Category: Društvene mreže

Psihološki vodič kroz društvene mreže

Fenomen društvenih mreža izvršio je skoro revolucionarni uticaj na polju komunikacija. Stvorena je virtuelna realnost, koja omogućava ne samo bržu razmenu informacija, već i zadovoljavanje čitave hijerarhije ljudskih potreba.

Društvene mreže su vid socijalne platforme, koja stimuliše ljude na aktivnost i interakciju. Ljudska bića su rođeni lovci-sakupljači, sa izraženom potrebom za prikupljanjem novih informacija, njihovom obradom i integracijom u postojeći sistem znanja i verovanja o sebi, svetu i drugim ljudima. Naš mozak traži konstantnu stimulaciju, a društvene mreže itekako zadovoljavaju ljudsku radoznalost, aktiviraju instinkt sakupljača i obezbeđuju emocionalno zadovoljstvo kao nagradu.

Psihološka istraživanja su pokazala da se pri korišćenju društvenih mreža u mozgu angažuju takozvani “centri za zadovoljstvo”, isti oni koji nam obezbeđuju osećaj prijatnosti, koji imamo prema stvarima poput hrane, seksa, novca i društvene prihvaćenosti. Luče se i veće količine dopamina i oksitocina, hormona povezanih sa ponašanjem koje vodi nagradi, zajedništvu i sigurnosti. Izračunato je da 10 minuta provedenih na socijalnim mrežama može dovesti do povećanja nivoa oksitocina i za 13%.

Jedna od najpopularnijih socijalnih mreža je Facebook. Korisnici ove društvene mreže u stanju su da satima proveravaju svoje notifikacije, dopunjavaju svoj profil i proveravaju koje su fotografije okačili njihovi prijatelji. Važno je biti u toku sa novim dešavanjima. Za pristalice ove socijalne platforme, ukoliko niste podelili svoj život na društvenoj mreži, on kao da se nije ni desio. Šta je to što ovaj medij čini toliko privlačnim, pa mu se stalno vraćamo? Šta nas to tera da lajkujemo, šerujemo i komentarišemo?

Psiholozi su došli do zaključka da ljudi posvećuju 30 – 40% razgovora na pričanje o sebi, a taj procenat u online komunikaciji raste i do 80%.

Kada pravimo facebook profil, imamo neograničeno vreme za samoprezentaciju. Možemo selektivno da pokazujemo one aspekte selfa, za koje smatramo da će se svideti drugima. Mi zapravo kreiramo idealnu sliku sebe, onako kako želimo da nas drugi vide. Psihološke studije pokazuju da dolazi do širenja zenica dok gledamo sopstveni profil, kao i do prijatnih osećanja, koja utiču na povećanje samopouzdanja. Takođe, prijatne emocije izazivaju i pozitivne reakcije drugih ljudi na naše postove.

Sa svakim lajkom određenog posta, fotografije, usluge ili proizvoda, specifičnog brenda, mi dajemo informacije o sebi. Kada bismo pratili sve aktivnosti prosečnog korisnika Facebook-a, mogli bismo da napravimo psihološki profil te osobe. Mogli bismo da spoznamo njegove potrebe, interesovanja, sistem vrednosti, pa čak i neke karakterne osobine.

Kada lajkujemo post, to ne činimo samo kako bismo potvrdili svoj identitet, već i iz želje da podelimo osećaj solidarnosti ili zajedništva. “Like“ je način da pokažemo prijatelju da cenimo i vrednujemo naše prijateljstvo, i da ga na ovaj način učvrstimo i pojačamo bliskost. Ljudi imaju urođenu potrebu za zajedništvom i deljenjem realnosti, jer tek kroz odnos sa drugim, mi uspevamo da damo značenje sopstvenom iskustvu. Društvene mreže mogu da budu način pokazivanja “virtuelne empatije”, saosećanja sa tuđim bolom i nepravdom i indikator su empatije i u realnom svetu.

Naravno, lajkujemo određene sadržaje i iz čisto praktičnih razloga, kada želimo da dobijemo neki proizvod na akciji, kupon, vaučer, da učestvujemo u takmičenju, očekujuči da budemo nagrađeni.

Što se tiče “šerovanja“, tu opet dolazi do aktivacije naših centara za zadovoljstvo. Kako smo društvena bića, sama misao “o deljenju“ aktivira pomenute centre.

Mario Pilar, marketinški stručnjak i preduzetnik, podelio je u svojim radovima sledeće zanimljivo istraživanje „New York Times“-a koje je pokazalo kojih su 5 glavnih razloga za šerovanje na Facebook-u:
• Kako bismo podelili zanimljiv ili značajan sadržaj sa drugima. 49% ispitanika je reklo da šerovanje omogućava da podele sa drugima proizvode koji im se dopadaju i čak promene nečije mišljenje o njima i podstaknu ih na akciju,
• Da bismo pokazali drugima ko smo mi. 68% ispitanika je odgovorilo da šeruju stvari kako bi drugi ljudi bolje razumeli kakvi su oni i šta vole,
• Kako bi razvijali i održavali veze. 78% ispitanika reklo je da im šerovanje pomaže da se povežu sa ljudima sa kojima bi inače teško ostali u kontaktu,
• Zarad osećaja ispunjenosti. 69% ljudi reklo je da šeruju sadržaj jer im to pruža osećaj da su deo nečega,
• Da bismo informisali druge o stvarima do kojima nam je stalo. 84% ispitanika šeruje jer je to dobar način da podrže teme do kojih im je stalo ili nešto u šta veruju.

Kada je reč o ostavljanju komentara, oni pomažu ljudima da se osećaju manje usamljenim. Komentar je složeniji nivo komunikacije od lajka, i omogućava veću međuljudsku povezanost. Deljenje zajedničkih vrednosti i interesovanja sa drugima pojačava povezanost. Takođe, čitanje komentara na različite teme, pomaže nam da procesuiramo informacije i razmotrimo različita gledišta pre nego što formiramo sopstveni stav. Komentari su jaki emocionalni pokretači i mogu da izazovu kako prijatne, tako i neprijatne emocije.

Svakako, na društvenoj mreži imamo izbor koga ćemo pratiti, a koga ne, uvek možemo izbrisati komentar koji je neko postavio na našu stranicu, ukoliko nam ne odgovara, prijaviti korisnika koji ostavlja uvredljive i agresivne komentare, uz mogućnost blokiranja tog pojedinca, čime je onemogučen da pristupi našem profilu, ili da nam ostavi poruku.

Pored pozitivnih efekata koje imaju društvene mreže u smanjenju usamljenosti, podsticanju prosocijalnog ponašanja, deljenju svojih razmišljanja i interesovanja, treba istaći i one loše strane .

Svako preterano korišćenje virtuelne realnosti, udaljava nas od realnog života. Virtuelna realnost ne može biti surogat prave realnosti, već samo dopunska aktivnost. Iako korišćenje društvenih mreža podstiče mentalnu aktivnost, ono istovremeno smanjuje vreme za društvene aktivnosti, sportske i fizičke aktivnosti van kuće. Naravno, ništa ne može zameniti kontakt uživo, specifičnu atmosferu i razmenu energije i složenih emocija u socijalnom kontaktu.

Mlade generacije, koje odrastaju na modernim tehnologijama, gube na učenju socijalnih veština koje su im potrebne u stvarnom životu. U živom kontaktu, ne krijemo se iza kompjutera i promišljamo odgovarajući odgovor, već moramo brzo da odreagujemo, a to se uči iz iskustva. Takođe, deca, čija se komunikacija najčešće vodi elektronskim putem imaju nisku tolereranciju na frustraciju, izbegavaju neprijatnosti i konflikte po svaku cenu, jer ne poseduju veštine potrebne za razrešavanje konfliktnih situacija, a koje vode razvoju ličnosti.

Mnoge razvojne sposobnosti i veštine mogu ostati nedovoljno razvijene. Često se dešava, da komentarisanje postova, ima za jedini cilj pražnjenje nagomilanog besa i agresije. Osobe koje to rade, samo sebi čine medveđu uslugu, jer ne obrađuju nezdrave emocije, projektuju ih na druge osobe i često ne osete smanjivanje tenzije, s obzirom da druga strana odgovara nerazumevanjem, čime se generiše čitav lanac negativizma i mržnje.

Složenost komunikacije se pojednostavljuje. Mladi su skloni da svu komunikaciju obavljaju na chat-u, čime sebi uskraćujui razumevanje neverbalnih poruka, kao i usklađenost neverbalne i verbalne komunikacije. Na taj način, mogu podleći različitim vidovima manipulacije, jer ne uspevaju da prepoznaju pravu nameru poruke. Sa druge srane, kako su profili korisnika društvenih mreža zapravo idealna slika našeg selfa, samim tim očekivanja koja imamo vezano za neku osobu koju treba lično da upoznamo su velika, i teško ih je ispuniti. Ljudi imaju tendenciju da idealizuju osobu, čiji profil prate i da projektuju u nju sopstvene želje i potrebe. Tu onda može doći ili do straha da ćemo biti odbijeni ili “raskrinkani“, kada nas neko zaista upozna sa svim našim manama i vrlinama, ili da se i sami razočaramo kada shvatimo da je osoba sa kojom se upoznajemo zapravo produkt naše idealizacije, i obrnuto. Iz tog razloga, mladi ljudi se danas najčešće zadržavaju na površnim odnosima, ne insistirajući da se prijateljstva iz virtuelnog sveta prenesu u stvarni.

Iako su profilne slike prošle različite filtere, a ljudi na njima deluju uvek srećno i ispunjeno, stvara se iluzija da se svi snovi mogu ostvariti. Za nekoga je to pokretač, motivator da i on krene da ostvaruje svoje snove, dok je za druge povod za omalovažavanje i zavist prema osobama koje prati na društvenoj mreži, a često i za upoređivanje i osećaj samosažaljenja. Gledajući sve te „idealne živote“, smatra sebe nedovoljno vrednim i nesposobnim da sopstveni život organizuje prema idealnom modelu.

Biće potrebno da prođe još dosta vremena, kako bi naučnici mogli da sagledaju sve efekte virtuelne komunikacije na psihološkom, sociološkom i kulturološkom nivou.

Categories: Društvene mreže Nauka

Tags: , , , ,

Virtuelno lečenje kompleksa

Termin “virtuelno lečenje kompleksa” može se primeniti na mnoge oblasti u okviru društvenih mreža. Ljudi raznim postupcima mogu lečiti svoje komplekse. Međutim, ovde bih se fokusirala na samo jednu oblast, gde se lečenje kompleksa manifestuje zauzimanjem funkcije admina u nekoj fejsbuk grupi (čast izuzecima!).

Svi mi smo, u eri virtuelne komunikacije, članovi neke ili više fejsbuk grupa. Njihov koncept je takav da su formirane oko neke specifične teme, npr. Ljubitelji lova, i stoga okupljaju na jednom mestu ljude koji dele ovo interesovanje. Ali, to ne znači da su ti ljudi istomišljenici i po svim drugim osnovama. Štaviše, i u pogledu ovog zajedničkog interesovanja, trebalo bi da mogu da imaju različite stavove. Uzmimo da ste u grupi “Pas, čovekov najbolji prijatelj”. U toj grupi su, razume se, ljudi koji vole pse. Ti ljudi se razlikuju po tome što neki vole i mačke, drugi ne, neki vole sve životinje, neki ne. Takođe, ti ljudi se razlikuju i po tome šta podrazumevaju pod “voleti psa”. Za nekoga to znači da pas sme sa nama da spava u krevetu, za nekoga da to nipošto ne sme da radi; neko svoju ljubav prema psu ispoljava time što mu s ljubavlju kuva prirodnu hranu, a neko tako što mu kupuje najelitniju gotovu hranu obogaćenu svim neophodnim vitaminima, itd. Ovakva grupa trebalo bi da bude otvorena u pogledu razmene iskustva i tolerantna prema različitim stavovima.

Uglavnom je u samom opisu grupe i naznačeno šta su pravila grupe, šta se sme, a šta ne sme raditi; gotovo po pravilu zabranjeno je vređanje, omalovažavanje, postavljanje postova neprimerenih vrsti grupe, reklamiranje i slično. Uloga admina je da oformi grupu, da joj naziv, odobri članstvo, reguliše odnose u grupi, opomene kršenje prava, sankcioniše tj. isključi člana ako se neprimereno vlada, cenzuriše sadržaje (što uključuje i to da određuje šta će biti profilna slika, šta pozadinska/cover slika i ostali statusi).

Sve prilično liči na malu radnu organizaciju. Baš sve. I tu imamo direktora, zatim njegovog zamenika (što je u fejsbuk grupi dodatni admin ili moderator), direktor određuje naziv svoje firme, šta je njena primarna delatnost, postavlja pravila i uvodi sankcije, određuje izgled radne organizacije/prostor, zapošljava i daje otkaze.

E sad, sve bi bilo lepo kada bi se funkcija admina zadržala samo na tome. Kao član brojnih fejsbuk grupa, svedok sam tome da admini u svojoj ulozi postaju pravi diktatori u malom. Osim svega što njihova pozicija nalaže, oni su u stanju da iz grupe isključuju, odnosno daju otkaze, svakome ko se i milimetarski ne slaže sa njihovim stavom. Na sceni je sveopšta autokratija iliti samovolja vladara. Njegovi stavovi moraju se apsolutno poštovati i ne daj Bože da se neko usprotivi adminovom autoritetu. Ako on kao direktor “firme” Pas, čovekov najbolji prijatelj, svog psa hrani gotovom hranom, to je zakon i svako ko mu se nađe na putu zagovaranjem prirodne hrane, biće izbačen, čak i bez obrazloženja. Štaviše, obrazloženja će često biti data i to u formi agresije, vređanja i omalovažavanja “buntovnog” člana. U formi svega onoga što je pravilnikom grupe zabranjeno. Dakle, on kao vlast sme  da krši pravila koja je sam postavio. Sve je tako logično. I sve, bar iz moje perspektive, deluje jako tužno.

Taj stvarni direktor, jedne stvarne firme, iako je užasno ako reaguje kao što je gore navedeno, bar ima elementarnu osnovu za to. Osmislio je i razradio koncept svog biznisa, uložio dosta energije i finansija u njegovo pokretanje, bavio se selekcijom kadrova, ima određene papire (stepen obrazovanja) za bavljenje tom delatnošću. A admin, naš moderni direktor? Seo je jednog dana ispred svog računara, smislio da će oformiti grupu koja se bavi muzikom, iskliktao par puta bez materijalne nadoknade za to i oleee – grupa radi u punom jeku. Ljudi se sami skljupljaju ili ih on klikom poziva; njegovo uređenje prostora svodi se na izbor dve sličice koje takođe ne koštaju i ima svu moć ovog sveta da iskonstruiše sistem pravila, kao i slobodu da ih potom obilato krši.

A šta je taj admin van ekrana, je li on direktor u realnom životu, ima li iza sebe uspešnu firmu? Otkud mu ideja da ne smem da stavim neku rock pesmu u grupi Muzika, samo zato što on preferira narodnu? Koje on komplekse ovde leči? Paaa, verovatno te što izvan ovog virtuelnog sveta nema ama baš nikakav autoritet – ni kao šef, ni kao roditelj, ni kao nečiji partner. Ovde je po prvi put zadobio osećaj moći! I baš kao u čuvenom Zimbardovom eksperimentu gde su ljudima dodeljene sa jedne strane uloge zatvorenika, a sa druge zatvorskih stražara, oni koji osete moć ili bilo kakav oblik nadležnosti, učiniće sve da ga zadrže. Najčešće, postaće surovi, agresivni i istresaće sve svoje komplekse “maloga čoveka” na nedužne ljude. Jer, sada to konačno mogu!

Categories: Društvene mreže Ispovesti

Tags: , , , , , , , ,

Fejsbuk terapija

Lista negativnih strana Fejsbuka i ostalih društvenih mreža je u stalnom porastu, počev od ideje da se uspostavi dijagnoza internet zavisnosti, preko navođenja da je to plodno tle za razvoj i/ili manifestaciju narcizma, pa sve do uticaja na socijalizaciju gde smo predstavljeni kao zajednica osamljenih pojedinaca.

Da li su FB prijateljstva nužno lažna? Da li smo ogrezli u manipulaciju gde se u ovom virtuelnom svetu svako može predstaviti kakogod? Da li je ovo leglo samopromocije, mesto gde odumire “prava” empatija i gde vlada lažno moralisanje? Da li smo se sa porastom fejsbuk prijatelja zapravo otuđili od onih “pravih”? Da li nas Internet lagano uvlači u takav stil življenja koji je nedvosmisleno poguban po naše zdravlje?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bave kritičari društvenih mreža. A ja, kao neko ko nikad nije poštovao jednosmernu kritiku, želim da se osvrnem i na pozitivne trendove koje su nam donele “nove” tehnologije.

Neću nabrajati, neću smarati, navešću samo jednu prednost koja mi se čini vrednom pomena i neobično važnom.

Svi znamo da postoji skype terapija i onlajn savetovanje. Njihovim postankom, mnogim ljudima je psihološka pomoć postala dostupnija – invalidima, onima koji pate od socijalne fobije, onima koji žive na nedovoljno razvijenim mestima gde nema psihologa, ljudima u inostranstvu koji zbog jezičke barijere nisu bili u mogućnosti da sebi priušte ovakvu vrstu pomoći, itd. Pa opet, ovo je ipak ostalo rezervisano za one koji finansijski mogu da isprate priču.

Zato su za mene veće i humanije iznenađenje grupe samopomoći. One su nastale sa ciljem da se pojedinci koji prolaze kroz slične životne patnje povežu, stvore socijalnu, empatičnu mrežu i zadobiju neospornu i pravovremenu podršku.

Ovakve grupe obično su zatvorenog tipa, gde admin ima ovlašćenje kako za odobravanje novog članstva, tako i za “izbacivanje” iz grupe ukoliko neki član svojim komentarima remeti mir grupe.

Grupe su obično male (oko stotinjak članova), ali veoma aktivne i žive. Članovi uvek hitro reaguju ako je nekome loše i svojim savetima, pa i samim prisustvom, ukazuju potrebnu podršku. Bogatstvo socijalne mreže, odnosno podrška, jedan je od najznačajnih prediktora uspešnosti klasične forme psihoterapije, pa je i u ovoj formi takođe neobično važna.

Osim podrške u kriznim situacijama, grupe se okupljaju i sa idejom da se njihovi članovi razonode, zabave i skrenu misli sa surove svakodnevnice. Svaki dan u grupi otpočinje jednim toplim, familijarnim “dobro jutro” i završava sa “laku noć”, baš kao i u pravoj porodici. Ovde nema lažnih profila, lažnih prijatelja i lažnih komentara. Ljudi su orijentisani na bodrenje, osnaživanje i umirivanje.

Pored ovoga, zadatak admina je i da grupi obezbedi kvalitetnu stručnu podršku, kao što su psiholozi, psihoterapeuti, life coach-evi, koji će kada mogu, bez finansijske nadoknade, grupu snabdeti dodatnim znanjima važnim za problem grupe. Ovakvi pojedinci grupi pomažu bilo svojim nesebičnim savetima, bilo snimanjem live videa, gde članovi grupe mogu postavljati stručnjaku njima važna pitanja.

Lično sam saradnik u 3 ovakve grupe, čija je glavna tematika anksioznost – Anksioznost nije kraj pusti muziku i uživaj, Pretty anksiozne 🙂 i Smehom protiv anksioznosti. Na ovom mestu zato želim da poručim svojim kolegama sledeće:

Učešćem u ovakvim grupama možete:

  • Dodatno usavršiti svoj rad u nekoj oblasti
  • Mnogima pomoći u kritičnim situacijama
  • Biti ponosni na svoju nesebičnost i humanost
  • Postati dostojni toga da se nazovete stručnjakom “pomagačke profesije”.

Zato, bez negativizma, bez bezrazložnog kriticizma, otvorimo horizonte i uvidimo i korisnosti društvenih mreža!

Ovim putem pozivam sve ljude koje nešto tišti da ovde pronađu svoju podršku, kao i sve kolege da se priključe i pokažu svoju humanost 🙂

Za kraj evo malog podstreka koji dolazi upravo od jedne članice ovakve FB grupe:

“Epa ovako..
Pratim sve objave u grupi i hvala bogu da postoji int. fb i grupe ovog tipa..
Ja sam ovo naše sranje prošla sama /94g ratno stanje/ nikom nisam mogla ispričati kako se osjećam jer im je smiješno..mislili su da sam pukla ,
Užasan strah,panika,mantanje bezvoljnos ,ma neznam ni sta vec nije,i nikad nisam završila na hitnoj sve sam to nekako sama prolazila a vi danas imate ovu divnu grupu i slobodno razmijenite svoja trenutna stanja jer u društvu je sve lakse.. “

Categories: Društvene mreže Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Pseudoljubav i pseudoidentitet

Pseudoljubav, iliti lažna ljubav je ona ljubav kada osoba, u stvari, iz dubine duše mrzi sebe, ali pokušava okolini da prikaže kako voli i poštuje sebe, što konstantnim skandaloznim ponašanjem, što eksponiranjem široj javnosti, ili preko medija, što potrebom da joj se dive, stalnom kupovinom, itd.

“Može se reći da je modernizam postao kultura spektakla. Bitno obeležje promenljivog obrasca kulture jeste lakoća manipulisanja. Jedan od nazadnih uticaja konformizma je preterani značaj lepote, koja dopriosi razvoju usmerenosti na sebe kroz potrošnju i zadovoljenje potreba u najkraćem vremenskom razdoblju. Upravo to razvija narcizam i pseudoidentitet koji su samo načini da se kompenzuje osećanje nemoći i inferiornosti”(Đurić, 2015). S obzirom koliko malo vremena ljudi imaju da se posvete sebi, da se odmore, naspavaju, da “pročiste” mozak i ne čudi što u ovoj eri tehnologije vladaju neuroze, pseudoljubav i pseudoodnosi. “Moderan čovek otuđen je od sebe i od drugih, njega odlikuju pseudosloboda, pseudoidentitet i pseudoljubav”. (Đurić, 2015)

Narcisi poseduju pseudoljubav koja je nastala zbog preovladavajućeg osećanja niže vrednosti i mržnje prema sebi. “Narcisoidne osobe ne vole ni sebe, a ni druge. Njihova ljubav prema sebi je pseudoljubav, jer je kompenzacija za osećanje unutarnje praznine, manjkavosti i inferiornosti” (Đurić, 2015). Metafora “narcistička kultura”, koja je delujući u savremenoj eri komunikacija, kao da je transformisana u svoje medijsko drugo – ja, pri čemu je “narcizam” prešao na sledeći nivo svog manifestovanja. Postajući, u izvesnom smislu, poželjna “društvena vrednost” (jednako povezana s atributima tržišne ekonomije), narcizam je osvojio, ne samo civilizaciju potrošačkog Zapada, već, tako reći, globalni medijski prostor današnjice.

Takozvani “novi narcis”, kako ga opisuje Kristopher Laš (Lasch), jeste osoba koja, skladno zahtevima vremena, zanemaruje prošlost i budućnost, živeći ovde i sada, po Hegelu, koji, na primer, ovu pojavu definiše kao neku vrstu “poživinčene egzistencije” . Internet, kao medij, ali i različite društvene mreže poput Facebooka i drugih, tehnički podržavaju ovaj doživljaj, jer sebe, u vremenskom smislu reči, definišu kao beskonačnu sadašnjost. Čitave knjige su posvećene mogućnosti da se na internetu ponovo definiše self, i da se sajber prostor koristi kao “laboratorija za identitet” (Turkle, 1995; Wallace, 1999). Ovo je podrazumevalo da su korisnici oslobođeni od svojih fizičkih ograničenja i da su slobodni da izaberu bilo koji online identitet koji su želeli.

“Internet je bio bogomdan za stidljive i socijalno nevešte likove, tačnije, za osobe nesigurne u sebe i samim tim i nezadovoljne vlastitim izgledom. Empirijska stvarnost, pojam “identiteta” radikalno dovodi u pitanje tehnološkim sredstvima, odnosno primenom estetske i rekonstruktivne hirurgije, kao i mogućnošću intervencija u ljudskom genomu, kloniranjem, kiborgizacijom ljudskih organizama, takođe, i vizualizacijom “ega”, što se ostvaruje korišćenjem mas-medija i interneta, koja svakom potencijalnom korisniku omogućuje preuzimanje identiteta odgovarajuće persone u zadanom kontekstu postojanja određene virtuelne zajednice ili pak njeno samostalno online kreiranje” (Vuksanović, 2008). Takva ličnost, s identitetom kakvim želi, postaje objekt, koji, prema Bodrijarovim rečima bezuslovno zavodi.

Upravljanje – menadžment vlastitim životom, kao i brendiranje selfa, poslednje su vrednosti koje nastaju u procesu pozicioniranja određene životne priče u kontekstu virtuelne, fantazmogorične realnosti.

Pseudoljubav, pseudoidentitet i narcizam samo dokazuju koliko osoba ne voli sebe, tačnije mrzi sebe iz dubine duše, te se pravi svoj pseudoidentitet, čime ne pokazuje svoje pravo lice, već samo ono svoje novo lice koje ona poželi. To je osnova narcizma, ne onog pozitivnog, nego onog destruktivnog, koje razara ličnost, baš to je mračna strana iliti drugo lice narcizma, koje se krije iza grandioznosti, osećaja moći i samoljublja, esktravertnosti i ostalih, više i lakše uočljivih crta Narcisa.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , ,

Zašto neki ljudi vape za slavom?

Celetoidi i narcizam

Celetoidi su nešto s čime se svakodnevno susrećemo zbog količine samopromocije i pseudoidentiteta, koje ljudi koriste na društvenim mrežama, gde, takođe, možemo sresti ljude željne pažnje, a takvi se međusobno udružuju u grupe sa istim potrebama, sličnim ciljevima i načinom ponašanja i ostalim socio-ekonomskim i psiho-socijalnim faktorima.

Celetoid je roba koja se prodaje posredstvom medija, a koja nudi iluziju i obećanje zadovoljstva. Prema Rodžeku (Chris Rojek), celetoidi su osobe koje nisu poznate zbog svojih talenata ili sposobnosti, a pojam je nastao od engleskih reči “celebrities + oid”, u bukvalnom prevodu na srpski jezik, to bi značilo- želja za poznatošću, kao “wanna -be-celebrity “.

Potrošačko društvo, tržišno orijentisani mediji, kultura uopšte, proizveli su svojevrstan društveni i kulturološki fenomen pod nazivom celetoidi. Prema sociologu Krisu Rodžeku, celetoidi spadaju u kategoriju slavnih ličnosti, ali kao sporedna medijska pojava u medijskoj kulturi, kao što su dobitnici na lutriji, junaci rijaliti programa, starlete, partneri javnih ličnosti i slični, koji zavređuju medijsku pažnju vrlo kratko vreme i bivaju zaboravljeni (prema rečima Aleksandre Đurić u njenoj doktorskoj disertaciji na temu Uticaja hipermedijatizacije celetoida na njihovu ličnost).

Takve osobe – celetoidi, oni koji su poznati ne zbog svojih kvaliteta, jako često su nezasite za slavom i novcem, pogotovo zbog osećaja unutrašnjeg nezadovoljstva ili inferiornosti, a tu i jeste podloga za nastanak narcizma – baš ta inferiornost i želja za slavom, za moći . U ovom slučaju bi takve osobe kompletno opisala Ničeova “volja za moć”. Ta moć bi podrazumijevala lepotu, uspeh, slavu, novac …

“Narcizam je jedna forma samodekstruktivnosti, jer blokira sposobnost osobe da voli i otuđuje osobu od njenih snaga i moći. Želja celetoida za slavom, uspehom i novcem ne nestaju sa zadovoljenjem, osim možda trenutno. One su nezasite, jer izviru iz unutarnjeg nezadovoljstva. Nedostatak produktivosti, bespomoćnost i strah, koreni su iracionalnih želja. Te osobe zamišljaju da će stalno uvećavanje i umnožavanje zadovoljstava izlečiti pohlepu i ponovno uspostaviti narušenu ravnotežu” (Đurić, 2015).

Celetoidi se osećaju usamljeno i nesigurno i onda pokušavaju to da pobede, tako što zadovoljavaju vlastite pseudopotrebe – potrebe za slavom, uspehom i moći, a to su lažne i nametnute potrebe, za razliku od osnovnih i bioloških potreba, po Maslovu – potreba za vazduhom, vodom, hranom, za razmnožavanjem i potreba za samoaktuelizacijom.

Pretpostavka je da hipermedijatizacija celetoida dovodi do stvaranja narcizma i pseudoidentiteta. Ako narcisi imaju tendenciju da se nekritički identifikuju s osobom, grupom ili sistemom koje idealizuju, a u ovom slučaju su to mediji i medijske ličnosti, onda oni svoje individualno “ja” ili svoj privatni, lični identitet potčinjavaju društvenom ili javnom identitetu (Đurić , 2015).

“Ako celetoidi beže od slobode, to je zbog straha od usamljenosti, izdvojenosti pojedinačnog ja, osećaja bespomoćnosti i nesigurnosti. Ali, tu nastupa moćna sila (javno mnjenje, mediji), koja im nudi zaštitu, učestvovanje i mesto u datom poretku, čime celetoidi stiču osećanje sigurnosti i postignuća” (Đurić, 2015).

Istraživanja pokazuju da pseudosloboda onemogućuje osobi da svoje snage oslobodi za realizovanje postojećih potencijala i integraciju ličnosti. To može uzrokovati pojavu narcizma u karakternoj strukturi osoba koje teže instant slavi. “Ako se pretpostavi da većina celetoida ima zajedničke osobine, onda postoji društveni karakter te grupe. Takođe, ako je produktivna orijentacija osnova slobode, vrline i sreće, tada se narcizam, pseudosloboda i destruktivnost razvijaju kao rezultat blokirane produktivne energije” (Đurić, 2015).

Ovo može dovesti do zaključka da su i sami celetoidi u stvari neproduktivni i destruktivni za društvo u celini, jer nisu srećni u svojoj koži i nemaju gotovo nikakvih vrlina.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Društvene mreže i ličnost

Internet, kao mesto gde je najveća koncentracija ljudi na jednom mestu -u isto vreme možemo stupiti u kontakt sa nekim preko okeana, sa nekim u drugoj državi, gradu, itd. Samim tim, veća je šansa za ispoljavanje poremećaja ličnosti, pogotovo zbog anonimnosti i nedostatka F2F (face to face) komunikacije i interakcije. Na taj način ljudi mogu da iskažu druge, ponekad i tamne strane svoje ličnosti, da se predstavljaju onako kako požele, tačnije da imaju svoj pseudo, iliti onlajn identitet. Samim tim, uočljivija je i veća koncentracija narcisa i narcizma kao pojave na društvenim mrežama.

Fejsbuk, kao najpopularnija društvena mreža, pogoduje savremenim oblicima ispoljavanja narcizma. Društvene mreže i slični mediji danas upotpunjavaju zadovoljenje čovekovih kulturnih potreba: komunikacijskih, doživljajnih – estetskih, obrazovnih, stvaralačkih. Promatrano s našeg ugla, ovde je reč o zameni autentičnih potreba, takozvanim pseudo-potrebama, karakterističnim za sastavnu spregu kapitala i medija. Sveopšte povezivanje i umrežavanje (Networking) u različite interesne cyber zajednice, nesumnjivo govori u prilog ideji o tehničkom proširenju komunikacijskog prostora, kao i o promeni dominantnog načina komuniciranja (u kome je komunikacija ujedno i akcija, dakle – interaktivnost) u savremenom dobu.

Nasuprot ovome, mnogobrojni članci i istraživanja o mrežnom komunikacijskom delovanju kritički dovode u pitanje ovu “osetljivost”, tumačeći je, zapravo, kao “neosetljivost”, koja se manifestuje u znaku sveprisutnog narcizma. Naravno, ovde nije reč samo o individualnom narcizmu – posmatranom bilo kao nužna razvojna faza čoveka (o čemu je još početkom prošlog veka pisao Frojd / Freud) ili kao “narcistički poremećaj ličnosti” (Narcissistic Personality Disorder – NPD). Nije reč čak ni o specifičnoj simptomatologiji savremenog doba, o čemu su uverljivo argumentovali Kristofer Laš (Lasch), Žil Lipovecki (Lipovetsky), i u delu “Narcisoidnost”, gde Zoran Milivojević tvrdi da suština narcisoidnosti, “nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti s drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara “Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a ta reč ima isti koren kao i reč narkoza.”

Pored bolesti zavisnosti, društvene mreže, a naročito ,,Fejsbuk”, danas su postale i platforma za ispoljavanje narcizma. Naime, putem svog profila korisnici stvaraju ličnu virtuelnu realnost samopromocijom, uz tendenciju stvaranja ulepšane slike o sebi. Profesor psihologije Kempbel (V. Kit Campbell), sa univerziteta u Georgiji, smatra da se suština ispoljavanja narcizma na Fejsbuku najjasnije definiše obrascem: ,,Nije cilj pokazati koliko sam važan, lep i pametan, već koliko sam veći, bolji i lepši u odnosu na tebe”.

Prema istraživanju profesorke kliničke psihologije, Vesne Gojković, s Fakulteta za pravne i poslovne studije Univerziteta u Novom Sadu, ,,Fejsbuk profil povećava samopouzdanje korisnika”. Gojkovićeva smatra da osoba sklonije korišćenju Facebooka imaju izraženiji narcizam kao crtu ličnosti.

“Pojava društvenih mreža, kao što su Facebook i Twitter, napravile su značajne promene u distribuciji informacija i kulturnih normi socijalnog odnosa. Ove tehnologije nude pojedincu nove načine samoprezentacije, kao i pristup i objavljivanje informacija, pregled svojih društvenih mreža, kao i mogućnost uspostavljanja i održavanja kontakta s drugima”. (Chen and Marcus 2012).

Društvene mreže su koncept koji je usko povezan s međuljudskim odnosima. Literatura o društvenim mrežama povezuje teorije identiteta i interpersonalne komunikacije, jer “ljudi koriste društvene mreže kako bi procenili sebe i druge”. (Feld 1981, Vitak, 2008). “Drugim rečima, identitet pojedinca je, delimično, određen mrežom prijateljstava koje održava”. (Vitak 2008).

Fejsbuk omogućuje korisnicima da prate promene u životima svojih “slavnih” prijatelja i veza s tim prijateljima, pregledom njihovog zida i čitanjem podataka koji se nalaze na njihovom profilu. “Načini interakcije koje društvena mreža Facebook osigurava, su: komunikacije na tajmlajnu – putem komentara – komentarisanjem fotografija, statusa itd, slanjem privatnih poruka i peckanjem”. (Vitak 2008)

Društvene mreže su se pokazale kao posebno plodno tlo za samoregulaciju Narcisa, jer nude pristup stotinama površnih i emocionalno hladnih odnosa. Društvene mreže nude i kontrolisane uslove u kojima korisnik ima potpunu kontrolu nad vlastitom prezentacijom. “Korisnici mogu preneti željene informacije o sebi i mogu birati atraktivne, samopromovišuće fotografije. Ova vrsta virtualne dvorane pruža narcisima mogućnost da ostvare beskonačan broj beznačajnih odnosa, te im pruža sredstva za hvalisanje vlastitim pozitivnim osobinama”. (Mehdizadeh, 2010)

Kao što smo već spomenuli, narcizam je sveprisutan obrazac grandioznosti, potreba za obožavanjem i preteran osećaj sopstvene važnosti. Povezuje se s pozitivnim viđenjem vlastitih osobina – inteligencije, fizičke privlačnosti i moći. “Središnje mesto u većini teorija narcizma je upotreba društvenih odnosa u cilju regulisanja narcističkog samopouzdanja. Međutim, narcisi se ne fokusiraju na međuljudsku intimnost, toplinu i druge aspekte pozitivnih odnosa, ali ih koriste kako bi se prikazali popularnima i uspešnima, a za partnere traže atraktivne i uspešne ljude. Uprkos tendenciji da traže mnogo površnih, praznih odnosa, narcisi te odnose retko održavaju dug vremenski period.” (Mehdizadeh, 2010)

Narcizam je povezan s velikim brojem društvenih odnosa i samopromovišućim samoreprezentacijama. Pronađene su dve razlike između narcisoidnosti u “pravom svetu” i onlajn zajednicama (zajednicama na društvenim mrežama na internetu). Tvrdnje narcisa su ocenjene kao manje zanimljive. Ovo nije u skladu s već utemeljenim stavom o narcisima, kao ljudima koji su zabavni pri prvom upoznavanju. (Paulhus, 1998). Jedno od mogućih objašnjenja za ovu razliku je u tome da se narcisi više oslanjaju na atraktivne fotografije kao precizne predstave-samoprezentacije, a ne obraćaju dovoljno pažnje pisanju objava. Druga razlika je uglavom tačna procena narcisoidnosti-narcizma korisnika od strane nepristrasnih promatrača. (Buffardi, Campbell, 2008: 1310)

Kada govorimo o društvenim mrežama, moramo spomenuti i Instagram.

Instagram (engl. Instagram) je besplatna aplikacija koja korisnicima omogućava obradu i deljenje fotografija na društvenim mrežama, kao što su Facebook, Twitter, itd. Instagram je kreiran i pokrenut u 2010. godine, a 2012. ga je Facebook kupio. Online servis je vrlo brzo pridobio veliku popularnost, s više od 100 miliona aktivnih korisnika.

U 2012. godini, Instagram se prvi put spominje kao društvena mreža. Korisnici su od tada omogućeni da se povežu s drugim korisnicima koji imaju Instagram i prate sve njihove objave. Takođe, korisnici aplikacije mogu da u svoj profil “ubace” i svoje lične podatke kao i da prave selekciju objavljenih fotografija. Pre objavljivanja fotografija, korisnik ih može promeni uz određene filtere koji menjaju boju fotografijama. Kao što možemo primetiti, preterano eksponiranje objektivu i pravljenje selfija za Instagram, mogu izazvati narcizam kod korisnika ove društvene mreže, jer je to, u stvari, aplikacija samo za fotografije.

Na Instagramu nema statusa, kao na Facebooku, te je značaj izgleda i selfija uveliko uočljiv za pristup i bivanje na toj društvenoj mreži. Slike koje se nalaze na ovoj društvenoj mreži nisu toliko realne, baš zbog mnoštva filtera za ulepšavanje slika, kako bi se dobio savršen izgled.

Zanimljivo je, naime, da su “opšta mesta” kojima se obično opisuju najrazličitije aktivnosti na Internetu, a posebno na društvenoj mreži Facebook, ujedno i meta kritike ovih komunikacijskih sredstava, kao prostora za lični marketing, egzibicionizam i “samopromociju”. Jer, po principu ogledanja i ogledala, savremeni narcis se, u interakciji s drugim korisnikom na Mreži, medijski potvrđuje tako što, pojednostavljeno rečeno, njegova fikcija postaje nečija “stvarnost” i obrnuto.

Zanimljivo istraživanje…

Ilustracije radi, pozvaćemo se ovde na istraživanje sprovedeno na jednom od američkih univerziteta (Western Illinois University), o oblicima ponašanja korisnika na Fejsbuk društvenoj mreži, koja pokazuju karakteristične elemente “društvenog” narcizma, realizovanog na uzorku od 294 studenta, od 18 do 65 godina starosti.

Rezultati ovog istraživanja, kako se navodi u Gardijanu , manifestuju direktnu povezanost između broja prijateljstava ostvarenih na ovoj mreži i potvrđuju da je reč o narcisoidnom korisniku profila, koji pokazuje socijalno poremećeno (socially disruptive) ponašanje, o čemu su već postojala određena mnjenja, upućena od strane skeptika, u pogledu upotrebe ovih društvenih mreža (social media sceptics).

Sada su ta mnjenja definitivno i potvrđena, te možemo i mi potvrditi njihov zaključak da društvene mreže izazivaju narcizam. Čak i da ga ne izazivaju, one ga samo podržavaju u razvutku, a time i potpiruju taj već postojeći, narcisoidni obrazac ponašanja i razmišljanja, ili čak narcizam kao poremećaj ličnosti čine sve prisutnijim u sklopu te ličnosti i njenog profila na društvenim mrežama. Narcizam kao ljubav prema sebi i sopstvenoj ličnosti nije negativna pojava, ali je negativna kada osoba ne primećuje svoje mane i kada je previse zaokupljena sobom i svojim izgledom, te ga stavlja u prvi plan kao svoju jedinu vrednost.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Onlajn narcizam

Narcizam se nije pojavio tek u 21. veku. Mit o Narcisu dolazi još iz Stare Grčke i delovi tog mita su jako važni za razumevanje modernog narcizma, koji polako preti da postane pandemija zbog društvenih mreža i interneta.

Da bismo bolje razumeli pojam narcizma, potrebno je da navedemo i objasnimo mit o Narcisu. Arhaična verzija mita o Narcisu je priča o bezosećajnom Narcisu u kojeg je bio zaljubljen jedan mladić, koji se zvao Aminija. Osećanja su bila jednostrana – Narcis ga je odbio, te mu je kao uvredu dao mač. Povređeni Aminija se molio Nemezi, boginji osvete da Narcis jednog dana oseti bol neuzvraćene ljubavi, te se Aminija mačem ubio na Narcisovom kućnom pragu. Jednog dana je Narcis ugledao prelepog mladića u jezeru i odmah pokušao da ga zavede, ne shvatajući da je to zapravo bio njegov vlastiti odraz. To je shvatio tek kada je pokušao da ga poljubi. Očajan je uzeo svoj mač i ubio se od tuge, zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi, a njegovo telo se pretvorilo u istoimeni cvet.

Razlika između mitskog i modernog Narcisa je da moderni Narcis prvenstveno ili isključivo ne uživa gledajući sebe u ogledalu ili na fotografijama, ali uživa u tuđem uživanju u njegovom liku i slikama, po principu: “Ja sam, ili bi trebao biti ono što bi drugi da ja jesam / budem “. (Milivojević, 2015)

Elementi grčkog mita o Narcisu, koji su relevantni za ovaj tekst, osim moći koju fizička lepota ima u odnosu na druge su: da je Narcis ravnodušan, neosetljiv, ponosan, ne poseduje sposobnost empatije, i ima nezasitu strast prema samom sebi. Narcis ne zna šta znači voleti, ali ne zna ni šta znači voleti sebe.

Današnji mali narcisi čine tako veliko mnoštvo, kod kojih je narcizam prihvaćen i normalizovan, a to podrazumeva, po Lašu, (Lasch, 1991) “tražiti, pitati, moliti za pažnju i obožavanje sledbenika”. Oni ne zavise od drugih kao osobe, već od drugih kao njihovih evaluatora, i to od bezlične mase koja ih gleda i daje sud o njihovom izgledu.

Narcizam se obično tumači kao jedan od glavnih simptoma nelagode modernog sveta i opisan je kao patološki učinak individualista (Ehrenberg, 2010). Međutim, pitanje je da li narcizam ukazuje na sudar ili na ćorsokak individualizma, ili samo otkriva strukturni defekt koji leži u srži ove teme.

Narcizam otkriva ranjivost, krhkost, dok se metafora “moderni Narcis” ne odnosi na snažnu individualnost, već je to još nerazvijena ličnost, slaba, ali samo prožeta opasnim osećajem i fantazijama o svemoći i samodovoljnosti, a u pozadini je osnovnih bespomoćnosti.

Današnji čovek ulazi u potragu za svojom individualnom srećom, a anksioznost pokušava da smiri sistematskim pribegavanjem u sve vrste sigurnosti, uključujući i konformizam i oportunizam – to je mesto gde Kristopher Laš vidi trijumf Narcisa.

Na području seksualnosti, emancipacija pojedinca od drevnih tabua mu ne donosi mir. Narcis traži neposredno zadovoljstvo i živi u stanju zabrinutosti i večno nezasitne želje. (Lasch, 1991).

Da bismo bolje razumeli narcizam i Narcisa, moraćemo da spomenemo sve verzije mitova o Narcisu. “U spisu Andrea Žida (Gide) “Traktat o narcisu”, nalazimo podnaslov “Teorija simbola”. Tragajući za mitom o Narcisu, Žid je zabeležio: “Narcis je bio savršeno lep i zato je bio čedan. Prezirao je nimfe jer je bio zaljubljen u sebe samog. Nikakav vetar nije remetio površinu izvora nad kojim je miran i nadnesen čitavog dana promatrao svoj lik”. Narcis celog dana promatra svoj lik, on je sanjalica, biće koje se izdvaja iz sivila. Ne može da se ukoloteči u svakodnevicu.

Opsednut je idejom da se vidi, jer postojati – nije više dovoljno samo sebi to dokazati. On hoće, na kraju krajeva, da sazna kakav oblik ima njegova duša. Narcis je, u stvari pesnik.

U delu “Leksikon psihoanalize”, Žarko Trebješanin odredio je narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kojem je sva ljubav usmerena na vlastiti Ego. O Narcisu je zabeležio: “Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep, da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikom nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho, koja je venula od ljubavne čežnje, dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, a to se i ostvarilo. Čak i u podzemnom carstvu senki, Narcis ogleda svoje lice u vodama Stiga”.

U “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” , narcizam se definiše kao ljubav prema vlastitoj slici, ali i kao oblik perverznog ponašanja. Autor ovog rečnika, Žarko Trebješanin, je neočekivano više redova posvetio simboličnom određenju cveta narcisa. Cvet Narcis označava ukočenost, smrt, ali i posledice samoljublja i taštine. Ovaj cvet se dovodi u vezu s infernalnim obredima, (koji su povezani s podzemnim svetom i paklom), kao i svečanostima inicijacije.

Za narcisa se vezuje samoljublje, samodovoljnost, taština, hladnoća i smrt u mladosti. U “Rečniku Jungovih pojmova simbola” možemo pročitati da je ugodni i opojni miris ovog cveta uzrok ludila.

Moderni narcizam ima dosta karakteristika mitskog Narcisa, te ostaje otvoreno pitanje – “Da li je narcizam čovekovo patološko ili normalno stanje?” Ta silna opijenost sobom, sopstvenim likom, gde je uočljiva i potpuna otuđenost od drugih i pojava da narcisima drugi trebaju samo da bi se divili njihovom liku ili odrazu u ogledalu, u ovom slučaju slikama na društvenim mrežama, kao novi aspekt i oblik narcizma u 21.veku. Narcizam se poput epidemije proširio društvenim mrežama i fenomenom nazvanim selfiji, kada osobe slikaju same sebe u ogledalu, a nakon toga dobijaju silne komplimente na račun izgleda od strane drugih ljudi.

Narcisi uživaju u tuđoj omamljenosti njima, njihovim likom, ali oni sami ne uživaju u sopstvenom izgledu. Ovde vidimo apsolutnu kontradiktornost – oni ne vole sebe, ali vole kada ih drugi vole, barem njihov izgled, a uz to narcisi druge koriste samo da bi iskoristili njihovu ljubav upućenu prema njima, jer oni sami ne osećaju ljubav prema sebi. Tu nailazimo na “šizofreničan” odnos prema samom sebi – narcisi ne vole sebe ali vole kada ih drugi vole, te tako kompenzuju nedostatke ljubavi prema sebi.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Kao veoma zastupljen poremećaj ličnosti u 21. veku, narcizam polako postaje normalno, a ne patološko ponašanje osoba. Društvene mreže, kao potpora narcizmu, pomažu nastanak i održavanje takvog poremećaja ličnosti, jer pružaju neiscrpan teren za traženje validacije i divljenja. Pored toga, popularni “selfiji” dodatno intenziviraju ovu problematiku, jer je putem njih olakšan pristup samovalidaciji. Iako mit o narcisu nije nastao u ovom milenijumu, danas je tolika “poplava” narcističnih, da čine realnost naše svakodnevnice.

Postoje mnoge teorije o uzrocima i vrstama narcističkog poremećaja ličnosti. “Često se spominje urođeni preosetljiv detetov temperament, preterano roditeljsko obožavanje, roditeljski propust da se osiguraju realne povratne informacije tokom razvoja, nepouzdana roditeljska briga i emocionalno zlostavljanje” (McLean, 2007). Pravi narcis je odvojen od istinskog sebe. Progoni ga hronično osećanje usamljenosti, praznine i samoprezira, pa tu odvojenost želi premostiti osećajima vrednosti i značaja koje dobija od drugih.

Narcizam karakteriše nedostatak empatije, nesposobnost da dele razumevanje i povezivanje s osećajima drugih ljudi. To su osobine koje psiholozi poistovećuju sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti. Ovaj nedostatak samospoznaje i sposobnosti da dožive empatičnu vezu s drugima su karakteristike, a koje teraju narcisoidne osobe da budu zavisne od reakcija drugih ljudi, kako bi ojačali osećaj sopstva.

“Narcisima je ogledalo celi svet, i oni žive svoje živote u stalnoj potrazi za zadovoljavajućim odrazom, predivnom slikom sebe, koja bi pomogla takvim ličnostima da izbegnu osećanje unutrašnje praznine. Moderni narcisi te odraze traže u stranicama časopisa i na ekranima svojih televizora i kompjutera“ (Pinsky 2009).

Narcisi često razvijaju atraktivne i neodoljive socijalne veštine, koje im služe da održavaju ličnost koja je konstruisana kako bi uspeli da od drugih dobiju apsolutno sve što požele. Visoko funkcionalni narcisi često su dobro prihvaćeni u društvu poznanika i površnih prijatelja, jer im se oni nikada nisu približili dovoljno da prepoznaju što je ispod maske, takve narcisoidne osobe. Narcisi se, takođe, ne uzdržavaju ni od laganja, u cilju održavanja pažljivo konstruisanog imidža, što otežava psihoterapeutu da prepozna pravu verziju događaja koji je pacijent doživeo, i šta se od cele pacijentove priče stvarno dogodilo.

“Nesposobni su da razviju pravi intimni odnos za kojim žude, a vođeni su potrebom da drugima budu neophodni” (Pinsky 2009). Tu možemo uvideti manipulativni karakter narcisa, jer će takve ličnosti učiniti sve da drugima budu potrebne, a nesposobne su da postignu pozitivne ljudske odnose, pune empatije.

Narcistički poremećaj ličnosti je sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljene u sebe, a koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Takve osobe imaju potrebu da budu centar sveta, da sve bude okrenuto njima i samo njihovim potrebama.

Prema Kristijanu  Lašu, struktura “narcističke ličnosti našeg doba”, sastoji se, s jedne strane, od fasade Narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, “topline”, šarma i društvenosti, a s druge strane, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionalna hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, a koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje narcističkog poremećaja ličnosti

Dijagnostički kriterijumi narcisoidnih poremećaja ličnosti definisani su kao stalno prisutan obrazac, koji se odlikuje: grandioznošću, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije, a taj narcisoidni poremećaj ličnosti prisutan je onda, kada je ispunjeno najmanje pet, od devet kriterijuma.

Ti kriterijumi su:

  • grandiozni osećaj vlastite važnosti;
  • preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, snage, moći, izvrsnosti, lepote ili idealne ljubavi;
  • verovanje u vlastitu posebnost, koju mogu razumeti samo drugi, koji su, takođe posebni ljudi, ili oni višeg statusa, i smatraju da se samo s takvim ljudima i treba povezati i družiti;
  • takođe, potreba za prekomernim divljenjem;
  • polaganje prava – nerazumna očekivanja da prema njima treba posebno postupati, i da drugi automatski treba da se podrede njihovim željama i očekivanjima;
  • sklonost iskorištavanju drugih u međuljudskim odnosima zarad postizanja vlastitih ciljeva;
  • nedostatak empatije i nemogućnosti prepoznavanja i identifikacije s tuđim potrebama i emocijama;
  • zavist, ili verovanje da drugi zavide njemu;
  • arogantno i uobraženo, umišljeno ponašanje i stavovi  (Pinsky 2009).

S obzirom na to koliko je samodovoljnih i samozadovoljnih osoba na internetu, možemo zaključiti da je internet bio okidač za sve veći broj narcisoidnih osoba. U poslednje vreme, uočena je velika koncentracija selfija, gde osobe pokazuju svoje samozadovoljstvo, (naročito izgledom), kao i potkrepljenje drugim osobama na društvenim mrežama da nastave taj trend. Da li je narcizam patološko ili normalno stanje – konstantno pokazivanje drugima svog zadovoljstva sobom preko slike na društvenim mrežama? Da li je to ono što pozitivistička psihologija podržava, kao ljubav prema sebi, svom izgledu i ličnosti, iako u ovom slučaju, na društvenim mrežama možemo pokazati samo samoljubav prema izgledu.

U današnje vreme je jako teško napraviti distinkciju između onih koji se leče u psihijatrijskim ustanovama i novog, a sve popularnijeg trenda samoobožavanja i uobraženosti na internetu, koji se po mnogim osobinama verodostojno uklapa u kriterijume za Narcistični poremećaj ličnosti. Koga sada treba lečiti, i da li, s obzirom na pomenute okolnosti, možda treba napraviti reviziju psihijatrijskih udžbenika eliminisanjem ovog stanja koje se danas smatra normalnim?!

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Bolesti savremenog čoveka: Poremećaji telesne sheme

Telesna shema je sistem međusobno povezanih predstava i ideja o vlastitom telu i njegovim organima koji čini mentalnu mapu tela. Mentalna reprezentacija tela je subjektivna i ne mora da se poklapa sa stvarnošću. Ima važnu ulogu u razvoju ega i identiteta pojedinca. Kod težih psihičkih oboljenja obično dolazi do dezintegracije telesne sheme.

U ovom radu biće prikazana tri slučaja dezintegracije telesne sheme, koji ranije nisu postojali i koji su dokaz da poremećaj nije vrednosno neutralna kategorija, već se u njemu oslikavaju mnogobrojna kulturalna očekivanja. U pitanju su: bigoreksija, telesna dismorfija i tanoreksija.

Bigoreksija – “obrnuta anoreksija”

Razvijanje mišića i rad na povećavanju tela u smislu dobijanja mišićne mase i veličine ramena, grudi, leđa, bicepsa i nije novi trend. Taj trend je nastao još u staroj Grčkoj, pre mnogo vekova, jer su ti, veliki mišići pokazivali vojnu spretnost, snagu, moć, dominaciju na svim poljima i zbog tog, takvog izgleda i veću šansu za razmnožavanje, jer se količina mišića povezuje s testosteronom, muškim polnim hormonom, a količina testosterona može biti presudna za mogućnost ostavljanja potomstva.

“Novi muški trend koji je od uličnih snagatora ili zaluđenika za bodibildingom, baš uz Švarcenegerovo postignuće, postao neka vrsta kulturnog imperativa, zamenivši sva dotadašnja uputstva za urednost i muževnost, odveo je mnoge muškarce željne vrućih ženskih (a, bogami, i muških) pogleda , i savršeno oblikovanog tela, u teretane širom zemljine kugle. Za mnoge nevoljnike, međutim, bilo je to pravo mučenje.”(Tomić 2009) Poremećaj slike tela povezan s opsesivnom željom za imati ili dobiti što više mišića se zove bigoreksija. “Poremećaj tela, koji je nazvan bigoreksija, (” big “- od reči veliki na engleskom i “anorexia “- anoreksija, što u bukvalnom prevodu znači obrnuta anoreksija) može dovesti do depresije, zloupotrebe steroida i samoubistva. Poremećaj je poznat kao mišićna dismorfija, odnosno osećaj koji ljudi imaju, pa sebe vide kao sitne, čak i pored toga što su u stvari vrlo krupni i mišićavi. Ponekad se opisuje i kao poremećaj suprotan anoreksiji (kod anoreksije, osobe koje pate od te bolesti, za sebe misle da nisu dovoljno mršave, a kod bigoreksije da nisu dovoljno mišićave, iliti “velike”).

Znaci bigoreksije mogu uključivati opsesivno-kompulsivno vežbanje koje postaje prioritet, prekomerno ogledanje (tela) u ogledalu i zloupotrebu steroida, suplemenata i proteinskih šejkova, kako bi dobili što više mišićne mase i bili što veći. Stručnjaci smatraju da bigoreksija može biti genetski poremećaj, ili može nastati usled hemijskog disbalansa u mozgu. Životna iskustva, takođe, mogu biti jedan od faktora, jer je bigoreksija češća kod ljudi koji su u prošlosti bili na bilo koji način zlostavljani.”

Takođe, simptomi koji mogu ukazati na bigoreksiju su: ignorisanje povreda – oni će vežbati čak i kada su povređeni, jer se plaše da će im se tjelo u međuvremenu opustiti i smanjiti. Drugi simptomi mogu biti i stalno ogledanje – dosta vremena provode pred ogledalom, kako bi procenili svoj fizički izgled, ili zbog straha da ne izgledaju dobro; manjak samopouzdanja – ne vole govoriti o svojim izgledu, često se skrivaju iza vrećaste odeće, ekstremno puno vežbaju, što najčešće podrazumeva višesatne treninge snage; imaju ekstremnu ishranu, jer oni koji pate od bigoreksije se uglavnom drže režima ishrane koji podrazumeva dosta proteina i malo masti. Ostali znaci bigoreksije mogu biti i preterana upotreba dodataka ishhrani – suplemenata, ili čak i upotreba steroida. Bigoreksičari nisu preterano socijalizovane osobe, jer često izbegavaju druženje s ljudima, zbog treninga ili strogog režima ishrane.

Telesna dismorfija – Body dysmorphic disorder (BDD)

Ovo je još jedan, široko rasprostranjeni poremećaj slike sopstvenog izgleda, a od koga mogu patiti i muškarci i žene. Poremećaj telesne dismorfije predstavlja stanje opsesije izgledom tela. Karakteriše se naglašenom preokupacijom stvarnim ili zamišljenim fizičkim izgledom pacijenta. Uzrok ovog poremećaja je nepoznat, ali se smatra da predstavlja kombinaciju genetskih faktora i faktora okruženja. Poremećaj telesne dismorfije može dovesti do anksioznosti, fobija i depresije, ponekad može biti praćen i suicidalnim mislima i postupcima.

Simptomi su: anksioznost, stres, čačkanje kože, prekomerno proveravanje odraza u ogledalu, skrivanje mana, prekomerno doterivanje, traženje potvrde o izgledu od drugih, često posećivanje estetskog hirurga, tačnije konstantne estetske operacije. Terapija zavisi odtežine simptoma. Tretman, koji psihijatar odredi, najčešće uključuje: antidepresive i kognitivno-bihevioralnu terapiju.”

Primer telesne dismorfije, a koji može biti univerzalan je Roksi Dramond, iz Velike Britanije, koja je bila žrtva višegodišnjeg vršnjačkog nasilja, upućenog na račun izgleda, te nije smela izaći iz kuće bez šminke i veštačkih trepavica, jer su joj vršnjaci govorili da izgleda kao dečak, da je ružna, itd. Zbog toga je ona zamrzela svoje telo i svoj izgled, te nije izlazila iz kuće po nekoliko dana, a kada bi izlazila, prije toga se šminkala i po par sati … Verbalno nasilje u detinjstvu je kod nje bio uzrok nastanka poremećaja ličnosti, koji se zove telesna dismorfija – kada osoba vidi iskrivljenu sliku svog tela, kada je opsesivno usmerena samo na svoje mane.

Nakon opsesije svojim manama je razvila opsesiju slikanja selfija – kao novog, modernog poremećaja ličnosti i ponašanja u 21. veku, nastalog na društvenim mrežama, a selfiji su, inače, i karakteristični za telesnu dismorfiju.

Tanoreksija

Naziv tanoreksija je nastao od “tan + anorexia”, što u bukvalnom prevodu znači opterećenost posedovanja tamnog tena, a osoba koja pati od tanoreksije smatra za sebe da nikada nije dovoljno tamnoputa, te će učiniti sve da bude što “tamnija”. Mnoge osobe koje pate od ovog poremećaja smatraju da će biti privlačnije ukoliko su izrazito preplanulog tena. “Tanoreksija je poput anoreksije, jer mnoge osobe imaju iskrivljenu sliku o sebi i svom izgledu, a pojedini lekari sunčanje porede s zavisnošću od cigareta, i to je poremećaj koji treba da se leči kao i sve druge bolesti zavisnosti.

Tu potrebu za preteranim sunčanjem i tamnom kožom, uprkos stalnih upozorenja o štetnom delovanju ultraljubičastih zraka, stručnjaci podvode pod novu vrstu zavisnosti, poznatu kao tanoreksija.

Profesor dr Šeri Pagoto sa univerziteta u Masačusetsu, već deset godina proučava posledice bespoštednog izlaganja suncu. Ističe da mnogi ljudi, nalik drugim zavisnicima, u sunčanju traže beg od stresa koji izazivaju škola, posao, depresija ili nešto drugo zbog čega trpe pritisak. Pojedini lekari upoređuju sunčanje s zavisnošću od cigareta. Ovakvu tvrdnju objašnjavaju aktiviranjem endorfina, hormona sreće-zadovoljstva, koji se luči u obe situacije. Ističu da je osobama izloženim ultraljubičastim zracima aktivan onaj deo mozga kao i kod pušača dok puši cigaretu.

“Za početak, kod lečenja osobe s tanoreksijom, treba raditi na uspostavljanju većeg samopouzdanja, pronaći nešto drugo što ih opušta i usrećuje, osim izlaganja sunčevom delovanju”, istakla je dr Pagoto.

Simptomi tanoreksije su: osobe koje imaju tanoreksiju, izbegavaju hlad, sunčaju se u solarijumu preko 3 puta nedeljno i tokom zime, zavisne su od osećaja sreće koje prozvodi veštačko sunčanje i preplanuli ten u solarijumu, neraspoloženi su ako ne mogu se sunčaju, ne koriste zaštitne faktore tokom sunčanja, misle da nikad nisu dovoljno preplanuli, itd.

Za kraj…

Svaki od ovih poremećaja slike tela, treba shvatiti ozbiljno. Tanoreksija je poremećaj nastao u drugoj polovini 20.veka, jer solarijumi nisu postojali pre toga, a ostali poremećaji slike tela nisu bili ovoliko široko zastupljeni, te možemo pretpostaviti da imaju veze sa medijima.

Mediji, a pogotovo internet – samim tim što neprekidno obasipaju primaoce svojih poruka, sa slikama preplanulih muških i ženskih modela, besprekornog i tamnog tena, sa savršeno zategnutim telom i čiji izgled je savršen zbog fotošopa, posebnog osvetljenja i drugih, lažnih alata za ulepšavanje, te kod publike stvaraju komplekse i osećaje inferiornosti, nesigurnosti i pada samopouzdanja, zbog razlike u svakodnevnom, normalnom izgledu, kakav nije poput onog “sa bilborda”. Baš zbog povećanja prikaza “savršenih” tela u medijima, nije nemoguća korelacija sa nastankom novih poremećaja ishrane i slike sopstvenog izgleda, kako bi se što više izgledalo poput modela sa bilborda, ili sa neke reklame… Zbog toga su i bigoreksija, tanoreksija i telesna dismorfija “procvetale” u “eri” interneta i drugih medija.

Categories: Društvene mreže Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,