Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!
Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.
Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.
Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.
Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.
Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?
Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.
Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!
Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?
U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.
Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.
Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.
Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.
Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.
Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.
Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!
Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme
“
