijat, od prepunog amfiteatra. Pa ko bi još išao u ludnicu, ako može ludo da se provodi po koncertima?

Skupio je nas osmoro. Jedan pedijatar, jedan psihijatar, tri svršena psihologa, jedan slikar, jedna domaćica i moja malenkost. Bio sam najmlađi, ali ništa manje zanesen idejom. Instrukcija je bila jasna – otići u neku psihijatrijsku ustanovu i na prijemu reći da čuješ glasove. „Nakon toga ponašajte se uobičajeno, bez ikakve glume“, objasnio je profesor. To smo i uradili. Sve je teklo po planu, dobismo dijagnozu shizofrenije zbog auditivnih halucinacija o kojima smo izvestili nadležne.

Delim sobu sa još tri ludaka. Jedan se po ceo dan klati na svom krevetu i ispušta neke čudne krike, drugi viljuškom kopa neku rupu u zidu i zlurado se smeška kao da smišlja plan evakuacije, a treći mrmlja nešto sebi u bradu i šeta se gore-dole po sobi. Ja sedim na krevetu i čitam dnevne novine koje nam izjutra uredno dostavljaju. Pitam se zašto uopšte to rade, kome ih donose? Za vizitu obično donesu šaku lekova, plastične čašice sa vodom i pitaju kako smo. Ja uzmem svoju porciju, odložim je na natkasnu da bi njome kasnije počastio filadendron u hodniku i izjavim da se osećam dobro. Da vas ne zamaram, sedamnaest dana scenario se ponavlja. Niko da primeti da nisam lud. Štaviše porcije mi se povećavaju. Zapisujem sve šta mi se dešava na listu papira. Isprva tajno, da niko ne vidi, a kasnije naočigled svih. Ni to nije dovoljno da me raskrinkaju. Jedna debela sestra je čak u moju listu zapisala ovaj pacijent ima izražen simptom piskaranja. Da li je moguće, i pisanje se u ludnici tumači kao znak ludila? Što se više trudim i napinjem da ih uverim u svoju normalnost to su moji pokušaji bezuspešniji.

Trideseti dan. Rozenhan ne dolazi. Nismo precizirali tajming, ali žuri mi se, već predugo sam ovde i koliko vidim nema mi spasa ako se ne pojavi spasitelj. Sam ne mogu dokazati da sam zdrav. Hvata me panika… Jedno jutro zatičem na naslovnoj u novinama sledeće – Otkriven novi lek za shizofreniju! Odjednom me podilazi jeza i žmarci struje čitavim telom. Pa ko je lud da nas sada proglasi normalnima?! Mi smo izvor prihoda, zbog nas cveta farmako industrija! Trebamo im, ludi ili normalni, svejedno je.

Pedeset i drugog dana profesor dolazi po mene. Da bi me izvukao iz njihovih šaka bile su mu potrebne pune šake dokaza – moja studentska knjižica, uverenje o mom mentalnom zdravlju, njegove isprave kojima dokazuje da je doktor psihologije i profesor univerziteta.

Izlazim iz sobe sa Rozenhanom pod ruku, koračamo lagano. Bacam poslednji pogled u pravcu svog bivšeg prebivališta što čuči u dnu hodnika. Poslednja slika koja mi se tako jako urezala u sećanje bio je skvrčeni i sasušeni filadendron kome očigledno nisu prijali brižljivo davani obroci.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Shizofrenija

Tags: , , , , ,

Optimističan pogled na Aspergerov sindrom

Svaku noć gledam je dok spava. Svako jutro gledam je dok trlja sanjive oči. Lepa je. Ne zato što je moja. Naprosto, lepa je. Ima prkosno duge i tamne trepavice, koje skladno odudaraju od meke, loknaste, gotovo bele kose. Bleda je uistinu, ali ne mrtvački bleda, možda je vadi to što je još uvek detinje okruglasta. Svuda. Obrazi, rukice, noge, čak i mala brada, sve je nekako zaokruženo, kao šestarom. Pitam se kada će ove geometrijske oblike zameniti neki oštriji. I nadam se, ne uskoro. Ima pet godina.

Ustaje iz svoga kreveta i ceo njen dan znam unapred. Svejedno, nije mi dosadno. Uživam u svakom. Još ni ne otvori oči, a već se buni kada stopalom dodirne hladan parket naše spavaće sobe. Zato u trku odlazim da donesem par čarapa. To nam oduzme neko vreme jer one moraju biti postavljene precizno, u istoj ravni, kada se spoje dve nogice. Pomerim milimetar levu, ona ustane. Sad desna štrči! Sedne da popravim nju, ponovo kontroliše stanje, opet ne valja. Odu brojni minuti dok te nestašne čarape dovedemo u red. Onda uzimamo patofne, koje je uveče pod konac složila pored svoga kreveta, pa obuvamo tako da jednu navučem ja, a onda ona zalepi kaišić za čičak traku, zatim drugu, sa istim redosledom. Idemo potom na umivanje i pranje zuba. Mlazom vode zapljusne svoje okruglasto lice tačno sedam puta, ne znam zašto tačno toliko, ali poštujem taj broj. Zubi se peru takođe na određeni način – uvek istim rozim kaladontom (jer on nije ljut kao ostali) i spremnom roze čašom koju brižljivo napuni vodom unapred, da čeka na ispiranje usta. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – donji zubi su gotovi. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – gotovi su i gornji. Čisti, mali, razmaknuti zubi sada se sedam puta kupaju u gutljajima vode. Dodajem mekani peškir da njime upije preostale kapljice na licu i krećemo na doručak.

Ako nešto ne krene svojim tokom, ako se kojim slučajem nestašne čarape usprotive urednom nizu, ili ponestane roze kaladonta, ili mama zaboravi da donese roze čašu, bilo šta iz ove serije rigoroznih koraka, ona jako negoduje. Ne želim to, pa se potrudim da sve ispoštujem. Neko bi rekao da nisam dobra mama, da činim medveđu uslugu svom detetu, da je pravim razmaženom, a sebi bespotrebno komplikujem dan. Ili čak život. Ali nije tako. Ona nije razmažena, ona nije hirovita, ona je drugačija. Posebna, sa veoma posebnim potrebama. Ona ima Aspergerov sindrom. A ja to poštujem. Isto onako kao što se poštuju ljudi koji imaju drugačiju boju kože. Ne želim da je menjam, da je lečim, da je kvarim, kao što ni crnca ne bih poslala na izbeljivanje kože. U svakom pogledu ona je dete, inteligentno, koje govori, ali to čini ređe. Ima svoja interesovanja i njima je sasvim predana. Voli tišinu, voli da se igra sama, ima svoje rituale. Zašto to dirati?

Od svega, najviše voli fotografiju. To smo otkrili pre dve godine kada joj je tata za Božić dao amaterski fotoaparat da slika njega i mene pored jelke. Nije ga ispuštala. Više nikad. Fotografisala je sve u stanu i van njega – naslone stolica, ćoškove kauča, sijalice, podove, gusenice, lišće, oblake, mene, tatu, kamenje, poštara… Nerazdvojni prijatelji – Nina i fotoaparat. U to vreme posumnjali smo da nešto nije kako treba sa njom. Nije rado izlazila napolje sa drugom decom, smetale su joj zabave i prisustvo nepoznatih ljudi, gradila je najsuptilnije rituale, svakim danom sve brojnije i šire, kao da gradi neko velelepno zdanje. Nakon dana sa fotoaparatom, situacija je postala još sumnjivija za nas. Dete i njegova produžna ruka – fotoaparat koji visi preko zgloba okačen tankom trakom. Škljoc ovo, škljoc ono, po ceo dan. Sve je postalo predmet škljocanja, baš sve.

Tako smo otišli u „Nadu“ – Udruženje roditelja dece sa posebnim potrebama. Nakon podrobnog opisivanja našeg deteta, roditelji te već zvanično „posebne“ dece posavetovali su nas da odemo u Dečju psihijatrijsku bolnicu i saznamo o čemu se radi. Toga dana i Nina je postala zvanično „posebna“. Postala je mali aspergerovac. A mi smo nastavili da redovno posećujemo „Nadu“ jer, šta smo drugo mogli od šoka da učinimo. U „Nadi“ smo se pravovremeno informisali o svemu što nas čeka, kao i o svim aktuelnostima vezanim za nova naučna dostignuća u tretmanu ovakve posebne dece. Deca u „Nadi“ su bila posebna po razno čemu – neka su govorila, neka nisu, a neka su govorila previše i nezaustavljivo; neka su bila nespretna, a neka preterano pažljiva; neka su bila tiha, mirna i izolovana, dok su druga jurcala glavom bez obzira i bila gotovo agresivna. I sva su bez izuzetka iziskivala neko popravljanje, neki tretman.

Naša Nina je tako provela dve mukotrpne godine svakojakog lečenja. Ispričala bi ti, ali – ne bih da se podsećam. Bitno je da se u tom periodu status aspergerovaca stalno menjao. Prvo su nekritički bili pridruženi skupini onih sa autističnim poremećajem. Kada je potom ustanovljeno da aspergerovci ne pokazuju zastoj na kognitivnom i jezičkom planu, odvojeni su u zasebnu kategoriju. „Nada“ je brižljivo izveštavala kako su potom pronađene nepobitne sličnosti između aspergerovaca i visokofunkcionalnog autizma, pa će od sada ovaj sindrom biti podkategorija ovog poslednjeg. Zatim su pristizali nalazi brojnih genetskih studija podupirani tehnikama takozvanog skrininga mozga. Neki od njih, sugerisali su da na mozgu aspergerovaca nije otkrivena jasna patologija, drugi su pak sugerisali neurorazličitost. Poremećaj je! Nije! Sindrom je! Nije poremećaj, nego atipičnost! Mišljenja su se menjala brzinom svetlosti. Vremenom, usled ovako nekonzistentnih podataka, ostalo je na nama roditeljima da se opredelimo kakav će status imati naša „posebna“ deca.

Ako svoje dete vidimo kao posebno u smislu da nam to pravi probleme u životu, onda ćemo se truditi da ga korigujemo koliko je to moguće. Ako je ono za nas posebno na način na koji su i sva ostala deca posebna, onda ćemo negovati njegovu posebnost i skrivene talente. Nemoj me zato koriti što minute odvajam na ukroćavanje nevaljalih čarapica, što sto puta uveče proveravam ima li roze kaladonta za ujutru, što hitam da donesem roze čašu i što se hiljadu puta dnevno osmehnem pred sevajućim blicem. Lepše mi je da vidim svoje dete kao svoje čudo, nego onako kako se menja moda nekog dijagnostičkog priručnika. Možda bi i ti tako, a možda i ne bi.

U svakom slučaju, pusti me da uživam u čarima njenog odrastanja. Nekom se bliži šesti rođendan. Tata je već kupio profesionalni fotoaparat. Nadam se da si srećan zbog nas!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Deca i mladi Pripovetke

Tags: , , ,

Stručna komisija

Ponedeljak, osam izjutra. Svakakav svet tiska se u hodniku privatnog vrtića. Radan svet, koji godinama već ne radi, došao je u potrazi za zaposlenjem. I svi su nervozni, jako, hoće li baš oni ostaviti najadekvatniji utisak, biti najsličniji profilu budućeg vaspitača. U sobu za ispitivanje ulazi mlada žena i seda ispred velikog stola sa koga je promatra četvoročlana komisija. Pogledi je streljaju; iznenada se oseća nekako gola…

Komisiju čine direktor vrtića, neuropsihijatar, psiholog i socijalni radnik. Opaka četvorka, četiri jahača apokalipse. Iz nekog nepoznatog razloga u sobi je i tetkica koja predano prazni plastične korpe sa smećem. Lupa i šušti kesama nemajući ni najmanju predstavu da time ugrožava koncentraciju kandidata.

Mlada žena se naizgled udobno smestila na drvenoj stolici i počela predstavljanje: „Imam 35 godina, udata sam, imam dete od 7 godina, završila sam višu školu za medicinsku sestru vaspitača, nemam radnog iskustva u vrtićima, ali sam rada da naučim. Ja sam odgovorna, posvećena, društvena i kreativna osoba…“. Psiholog prekida njeno usmereno izlaganje pitajući: „Da li ste samokritična osoba?“ Uz nagoveštaj zamišljenosti mlada žena odgovara: „Jesam, ali do izvesne mere, umem da uvidim svoje greške i trudim se da ih korigujem, ali nisam samokritična do mere da to utiče na moju psihičku stabilnost, znam kada je previše“. Psiholog zadovoljno klimnu glavom. Kažete da ste društveni, produži neuropsihijatar, da li to znači da više stremite timskom nego samostalnom radu? Više volim timski rad, uzvrati mlada žena, ali kada to situacija zahteva umem da budem i veoma samostalna, u početku bi mi bila potrebna pomoć dok se ne uhodam, ali bih kasnije umela i sama da preuzmem odgovornost za sve obaveze. Direktor je čuo dovoljno te je uputio kandidata ka izlazu. Sačekajte u hodniku, pozvaćemo vas da Vam kažemo jeste li prošli u naredni krug.

Mlada žena se ljubazno zahvalila i izašla. Čekajući neko vreme u hodniku prevrtala je po glavi svoje odgovore i zaključila kako se fino snašla i doskočila svakoj mogućoj provokaciji. Bila je zadovoljna, ponosna i optimistična u pogledu ishoda. Ona je već utrenirani igrač, toliko vremena ide na razgovore za posao da maltene ima izgrađenu karijeru kandidata. Ovo je neka vrsta njene profesije u poslednje vreme. Sada se nosi mišlju da je apsolvirala, da je ona ta, majstor svog zanata.

Dok je ona lebdela u oblacima, iza drvenih vrata, u oblaku dima, stručna komisija pretresala je njen slučaj.

Direktor: Nije ona loš kandidat, već ima dete, neće nam odmah zatrudneti, bolje to nego ove klinke koje samo vrebaju priliku da šmugnu.

Neuropsihijatar: Slažem se, pritom, dete već ima sedam godina, da je htela drugo već bi ga imala, ovako znamo da će se potpuno posvetiti poslu. Veliko dete ne traži veliko angažovanje, pa će nam biti dostupna u svakoj prilici.

Psiholog: Ali zar vam ne govori nešto činjenica da ima samo jedno dete, zašto ne i drugo? Da li takva osoba onda uopšte voli decu? Mi smo ipak vaspitna ustanova, bavimo se decom, treba nam neko nežan, neko ko voli i ume sa decom.

Socijalni radnik: Može biti da si u pravu. Ipak, to što ima dete vidim kao plus spram kandidata koji nemaju, ona ima jedno životno iskustvo. Šta nam vredi neka mlada koja nema dece, iako je slobodna i nema porodičnih briga, ona ne zna kako sa decom, nema taj materinski instikt. Takva bi samo tehnički odrađivala stvari.

Direktor: Kad smo kod njenih godina, nije ona ni tako mlada. U pitanju je ipak jaslena grupa, decu treba nositi, presvlačiti, to je težak fizički posao. Možda je bolje da to radi neko deset godina mlađi, pun snage, neko ko još nije istrošen od svojih obaveza.

Socijalni radnik: To je jedna strana priče, ali ponavljam, njene godine govore i o njenom iskustvu, ono je neprocenjivo.

Psiholog: Hmmm, nisam siguran. To je mač sa dve oštrice. Mladu osobu možeš da modeluješ, u tom smislu pre bismo dobili radnika kakvog želimo; izgrađena osoba može uneti svoj sistem vrednosti u ustanovu, a on ne mora biti sličan onome koji mi ovde želimo da negujemo. Sa druge strane, uzmimo da je to što je ona majka, i žena srednjih godina čak plus za nju, ali to ne osporava činjenicu da nema radnog iskustva. Ja to vidim kao ozbiljan hendikep.

Direktor: Kako ako si malopre rekao da se neko ko je mlad i bez iskustva lakše oblikuje? Pošto nema radnog iskustva u ovoj oblasti, ona će biti poslušan radnik, rekla je da voli da uči i da će slušati savete u početku dok se ne osmeli da radi samostalno.

Neuropsihijatar: Dozvolite da se umešam, mislim da je ipak otežavajuća okolnost to što nema radnog iskustva. Po meni, potreban je određeni stepen radnog iskustva, ni previše ni premalo. Ako suviše dugo radi po određenim principima postane rigidna i ne prihvata promene i kritike, ako pak uopšte nije radila ovaj posao onda smo na nuli, treba nekog da učimo sve iz početka, to će nam usporiti ritam.

Socijalni radnik: Što se tiče prihvatanja kritika, zar ona nije rekla da je samokritična osoba u dovoljnoj meri, takva osoba sklona je da prihvati i tuđe kritike. Ali je rekla da nije ekstremno samokritična.

Psiholog: Da, to mi se dopalo. Ako si ekstremno samokritičan dolaziš do tog nivoa pedanterije da postaješ neefikasan, podbacuješ. Ako nisi nimalo, onda si ego manijak, svaki svoj rezultat precenjuješ, zadovoljavaš se i mrvicama, sve ti je dobro, a šta onda mi sa tim da radimo.

Socijalni radnik: Tako sam i ja to shvatio, žena je na meru.

Neuropsihijatar: Mene malo brine njena izjava da je društvena osoba. Mislim pobogu, svi smo mi društveni, ali da li to znači da će se kolektiv pretvoriti u mesto za ćaskanje. Ne bih baš voleo da se ljudi ovde suviše druže, to će se sigurno odraziti na posao, shvatate?

Direktor: Tako je, neću ovde tračeve. Što je uopšte meni bitno da li je ona društvena, to nek ostavi za kuću, ovde je na prvom mestu rad!

Psiholog: Ispravite me ako grešim, ali pretpostavljam da je ona istakla ovu osobinu jer se podrazumeva da veliki deo rada sa decom podrazumeva druženje, razvijenu socijalnu inteligenciju, kako bi se deca pravilno usmerila. Ja nemam problem sa njenom društvenošću.

Socijalni radnik: I meni je ok biti društven, ali ipak ne preterano. Čak i sa decom treba zadržati profesionalnu distancu u nekoj meri, ne smemo se ni sa njima suviše intimizirati, to ipak nisu naša deca. Posao je posao.

Direktor: Dobro, da skratimo, šta smo zaključili? Ko je za, ko protiv?

Članovi komisije ustuknuše za tren, a onda se začu jednoglasno protiv. Ipak nije idealan kandidat, složiže se. Ne ispunjava sve kriterijume…

Direktor odgega iz svoje tapacirane fotelje u pravcu drvenih vrata, otškrinu ih i prstom pozva mladu ženu da priđe. Iza leđa mu nečujno prođe figura tetkice koja je užurbano nosila sakupljeno smeće. Sa iskrom u očima mlada žena je stajala i čekala svečani trenutak u kome će biti obelodanjeno da je primljena. Na njeno zaprepašćenje, direktor je blago povuče u stranu i prošaputa: „Žao mi je, više sreće idući put“.

Ali, ali, povikala je za njim bezuspešno, dok su se pred njenim očima zatvarala drvena vrata. Niste prošli u naredni krug, ne ispunjavate kriterijume, promrmljao je glas sa druge strane. Mlada žena se stropoštala na prvu obližnju stolicu zarivši ruke u lice; jecala je tiho, dostojanstveno, da drugi ne primete. A onda, kraičkom oka spazila je odgovor na sva svoja pitanja. Na hodniku je stajala ista ona tetkica, sa poslužavnikom punim šoljica kafe i spremala se da nogom otvori drvena vrata i unese okrepljenje za komisiju.

Čekajte, iznenada je povikala mlada žena sa vidljivim tragovima suza na očima. Vi ste bili unutra u toku mog ispitivanja, a i kasnije, tokom većanja. Da li ste čuli, zašto nisam primljena? Pa, gospođice, čula sam dosta toga, ali ne mogu Vam baš objasniti, pola nisam ni razumela, znate, nisam ja baš iz tog sveta, odgovorila je saosećajno tetkica. Ali da li ste čuli razlog, objašnjenje, na osnovu čega su doneli takvu odluku? Iako Vam ne mogu tačno reći razlog, jedno je sigurno, odluku su doneli na osnovu svoje stručnosti, pa vidite i sami ko je sve u komisiji. Moram sada da žurim, izvinite, bilo je poslednje što je rekla pre nego što je sa natrpanim poslužavnikom klisnula u sobu za ispitivanje.

Mlada žena ostala je da sedi sa uverenjem da i za ovaj posao nije adekvatna. U sledećem trenutku, kada je malo došla k sebi, već je smišljala taktiku šta možda treba reći na idućem intervjuu.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , ,

Perspektiva jednog kanibala

Rođen na pogrešnom mestu

Zdravo!

Ja sam Armin. Rođen sam u gradu Essenu, koji se nalazi na zapadnoj strani Nemačke. Zanimljivo je i prilično ironično, (prevodim ti ako ne znaš nemački) što „essen“ na nemačkom znači jesti. Pomislio bi čovek da sam rođen na pravom mestu, na idealnom mestu, gde je glavna preokupacija jesti i gde su slobode u pogledu izbora hrane dostigle najviši nivo. No daleko smo od idealnog u pogledu preferencija hrane, bar sa moje tačke gledišta. Čuo si za mene, pretpostavljam. Zločinac, gnusni kanibal iz Rotenburga. Da, taj sam! Ozloglašeni Armin Majves. Bio sam na svim nacionalnim televizijama, na svim mogućim naslovnim stranama širom sveta te 2001. godine. Nemoguće da ti je promaklo! Svi na planeti znaju ko je Armin i svi ga mrze, osuđuju. Ne boj se, neću ti ništa! U zatvoru sam, već godinama. I biću tu doživotno. Samo ti pišem da me upoznaš, da shvatiš.

Ja sam sasvim normalan čovek! Jeo sam meso, doduše ljudsko, ali šta je tu pogrešno?! Po meni, normalno je sve ono što je prirodno, što je takvo samo po sebi, a ne ono što se narod dogovori da bude normalno. U suprotnom, svi bismo bili nenormalni, i svi jesmo nenormalni, jedni za druge. Kinezi su većini nenormalni jer jedu pse. Zamisli da ja u Nemačkoj ispržim psa? Eskimi su nam nenormalni jer im je glavna poslastica brižljivo umućeno govno kita. Na tu poslasticu većina nas bi se ispovraćala. Muslimani ne žele ni da pomisle na svinjetinu, dok je na drugim prostorima ona prava pikanterija. Vegeterijancima su svi koji uživaju u mesu nenormalni, nama mesojedima oni. I da ne naglabam dalje, shvatio si. Ja sam jeo meso, ljudsko, koje je veoma ukusno, kao svinjetina, a sad zajedno, vi mesojedi i vi nemesojedi, pravite pitanje čije je to meso. Štaviše, teretite me za ubistvo! Kako mogu biti ubica nekoga ko želi da bude ubijen? Gde je tu logika?!

Brande je kod mene došao dobrovoljno. Bio je homić, godinama je to krio od roditelja, bio je nesrećan i visoko autodestruktivan. Da se razumemo, bio sam vrlo jasan i precizan u pogledu toga šta tražim i šta nudim. Na sajtu Cannibal Café jasno sam istakao da tražim mladog, dobro građenog muškarca koji želi da bude ubijen i pojeden. Javljali su se mnogi. Mislili su da time nudim vruć seks. Svima sam podrobno objašnjavao da ovo mislim bukvalno. Brande me je jedini uverio da zaista to želi. Nije mu se živelo. Bio je depresivan, a nemoćan da sam okonča svoju agoniju. Iiii, šta sam ja tu zgrešio, pitam te? Moj čin je čak human! Pomogao sam čoveku u nevolji.

Po svetu svuda vrše eutanaziju, takozvano ubistvo iz milosrđa. Ovo što sam uradio je zapravo krajnji akt milosrđa. Šta je razlika? Ubiti nekoga ko na to dobrovoljno pristaje da mu skratiš fizičke muke ili uraditi to isto da mu olakšaš duševne muke. Duša takođe ume da pati, zar se ove patnje ne računaju? Zar se niko nije setio da obrati pažnju i na to? I tako ja ispado’ ubica! Ne čak ni lud, izvitoperenih sklonosti, već čisti, hladnokrvni, maliciozni ubica! Okoreli kriminalac koji doživotno treba da trune iza rešetaka!!!

A sa druge strane planete on caruje. Prokleti srećnik – Sagava! Mali bedni crv! Njegova René nije pristala. Ona je nevina žrtva ovog brutalnog ubistva i potonjeg proždiranja. Reći ćeš ljubomoran sam. I jesam, kako ne bih bio?! Sve je uradio pogrešno, sve! Namamio je siroticu u svoj stan, pod izgovorom da će učiti za ispit, a onda ju je kukavički, onako s’ leđa ustrelio puškom. Nije je pitao, nije tražio pristanak, sebični skot je to uradio da sebi udovolji. Sve to je čak brižljivo planirao. Birao je dugo. Zlobni patuljak! Umislio je da će ako pojede visoku zgodnu devojku nadomestiti svojih mizernih metar i 51 cm. Jedan običan kompleksaš, bez samilosti, bez duše.

(Sagavin crtež)

Brande i ja smo druga priča. Mi smo želeli istu stvar. Te večeri pili smo vino i dogovarali se kako ćemo zajedno pojesti njegov penis. Znali smo da će ga boleti. Nismo želeli da ga boli. Zato smo zajednički zaključili da treba da popije sedative i lekove protiv bolova. Ja ga nisam drogirao; čiste svesti doneo je sve odluke, od prve do poslednje. Istina, bili smo razočarani ukusom njegovog uda, pa sam ga morao blanširati u belom vinu i začiniti peršunom. Tada je već bio ukusniji. Brande je polako krvario, pa smo odlučili da ga stavim u kadu. Satima sam mu čitao „Star Trek“, naše omiljeno štivo. U mom činu nije bilo nikakvog proračuna, i nikave zle i egoistične namere. Bilo nam je lepo i uradili smo do kraja onako kako smo želeli, obojica. Nakon njegovog poslednjeg izdaha, seo sam bez ikakve griže savesti i spremio večeru. Brande je znao i aminovao moj budući meni. Isekao sam tanku šniclu sa njegovih leđa i ispžio mlade krompiriće. Bilo je ukusno. Poželeo sam da mu to kažem. Nisam se osećao loše, niti sam se doživeo kao ubica, pa nisam imao potrebu da skrivam dokaze zločina, niti da bežim. I tu sam ispao pošteniji od tog lukavog Sagave.

(Majvesov crtež)

Da, znao je taj dobro šta radi. Kao iskusni kasapin istranžirao je René na delove pogodne da se upakuju u dva putnička kofera. A onda ih je kotrljao do jezera da zataška tragove. Šunjao se iza grmova čitavo popodne da ga neko ne ukeba u njegovim zlim namerama. Da, siguran sam, osetio se kao ubica. U svom nezgrapnom pokušaju bekstva je uhvaćen. Ali presuda, presuda je krajnje fascinantna! Za francuske eksperte on je neuračunljiv, teško mentalno poremećen i samim tim nepodoban za suđenje. Za njih, on nije znao šta radi, nije odgovoran! Iz Francuske su ga deportovali u mentalnu ustanovu njegove rodne zemlje, Japana. E to je ta zemlja gde sam trebao biti rođen! Zemlja čiji su stručnjaci za mentalno zdravlje nakon samo dva meseca procenili da je mentalno zdrav. Njegovo ponašanje objasnili su sklonostima ka seksualnoj perverziji. Pošto je u Francuskoj već proglašen kao nepodoban za suđenje, ni Japan nije mogao da obori ovu presudu i nanovo otvori slučaj. Prokletnik je pušten na slobodu! Da hara i pustoši gde stigne…

Čuo sam da je postao jako popularan, svuda u svetu. Da piše recepte za ugledne kulinarske časopise i daje predloge jelovnika mnogim restoranima. Prodao je čak 20 knjiga, a u slobodno vreme slika portrete pariskih lepotica. Čuven je toliko da se o njegovoj popularnosti čuje čak i kroz zatvorske rešetke, ovde u Rotenburgu.

Nadam se da ti je jasna nepravda o kojoj pričam. Nije pravedno i nije normalno za istu stvar (ako i možemo da je nazovemo istom) dobiti sasvim različit tretman. A ako već misle da ovo nije prirodno onda neka se dogovore više, nek ujednače standard – ili robija ili slava. Ako shvataš logiku o kojoj ti pričam bori se za mene, budi pravedan! Ko zna, možda ti i uspe. A onda ćemo zajedno da proslavimo moju slobodu, uz finu večeru. Toliko ti dugujem.
Obećavam.

Tvoj Armin

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , ,

Pedofilima smrtna kazna?

OSEĆAJ KRIVICE

~ Pedofilija ~

Muka mi je više od zvuka zveckanja kašika o metalne tanjire sa kojih pokušavaju da skinu poslednju mrlju tih bledo zelenih pomija. Sit sam! Pomija i svega ostalog ovde. Svetla baterijske lampe koju mi upru u oči da provere predveče da li sam u svojoj postelji, udaranja gvozdenih vrata o ivicu trošnog zida, jutarnje gimnastike, popodnevnog kartanja, brojeva. Posebno mi je muka od brojeva! Ja sam zatvorenik 213, iz ćelije C55, sa odeljenja B12 za seksualne delikte. Izgubio sam ime, adresu stanovanja i grad, umesto toga sada stoje 213, C55 i B12. Tako me raspoznaju. Već dve godine.

Delim C55 sa jednim likom koji je u više navrata zajedno sa svojom suprugom silovao njene dve ćerke iz prvog braka. Monstruozno! I ona je ovde, samo na ženskom odeljenju. Gade mi se, gadi mi se ćelija koju dodiruje ovaj skot, a koja je sada moje jedino mesto za život. Dobio je samo 4 godine za ovaj gnusni zločin, a ja isto toliko. Ovaj idiot je nasmejan po ceo dan, glumi nekog frajera ovde, izlazi za godinu dana. Nema nikakav problem sa onim što je uradio. Hvali se kako je prcao klinke i kako su vrištale pod njegovim telom, od zadovoljstva. Čist ludak, psihopata! Nažalost, svi sa B12 su ludaci istog kalibra. Jedan je silovao pa zatim ubio snajperom svoju rođenu ćerku; drugi je preko neta nagovarao maloletne dečake da dolaze kod njega, a zatim im pružao, kako kaže, vrhunski felacio; sledeći je matori perverznjak, deda koji je uživao gledajući svog unuka i unuku kako polno opšte, dok on drka iz prikrajka, na šta ih je prethodno ucenio životom njihovih roditelja. Ima tu još koječega – brutalnih ubistava prostitutki nakon polnog snošaja, prisilnog teranja komšijske dece na pružanje seksualnih usluga svih vrsta,… Muka mi je, povraća mi se, ne želim ni da znam da se sve ovo dešava, al’ ne mogu da pobegnem. To je takav profil ljudi koji uživa da prepričava ove lascivne scene i izdiže sebe kao glavnog protagonistu istih.

Verovatno se pitaš zašto mi se sve ovo gadi ako sam i ja jedan od njih. Verovatno ti deluje krajnje licemerno ovo moje gađenje. Ali nije, probaću da te razuverim. Ja sam Rouz čekao, ja sam Rouz voleo, ja Rouz i danas volim, kao da je moja rođena. Ja Rouz nikada ne bih povredio, nikada! Bila je dugo čekano dete. Moj brat i snaja prošli su brojne komplikacije i zdravstvene intervencije da bi je dobili. Svi smo se radovali kada je začeta i bili ludi od sreće tog jutra kada je rođena. Nažalost, ja sam još uvek studirao, a živeo sam pod njihovim krovom. Majk, Ani, beba Rouz i ja. Osetio sam da im smetam, da sam višak. Oni su mlada porodica koja tek treba da se razvija, imaju svoj tempo života, a ja im se razvlačim po gajbi do podneva, noću kobajagi učim. Smetam, jednostavno smetam. Sve više sam to shvatao. Morao sam da se pobrinem za lovu i skrpim nešto da se odselim. Nisu dužni da me trpe, iako su me konstantno uveravali da slobodno ostanem tu. Učtivi su i zahvalan sam im, ali bilo je vreme da produžim dalje.

Eh, sad! Šta bi čovek kao ja uopšte mogao da radi?! Još uvek sam student, ne znam nikakav zanat. Mogu da lepim plakate, da raznosim klopu, al’ sve je to sitna kinta. Premala za samostalni život. Češljajući tako oglase naleteo sam na zanimljivu ponudu, mada malo riskantnu. U pitanju je bila online prodaja pornografskih časopisa. I to ne bilo kojih. Dečja pornografija se naročito skupo cenila, tu je ležala mnogo veća lova. Trebalo je stalno menjati nalog i slati pakete sa drugih adresa kako ti ne bi ušli u trag. Za to sam bar majstor, visim na kompu po ceo dan i to je jedina veština u kojoj sam bez premca. Aliii, osim što je interesantno, prilično je i opasno ući u ovu igru. Mislio sam se tri dana i posle svih ispregledanih opcija zaključio da sam dovoljno snalažljiv, a da moj burazer zaslužuje konačno da mu se otkačim sa grbače. Zbog Rouz sam to ponajviše uradio, Rouz je zaslužila bolju budućnost! Šta će joj da odrasta pored besposlenog i besmislenog strica. Nisam joj baš neki model.

Počeo sam. Sadržaj je bio grozan, nepodnošljiv, ali sam se trudio da i ne otvaram stranice. Samo prosledim i gotovo. Kinta je bila začuđujuće dobra, skoro kao da radim programerski posao u nekoj prestižnoj firmi. Malo mi je i rastao ego; divio sam se koliko sam zapravo sposoban, po prvi put u životu. Po mom proračunu, za tri meseca imaću dovoljno ušteđevine da se odselim. No, ipak se malo oteglo jer sam troškario. Nisam imao naviku da štedim, jer nikada nisam imao šta da štedim. Sada mi je odjednom legla tolika lova i malo sam rasipao. Jebi ga! Sredinom petog meseca moja „karijera“ je završena jednim kucanjem na vrata. Otvorio sam i dobio brzinom svetlosti lisice oko ruku. Dole ispred zgrade spremno su čekala patrolna kola. Srećom pa je Rouz tada bila sa mamom u parku. Srećom pa nije videla kako joj grubo odvode strica, ne bih to podneo.

Stvar je tekla veoma brzo. Par razgovora u stanici, u kojima gotovo reč nisam rekao. Pokazali su mi sve linkove koji upućuju na vezu pornografskog materijala i mog računara. Začudio sam se kako su spretni. Oduvek sam smatrao da nisu naročito pametni. No to sad i nije važno. Išli su dalje sa svojim zaključivanjem. Ono ukazuje na to da ne samo da uživam u dečijoj pornografiji, već sam pedofil koji je verovatno godinama zlostavljao svoju rođaku Rouz. Tipično pedofilski sam se prišljamčio porodici, sa izgovorom da nemam novca za stan i sedeo tu ne bi li uživao u svojim nastranim sklonostima. Pedofili često igraju na ove sigurica varijante, uveravao me je pandur. Nađu nevino dete koje obrađuju lagano, koje im je stalno na dohvat ruke i koje mogu besomučno da zastrašuju i ucenjuju. Prođu godine dok dete ne zucne, a u većini slučajeva to se nikad ni ne desi. Ekspresno je usledilo mukotrpno suđenje.

Svedočili su svi. Majk, Ani, moji roditelji. I svi su me srećom podržali. Moja čast, bar po pitanju Rouz, ostala je neukaljana. Ipak, dokazi u prilog ilegalne prodaje pornografskog sadržaja su mi presudili. Tu počinje moj novi život u skučenim zidovima C55, na odeljenju najokorelijih seksualnih prestupnika. Nisam dobio mnogo, 4 godine, od čega su dve već iza mene. Ono što iznenađuje je da svi odjednom izlaze. Svi su na služenju kazne od 10 do 15 godina, a u poslednje vreme naveliko odlaze. Svi ti silovatelji, perverznjaci, ubice, odlaze kući, a ja, student sa ilegalnim poslom, ostajem. O čemu se bre tu radi?! Dugo mi nije bilo jasno, dok jednoga dana jedan od islednika u pratnji sudskog veštaka nije posetio moju ćeliju. Objasnili su mi da svako od zatvorenika ima pravo na novo veštačenje i preinačenje presude, jer su ove godine dodatno usavršeni kriterijumi za dijagnostiku pedofilije. Ispitali su me čitavom hrpom testova i postavljali brojna pitanja vezana za moja osećanja. Da li se osećam krivim za ono što sam uradio, da li sam anksiozan, da li se osećam loše zbog svega što sam učinio. Jebi ga, ispao sam glup, rekao sam istinu. Sve sam uradio da bi moja porodica živela lagodnije, nisam imao načina da zaradim više, ovo se činilo ok, nije baš neki izbor, ali ne osećam se krivim zbog toga. Nisam uradio ništa loše, nikome. Uredno su saslušali i otišli.

Danima sam čekao da neko dođe po mene i odvede me kao ostale. Niko nije dolazio. Bar ne po mene. Moj cimer, onaj nastrani idiot, ispao je pametniji. Rekao je tokom ispitivanja da ne može da spava od kada je to uradio, da ne može da jede, da je za njega život stao. Oseća se krivim i kaje svakim atomom svoje duše. Vrata C55 su se uz škripu otvorila. Naravno, došli su po njega. Da ga vode u mentalnu ustanovu kao i sve pametne skotove pre njega. Od ovog trenutka za njega ovde više nema mesta, on više nije seksualni prestupnik! Baš ove, ’94-te, kriterijumi su se promenili. Ako se osećaš loše ili ako si anksiozan oko toga šta si učinio ili ako kod tebe postoje neka pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja, onda nisi predmet krivičnog prava. Onda si pedofil, subjekat sa problemima u psihičkom funkcionisanju, koji zaslužuje adekvatan, i razume se, dosta kraći i humaniji tretman.

Ok, jasno mi je gde sam se zajebao. Nisam rekao da se osećam loše zbog toga što sam uradio, jer zapravo i nisam ništa uradio. Samo sam prodavao. Doduše neke nedozvoljene artikle. Jasno mi je da prisustvo krivice po novom pravilu deli pedofile od kriminalaca, ali mi nije jasna jedna druga stvar. Šta se sve ubraja u radnje koje čine pedofili? Valjda je potrebno da se neko opštenje sa detetom i desilo? Na koju foru su mene uopšte hteli da izvuku. Ja nisam ni osuđen za neki takav akt – niti sam dodirivao dete, niti imao snošaj, niti sam mu tražio oralni seks. Za šta sam mogao reći da sam kriv? Kopkalo me je ovo, dugo. Evo šta mi je taj isti sudski veštak, jednom prilikom kada sam ga ukebao rekao: „ Znate kako, u novom priručniku stoji da je indikator pedofilije to da osoba u poslednjih šest meseci ima intenzivne seksualne fantazije, seksualne potrebe, ili ponašanja koja uključuju seksualnu aktivnost sa detetom mlađim od 13 godina. Pritom se ta seksualna aktivnost definiše kao delovanje individue u skladu sa sopstvenim seksualnim potrebama. Vidite, prilično je široko određeno šta sve spada u ta seksualna ponašanja. To može biti mastrurbiranje u prisustvu žrtve, pružanje felacija žrtvi, teranje deteta da te oralno zadovolji, zamišljanje i fantaziranje o snošaju sa detetom, listanje dečje pornografije i sam seksualni čin.“

Prilično zanimljivo! Pedofilija može biti skoro šta god poželite, ukoliko zbog toga osećate nelagodu. Nego, zar nisu prošli put spomenuli da su dodatno usavršili kriterijume?!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , , ,

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Lek za sve

~ Depresija ~

Ustala sam i krenula pravac kupatila da se umijem obilnim mlazom ledene vode. Ritual koji sam usvojila u poslednje dve godine, jer drugačije ne ide. Ovako veštački rasanim sanjive oči i prenem mozak iz večne dremke. Kada to ne bih izvršila ovako disciplinovano, kao teledirigovani vojnik, verovatno bi ostala da ležim satima. I ništa pametno ne bih mislila. Verovatno bi ponovo mislila kako bi bilo lakše da me nema. A to mi ne treba. Zato predano pristupam svom ritualu. Kada razmaknem krmelje sa trepavica i temeljno oteram neproduktivne misli, odlazim u kuhinju da zdravo doručkujem. Obično su to neke žitarice sa jogurtom, jer kažu da to podiže energetski nivo. Nakon doručka natočim punu čašu sveže vode, stavim seroksat od 20 mg na jezik, progutam veliki gutljaj, a potom tri mala, za svaki slučaj. Da ne zastane u dušniku. I uvek istim redom – kupatilo, kuhinja, lek.

U početku je bilo teže, sve. Ustati, umiti se, doručkovati, podneti propratne efekte seroksata. Nekim čudom bila sam uporna. Krenula sam sa 10 mg, prvih 15 dana. Tako mi je prepisao psihijatar. I svega je tu bilo – vrtoglavica, gušenja, trnjenja prstiju, zujanja u ušima. Dani su odmicali, nepodnošljivi dani koji su lagano postajali podnošljiviji. Doza je uspešno povećana. Na 20 mg. Na tome je ostalo i danas. Danas je početak novog ciklusa. Tako to zovem. Dan kada sa receptom u ruci moram po novu porciju ovih uredno spakovanih mini-ubica moje depresije. Još juče sam posetila psihijatra i osigurala da na vreme dobijem listić bez koga ne mogu da ih podignem. Ne valja prekidati terapiju, to sam dobro zapamtila. I ne želim da reskiram i ponovo prolazim kroz istu agoniju s’ početka.

Na sebe sam navukla prvi džemper što je visio na čiviluku, moje legendarne helanke iz kojih gotovo da ne izlazim, jer su najzgodnije za oblačenje i poluraspale gumene čizme. Ne marim puno za izgled poslednjih godina, a ionako nigde skoro i ne idem. Što bi se udešavala za dom zdravlja? Jasno je njima da meni nije do toga. Komšiluk to još manje briga. Važno je samo da oblačenje bude efikasno, dovoljno brzo da ne ostavi prostora premišljanju. Volja mi je još uvek dosta slaba. Izašla sam iz stana, sačekala da za mnom izađe i moja senka i zaključala vrata. Koračam ovlaženom ulicom i udišem ustajali miris asfalta. Sinoć je padala kiša. I opet će. Oblaci su gusti, uštirkani i tamni. Dišu mi za vratom. Ne prija mi. Dolazi jesen. Al’ što se mora mora se. U apoteci doma zdravlja je red. Nepregledan. Još jedna od nezaobilaznih procedura. Čekanje. Sada to radim sa dosta više strpljenja.

Nakon pola sata stižem do pulta i kroz pravougaonu rupu staklenog šaltera proturam moj listić. „Gospođo, nemamo seroksat, nestašica je. Probajte u nekoj drugoj apoteci.“, razbio je uobičajenu rutinu glas iza stakla. Ok, šta da se radi. Okrećem leđa šalteru i koračam ka izlaznim vratima. Sreća pa ima bar još tri apoteke u kraju. Ulazim u najbližu. Scenario se ponavlja. Nema mog leka. Pomislim kako je to jedan čudan lek. Jako traženi lek. Logično bi bilo da je za lečenje depresije, jer je antidepresiv, ali, ja ne bi bila ja da nisam podrobno pročitala uputstvo, od A do Š. Videla sam odmah da on nije samo za depresiju. To piju i mnogi drugi – oni anksiozni, oni sa napadima panike, fobičari takođe, opsesivno – kompulsivni i drugi. Možda su baš svi ti sada nagrnuli u isto vreme u potrazi za svojim lekom. Bulaznim! Nema ovo previše smisla. Svi oni stajali su u uputstvu i pre dve godine, kada sam prvi put posetila apoteku u ove svrhe. I nikad nije bilo ovakve pomame za lekom. Uvek ga je bilo.

Odlazim u treću apoteku, svesna da mi posle nje preostaje samo još jedna. Lagano me obuzima nemir. Šta ako ga ne nađem? Ne sme se, ali NIKAKO naglo prestajati. Odlučujem da budem borbenija. Dočekuje me isti odgovor iza trećeg stakla. „Pa čekajte, o čemu se tu radi? Vi ste već treći koji mi govorite da leka nema!, upitala sam ženu u belom. „Pa gospođo vidite da dolazi jesen, to je vreme kada broj korisnika medikamenata uvek naglo poraste, čitava je pomama za lekovima“, uveravao me je beli mantil iza stakla. „Dobro, razumem da ovakvo vreme ne prija srčanim bolesnicima i onima sa respiratornim problemima, ali ja tražim lek za depresiju pobogu“, bila sam odlučna u nameri da sebi razjasnim ovu misteriju. Žena se ljubazno nasmejala i sugerisala mi da se informišem o sezonskom afektivnom poremećaju ili nečemu što je poznato kao zimska depresija. „Zaista bih Vam objasnila lično, ali vidite koliko imam posla, ljudi čekaju“, očima je prešla preko nepregledne kolone.

Za svaki slučaj prethodno se uputim ka poslednjoj apoteci. Red i tamo. Čekam. Čekam. I čekam. Ista pesma. Leka nema. Obratite se svome psihijatru za eventualnu zamenu. Ravnodušna razmena. Šta će oni. Samo rade svoj posao. Nisu oni krivi. Očaj me nosi put kuće. Otvaram vrata, ulazimo moja senka i ja. Zaključavam. Inače nemam volje ni za šta kad se vratim iz ovakve vrste kupovine. Sada, volja se probudila. Bar tolika količina nje da sednem za komp i iščačkam šta je ta čuvena „zimska depresija“. Lako je nalazim. „Simptomi sezonskog afektivnog poremećaja su isti kao oni koji se javljaju kod depresije – nezadovoljstvo, nizak nivo energije, poremećaj spavanja i apetita, smanjena koncetracija, smanjeno interesovanje za aktivnosti koje inače pričinjavaju zadovoljstvo. Ipak, ljudi sa ovim poremećajem pokazuju jasnu vezu između depresivnih simptoma i doba godine. Za većinu njih ovo znači da se simptomi javljaju kada su dani kraći i nestaju kada dani postanu duži”, kaže stručni članak iza malog stakla. Čoveče, mora da su sad svi ti kvazidepresivci pohrlili po, meni osnovnu namirnicu za život – seroksat. Svi su sad kao u depresiji, a? Sve ono što se ranije smatralo uobičajenom promenom raspoloženja sada je medikalizovano. Pa neviđeno!!! A šta mi sada da radimo, mi autentični?!

Iz sumanutog razmišljanja me prenu neobično jaka zvonjava na vrata. Kao da je neko leg’o na zvono. Preneražena otvaram, a ispred – Magdalena. Komšinica sa sprata ispod sa kojom redovno posle kupatila, doručka i leka pijem jutarnju kafu. „Pa gde si bre ti, zvonim ovde ko luda, dolazila sam već tri puta?!”, razrogačenih očiju upita me Magdalena. „Znaš da danas kupujem lek“, mlako sam joj odgovorila. „Ooo da, izvini, zaboravila sam da je to danas. Što si tako smušena?“, odmah je primetila komšinica. Tu joj potanko prepričam svoje putešestvije u četiri apoteke i okrenem joj monitor da i ona sazna za fenomen „zimske depresije“. Uznemirenost je polako jenjavala dok sam objašnjavala jer, lakše je čoveku kad ima kome da se izjada.

Saslušala me je valjano, a zatim rekla da ide do stana i da je sačekam tu. Vratila se za par minuta sa tablom seroksata u rukama. „Evo ti, znam da nije neka količina, al’ dobro će ti doći za prvu ruku, dok se ne snađeš“, likovala je komšinica kao da spašava davljenika. Umesto očekivane zahvalnosti zauzvrat je dobila moje izbezumljeno pitanje: „Magdalena, pa otkud tebi sad seroksat, nisam znala da ga uzimaš?!“. „Ha, zaboravila sam da ti pomenem, pijem ga već dva meseca, prepisao mi je lekar zbog hroničnog sindroma umora. Znaš ono kad sam uzela bolovanje zbog onih suludih rokova na poslu?“, hitro mi je pojasnila Magdalena. Konverzacija je potom zamrla, jer bi u suprotnosti ishod bio mnogo gori. Ispile smo ostatke kafe. U tišini. Moja senka i ja ispratile smo je do vrata, pozdravile se i zaključale za personom čiji su se koraci spuštali sprat niže.

Ima ih još. Nisu samo ovi „zimski“ pacijenti izvršili invaziju. Popih i bromazepam da mi lakne i strovalih se na kauč. „Pa zar i ti sine Brute?! Kakva izdaja!“, pomislila sam dok mi se volja ponovo iskradala iz tela.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Depresija Pripovetke

Tags: , , , , , , , ,

Gospodin Ψ

~ Psihodijagnostika ~

Postoji jedan Gospodin Ψ. Jedan veoma neobičan gospodin, u svakom smislu. Ponajviše, jer je gotovo besmrtan. Rodio se pre par vekova, još uvek je živ, a što je najčudnije, kako vreme prolazi on se samo podmlađuje. Svakom decenijom on je sve svežiji, moderniji i ulickaniji, skoro da ne možeš da ga prepoznaš s’ početka. Ima zaista puno godina, ali i jednu veoma zgodnu sposobnost, atipičnu za stare ljude, da se prilagođava svim modnim trendovima. Moglo bi se reći kameleonsku sposobnost. Ali ono što on menja nije moda u pravom smislu te reči, on menja mišljenja, stavove, teorije, istine, ostajući uvek iste spoljašnosti. Uvek je elegantan, sofisticiran, ali ne upadljiv. Nosi pretežno siva odela, ili ona koja ne bodu oči. Dakle, on je zadužen za modu percepcije iliti samopercepcije, ali one unutrašnje.

Osim besmrtnosti, ono što dodatno fascinira u njegovoj biografiji je činjenica da je uspevao da živi i radi na više mesta istovremeno, ali bukvalno, bez seljenja. Ili bolje rečeno uspeva, jer i danas to čini. Kao da poseduje neku vremensku mašinu koja omogućava da je njegov duh prisutan istoga trena po svim mestima zemaljske kugle.

Iako čudak i jedini od svoje vrste, ne može se reći da živi u socijalnom vakumu. Naprotiv, ima čak i dosta prijatelja – lekara, pravnika, farmaceuta. Ipak, ako želite da znate ima li najboljeg prijatelja, reći ću vam. Ima! Njegov najprisniji prijatelj sa kojim deli sve svoje tajne svih ovih vekova je njegov Pomoćnik Kauč. Za razliku od Gospodina Ψ koji odoleva zubu vremena, Pomoćnik Kauč nije te sreće. Na njemu možete videti ozbiljne znake starenja, istrošen je i umoran, gotovo zguren od preduge karijere. Nekada je bio opasno zgodan tip, čvrst, jak, blještao je u skupocenom satenu. Danas to nije slučaj. Polako se povlači u ilegalu i sve manje radi.

Otkriću vam najzad tajnu čime se Gospodin Ψ bavi, jer verujem da vas to zanima. Nekada davno ljudi su dobijali prezimena upravo po svojoj profesiji. Baš tada, davno, i naš Gospodin Ψ dobio je svoje prezime. Ψ (čitaj psi), od grčke reči psiha ili duša. Dakle, sada je jasno da se Gospodin Ψ upravo bavi ovom neobično zanimljivom pojavom, ljudskom dušom. Poput lekara koji se brinu za naše telesno zdravlje, Gospodin Ψ je oduvek bio zaražen idejom da istraži ljudsku dušu, sve njene boli i patnje i nađe odgovarajuće tretmane. Zanimale su ga sve duše, svih rasa, svih kultura, svih epoha, svih zemaljskih kutova. Želeo je da napravi univerzalni patent za detekciju svekolike duševne boli. Ovaj veliki projekat za lika poput njega bio je mačji kašalj. Dozvolite zato da vam ukratko opišem karakter Gospodina Ψ.

To je jedna veoma maštovita persona, čija živa imaginacija pomera sve granice neuskladivosti, visprenog je duha, nadasve radoznao i inovativan, promućuran, u svom radu je jako sistematičan, voli da gradi obuhvatne teorije o fenomenima koje ispituje, dosta je samokritičan, pa često nije zadovoljan produktom svog rada. Iz tog razloga često menja mišljenje, poništava sopstvene teorije pod ubeđenjem da su zastarele i sa lakoćom gradi nove koje uspevaju da premoste uočeni jaz. On ceni znanje, tačnost i preciznost, pa svaku svoju teoriju koliko god da je posledica neke njegove fantazije ili sanjarenja proverava na vanjskom svetu i vaga koliko mu dobro paše. Taj isti vanjski svet, to sasvim jedinstveno stvorenje koje se zove Društvo, uglavnom je saglasno sa svim njegovim opisima, a čak i ako nije, ne buni se previše jer veruje da on poseduje veće znanje. Ova vera nije došla niotkuda, postojali su za nju nebrojeni razlozi. Među njima, najzaslužnije su retoričke sposobnosti samog Gospodina Ψ. Njegove verbalne piruete su takve da bi poverovali da je crno zapravo belo, a belo crno. Takav govornik se retko sretao, bilo kada, na bilo kojim prostorima. Plenio je svojim stavom, svojim raskošnim frazama, argumentativnim izlaganjem, ma niste mu mogli uloviti grešku. Pre ili kasnije poverovali biste u bilo šta. Tolika samouverenost, uz dozu arogancije i ogromnu količinu ubedljivosti bile su glavni aduti lika i dela Gospodina Ψ. Sve što bi rekao za tili čas bi se bez sumnje pretvorilo u neporecivu istinu.

Evo nekih velikih Istina koje je iznedrio Gospodin Ψ tragajući za spoznajom ljudske duše. Verovao je da crnci po svojim biološkim predispozicijama ne trpe hladnoću, pa ako žive na severu, gde preovlađuje hladna klima, mogu skliznuti u ludilo. Oni su tada nesposobni da se o sebi staraju, a imaju jaku težnju za slobodom i samostalnošću. Ovakvu patnju njihove duše treba lečiti pojačanim nadzorom, radom i telesnim kažnjavanjem. Sve ovo ne utiče na pripadnike bele rase, jer oni nemaju ovakvu manjkavu konstituciju. Ova istina dugo je vladala dok Gospodin Ψ nije rešio da joj oduzme legitimitet i modifikuje u skladu sa novonastalim okolnostima. Istina broj 2 odnosila se na otkrivanje jedne sasvim specifične patnje koja pogađa samo ženske duše. Verovalo se tada da žene u okolnostima seksualne apstinencije postaju neuračunljive, agresivne i impulsivne, jer im se materica otkači i slobodno vrluda telom praveći haos. I ova istina bila je snažna, ali takođe ograničenog roka trajanja. Za vreme vladavine Istine broj 3 verovalo se da žene koje kradu treba da idu u zatvor, ali ako kradu jer nemaju sredstva za život. U suprotnom, onima koje dobro stoje a ipak se posvete krađi treba obezbediti lagani tretman u prijatnoj i što je moguće udaljenijoj ustanovi za rehabilitaciju. Istina broj 4 zalagala se za ideju da duša pati i treba je lečiti ako čezne za dušom istog pola. Ubrzo, zamenjena je Istinom broj 5 po kojoj je subjekt lečenja sada ona duša koja oseća averziju prema dušama koje preferiraju istopolne duše. I tako, Istine su se nizale, šesta, sedma, osma, osmišljen je čitav Katalog Istina vrednog i predanog Gospodina Ψ. Sve je išlo kao po loju, Društvo je bilo zadovoljno što za svaki svoj problem sada ima odgovor i smernicu kako da razreši patnju. Ipak, kao što to po pravilu biva, i ti bezbrižni dani su prošli. Društvo je lagano uviđalo da se broj Istina toliko drastično uvećao da ne ostavlja prostora za disanje. Štaviše, brojne Istine krenule su da se čine škodljivim.

Tako je stidljivo, pasivno i naivno Društvo počelo da se budi iz letargije i otvara sanjive oči. Po prvi put krenulo je stopama samog Gospodina Ψ u borbu za saznanjem. Došlo je na njegova vrata sa punim rukama sumnje, podozrivosti i kritika, i čekalo. Čekalo na dugo čekane odgovore. Ovoga puta stvari su tekle u nešto drugačijem aranžmanu. Nije se Društvo obrušilo na Pomoćnika Kauča, već je zamolilo Gospodina Ψ da isproba udobnost ovog položaja. I nije Gospodin Ψ imao privilegiju na uvide; sada se Društvo bacilo na analizu. Analiziralo je Gospodina Ψ njegovim vlastitim teorijama. Gospodin Ψ se nažalost dobro uklapao u brojne svoje teorije. Na njega su se čak mogle primeniti najsurovije Istine. Demistifikovanjem njegovog prezimena Društvo je shvatilo da Ψ (čitaj psi) nije tako nežan i nevin simbol za dušu, već simptom njegove Višestruke ličnosti. Gospodin Ψ je naime tipičan primer jedne rascvetane psihoze koja je prepuna deluzija i obmana, koja izmišlja svakojake priče i veruje u svoje fantazije gubeći pritom kontakt sa realnošću. Njegovo Ψ je kratko obeležje svih ličnosti koje borave u njegovoj glavi. Nekad je PSIhijatar, nekad PSIhoanalitičar, nekad PSIholog, a nekad PSIhoterapeut. Ti likovi se dalje fragmentišu na podjastva, te imamo Geštaltistu, Bihejvioristu, Konstruktivistu… I svi oni imaju vlastitu egzistenciju, svojevrsne misli, zasebne teorije. Pored ovoga, Gospodin Ψ mogao bi jako verno biti i Paranoik, sa svim sumnjama, podozrenjima, sumanutim idejama, nerazlikovanjem mašte od stvarnosti, teorijama zavere i manijama proganjanja. Društvo je vekovima dobro ispeklo ovaj zanat pa je nastavilo i dalje. Aroganciju, ideju veličine i svemoći, omnipotentnost i iracionalno uverenje da poredak prirode od njega zavisi, lako je i brzo Društvo svrstalo u postojeću Istinu o Narcističkom poremećaju ličnosti. I ovde se Gospodin Ψ sasvim dobro uklapao. Ali, Društvo nije bilo milostivo, učilo je od najboljeg, pa je nastavilo sa još podrobnijom analizom. Ređalo je dalje simptome – on manipuliše, polno, ekonomski i rasno diskriminiše, živi život zasnovan na makijavelističkim principima gde cilj uvek opravdava sredstva, neguje utilitarizam, teorije preinačuje samo da bi njemu bilo bolje, hedonista je i nema moralnih vrednosti… Sve ove Istine vodile su finalnom zaključku – Gospodin Ψ nema veze sa PSIhom (dušom), Gospodin Ψ je PSIhopata!

Ipak, Društvo je bilo pošteno i do kraja je ispoštovalo važeću proceduru. Da bi se nešto nazvalo patnjom duše potrebno je da više posmatrača nezavisno jedan od drugoga donesu isti sud. Zato je pitalo koga drugog do Pomoćnika Kauča slaže li se sa iznetim nalazima. Pomoćnik Kauč, pohaban, star i umoran, slegnuo je ramenima, ispustio težak uzdah i izustio:

„Ne znam koje su Istine istinitije, njegove ili vaše, ali ako mene pitate, lakše ću u narednim vekovima podneti jednog Gospodina Ψ, nego teret čitavog Društva!“.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Antipsihijatrija Istorija psihijatrije Pripovetke Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,