Category: Metode i tehnike

Terapijska grupa za osnaživanje ličnih potencijala

Verujemo da svako ljudsko biće poseduje potencijal da se menja i razvija kroz sopstvena životna iskustva. Jedno takvo iskustvo, koje sistematično i brižljivo vodi osobu kroz proces promene je grupna terapija. Grupa, više nego bilo koja druga forma, pojedincu pruža potrebnu ušuškanost, klimu poverenja, razmene i međusobne podrške. Ona je pravi izbor na putu ka psihološkom blagostanju i unapređenju kvaliteta življenja.

Upravo formiramo novu terapijsku grupu čiji će članovi raditi na:

  • boljem upoznavanju strukture i dinamike sopstvene ličnosti,
  • osnaživanju kapaciteta za lični rast i razvoj,
  • unapređenju socijalnih, emocionalnih, komunikacionih i drugih veština,
  • razvoju veće empatije za perspektivu drugog, kao i bolje refleksije nad sopstvenim unutrašnjim sadržajima,
  • ostvarivanju većeg stepena svesnosti nad sopstvenim postupcima i reakcijama,
  • razvijanju sposobnosti za lakše i brže donošenje odluka,
  • povećavanju kapaciteta da se bude u kontaktu sa sobom, sopstvenim potrebama, ciljevima, planovima i mogućnostima,
  • usavršavanju veština da se adekvatno odgovori na stresne situacije koje život nosi, i dr.

Grupa je netematskog tipa, što znači da se nećemo okupljati na osnovu jedne, unapred zadate teme ili određenog problema (npr. depresija). Članovi ne moraju da imaju slične psihološke probleme, niti slične psihoterapijske ciljeve!

Grupa nije patološki orijentisana; fokus će biti na potencijalima, strategijama i veštinama, a ne na dijagnozama i problemima.

Grupa je po svom sastavu heterogena i članovi će moći da pričaju o različitim sadržajima, svemu onome što ih muči, što priželjkuju ili što bi voleli da izbegnu. Bilo koja tema može doći u obzir!

Grupa je otvorenog tipa, što podrazumeva da njeno trajanje zavisi od potreba članova. Takođe, tokom procesa nam se mogu pridruživati novi članovi koji će svojim dolaskom obogatiti grupnu dinamiku.

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera. Članovi će imati prilike da nauče brojne psihološke koncepte, kao i da isprobaju različite psihološke tehnike. Pored toga, veliki benefit grupnog rada je i u interakciji, međusobnoj podršci, prihvatanju, odigravanju uloga, empatiji i razmeni perspektiva.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom kada se prijavi dovoljan broj polaznika, a održavaće se  svake subote od 15 do 17 h (4 puta mesečno). Trajanje grupnog procesa nije unapred određeno. Svaki član može ostati u procesu onoliko koliko mu prija i dok mu se čini da od učešća ima neku psihološku korist.

Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i poželjno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe.

Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu.

U slučaju da neko želi trajno da odustane, neophodno je da o tome blagovremeno obavesti grupu.

Metodologija rada:

Grupni susreti održavaće se kao kolektivni rad u grupi (gde svi polaznici zajedno učestvuju u obrađivanju određene teme ili se edukuju o nekoj tehnici) ili kao individualni rad u grupi (gde nas jedan od polaznika, svojom voljom, upoznaje sa njegovom istorijom slučaja, a ostali učesnici daju svoje refleksije i podržavaju).

Neke od tema koje će biti prorađivane na grupi su:

  • ličnost i identitet
  • komunikacione barijere
  • partnerski odnosi
  • intima, poverenje i seksualnost
  • gubitak i tugovanje
  • krivica i oproštaj
  • adekvatna i konstruktivna ekspresija besa
  • lične potrebe i resursi
  • porodična dinamika
  • psihološke granice
  • strahovi, nesigurnosti i samopouzdanje
  • ambicije, ciljevi i mogućnosti
  • sklonost perfecionizmu
  • razrešenje konflikta
  • donošenje odluka, itd.

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Mesto održavanja:

Susreti će se održavati u prostoru psihološkog savetovališta Psiholjub koje se nalazi na adresi Pavla Pavlovića 2b, I sprat (Beograd, Zvezdara, Severni bulevar, kod ulaza u Novo groblje, linije prevoza 65, 66, 74).

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za terapijsku grupu” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

*Ako ste se u međuvremenu predomislili javite unapred, jer neko možda čeka na vaše mesto! Molim vas da svoju prijavu shvatite ozbiljno, jer otkazivanje rezervacije može dovesti u pitanje početak rada grupe.

Novi članovi su slobodni da nam se pridruže i u toku procesa (ukoliko u tom trenutku ima slobodnih mesta!).

O voditelju grupe:

Grupu će voditi Leonora Pavlica, master kliničke psihologije i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut. Poseduje nacionalnu i evropsku licencu za psihoterapeuta i psihološkog savetnika. Leonora radi u svom savetovalištu Psiholjub, gde se preko deset godina uspešno bavi individualnom, grupnom i partnerskom terapijom tretirajući najrazličitije probleme.

Takođe, autor je i voditelj psiholoških radionica na temu emocionalne inteligencije, unapređenja partnerskih odnosa, suzbijanja anksioznosti i dr. Učesnik je i stručni konsultant brojnih onlajn grupa podrške za anksiozne gde nesebično deli svoje znanje sa ostalim članovima. Njen rad možete pratiti i na njenom You Tube kanalu koji sadrži korisne video materijale sa praktičnim smernicama za tretman anksioznosti i napada panike.

Aktivna je i u pisanju mnogobrojnih stručnih tekstova za dnevne listove Politika, Večernje novosti, Danas, itd. Čest je gost mnogih TV emisija (150 minuta, Alisa u 5, Ali sa Osmehom, Osmatranje, Vredi znati, itd.).

Autor je zbirke psiholoških pripovedaka „Ko je ovde lud?!“ (2016) koja je naišla na velike pohvale stručne i laičke publike. Urednik je psihološkog portala Psiholjub.com na kome možete potražiti njene stručne tekstove.

Živi i radi u Beogradu.

 

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Psihoterapijske teme Vesti

Tags: , , , , , , , ,

Kako pobediti neodlučnost?

Sve češće se u svom psihoterapijskom radu susrećem sa problemom neodlučnosti kod svojih klijenata, koji iako na prvu loptu deluje beningno, može zapravo imati dalekosežne posledice po život jedinke, a najčešće ima i prilično duboke korene.

Ljudi su neodlučni po raznim pitanjima, mladi naročito, a pogotovo u današnje vreme gde je sveopšta situacija u zemlji sama po sebi nestabilna. Da li da odem iz zemlje ili ostanem ovde gde ne vidim da će u perspektivi biti bolje?; Da li da napustim loše plaćen posao ili da sedim i trpim jer nemam bolju alternativu?; Da li da raskinem vezu sa osobom, jer osećam da se ljubav odavno ugasila ili da budem zadovoljan/a činjenicom da nisam sam/a?; Da li da se odselim od roditelja i konačno osamostalim ili da čekam pogodniju i stabilniju priliku za ovakvu odluku?, samo su neka od gorućih pitanja koja ljude dugo drže u poziciji neodlučnosti.

Ako pobliže osmotrimo ova pitanja, vidimo da se ona zapravo svode na izbor između dva zla, te je razumljivo zašto ljudi ne mogu tako lako da preseku i donesu odluku. Izbor poželjne alternative i nije u ponudi, ili osoba iz nekog razloga nije u stanju da je vidi.

Samo po sebi, donošenje odluka je veoma kompleksan proces. Kada je osoba suočena sa donošenjem neke odluke, ovaj proces mora proći kroz tri sekvencijalne faze. U konstruktivističkoj psihoterapiji ovo se naziva Ciklus donošenja odluka ili PIN ciklus, gde P podrazumeva Pregledanje, I podrazumeva Isključenje, a N predstavlja simbol za Nadzor. U prvoj fazi, fazi pregledanja, osoba pregleda alternative koje su joj dostupne (recimo da je u pitanju izbor fakulteta gde osoba na početku izdvaja 5 fakulteta koji mogu doći u obzir i razmatra posledice svake od mogućih opcija). U sledećoj, fazi isključenja, koja liči na levak, osoba svodi svoj izbor na samo dve alternative, a ostale isključuje kao opcije (recimo da je ova osoba izbor suzila na političke nauke i pravni fakultet). U poslednjoj, fazi nadzora, osoba treba da donese konačnu odluku, da od dve preostale opcije odabere jednu i da nadzire rezultat svoje odluke (uzmimo da je odabrala pravni fakultet). Osoba sada živi svoju odluku i promatra da li je dobro izabrala, koliko joj taj fakultet leži, koliko joj je zanimljiv, da li će na kraju naći posao u toj struci, da li joj je taj fakultet lak ili suviše težak, itd. U slučaju da je zadovoljna sopstvenim izborom, proces donošenja odluke će se završiti. Međutim, u slučaju da se sve ispostavilo kao loš proračun, osoba se vraća na početak kruga, dakle ponovo na prvu fazu, gde počinje sa pregledom novih alternativa.

U ovom ciklusu donošenja odluka opažene su dve čuvene zamke koje se dešavanju u prvoj fazi:

1) osoba se može suviše kratko zadržati u fazi pregledanja, a ovo skraćenje rezultira impulsivnim donošenjem odluke (to su sve one situacije kada nam se čini da osoba nije posvetila dovoljno vremena razmatranju alternativa, da je odluku donela nesmotreno i iz nebuha);

2) osoba se može toliko dugo zadržati u fazi pregledanja, besomučno ispitujući alternative, što joj ne dopušta da izbor svede na razumnu meru i udaljava je od konačnog donošenja odluke (ovo su sve one situacije u kojima nam se čini da je osoba neodlučna, da odlaže proces donošenja odluke, i sve ono što se u literaturi naziva prokrastinacijom).

Pošto je tema ovog teksta neodlučnost, više ću se zadržati na razmatranju druge zamke.

Kako se zapravo ponašaju neodlučne osobe?

One su ili uronjene u odlaganje, pa se pre bave bilo kojom drugom aktivnošću kako ne bi mislile na odluku koja ih čeka, i samim tim imaju hiljadu izgovora kako ne stižu time da se pozabave, ili do krajnjih granica šire opcije, te deluje da se silno bave donošenjem odluke, a zapravo su sve dalje od rešenja. Ovo prvo bilo bi tipičan primer prokrastinacije, gde je nužno osobi vratiti fokus na rešenje koje čeka i zatvoriti sve druge kanale akcije koje joj u tome otpomažu. Drugo bi se moglo opisati konstruktivističkim terminom propozicionalnog konstruisanja, koga karakteriše otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa. U našem primeru sa izborom fakulteta, osoba je toliko otvorena za konstruisanje izbora fakulteta, da u krajnjoj instanci može završiti bilo koji fakultet. Da bi donela odluku i izabrala jedan fakultet, neopodno je raditi u smeru preempcije, odnosno zatvaranja prema pojedinim alternativama u konstruisanju. Dakle, osobu je nužno postepeno usmeriti ka tome da određene oblasti trajno zatvori kao loše alternative i svoj izbor svede na racionalnu meru.

Bez obzira koja forma neodlučnosti da je u pitanju – prokrastinacija (bavljenje drugim stvarima) ili suviše propozicionalno konstruisanje (širenje alternativa), nameće se pitanje šta osoba pokušava da izbegne time što odlaže donošenje odluke? Uglavnom je to suočavanje sa i stavljanje na test nekih sržnih uverenja, tipa „Da li sam dovoljno sposoban/a, istrajan/a, pametan/a, dobar/a?“. Istraživanjem upravo ovih sržnih konstrukcija osobe kroz razne psihoterapijske tehnike (npr. Ja usred drugih), dolazimo do ključnih razloga za otpor u donošenju odluka. Ako sledimo princip da osoba uvek bira za sebe onu alternativu koja joj se čini poželjnijom od dve ponuđene, postaje nam jasno zašto osoba radije bira da ne dođe do cilja (tj. odlaže) nego da dovede u pitanje svoje bazične hipoteze i sazna možda da u nečemu nije dovoljno dobra. Jasno je da su ova sržna uverenja direktno oslonjena na bazične tačke nesigurnosti, a koje su formirane mnogo ranije nego trenutačna odluka pred kojom osoba stoji. Zato je na početku teksta i napomenuto da neodlučnost može imati prilično duboke korene.

Upravo iz ovog razloga se odlaganje donošenja odluka čini čak korisnom, zaštitnom strategijom individue, pa je opšta preporuka ne gurati nasilno osobu u proces hitnog odlučivanja, dok ne saznaš šta je sve u riziku i šta sve može da se „sruši“ ako osoba krene da živi sa posledicama sopstvenog odlučivanja. Štaviše, za razliku od impulsivnosti kao modela donošenja odluka, a koja implicira nedostatak kontrole, kod neodlučnosti se javlja upravo suprotno – bilo putem prokrastinacije ili ekscesivne propozicionalnosti, osoba se zapravo grčevito trudi da drži stvari pod kontrolom. Iako tako možda ne izgleda, ovo je vid hiperkontrole i kao takav ne sme se neoprezno rušiti.

Do sada je neodlučnost razmotrena u okviru zamki koje se dešavaju u prvoj fazi ciklusa odlučivanja. Međutim, čak i kada je osoba kadra da dosegne do druge faze i uspe da suzi svoj izbor na samo dve alternative, novi izazovi se mogu javiti upravo u ovoj, drugoj fazi.

U fazi isključenja osoba stoji pred dve alternative i umesto da sada lakše odabere jednu, ona kreće u proces poznat kao labavljenje. Labavljenje karakteriše razvodnjen pristup bilo kojoj opciji; za osobu koja labavi, svaka od opcija je istovremeno i dovoljno dobra i dovoljno loša, te nijedna nije idealna. Kada bi postojala nedvosmisleno poželjna opcija, izbor bi bio lak. Ali, videli smo na početku teksta, to u praksi najčešće nije tako. Osoba se zato gubi u svojoj neodlučnosti, pokušavajući da nađe dovoljno dobre razloge za izbor jedne opcije, ali je pronalaženje isto tolikog broja loših razloga, konstantno drži u ovoj zaglavljenosti. Na ovom mestu korisno je zauzeti takav strateški pristup koji vodi stegnutijem konstruisanju. Za razliku od labavog, gde se osoba stalno premišlja po pitanju definisanja određenog izbora, kod stegnutog konstruisanja osoba je nagnana da precizno i postojano izvaga svoje opcije. Za ovo je posebno efikasna tehnika ABC, koja omogućava osobi da na veoma jasan i postupan način odmeri prednosti i nedostatke obe svoje opcije i donese odluku u pravcu manjeg rizika.

Categories: Deca i mladi Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , , ,

Terapijski rad sa nepoznatim – Anksioznost i panični napadi

Kada dolaze na psihoterapiju ljudi obično znaju zašto su tu i poznato im je na čemu treba da rade, bilo da je reč o emocijama, komunikaciji, socijalnim odnosima, organizaciji, donošenju odluka, itd. Ali postoji čitava jedna oblast koja obuhvata rad sa nepoznatim, u koju spadaju anksioznost i panični napadi.

Za razliku od straha, koji ima realnu osnovu, kao i spoljni objekat na koji je usmeren, kod anksioznosti i paničnih napada u pitanju je borba sa nepoznatim. Mehanizam nastanka je donekle sličan kao i kod “običnih” strahova – postoji situacija u kojoj nas napadne pas i zbog tog iskustva sledeći put strahujemo kada u daljini ugledamo psa. Iščekujemo negativan ishod, čak i kada je pas na uzici ili prilično malen i bezazlen. Naše iskustvo je jače od svih naših racionalizacija i pokušaja umirenja. Tako je i sa panikom – gušenje, vrtoglavica i osećaj da ću umreti nastupe na radnom mestu, a nakon tog iskustva više nikada nismo isti. Ušli smo u začaranu mrežu strahovanja, gde ovo naše iskustvo rađa novi strah da će se događaj ponoviti.

Dobro, a šta su onda razlike, ako je mehanizam isti?

Prvo, strah od psa ima realnu osnovu, ima opasnih pasa; u tom smislu ovakav strah je racionalan. Sa druge strane, od paničnog napada niko nije umro, niko se nije ugušio; dakle, njegov karakter je iracionalan.

Drugo, strah se uvek vezuje za konkretan objekat, za ono što postoji, što je opazivo, kao što je to u ovom primeru pas. Panični napad se isprva desio na poslu, sledeći put u prodavnici, a zatim i kod kuće, te kancelarija nije okidač sama po sebi. Ovde objekta nema, već je strah nejasan, nedovoljno strukturisan i fluidan.

Treće, strah ima veoma važnu evolutivnu funkciju, on priprema organizam za reakciju bekstva ili borbe u predstojećoj opasnosti. U tom smislu on je jedna korisna emocija zadužena za naš opstanak. Tradicionalno se smatra da anksioznost i panični napadi to nisu, da oni čoveka preplavljuju, iscrpljuju i parališu. I da su kao takvi, nedvosmisleno štetni.

U konstruktivističkoj psihoterapiji anksioznost se definiše kao “svest o tome da događaji sa kojima je osoba suočena leže van područja primene njenog sistema konstrukata” (Kelly, 1955). Dakle, osoba oseća da nema strukturu da osmisli novi događaj, sa takvim nečim se nije ranije susrela, nema to u iskustvu, pa ne zna kako da događaj obradi, te se javlja jedna sveopšta konfuzija.

Vidimo da je osnovna nit razlikovanja straha kao osnovne emocije, od anksioznosti i paničnih napada upravo poznatost, odnosno nepoznatost sadržaja koji izazivaju osećaj straha.

Kako onda raditi sa nepoznatim? Šta bi bio najbolji smer?

Po ugledu na iskustva sa običnim strahovima, ljudi obično pribegavaju sličnim rešenjima – beže (tj. pokušavaju da se udalje od ovakvih osećaja kroz negiranje datog iskustava, bavljenje drugim stvarima, konzumaciju alkohola i slično) ili se bore (tj. shvataju ovo svoje iskustvo kao najvećeg neprijatelja, pa ili piju lekove da bi ga pobedili ili namenski provociraju svoje strahove ulazeći u potencijalno rizične situacije). Međutim, terapijska ideja je sasvim drugačija.

Kao i u životu, i ovde je lakše suočiti se sa neprijateljem ako ga poznaješ, ako mu znaš slabe strane, ako možeš da mu predvidiš sledeći korak. Čovekov najveći neprijatelj je zapravo nepoznato, njega se od vajkada najviše bojimo, jer ne možemo da ga osmislimo, da mu pridamo značenje, pa izaziva nesigurnost i bojazan. Zato je ideja odustati od borbe i upustiti se u dosta taktičniji pristup – učiniti nepoznato poznatim, familijarnim, bliskim, pa time i manje pretećim.

Kako se to postiže?

Kada ljudi otkriju novi kontinent daju mu ime, kada naprave novu stvar takođe je prvi korak imenovati je, kada se rodi dete ono se takođe obeleži imenom. Ime upravo služi tome da nam se nešto novo ne čini više stranim. Zato, umesto da pustimo da nas obuzme panika i svi njeni propratni simptomi (gušenje, lupanje srca, klecanje kolena, zujanje u ušima, nesvestica, zamućenje vida, osećaj depersonalizacije i derealizacije…), možemo za početak imenovati ovaj osećaj.

Svako ko se nosi sa anksioznošću ili paničnim napadima zna da je kombinacija simptoma koje proživljava jedinstvena i da je njegov osećaj jedno privatno, specifično iskustvo. Ono ga može asocirati na nešto i u vezi sa njim se mogu kreirati različite metafore. U jednoj grupi samopomoći, ljudi su bili jako kreativni u davanju imena svojim strahovima – Osveštenko, Dambo, Tanasije, Strahinja,… Ograničenja u pogledu kreativnosti za davanje imena praktično ne postoje. Imena mogu biti klasična ljudska imena, izmišljena imena, nazivi prirodnih pojava, imena mističnih bića, itd., sve dok vas na neki način podsećaju na stanje koje vam se dešava.

Sledeći korak koji nas još više približava osećaju bliskosti i poznatosti je vizuelizacija osećaja. Ideja je zamisliti svoj strah u vidu nekog bića ili pojave. Vizuelno ga predstaviti u glavi do u tančina. Dakle, ako je u pitanju osoba, kako ta osoba izgleda, kog je pola, kakvu ima frizuru, kako je obučena, kako se ponaša, koju boju voli. Ako je u pitanju biće, da li je to neko već poznato biće ili naša lična kreacija, kako izgleda, šta su mu glavne karakteristike, ima li neke posebne moći… Bogatsvo detalja kojim je problem vizuelizovan omogućava progresivno sve veći osećaj poznatosti. Dodatno nam u tome može pomoći i crtanje ove “osobe” na papiru. Time je naš unutrašnji užas sa kojim se suočavamo eksternalizovan, učinjen vidljivim, opazivim, baš kao i onaj pas sa početka naše priče. Praksa pokazuje da crteži strahova imaju umirujući efekat – osim što nam strahovi deluju bezazlenije, mogu nam biti i komični, ili čak tužni.

Sada nas više iz mraka ne progoni neki jezivi osećaj, već osoba/biće/pojava, koja ima svoje ime i znamo kako izgleda. Već u startu to umanjuje intenzitet strahovanja, koje je ranije imalo neslućene razmere.

Kada smo “upoznali” svoj strah, kao i u uobičajenom sledu događaja, sada sa njim možemo ući u interakciju, uspostaviti kontakt, a ne pasivno čekati da nam dođe i biti nemoćni pred njegovim naletom. Ovaj korak naziva se otvaranje dijaloga sa strahom. Dakle, kada se strah iznenada javi, potrebno je smireno se sa njim suočiti, “pozdraviti ga” njegovim imenom, zatvoriti oči i zamisli ga, a onda pokrenuti komunikaciju i to takvu da po svom karakteru nije neprijateljska. Strahu se ne kaže idi, beži, ne vraćaj se! Već se pita zašto si ovde, šta želiš da mi poručiš? Po analogiji sa realnim strahovima koji imaju zaštitnu funkciju, sada i ovi, osmišljeni strahovi, više nisu nehomogeni nalet loših osećaja koji dolaze bez povoda, već opominjući osećaji, koji takođe imaju zaštitnu funkciju. Oni se obično javljaju u trenucima kada je po osobu postalo pogubno da živi život kakav je do tada živela, i u tom smislu su simbolička poruka da nešto u životnim navikama ili stilu života treba da se menja (npr., da se adekvatnije prazne emocije, da se kaže ono što se misli, da se postave jasnije granice u odnosima, da se prevaziđe neki emotivni gubitak, da se bolje organizuje vreme, da se bolje strukturišu obaveze i aktivnosti, da se efikasnije donose odluke, da se “završe” neke priče, da se “raskrsti” sa osećajem krivice, itd.).

Zato, dokle god svoje strahove držimo na distanci i doživljavamo kao spoljne neprijatelje koji napadaju i žele da nas ugroze, ne dajemo im šansu da nam izuste neku važnu životnu mudrost. Oni imaju razloge svog nastanka i iako se čine besmislenim i katastrofičnim, njihova “poseta” je u krajnjoj instanci dobronamerna. Upravo svojim negativnim nabojem, oni parališu osobu i ne daju joj da nastavi da se ponaša i živi kao do sada, jer kada bi tim putem nastavila, ishod bi verovatno bio još maligniji.

Budite otvoreni prema svojim strahovima jer, oni su ipak deo vas!

Ovde možete pogledati dodatni materijal o tehnikama i preporukama za suzbijanje anksioznosti i paničnih napada.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , ,

Genogram u porodičnoj psihoterapiji

Oduvek sam volela da gledam rodoslove. Sedela bih u biblioteci Filozofskog fakulteta i prelistavala već požutele stranice debelih istorijskih knjiga u potrazi za porodičnim stablima naših ili stranih vladara. Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići bi mi paradirali pred očima u svojim svečanim uniformama, a ja bih pokušavala da uhvatim sličnosti među pripadnicima određene dinastije. Ko na koga liči, ko se ženio, koliko dece je ko imao? Kakvi su im karakteri, ko odstupa od porodičnog obrasca pa ga zavedu kao “crnu ovcu” familije?

Najzanimljivije su mi bile porodične priče koje su pripovedale moje bake i deke. Bila sam zadivljena koliko oni pamte, jer ja brzo zaboravim i mnogo važnije stvari. Kao žive enciklopedije, neumorno bi prepričavali životne priče naših bližih predaka, do tančina. Nikada im nije bilo teško, i zaista mi se čini da priče nisu menjale svoj oblik i sadržinu. Nije vremenom došlo do preuveličavanja. To je za mene bila umetnost-pričati priče, do detalja i to tako da se drži pažnja slušaoca.

Pripovedanje i jeste veština, ukoliko slušaoce uspe da izmesti u samu priču, a onda oni mogu da vide, čuju, osete i dožive sve ono što i glavni akteri iste. Uspevali smo da se identifikujemo sa porodičnim članovima koji više nisu sa nama, i da ih razumemo. To je i poenta porodičnih priča, kao i povezivanje članova, čiji se životni narativi tek osmišljavaju.

Nešto slično rodoslovu nam nudi sistemska porodična terapija, a to je genogram. To je, zapravo vizuelni dijagram koji prikazuje povezanost strukture, relacija i istorije u najmanje tri generacije porodičnog sistema. Predstavlja mapu porodičnog života, čiji sadržaj možemo posmatrati na tri vremenske linije. Prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletane putem ove grafičke reprezentacije.

Dakle, genogram se sastoji iz dijagrama, odnosno mape porodičnog života i intervjua koji se paralelno vodi sa članovima porodice. Konstruisao ga je Murray Bowen, krajem 70-tih godina XX veka, a usavršili Mc. Goldrick i Gerson. Sadržaj genograma dobijamo iz razgovora sa porodicom, koji se onda simbolično prikazuju kroz crtež. Psihoterapeut svoje klijente uči koji simboli se koriste za prikaz figura, specifične vrste odnosa, itd., tako da porodica može i kao domaći zadatak da nastavi sa dopunjavanjem genograma, naročito zato što to onda prerasta u zajedničku porodičnu aktivnost, gde učestvuju i deca, a povećava se porodična kohezivnost.

Naravno, interpretacija genograma se radi isključivo u saradnji sa psihoterapeutom. Iako su podaci relativno objektivni, naša tumačenja su u velikoj meri subjektivna, te je uloga terapeuta da postavi hipoteze na osnovu datih podataka, koje će se dalje eksplorisati. Svako determinističko shvatanje života nije realno i ne može voditi promeni,

Ne bih vas ovom prilikom davila sa silnim informacijama koje mogu naći svoje mesto na genogramu. Mogućnosti su zaista ogromne, zato ću samo navesti načine na koje genogram može da se koristi, tj. kako se tumače podaci ove složene trogeneracijske mape.

Posmatraju se sledeće kategorije podataka. Na prvom mestu porodična struktura:
– Sastav porodice je važan, jer svaka vrsta porodice (nuklearna, proširena, sa jednim roditeljem, itd, ima svoje specifične teme i probleme);
– Sibling pozicija je značajna za rasvetljavanje određene “emocionalne pozicije” pojedinca. Razlika u polu i uzrastu među siblinzima, red rođenja, urođene karakteristike deteta (temperament, zdravstveni problem), specifična roditeljska očekivanja od svakog deteta, tzv. “roditeljski program”, moguće podudaranje rođenja deteta sa određenim kriznim ili traumatskim događajem u životu porodice, sibling pozicija deteta u odnosu na sibling poziciju roditelja, mogu imati velikog značaja na razvoj ličnosti, stil života, i specifične problematične teme pojedinca u okviru sistema.

Sledeće velike kategorije koje se istražuju vezane su za ponavljanje adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd.) Takođe se ispituje uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjce značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd.)

Ove kategorije se mogu i uporedo izučavati, nema posebnog rasporeda. Eksplorišu se i raznovrsni porodični obrazci, naročito oni koji se ponavljaju među generacijama (različite vrste udruživanja pojedinih članova, što dovodi do umrežavanja ili utrougljavanja (savezi, koalicije). Najzad je tu skeniranje porodičnog balansa/disbalansa u sferi porodične strukture, funkcionisanja (različitih potreba, stilova vaspitanja, stavova i vrednosti ), uloga i resursa.

Genogram je zaista izvanredna tehnika, koja ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija. Lako je izvodljiv i ekonomičan. Komunikativan i stimulativan. Olakšava pridruživanje terapeuta porodici, omogućava aktivno učešće dece, koja ga rado prihvataju. Stvara širok uvid, čime omogućava da se brže prodre i do porodičnih tabu tema, a pomaže porodici da šireći kontekst sagleda i alternativne mogućnosti.

Daje terapeutu startnu poziciju za postavljanje hipoteza. Omogućava članovima emocionalno proživljavanje, koje se na sigurnom mestu uz pomoć terapeuta može obraditi, a isto tako i neutralisati potencijalni konflikti. I kao najvažnija stvar, genogram pomaže porodici da uoči svoje snage, preuokviri vizuru iz koje posmatra problem, pa čak i preventivno deluje na sprečavanje daljeg razvoja destruktivnih modela ponašanja.

Categories: Bračni i partnerski problemi Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Preverbalna komunikacija, šta je to?

Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.

 

Categories: Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima

Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.

Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.

Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:

Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.

Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:

Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!

Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Konstruktivističko savetovanje: Po čemu je posebno?

Osnovne odlike konstruktivističkog savetovanja

1. Osnovni pristup: lakoverni pristup

Konstruktivističko savetovanje počiva na pretpostavci da su ljudi stvaraoci značenja, a ne oni koji jednostavno u procesu savetovanja otkrivaju psihološke realnosti. Stoga, svako konstruktivističko savetovanje i počinje analizom toga kako klijent vidi problem zbog koga je došao. Savetnik se mora uzdržati od davanja sopstvenih interpretacija i mora pustiti klijenta da sam iznese svoju verziju priče. Ovakav osnovni pristup u konstruktivističkom savetovanju naziva se lakoverni pristup. Lakoverni pristup, kao polazna osnova za konstruktivističko savetovanje, kreiran je od strane osnivača teorije ličnih konstrukata – Džordža Kelija, koji kaže: „Ukoliko ne znaš šta je sa tvojim klijentom, slobodno ga pitaj, on će verovatno bolje znati da objasni svoj problem nego ti“.

2. Cilj: multiperspektivizam, propozicionalnije konstruisanje

Osnovni cilj konstruktivističkog savetovanja jeste pomoći klijentu da shvati da upravo ono što mu izgleda kao problem može biti sagledano i iz drugih perspektiva koje nisu toliko bolne za njega. Posmatranje nekog događaja iz više perspektiva, odnosno sagledavanje novih alternativa za konstruisanje datog događaja naziva se propozicionalno konstruisanje.

3. Fokus: sadašnjost i budućnost

Kako se bolno iskustvo ili problematičan događaj zbog koga je klijent došao na savetovanje desio u prošlosti, zadatak savetnika je da ukaže klijentu kako ne mora biti rob svoje prošlosti, i to na takav način što će klijentov problem situirati u „nov kontekst“ i razmatrati njegove implikacije (primer za to su tipične „ako-onda“ instrukcije u kojima se fokus pomera na sadašnjosti i budućnost).

4. Pozicija klijenta: čovek – naučnik

Savetnik podstiče klijenta da bude aktivan u procesu savetovanja, da se ponaša kao naučnik, što znači da postavlja hipoteze o događajima, da testira ove hipoteze i da ih revidira ukoliko one koče klijenta da lagodnije živi. Problem koji klijent unosi ne posmatra se kao objektivan, već se ceni upravo element subjektivnosti, odnosno klijentov opis uzima se kao jedini legitiman. Ali, upravo zbog toga što se problem shvata kao konstrukcija klijenta, kao nešto što on vidi kao takvo, moguće je pomoći klijentu da preispita i dovede u pitanje svoje stanovište, te saobrazno tome formira novo. Uočava se, uloga klijenta je zahtevnija od uloge savetnika – on je odgovoran za to kako će izgledati i čemu će voditi njegova nova konstrukcija.

5. Zadatak savetnika

Osnovni zadatak konstruktivističkog savetnika jeste da klijentu obezbedi uslove za razvoj novih veština mišljenja i da savetovanje usmeri ka isticanju klijentovih snaga i potencijala koji će mu biti od koristi pri rešavanju aktuelnih problema, kao i problema koji leže u budućnosti.

Vrste konstruktivističkog savetovanja

U konstruktivističkom savetovanju moguće je povući liniju između dve oprečne struje. U pitanju su savetovanje fokusirano na rešenje i narativno savetovanje.

1. Savetovanje fokusirano na rešenje

Ovaj tip savetovanja razvili su De Šazer i Berg, 1978. godine, iste godine kada su osnovali Porodični Terapijski Centar (BFTC) u Milvokiju. Njihov pristup bazira se na ideji da klijent ne mora da zna ništa o tome zašto je i kako njegov problem nastao. Štaviše, ni sam savetnik ne mora da zna ništa o poreklu klijentovog problema. Zapravo, fokus savetovanja je na pomaganju klijentima da stvore rešenja. Intervencije savetnika iniciraju promenu i bez prethodnog razumevanja onoga što se dešava. Ovaj proces autori objašnjavaju pozivajući se na koncept jezičkih igara Ludviga Vitgenštajna, te navode sledeće: „Što duže klijent i savetnik pričaju o rešenju koje žele zajedno da konstrušu, sve više počinju da veruju u istinu ili realnost onoga o čemu govore“ (Berg, deShazer, 1993).

Cilj ovog tipa savetovanja nije rad na problemu. Nije problem ono što je klijenta dovelo do pozicije u kojoj jeste. On se nalazi u toj poziciji jer je zaglavljen u korišćenju istih, neefikasnih rešenja. Rigidnost i repetitivnost u korišćenju strategija za rešavanje problema su upravo proizveli glavni problem. Stoga je zadatak savetnika da zajedno sa klijentom razmotri sve načine na koje je do sada klijent pokušavao da reši svoj problem (a nije u tome uspeo) i da pomogne klijentu da osmisli nova, konstruktivnija rešenja.

Kao podvrsta ovog tipa savetovanja navodi se i savetovanje orijentisano na rešenje (O’Hanlon, Weiner-Davis). Ova dva tipa konstruktivističkog savetovanja imaju male, ali značajne razlike. Savetovanje orijentisano na rešenje je više fokusirano na potvrđivanje i validiranje klijentovih emocija i iskustva, manje je direktivno i manje formalno, više je usmereno na saradnju klijenta i savetnika, i otvorenije je za razmatranje političkih, polnih i istorijskih faktora kao važnih u razvoju problema. O’ Hanlon veruje da savetnik mora da preuzme odgovornost za uvođenje stvari koje klijent sam ne unosi u razgovor, posebno ukoliko su u pitanju delikatne teme, npr. nasilje, opasna ili bolna životna iskustva. Nasuprot tome, De Šazer kaže da savetnik treba da izbegava „čitanje između redova“ i treba da se jednostavno drži onoga što klijent ističe da je problem – npr. „ako klijent kaže da ne pije previše, onda to nije problem; shvati ga ozbiljno i ostavi to po strani“, navodi autor (Hoyt, 1994).

2. Narativno savetovanje

Narativno savetovanje počiva na premisi da jezik determiniše realnost. Vajt i Epston su prvi razvili pristup baziran na metafori narativa. Lična metafora narativa je priča koja definiše i organizuje život određene individue i njenih odnosa sa svetom. Kako živi i akumulira iskustva, svako ponaosob razvija ličnu priču ili narativ koji daje njegovom životu smisao i obezbeđuje kontinuitet. Kao i kod dobro napisane priče, naši lični narativi obuhvataju organizovanu temu, karaktere (odnosno glavne junake priče), tačke tenzije, početak, sredinu i kraj. Po ovoj perspektivi, dominantni narativi imaju opresivni karakter; oni uspostavljaju moć i kontrolu nad manjinskim grupama na takav način da eliminišu mogućnost da pripadnici ovih skupina alternativno konstruišu sopstveni identitet.

Zadatak narativnog savetnika stoga i jeste da pomogne ovakvim klijentima (jer oni upravo i najčešće dolaze na savetovanje) da alternativno osmisle svoju životnu priču, odnosno da prethodno dekonstruišu postojeću priču u pravcu kompletnije, adaptivnije i lično smislenije priče. Narativno savetovanje pomaže individui da se oslobodi internalizovanih socijalnih, kulturalnih i političkih opresija, i da rekonstruiše svoju životnu priču iz perspektive lične slobode.

Cilj narativnog savetovanja jeste da glavna tema životnog narativa koja se vezivala za „lični problem“ postane marginalna, a da na njeno mesto, kao dominantna, dođe tema o „ličnim snagama i potencijalima“.

Tehnike u konstruktivističkom savetovanju

Različite forme konstruktivističkog savetovanja počivaju na različitim tehnikama, odnosno procedurama za iniciranje i vođenje savetodavnog procesa.

1. Tehnike koje se najčešće koriste u savetovanju orijentisanom na rešenje

1) Pitanja skaliranja (scaling questions) – su najčešća pitanja koja postavljaju savetnici iz ove grupe. Klijentu se postavlja pitanje da na skali od 1 do 10 rangiraju određeni problem, progres u savetovanju, ili bilo koji drugi važan faktor u savetovanju.

Savetnik: Reci mi na skali od 1 do 10, ako uzmemo da 1 znači da si potpuno depresivan i lošeg raspoloženja, a 10 da se osećaš najbolje moguće, kako bi rangirao svoja osećanja danas?

Klijent: Pa otprilike 3.

Savetnik: Šta bi trebalo da bude različito da bi se približio rangu 4?, ili:
Kako bi opisao osobu koja zauzima rang broj 3?, ili:
Ukoliko bi tvoja osećanja pala na rang 2 šta bi to za tebe značilo?

2) Procentualna pitanja (percentage questions) – ova pitanja veoma su slična prethodnim, osim što umesto skala uključuju procente; obično se postavljaju kao grupa pitanja, a zatim se porede sličnosti i razlike u odgovorima klijenta, npr.:

– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 1% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 10% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 100% manje depresivan?

3) Eksternalizovanje konverzacije (externalizing conversation) – omogućava klijentu da se udalji od problema, da ga posmatra sa veće distance i da razvije strategije za eliminaciju problema. Na taj način klijent će manje kriviti sebe za problem u kome se našao.

Primeri:

Klijent: Imam problem sa korišćenjem marihuane.
Savetnik: Koliko dugo se boriš protiv problema koje ti pravi marihuana? (savetnik pomera težište problema sa osobe i pravi distancu između osobe i problema)

Klijent: Osećam se kao da sečem samog sebe.
Savetnik: Osećao si se kao da sečeš samog sebe. (savetnik validira klijentovo iskustvo ali ga premešta u prošlost)

Klijent: Imam flešbekove sve vreme.
Savetnik: Znači, većinu vremena imaš flešbekove. (savetnik transformiše klijentovu verbalnu reprezentaciju od globalne na parcijalnu)

Klijent: Ja sam loša osoba jer sam bio seksualno zlostavljan.
Savetnik: Znači zaista misliš da si loša osoba zato što si bio seksualno zlostavljan. (savetnik pomera klijentov iskaz sa faktičkog na perceptualni nivo)

4) Reoznačavanje (relabeling) – pitanja koja uključuju reoznačavanje su srž konstruktivističkog savetovanja, budući da je i cilj ovog tipa savetovanja razvijanje novih verzija događaja.

Pr. Na savetovanje dolazi problematični tinejdžer koji kaže: „Mislim da je savetovanje glupo; ne možete me naterati da ovde nešto pričam“.

Savetnik: “U redu, hajde da onda danas ne radimo savetovanje. Kako bi bilo da obavimo samo jednu konsultaciju. Neću biti tvoj savetnik danas“.

5) Magična/čudotvorna pitanja (miracle questions) – ova pitanja originalno je razvio De Šazer; fokusirana su na razmišljanje o pozitivnoj budućnosti.

Primer originalne verzije: Pretpostavimo da večeras odeš kući, legneš da spavaš, i dok spavaš desi se čudo – budiš se i tvoj problem je rešen. Kako ćeš znati da se čudo desilo? Šta će biti drugačije?

6) Pitanja izuzetka (exception questions) – ova pitanja pružaju dokaz da klijentov problem nije uvek toliko veliki i preplavljujući. Bertolino (1999) daje nekoliko primera za pitanja izuzetka koja se postavljaju tinejdžerima koji dolaze na savetovanje:

Savetnik: „Čini se da kada se ovaj problem dešava stvari izgledaju prilično teško. Kada ti se čini da je taj problem manje primetan? Šta drugi oko tebe rade kada je problem manje primetan? Reci mi, kako izgleda život kada je problem manje izražen?“

2. Tehnike koje se najčešće koriste u narativnom savetovanju

Pisanje pisama (Letter Writing) – Epston (1990; 1994) je razvio tehniku pisanja pisama kojom se stimuliše razvoj alternativnih narativa. Ovo je ujedno i najpoznatija tehnika u narativnom savetovanju. Tehnika se sastoji iz pisanja pisama od strane savetnika i postoji u dve forme.

Prva forma su sumirajuća pisma – to su pisma koja savetnik piše klijentu na takav način da opisuje klijenta i njegov problem iz svoje perspektive, ali ističe i određene momente koji su klijentu osobito važni; takođe se često koristi klijentovim rečima kako bi produkovao priču koja će za klijenta biti prihvatljiva.

Druga forma su pisma pozivanja – to su pisma koja savetnik piše klijentovim članovima porodice i u njima ističe važan status klijenta u porodici; navode se pozitivni razlozi zbog kojih klijent dolazi na savetovanje, itd. Ovo pismo ne šalje se članovima porodice, već se analizira od strane savetnika i klijenta na seansi.

Glavna karakteristika ove tehnike (obe forme) je što pismo nema jedan kraj, već ima više mogućih ishoda, od kojih su neki prihvatljiviji, a neki manje prihvatljivi klijentu. Zadatak klijenta je da izabere ishod koji mu najviše odgovara, nakon čega sledi konverzacija o razlozima za odabir baš tog ishoda, kao i razlozima za neprihvatanje drugih ishoda.

Prikaz transkripta jedne savetodavne seanse

* Napomena

Prikaz koji sledi ilustruje deo savetodavne seanse koja je vođena oslanjanjem na pristup orijentisan na rešenje. Savetovanje vodi Bob Bertolino, poznati savetnik ove struje, a klijent je dečak po imenu Ričard. Dečak ima 14 godina i na savetovanje dolazi zbog problema sa besom. Upućen je na savetovanje od strane islednice koja radi na odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije. U dečakovoj istoriji kriminalnog ponašanja mogu se naći ometanje policijskog časa, bekstva od kuće, bekstva iz škole i nasilničko ponašanje. Seansi prisustvuje i dečakova majka Laura. Komentari u zagradama su Bertolinova objašnjenja zašto nešto radi u određenom trenutku.

Transkript

Bob: Pa, odakle želiš da počnemo?

Ričard: Morao sam da dođem. Islednica koja je zadužena za moj slučaj mi je rekla da ukoliko ne dođem, vratiće me u kazneno popravni dom. Nisam imao izbora.

Laura (dečakova mama): To je bio uslov za njegovo otpuštanje iz doma.

Bob: Da li misliš da je to bio njen način da te natera da dođeš, ili bi ti i sam došao da ti je ona to samo predložila?
(ispitivanje motivacije)

Ričard: Da nisam morao, ne bih ni bio ovde.

Laura: Morala je da ga natera da dođe…jer inače ne bi došao.

Bob: Razumem da ne bi došao da ti ona to nije rekla da to uradiš… ipak, drago mi je što si ovde. Da li ti je rekla šta misli da je potrebno da se ovde desi?
(zadobijanje poverenja)

Ričard: Ne sećam se.

Laura: Da sećaš se…rekla ti je da je potrebno da pronađeš načine da bolje držiš pod kontrolom svoj bes.

Bob: Možete li biti malo određeniji? Šta on to tačno radi kada je besan?
(konkretizovanje, piramidisanje problema, uočavanje majčine perspektive)

Laura: Postaje ljut, zatim nastaje haos, zato što ništa neće da sluša. Jednostavno se isključi i radi šta mu je volja.

Bob: Isključi se i ode?

Laura: Da, ode gde god hoće i vrati se kući kada on to želi.

Bob (obraća se Ričardu): Šta sad sa tim? Da li želiš da dodaš ili promeniš nešto u vezi sa tim?

Ričard: Ne znam.

Bob: U redu, razbesni se i ponekad se jednostavno isključi… Šta je još moglo da navede islednicu da te pošalje ovde?
(pitanje izuzetka: problem nije toliko težak da bi zahtevao savetovanje + eksternalizovanje situacije – od globalnog ka parcijalnom – ponekad se isključi, ne stalno!)

Ričard: Zato što sam jednom bio sa drugovima i bili smo uhvaćeni nakon ometanja policijskog časa. To nije bila neka velika stvar… ona jednostavno uvek nađe nešto da mi nakalemi.

Bob: Dakle, pošto je ona ponekada morala da primeni zakon na tebi, činilo se kao da te proganja. Koliko si puta bio napolju nakon policijskog časa?
(modifikovao je Ričardove rečenice na 3 načina: koristio je „ponekad“ umesto „uvek“ – od globalnog ka parcijalnom; promenio je vreme u prošlo „morala“ (više to ne radi) – premeštanjem događaja u prošlost klijent se distancira od problema; transformisao je izjavu klijenta od faktičkog na perceptualni nivo „činilo se“, a ne „ona te je proganjala“).

Primer preuzet iz: Bertolino, B. (1999): Therapy with Troubled Teenagers

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Opservacija: Metod stručnjaka, ali i laika!

Opservacijom se kao metodom u kliničkoj proceni neizostavno koriste svi stručnjaci “pomagačkih profesija”. Ova metoda posebno je korisna kao dopuna standardnih dijagnostičkih procedura (intervjua, testova). Ona kvalitativno upotpunjuje sliku o klijentu, budući da obuhvata i “znake” koji su neuhvatljivi tradicionalnim mernim instrumentima (njome uočavamo gestikulaciju klijenta, položaj i pokret tela, način i ton govora, facijalnu ekspresiju, generalno – sve ono što spada u domen neverbalne komunikacije). Možda i nismo svesni, ali pri svakom kontaktu sa drugim licem, čak i indirektnom, mi posežemo upravo i inicijalno za ovim metodom – opserviramo i izvlačimo zaključke na osnovu svojih opservacija. Zato je ovo i metod laika, koji ga naširoko, ali možda ne tako stručno koriste.

Ovaj tekst poslužiće kao podsetnik stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, ali i kao priručnik svima ostalima, kako bi usavršili svoju veštinu opserviranja (posmatranja), saznali gde možda greše i naučili šta su karakteristike dobrog opservera.

Osnovna obeležja metoda opservacije

Pojam opservacije vezuje se za naturalističku tradiciju, a krajem 19. veka usvojen je kao metoda (Čarls Darvin – studija “O ispoljavanju emocija kod čoveka i životinja”, 1872. godine, pokušaj procene toga kako opažamo druge, kako oni izražavaju emocije i kakvo je emocionalno izražavanje kod životinja).

Definicija opservacije

Opservacija je metod koji obuhvata odabiranje (selekciju), izazivanje, beleženje i dešifrovanje (tumačenje) ljudskog ponašanja.

Koraci u opservaciji

  • selekcija (izbor) – onaj koji promatra prvo odabira osobe, pa klase ponašanja, zbivanja koja će opservirati, vreme, prostor i sve ono na šta će fokusirati pažnju;
  • provokacija (izazivanje) ponašanja – opserver donosi odluku da li će izazivati ili će pasivno čekati da se ispolji ponašanje;
  • beleženje opserviranog ponašanja – opserver planira i beleži koristeći se raznim pomoćnim sredstvima (audio i video oprema, listovi za beleženje itd);
  • dešifrovanje ponašanja (sirovih podataka) – njihovo prevođenje u neki psihološki usvojen i razumljiv jezik (ovaj korak zahteva prethodno iskustvo i učenje).

Sadržaj opservacije:

  1.  specifične mere ponašanja (opazive ili prikrivene),
  2. pređašnja zbivanja (antecedenti, spoljašnji i unutrašnji),
  3. uslovi koji okružuju dato maladaptivno ponašanje (kontekst),
  4. posledice (konsekventi).

Značaj opservacije

1. na osnovu opservacije možemo da:

  • kvantifikujemo (posmatramo koliko često se dati obrazac ponašanja manifestuje u jedinici vremena),
  • kvalifikujemo (posmatramo široku lepezu različitih formi ponašanja kod iste individue) i
  • klasifikujemo (svrstavamo različite forme ponašanja individue u određene kategorije prema stepenu sličnosti ili prema nekom drugom unapred utvrđenom kriterijumu) ljudsko ponašanje;

2. opservacija je značajan izvor podataka jer se ne mora izvoditi isključivo u eksperimentalnim i kliničkim situacijama, nego i u životnom prostoru osobe (ima veliku ekološku validnost);

3. istraživanja pokazuju da procena na osnovu intervjua i psiholoških testova često nije dovoljno pouzdan indikator toga kako se osoba ponaša u prirodnom okruženju (jer sama situacija ispitivanja može uzrokovati anksioznost i smanjenje praga frustracione tolerancije), pa iz tog razloga metod opservacije u naturalističkim uslovima pruža dodatne izvore podataka;

4. istraživanja pokazuju da prilikom procene klijenti mogu svesno (manipulacija, obmana) ili nesvesno (otpor) davati iskrivljene podatke, pa metod opservacije ponašanja može služiti kao dodatna provera podataka do kojih se došlo procenom (akcenat je na proveri stepena kongruentnosti između izjava klijenata ili rezultata koje ostvaruju na testovima sa jedne strane, i manifestovanog ponašanja sa druge strane).

Vrste opservacije

I Podela

1) neformalizovana – ne postoji unapred određen plan šta ćemo i na koji način posmatrati; slična posmatranju koje se dešava u svakodnevnom životu kao posledica socijalnih interakcija; sprovode je i laici.

2) formalizovana – opservacija ponašanja individue od strane stručnjaka, koja ima unapred predviđen cilj i svrhu; poznato je šta se i na koji način posmatra;

II Podela

1) naturalistička – opservator posmatra spontano ispoljavanje ponašanja u prirodnom kontekstu (kod kuće, na poslu, u školi, itd .); ovaj pristup je došao iz antropologije i etnologije,

2) kontrolisana, eksperimentalna – opserver je taj koji određuje uslove i kontekst u kome će se ponašanje opservirati. Sva ponašanja koja opserver posmatra (specifična, a ne opšta) moraju biti jasno, objektivno i iscrpno definisana. Opisi ne smeju biti zaključni. Opis uključuje: (1) lako čitljive definicije rečničkog tipa, (2) elaboraciju ponašanja, (3) uslove javljanja ponašanja, (4) opise graničnih fenomena (srodni i različiti oblici ponašanja).

III Podela

1) opservacije u kući – prvi je to radio Paterson (opservacija delinkventnih dečaka i ostalih ukućana; 2 puta po 5 minuta posmatra svakog ukućana, po 28 ponašanja). Opserver ni na koji način ne sme da se meša u dinamiku porodice. Opserver može da bude i neko od odraslih članova porodice (obučeni neprofesionalac).

2) u školi – tokom časa, odmora… (opserviraju se problemi vezani za učenje, agresivno ponašanje, neadekvatni oblici interakcije, itd.).

3) u bolničkim ustanovama – opservacija psihijatrijskih pacijenata (najčešće srednje medicinsko osoblje vrši posmatranje u bolnici).

Dve uloge opservera

  1. opserver je neutralan, nepristrasan, distanciran od sadržaja, ispitanik ne mora da zna da je promatran, i
  2. opserver je učesnik u interakciji sa osobom koju ispituje, ispitanik ima svest da je posmatran

Podaci koje dobijamo opservacijom

Opservacija se može usmeriti na različite sadržaje; uključuje i verbalne sadržaje (ne šta je klijent rekao, već način na koji je nešto saopštio ili je propustio da saopšti, koliko klijent brzo ili sporo priča, pravi li pauze u izlaganju, kako naglašava pojedine delove iskaza, kako mimikom proprati ono što je izgovorio) i neverbalne sadržaje – tj. ponašanje u užem smislu (kakav je položaj tela klijenta, kakvi su mu pokreti, itd.).

Dobijeni podaci mogu se shvatiti trojako, i to kao:

1. uzorci – izolovani podaci na osnovu kojih se direktno zaključuje o određenoj osobini klijenta (npr. neko je snažno zalupio vrata, što se interpretira kao uzorak agresivnog ponašanja); iz ovog tipa podataka opserver naknadno može da ekstrapolira zaključak koji će generalizovati na slične populacije ponašanja kod istog klijenta;

2. korelati – indirektni podaci (tj. veza između podatka i osobine ne mora da bude neposredna); tu obično spadaju podaci sa testova koji sadrže neke skorove koji služe da otkrijemo stanje u pogledu nekih crta, dispozicija klijenta (npr. depresivno stanje može biti naznačeno nehigijenom, zapuštenim izgledom, itd., dakle – direktno, ALI ono može biti nagovešteno i povišenim skorom na skali depresivnosti – dakle, posredno, preko indikatora);

3. znaci – ili psihološki podaci, tiču se onoga što je nevidljivo, što nije direktno opazivo; označavaju crte ličnosti, obrasce ličnosti, bazična stanja…; jedan psihološki podatak podrazumeva nešto što hipotetski postoji kod osobe, a nije neposredno opazivo, ako to vidimo i u ponašanju, onda je to mnogo sigurniji podatak.

Ciljevi opservacije ponašanja

1) da pokušamo da prikupimo podatke koje ne možemo da dobijemo drugim metodama i instrumentima, ili su ti drugi načini skupi i teško izvodljivi;

2) da upotpunimo podatke dobijene drugim instrumentima – udovoljavamo načelu multidimenzionalnosti.

Dva modela formiranja suda o ličnosti

• neposredni (intuitivni) – bliži fenomenološkoj orijentaciji (geštalt psihologija); opažanje druge osobe je neposredno, organizovano, direktno, zasnovano više na urođenim, nasleđenim, nego na naučenim mehanizmima;

• model zaključivanja – bliži aktuarijskoj psihometrijskoj orijentaciji; aktuarijska tradicija (Taft, Sarbin, Bejli); formiranje sudova o osobama zasniva se na znacima koji proističu iz opštih principa koji važe za ljude i njihovo ponašanje (silogizmi, premisa major i premisa minor). Postulirani sistem je niz uverenja koje posmatrač ima o ljudskom ponašanju, iz čega izvodi sud o individui.

* Sarbin

Premisa major proističe iz:

a) indukcije (iz iskustva);
b) konstrukcija (ravoj organizovanog niza uverenja);
c) analogije prema drugim fenomenima;
d) autoriteta (nekritičko prihvatanje sudova)

Premisa minor (instancija) – klasifikacija određenog slučaja kao primera date klase.

npr.
Svi studenti su inteligentni. (premisa major)
XY je student. (premisa minor)
XY je inteligentan.

Prema Sarbinu, ovaj proces se uvek odvija kada formiramo sudove o drugima i on zahteva razvijenu moć percepcije.

KRITIKA: Zanemaruje se intuicija u procesu opažanja, kao i empatski procesi.

Onaj koji se koristi ovim modelom naglašava svesne, empirijske i logičke kvalitete percepcije. Ovaj proces se može odvijati i potpražno. Ali, ne možemo odbaciti ni to da je naše zaključivanje o drugima neposredno, urođeno i da predstavlja globalni proces u percepciji, ne umanjujući učenje koje omogućuje istančanost opažanja.

Korčin & Olport – pokušavaju da uravnoteže ova dva modela, da ih podjednako vrednuju. Prilikom opservacije važno je što potpunije razumevanje klijenta, te treba uključiti disciplinovanu upotrebu tananih empatijskih procesa s jedne strane (fenomenološki model), a onda praviti ekplicitne zaključke i kritički preispitivati postulate svog zaključivanja i silogističke stupnjeve putem kojih dolazimo do racionalnih svesnih sudova (model zaključivanja).

Karakteristike dobrog procenjivača (Korčin)

  1. iskustvo (profesionalno i životno), jer umanjuje mogućnost stereotipije;
  2. sličnost sa osobom koju opserviramo (ali postoji tanana razlika između aktuelne sličnosti, koja uvećava empatiju i sposobnost dobre procene, i pretpostavljene sličnosti, koja umanjuje sposobnost dobre procene);
  3. inteligencija – inteligentniji ljudi su osetljiviji na generalizacije, više koriste prošlo iskustvo, imaju izraženiju sposobnost integracije;
  4. kognitivna složenost – osobe koje imaju složeniji kognitivni stil, koje su suptilnije, imaju veću sposobnost razumevanja drugih;
  5. sposobnost samouvida – lakše se izbegavaju zamke mehanizama odbrane (posebno projekcije i pojednostavljivanja);
  6. socijalne veštine – oni koji imaju veći broj veština i koji su emocionalno zreliji su bolji procenjivači;
  7. nepristrasnost – koliko god bila potrebna toplina, potrebno je i nepristrasno zaključivanje o osobi;
  8. introvertiranost – istraživanja su pokazala da su rezervisani i introvertni bolji procenjivači;
  9. istančan estetski stav (Olport) – kada sude o nečemu, pokušavaju da dobijene podatke integrišu u koherentnu harmoničnu celinu;
  10. intraceptivnost (Henri Mari) – orijentacija ka onome što je unutar nečijeg uma, ličnosti; u opservaciji dominiraju osećanja, fantazije, spekulacija, asocijacija, imaginativni postupak; Oni koji imaju ove sposobnosti razvijene su empatične, introspektivne osobe, suprotno od autoritarnih ličnosti;
  11. briga za druge (filantropi) – oni koji imaju empatiju i simpatiju za druge su dobri procenjivači, dok mizantropi i oni koji imaju socijalne predrasude to nisu; istraživanja su pokazala da su autoritarne osobe manje empatične;
  12. femininost – osobe koje imaju razvijeni imaginarni život i suđenje na kontekstualan način.

Izvori grešaka u opservaciji

Izvori grešaka mogu biti:

1. u samom opserveru;
2. u objektu posmatranja (klijentu);
3. u kontekstu suđenja.

1. Greške koje izviru iz opservera:

1) preterano pojednostavljivanje – susrećemo se sa mnoštvom često kontradiktornih informacija, pa neke odbacujemo kao irelevantne;

2) težnja za osmišljavanjem, za stvaranjem koherentne celine; Olport – o fenomenu o kom sudimo gradimo celovitu sliku; Bartlet – napor ka smislu, sve što nam otežava taj proces odbacujemo;

3) halo-efekat – ako nam je opšti stav pozitivan, sve crte ćemo pozitivno obojiti, a negativne će biti utoliko manje, i obrnuto;

4) efekat blagosti (Leniency effect) – težnja da sebe ili druge ocenimo bolje ili poželjnije na nekim crtama koje su u datoj kulturi poželjne, a niže na onim crtama koje se smatraju nepoželjnim;

5) stereotipi i implicitne teorije ličnosti;

6) motivaciona, emotivna stanja i nezadovoljene potrebe opservera;

7) projekcija i drugi mehanizmi odbrane.

2. Greške koje izviru iz osobe koju opserviramo

• zatvorene osobe (nisu transparentne); Levin, Olport – ljude možemo razvrstati po otvorenosti; kod otvorenijih lakše izvlačimo podatke;
• introvertne osobe je teže proceniti;
• simulacija – ljudi se na različite načine predstavljaju (neke osobe iz kliničke populacije žele da prenaglase ili umanje svoju patologiju).

3. Greške koje izviru iz konteksta suđenja

• Uvek sudimo u nekom određenom socijalnom i fizičkom realnom kontekstu. Validnije ćemo proceniti osobu u njenom prirodnom, životnom kontekstu nego u veštačkim laboratorijskim uslovima. Nečije ponašanje može biti atipično zbog sredine u kojoj se odvija i zato treba uvećati uzorak ponašanja da bi se dobila istančanija slika.

Prednosti i mane metoda opservacije

Prednosti metoda opservacije ponašanja

1. upotpunjava iskaze koje ispitanici daju o sebi, proveravamo moguću simulaciju, dopuna svih onih izveštaja koje osoba daje o sebi (na raznim psihološkim instrumentima)

2. ističe situacione determinante ponašanja – bihejvioralni podaci su manifestni, a tragamo za latentnim (psihološkim podacima) koje uslovljava to manifestno. Opservacija osvetljava uslove javljanja nekog ponašanja; fokusira se na situacione činioce u ponašanju koje često ne možemo da zahvatimo drugim postupcima

3. opis ponašanja povećava ekološku validnost

Nedostaci metoda opservacije ponašanja

1) traži dosta vremena;
2) skup je;
3) traži specijalnu obuku posmatrača;
4) Opserver nikako ne sme da utiče na ispitivanu osobu svojim ponašanjem, ali utiče u nekoj meri.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Dijagnostika u sudskoj psihologiji: Forenzički intervju

1) Određenje forenzičkog intervjua

„Forenzički intervju spada u kategoriju intervjua koji se koristi radi prikupljanja činjenica, odnosno dokaza o eventualnom krivičnom delu“ (Stakić, 2007).

Forenzički intervju je neotuđivi deo procedure utvrđivanja identiteta žrtve ili izvršioca, rasvetljavanja okolnosti i posledica događaja ili dela, utvrđivanja dokaznog materijala za potrebe vođenja krivičnopravnog postupka i utvrđivanje potreba mogućnosti i strategija za pružanje podrške žrtvi, kao i za pružanje pomoći izvršiocu radi prevazilaženja posledica koje za sobom povlači krivično delo.

2) Specifičnosti forenzičkog intervjua

Osobenosti forenzičkog intervjua (FI) ogledaju se u sledećem:

  1. njegovoj svrsi
  2. vrstama forenzičkog intervjua
  3. okolnostima pod kojima se intervju izvodi
  4. prirodi odnosa između intervjuera i intervjuisanog
  5. strategijama i metodama kojima se intervjuer koristi
  6. temama o kojima se raspravlja

1) Svrha forenzičkog intervjua

Njegova osnovna svrha je pribavljanje validnog i pouzdanog dokaznog materijala za potrebe suda, kojim se može potvrditi ili opovrgnuti sumnja na postojanje krivičnog dela, utvrditi okolnosti, tok i posledice kritičnog događaja. Iz tog razloga ga ponekad nazivaju „metod traženja istine“ (Kostić, 2007).

2) Vrste forenzičkog intervjua

Prema tipu klijenta:

  1. FI sa žrtvama (i njihovim srodnicima)
  2. FI sa svedocima
  3. FI sa izvršiocima krivičnih dela (osumnjičenima i optuženima)

U zavisnosti od klijenta o kome je reč forenzički intervju se različito usmerava:

1. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa žrtvama (bilo da su žrtve deca ili odrasli) je iznalaženje najpogodnijih i najefikasnijih strategija za smanjenje stepena stresa kroz koji žrtva prolazi tokom forenzičkog intervjua, unapređenje kvaliteta prisećanja na kritičan događaj, i eliminisanje faktora koji mogu uticati na sugestibilnost žrtve, a uveđenje onih faktora koji unapređuju spremnost žrtve na saradnju i pružanje kvalitetnog i pouzdanog iskaza (Stakić, 2007). Pošto je reč o izrazito vulnerabilnoj populaciji klijenata, koji su preživeli traumatski događaj, FI je u ovom obliku potpuno centriran na žrtvu, njene potrebe, mogućnosti i njen trajni interes.

2. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa svedocima sličan je u svojoj osnovi sa FI u radu sa žrtvama. Orijentisan je takođe na pružanje podrške, budući da je i ova kategorija ispitanika bila uključena u rizičnu situaciju. Takođe, osim elementa „umirivanja“ i ovde je naglasak na pomaganju klijentu da ispriča šta se dogodilo, da opiše svoje čulne osećaje (šta je video, čuo, osetio), da ventilira nagomilane emocije (jer i za njega pretrpljeni događaj ima karakter traumatskog iskustva), da opiše svoje misli, ideje i predstave i utvrdi izvore podrške i odgovarajuće mehanizme prevazilaženja eventualne traume.

I FI sa žrtvama i FI sa svedocima u sebi sadrže veliki broj elemenata koji su zastupljeni i kod savetodavnog i terapijskog intervjua (razumevanje, empatiju, podršku).

3. Forenzički intervju sa izvršiocima krivičnih dela obuhvata vođenje intervjua sa osobama koje su osumnjičene ili su u bilo kakvoj vezi sa vršenjem takvih radnji koje su određene krivičnim zakonodavstvom ili se nalaze u “sivoj zoni” između zakonom sankcionisanog i neprimerenog, devijantnog ponašanja koje ne mora uvek biti inkriminisano (Kolarević, 2010). To su, na primer, osobe osumnjičene ili optužene za izvršenje krivičnih dela (krađa, razbojništvo, silovanje, ubistvo itd., osobe uključene u maloletnu delinkvenciju ili nasilje u porodici). Cilj ovog tipa forenzičkog intervjua je otkriti informacije koje su relevantne za prestupničko ponašanje, a koje optuženi ili osumnjičeni svesno ili nesvesno prikriva, da bi se u krajnjoj instanci dobio osnov za izricanje sudske presude ili dobilo priznanje u vezi sa izvršenim radnjama, i kako bi se donosile dalje odluke u pogledu procene i postupanja sa tim osobama.

3) Okolnosti pod kojima se FI izvodi

Okolnosti pod kojima se FI izvodi variraju u zavisnosti od vrste klijenta kome je namenjen.

Ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci, uslovi za intervjuisanje moraju da budu tako podešeni da obezbeđuju maksimum zaštite i sigurnosti intervjuisanom licu, budući da su okolnosti u kojima se klijent ispituje takve da je on traumatizovan pretrpljenim iskustvom, u stanju je šoka i povišene napetosti. Posebno treba voditi računa ukoliko su klijenti deca (bilo da su žrtve ili svedoci zločina), jer ona predstavljaju posebno vulnerabilnu kategoriju.

Okolnosti pod kojima se intervjuišu izvršioci zločina se veoma razlikuju. U većini slučajeva osumnjičeni ili optuženi čak ne pokazuje nikakve znake zabrinutosti ili stresa koji su povezani sa situacijom intervjuisanja. Štaviše, dok se nekonzistentnosti u iskazima ili nepotpunost iskaza žrtava i svedoka uglavnom tumače slabijom sposobnošću prisećanja, nemogućnošću verbalne ekspresije onoga što se dogodilo, neposedovanjem relevantnih informacija o konkretnoj temi, dotle se protivrečni i neceloviti iskazi osumnjičenih ili optuženih tumače kao otvorena manipulacija u vidu prikrivanja informacija, davanja lažnih, kontradiktornih izjava, svesnog izostavljanja informacija, itd. Iz pomenutog direktno proističe da će se i uslovi pod kojima se FI vrši i strategije koje se tom prilikom koriste i čitav skup drugih faktora (npr. stav intervjuera, vrsta pitanja koja se koriste, odnos između intervjuera i intervjuisanog) razlikovati.

4) Priroda odnosa između intervjuera i intervjuisanog

Ukoliko se FI sprovodi sa žrtvama i svedocima odnos između intervjuera i intervjuisanog biće sličan terapijskom odnosu u kome dominiraju razumevanje, empatija, podrška, nedirektivnost, uspostavljanje prijatne i opuštajuće atmosfere (dobar raport).

Sa druge strane, kada se FI sprovodi sa izvršiocima kriminalnih dela odnos intervjuera i intervjuisanog je donekle kompleksniji. Da bi dobio relevantne i istinite informacije (i eventualno priznanje zločina) intervjuer mora da balansira između dve uloge – uloge islednika i uloge empatične osobe (Danzinger, 1976). Ključ efektivnog samopredstavljanja intervjuera leži u postizanju delikatne ravnoteže između komunikacije o njegovoj svemoći i komunikacije o njegovoj brizi za dobrobit optuženoga. Stoga je u ovom slučaju dozvoljeno korišćenje znatno direktivnijeg pristupa, sa više otvoreno konfrontirajućih pitanja.

5) Strategije i metode u forenzičkom intervjuu

Bez obzira na vrstu klijenta, cilj FI se određuje kao dolaženje do istinitih, validnih i verodostojnih podataka. Međutim strategije putem kojih se ovaj cilj dostiže se razlikuju ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci u odnosu na strategije koje se koriste sa izvršiocima zločina.

Bazična strategija kojom se povodi forenzički intervjuer u radu sa žrtvama i svedocima jeste podešavanje intervjua potrebama i mogućnostima klijenta, a ne obrnuto. Ova strategija obuhvata obezbeđivanje sledećih uslova:

  • bezbednosti žrtve/svedoka
  • postizanje smirenosti klijenta
  • pružanje osećanja klijentu da ima izbor i kontrolu.

Potrebe i mogućnosti klijenta nisu glavni fokus u intervjuisanju izvršilaca zločina, već je ovde FI prvenstveno fokusiran na dobijanje istinitih iskaza. U tom smislu, mogu se koristiti i „invazivnije“ metode, kojima se ne vodi toliko računa o potrebama klijenata. Pristup je daleko neutralniji, distanciraniji i objektivizovan – akcenat se pomera sa osobe na karakteristike konkretnog događaja.

6) Teme koje su zastupljene u forenzičkom intervjuu

Teme u forenzičkom intervjuu se direktno naslanjaju na vrstu krivičnog dela o kome je reč (ubistvo, seksualno zlostavljanje, nasilničko ponašanje, razbojništvo, itd.) Glavna tema se uvodi postupno u intervju, tako što se prethodno klijentu da prostor da slobodno iznese svoje viđenje problema. U kasnijim fazama, od opšteg saopštenja prelazi se na direktniji i ciljem usmeren sadržaj. FI je donekle limitiran na kritični događaj i njegove glavne aspekte, te ne podrazumeva uzimanje kompletnih podataka o klijentovoj biografiji (osim istorije ranijih slučajeva prestupa).

3) Struktura forenzičkog intervjua

Faze forenzičkog intervjua:

  1. Uvođenje u intervju – predstavljanje, relaksacija, upoznavanje sa svrhom intervjuisanja
  2. Uspostavljanje odnosa poverenja i saradnje – neutralisanje otpora i nepoverenja, i stvaranje pogodne radne atmosfere
  3. Uvođenje glavne teme intervjua – situiranje kritičnog događaja u širi kontekst
  4. Slobodni iskaz klijenta – prva verzija priče klijenta, izneta bez ikakvog uticaja sa strane, bez sugestije ili direkcije intervjuera
  5. Postavljanje pitanja, dopunjavanje i razjašnjavanje – direktniji pristup problemu, konkretizacija
  6. Posebne strategije za podsticanje i proveru prisećanja:
    • Mentalna rekonstrukcija konteksta događaja:

    „Sada bih vas zamolio da zatvorite oči i zamislite sebe u vremenu kada se događaj koji ste opisali dogodio. Zamislite sebe da sedite upravo na onom mestu gde ste tada sedeli, evocirajte zvuke koje ste čuli, mirise koje ste osećali, jednom rečju zamislite kompletan ambijent koji je pratio događaj“.

    • Instrukcija: „Saopštiti sve“:

    „Najlepše vas molim da mi kažete što je mogućno više detalja. Naročito vas molim da uključite svaki makar i najmanji detalj koga se setite, nastojte da ništa ne odbacujete i izostavljate. Jednostavno saopštite sve čega se setite bez ikakve selekcije i filtriranja“.

    • Promena redosleda prisećanja:

    Npr. „Poslednja stvar koju ste rekli bila je da je on zalupio vrata. Pođite od toga i pokušajte da se prisetite šta se dogodilo upravo pre toga“.

    • Promena perspektive:

    „Dobro, vi ste mi upravo opisali šta ste videli sa mesta gde ste vi bili. Sada pokušajte da zauzmete poziciju žrtve (svedoka/počinioca). Ona je stajala na drugom kraju sobe i razgovarala sa strancem. Sada stavite sebe u njenu poziciju i pokušajte da opišete scenu iz njene perspektive“.

    • Fokusirano prisećanje:

    „Koncentrišite se, molim vas, na sliku osumnjičenog koju imate u sećanju, fokusirajte se na njegovo lice i nastojte da ga opišete“.

  7. Zatvaranje intervjua – sumiranje toka i ključnih nalaza intervjua, proveravanje saglasnosti klijenta sa iznetim i ostavljanje prostora za eventualnu ispravku, pružanje informacija o sledećim koracima

Prva i druga faza su znatno duže ukoliko je klijent žrtva ili svedok, što nije slučaj sa klijentima izvršiocima krivičnog dela. Šesta faza je posebno namenjena žrtvama i svedocima koji tokom intervjua pokazuju teškoće u prisećanju kritičnog događaja. Ostale faze su podjednako zastupljene kod svih tipova klijenata.

4) Vrsta pitanja u forenzičkom intervjuu

1) Podstičuća pitanja – njima proveravamo da li klijent želi da odgovara, da li je spreman za saradnju. Počinju sa možete li, želite li, hoćete li, da li biste, recite mi nešto više o tome; i šta još, šta pored toga; šta onda, šta posle toga; ponavljanje poslednjeg dela rečenice.

2) Otvorena pitanja – cilj im je da pomognu klijentu da iznese sadržaje. Počinju sa kako? (kad ispituju procese) i šta? (kad ispituju činjenice i opisne informacije).

3) Specifična otvorena pitanja – otvorena pitanja koja su vrlo sužena i specifična, kojima se nastoji obezbediti više detalja, odnosno preciznije informacije. U strategiji „Fokusirano prisećanje“ se naročito koristi ovaj tip pitanja.

4) Zatvorena pitanja – cilj im je da ograniče verbalizaciju i navedu klijenta da daje specifičnije odgovore od onih u otvorenim pitanjima (odgovori DA-NE, ne znam ili navođenje činjenica). Služe zarad obuzdavanja i kontrolisanja obilja sadržaja koje klijent daje. Počinju sa da li ste, jeste li? (za prikupljanje specificnih informacija).

5) Unakrsna pitanja – prihvatljiva su u intervjuisanju odraslih okrivljenih lica, ali nikako u intervjuu sa decom žrtvama ili svedocima traumatičnih događaja.

6) Konfrontirajuća pitanja – služe za praćenje izvesnih nedoslednosti, kontradikcija u iskazima klijenta.

7) Parafraziranje/reformulisanje – nije čisto što i puko ponavljanje rečenog, već preformulisanje onoga što je klijent upravo saopštio, ali na takav način da se ništa niti dodaje niti oduzima, niti se menja smisao rečenog, samo se na koncizniji i jasniji način ističe smisao rečenog, kako bi klijent čuo sebe i nastavio sa daljom elaboracijom teme.

8) Sumiranje /rezimiranje – intervjuer povezuje i rezimira sadržaj rečenog kako bi pomogao klijentu da stekne uvid u ono što je do sada razgovorom pokriveno, ali isto tako i da proveri da li je dobro razumeo klijenta.

  • Pitanja koja treba izbegavati:

1) Usmeravajuća pitanja – ona koja snažno sugerišu odgovor, pa klijent može imati problem da odbije sugestiju – ti sigurno….; zar ne?; zar nije trebalo…, itd.

2) „Zašto“ pitanja – nailaze na otpor ispitanika jer deluju optužujuće

3) Višestruka pitanja – neprecizna su, unose konfuziju, klijent ne zna na koje pitanje prvo da odgovori

4) Veoma duga pitanja – udaljavaju konverzaciju od glavne teme; slaba fokusiranost, zbunjuju klijenta

5) Komparacija forenzičkog i dijagnostičkog intervjua

Sličnosti između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1.Obe forme intervjua su semistrukturisane – postoje opšte teme koje su unapred određene, ali konkretna pitanja uobličava sam intervjuer;

2. Struktura dijagnostičkog i forenzičkog intervjua je slična – započinju relaksacijom intervjuisanog, zatim se nastavljaju produbljivanjem glavne teme, i završavaju se sumiranjem svega što je rečeno;

3. Koristi se isti set pitanja, ali su ona različito zastupljena. U dijagnostičkom intervjuu zastupljenija su otvorena pitanja i pitanja „zašto?“ , jer je i cilj ovog intervjua sveobuhvatna eksploracija ličnosti koja uključuje razumevanje klijentovih problema iz njegove perspektive. (akcenat je na tome šta za konkretnu osobu znači to što se dešava). U forenzičkom intervjuu preovlađuju specifična otvorena pitanja, zatvorena pitanja i konfrontirajuća pitanja (posebno u slučaju klijenata izvršilaca krivičnih dela), jer je i njegov cilj vezan za dolaženje do istinitih iskaza, a ne subjektivnih;

4. Oba tipa intervjua uvažavaju kontekst, jer se svaki konkretan iskaz može razumeti jedino situiranjem u širu vremensko-prostornu dimenziju. Međutim, pojam konteksta je značajno širi u slučaju dijagnostičkog intervjua i podrazumeva razmatranje kompletne istorije pojedinca; dok se kontekst u forenzičkom intervjuu odnosi na upoznavanje sa svim aspektima konkretnog tramatskog događaja.

Razlike između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1. Dijagnostički i forenzički intervju razlikuju se po podacima koje intervjuer želi da prikupi – u dijagnostičkom intervjuu intervjuer je pre zainteresovan za subjektivne sadržaje, na to kako klijent doživljava to što mu se desilo i na koji način to interpretira, dok je u forenzičkom intervjuu zainteresovan za objektivne pokazatelje, za činjenice, za ono što se konkretno dogodilo.

2. Stav intervjuera je donekle različit u ovim tipovima intervjua – u forenzičkom intervjuu intervjuer je neutralan i više distanciran (iako ne izostaju razumevanje i empatija ukoliko su klijenti žrtve i svedoci zločina), dok je ujedno glavna mana dijagnostičkog intervjua to što intervjuer nikako ne može biti potpuno neutralan, on je glavno oruđe u intervjuu i u njega neminovno unosi svoje stavove, predrasude, implicitne pretpostavke, sistem vrednosti, uverenja.

3. Svrha intervjua – dijagnostički intervju traga za simptomima i sindromima, kako bi se uspostavila dijagnoza, te je to „metod traganja za problemom“. Putem njega se naslućuje budući tok bolesti i organizuje sledeći korak – lečenje, tretman, terapija. Forenzički intervju traga za podacima, rasvetljavanjem konkretnih događaja, te je to „metod traganja za istinom“. Takođe predstavlja jedan od validnih instrumenata na osnovu kojih se određuju dalje odluke u pogledu konačne procene i postupanja sa klijentom (osumnjičenim ili osuđenim, kao i sa žrtvama i svedocima).

4. Trajanje i izvedba intervjua – Dijagnostički intervju se ne mora kompletirati u toku samo jedne seanse, već je bitno da bude iscrpan i da se njime pokriju svi problemi. Čak je bolje da se intervjuer više puta susretne sa klijentom jer to pruža šansu da utvrdi koliko su klijentovi simptomi dosledni i konzistentni, kao i da otkloni eventualne kontradikcije u njegovim iskazima. Sa druge strane, forenzički intervju se obavlja tokom jednog viđenja, jer se smatra da autentičnost informacija može biti kontaminirana ponovljenim razgovorima.

5. Pozicija klijenta – u dijagnostičkom intervjuu klijent dobrovoljno pristupa intervjuisanju (osim u slučajevima prisilne hospitalizacije), dok u forenzičkom intervjuu žrtve i svedoci kao klijenti moraju dati informativni pristanak, a intervjuisanje osumnjičenih i optuženih ima čak prinudni karakter.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: , , ,

Test o kome se najviše priča…

~ Roršahov test ~

Od svih ikada korišćenih psiholoških instrumenata, čuvene Roršahove kartice sa mrljama od mastila, su definitivno najviše puta „glumile“ na filmu. Svi smo mi u životu bar jednom gledali film u kome neki od junaka odlazi psihijatru i dobija kartice za koje treba da kaže na šta mu liče. Iako je dosta zastupljen i popularizovan van stručnih krugova, o njemu se ipak malo zna, u onom naučnom smislu. Reč je o vrsti projektivne tehnike koja ima veoma zanimljivu prošlost.

Istorijski presek

Dva pristupa su od značaja za pojavu i razvoj svih projektivnih tehnika, pa i Roršahovog testa:

• filozofija iracionalnosti (19. vek) – Karus, Eduard fon Hartman; filozofi u čijim radovima se po prvi put javlja ideja o nesvesnom

• psihoanaliza (20. vek) – uvodi novinu u psihologiju, ne svodi čoveka na ponašanje i svesno delanje, već otkriva skriveno.

Uticalo je i polje prirodnih nauka – u domenu teorijske fizike pokazalo se da postoje odstupanja od uniformnog ponašanja fenomena (Šredinger). Nije tačno da nadređeni entitet upravlja delovima – svi elementi utiču jedni na druge i vredi ispitivati polje delanja (teorija polja – ne princip da nešto utiče, već da sve utiče na sve). Polje je fenomen koji se sastoji od elemenata, ali ga ne određuju ti elementi, već specifične interakcije među njima.

Psiholozi su doveli u sumnju da se čovekovo ponašanje uniformno odvija, tako da su se pored objektivnih psihometrijskih testova javili i instrumenti izobrazni pomenutim tokovima. Vremenom su objektivne metode (upitnik, skale procene, testovi IQ…) postale preuske za kliničare jer u njima nije dolazilo do izražaja onog sto je individualno u ličnosti. Iza manifestnog se nalazi latentno. Pojedinac je u stalnoj interakciji i sa “spolja” i sa “unutra”.

Preteče Roršahovog metoda

Projektivni testovi su postojali i ranije. Od kada je čovek počeo da proučava nešto tražeći skriveni smisao – npr. Leonardo da Vinči je od svojih pomoćnika tražio da gledaju u oblake i kažu šta vide, te potreba da se na taj način nešto sazna nije nova.

U 19. veku, Justin Kerner , nemački psihijatar, sahvatio je da jedna igra može da se iskoristi u psihologiji, a to je BLOTTO – ljudi su pravili ili kupovali mrlje od mastila, skupljali se i govorili šta vide (poželjno je bilo u stihu). 1858. godine, Kerner je došao do uvida da u tome što ljudi produkuju ima raznih sadržaja.

Sa druge strane La Manša, Frensis Golton je razvio test asocijacija reči.

Jung je par decenija kasnije primetio da ispitanici menjaju instrument (test asocijacija) unošenjem afekata, iz čega je shvatio da se iza toga kriju bazični sačinitelji psihe – kompleksi. Time je počeo da se bavi 1902. godine.

Nesuđeni slikar Herman Roršah je slušao Jungova predavanja, zainteresovao se za ekstraverziju i introverziju i 1921. godine izdao “Psihodijagnostiku”, gde je po prvi put bilo reči o mrljama. Roršahov nadimak je bio Klex, što je nemačka reč za Blotto, jer se time igrao tokom celog školovanja.

Osnovne premise projektivnih tehnika

Rodonačelnik pojma projektivna tehnika je Lorens Frank (1939). On je tvorac projektivne hipoteze – ukoliko ispitanicima damo plastičan materijal, nedovoljno strukturisan, on će iskazati ono što je idiosinkratično. Svaki pojedinac živi u prirodnom svetu, pripada određenoj socijalnoj grupi, obavlja zadatke, koristi se obrascima i vrednostima, ali živi i u privatnom svetu koji se razvija putem iskustva. Frank smatra da privatni svet jedino možemo ispitati projektivnim tehnikama, jer tragamo za odstupanjem od norme, neuniformnom. Zanima nas otkrivanje neobičnog, individualnog načina organizovanja iskustva i osećanja.

Po Franku, ličnost je proces, niz operacija koje pojedinac organizuje u iskustvu i afektivno reaguje na različite situacije. Proces je dinamski, jer osoba pripisuje svoja značenja, smisao, organizaciju i obrasce spoljašnjem prirodnom i kulturnom svetu. U zavisnosti od interpretacije spoljašnjeg sveta, osoba investira afekte u njega i reaguje idiosinkratično. Upravo to se proučava projektivnim instrumentima, za razliku od objektivnih tehnika koje proučavaju podudarnost pojedinca sa normama.

Karakteristike projektivnih tehnika

Lindzi – zajedničko za projektivne tehnike:

1. radi se o neodređenim, nedovoljno strukturisanim dražima,
2. ohrabruje se holističko tumačenje ličnosti (ono što ispitanik pokaže podleže interpretaciji u vidu celovite slike),
3. ispitanici najčešće ne shvataju svrhu ispitivanja ,
4. dozvoljeno je i poželjno da ispitanik da veći broj odgovora i da postoji raznolikost u odgovaranju pojedinca,
5. “WIDE BEND” instrumenti, instrumenti širokog opsega – ispituju veliki broj varijabli i veliki broj ukrštanja (njihovih međusobnih odnosa),
6. razumna kratkoća ispitivanja,
7. odstupanje od svakodnevnog ponašanja i naučenih (naviknutih) odgovora – tražimo idiosinkratično.

Roter – osnovna obeležja projektivnih tehnika su:

1. u suočavanju sa nejasnim dražima, ispitanici su prisiljeni da nametnu svoju vlastitu strukturu i čineći to otkrivaju nam nešto o sebi,
2. draži su nestrukturisane, ali to je slab preduslov kod projektivnih tehnika, zato što ne postoji jednoobrazno objašnjenje šta je to nestrukturisano (slike sa osobama, prazan list hartije, itd. Ako npr. 70% ispitanika vidi leptira, šta je tu nestrukturisano?); da li je tehnika projektivna ili ne, zavisiće od vrste odgovora koju je ispitanik ohrabren da daje i toga kako objašnjava svoj izbor odgovora (npr. vidi leptira, ali kaže da ga on gleda prodorno i preteći),
3. projektivni instrumenti su indirektni, odnosno ispitanici do izvesne mere nisu svesni svrhe namene testa, skrivena je svrha ispitivanja (iako imaju svest da ono što će dati na testu ima neke veze sa njihovom (ne)prilagođenošću, nisu svesni značenja odgovora); nadamo se da će ispitanik upravo kroz indirektan postupak dati ono što se cenzuriše na objektivnim testovima,
4. postoji sloboda u odgovaranju, mogućnost bezgraničnog broja odgovora, za razliku od objektivnih testova,
5. interpretacija odgovora obuhvata veći broj varijabli, upravo jer je opseg odgovaranja veoma širok – interpretacija se može raditi na različitim nivoima, mogu se uključiti različite varijable.

Sumiranjem svega navedenog, projektivne tehnike odlikuje:

  • svojstvo draži – nestrukturisana;
  • instrukcija – u službi tehnike, specifična;
  • otvoren sistem odabira odgovora – od ispitanika se traži invencija, a ne selekcija;
  • od ispitanika se traži angažovano, spontano ponašanje;
  • instrumenti počivaju na teoriji projekcije;
  • instrumenti moraju počivati na nekoj psihodinamskoj teoriji koja će služiti za interpretaciju odgovora, da bi ih shvatili kao valjan pokazatelj ponašanja.

Nastanak Roršahovog metoda

Švajcarac Herman Roršah je 1921. godine izdao knjigu “Psihodijagnostika”, u kome je opisao osnove ovog metoda. On nije koristio izraz projekcija (pošto je ovaj izraz tek 30-tih godina skovan u Americi). Roršah je završio medicinu (psihijatriju) i radio je na jednoj klinici u Švajcarskoj. U to vreme su mrlje od mastila bile veoma popularan način zabave (gatanje, proricanje sudbine, itd.).

Roršahov učitelj bio je poznati psihijatar Ojgen Bojler. Roršah je završio psihoanalizu, ali te postavke nije koristio ni u pravljenju testa, ni u interpretaciji rezultata testiranja sa mrljama od mastila. Roršahov školski drug Gering je radio u obližnjoj školi i nekoliko puta koristio mrlje kao potkrepljenje ili nagradu (često je svojim učenicima davao da prave mrlje i uvideo da tako deca postaju kreativnija), te su se čak i najnemirniji đaci smirivali posle toga. Jednom prilikom deca su organizovala priredbu za psihijatrijske pacijente, pa su Roršah i Gering primetili da su pacijenti imali potrebu da daju odgovore na te slike, i da su se njihovi odgovori znatno razlikovali od dečijih. Tako se rodila ideja o mrljama kao dijagnostičkom sredstvu.

Posle istraživanja i korišćenja, Roršah se odlučio za set od 15 mrlja. Pokušao je da nađe izdavača, ali niko nije bio zainteresovan. Onda je Roršahov prijatelj, advokat, našao malu izdavačku kuću u Bernu koja je pristala, ali zbog finansijskog stanja izdavač je, na svoju ruku, izbacio 5 karata i poređao ih po svom nahođenju. Osim toga, i ahromatske boje (crna, siva) su dobile nijanse. Ispostavilo se da su karte iste dijagnostičke vrednosti, a senčenja su stimulisala neke kategorije pacijenata (depresivne) da se više i bolje projektuju.

Danas je u upotrebi 10 karata. Karte se štampaju na originalnim presama i koristi se ista hemijska formula za boje. Jedna štamparija je u Bernu, a druga u Americi. Redosled izlaganja kartica je fiksiran.
Roršah je smatrao da u osnovi ovog testa stoje perceptivne i aperceptivne sposobnosti ljudi, tj. da će ljudi suočeni sa vizuelnim stimulusom pokušati pomoću aperceptivnih procesa da ga sravne sa engramima (vizuelnim tragovima u mozgu; tj. pothranjenim informacijama u memoriji), odnosno da spajaju prema asocijativnim zakonima mrlje sa slikama koje pronađu u pamćenju. Vizuelne draži provociraju osobu da pronađe među svojim engramima one asocijacije koje će vezati za tu sliku. Osoba interpretira vizuelne stimuluse pomoću svojih asocijacija.

Roršah je umro pre nego što je razvio sistem tumačenja i interpretacije odgovora sa testa. Njegovi sledbenici (Liri, Bek, Herc, Klopfer, Rapaport, Goldštajne, Eksner, itd.) razvijali su sopstvene interpretativne sisteme za Roršahovu metodu. Danas su u opticaju 5 različitih sistema, a razlike se odnose na instrukcije, način sedenja (pored ili preko puta), kodiranje odgovora, način tumačenja odgovora, itd. Bekov i Klopferov sistem su najjača dva.

Džon Eksner uvideo je dobre strane Bekovog i Klopferovog sistema i zato je razvio obuhvatni sistem za interpretaciju : „Comprehensive System“, 1976. godine. Danas najveći broj psihologa i psihijatara koristi ovaj pristup. U ovom sistemu klijent sedi pored psihologa (da ne bi dobijao od njega neverbalne poruke) i u prvom planu mu je kartica, a ne ispitivač. Karte se nalaze van domašaja klijenta i daju se redosledom koji je ispisan na poleđini kartice. Meri se vreme od trenutka kada klijent uzme karticu do trenutka kada da odgovor. Instrukcija glasi: “Šta bi ovo moglo da bude?”. Ako klijent da samo jedan odgovor, treba ga pitati šta bi još to moglo biti. Ispitivanje se prekida nakon 6 odgovora na jednu kartu. Svaki odgovor se beleži od reči do reči, a pišu se i komentari koje klijent daje između.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: , , ,