Author: Leonora Pavlica

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja, II deo

U prethodnom tekstu navedena je klasifikacija nasilnika koju je sačinio Dejvid Vinter, konstruktivistički autor.  Ona sardži 14 tipičnih grešaka u konstruisanju nasilnih osoba, a koje je vode u nasilničko ponašanje. Možete se podsetiti OVDE.

Tokom svog istraživačkog rada na ovu temu, došla sam na ideju da Vinterovu klasifikaciju proširim i time produbim shvatanja o profilu ličnosti nasilnika.

Dopuna Vinterove klasifikacije

Uvela sam dodatnih šest pogrešaka u konstruisanju, koji u nekim slučajevima mogu biti indikatori nasilnog ponašanja.

1) Nasilje u cilju izbegavanja pretnje

„Svest o predstojećoj sveobuhvatnoj i neizbežnoj promeni u nečijoj sržnoj strukturi” je ono što se u konstruktivizmu naziva pretnjom (McCoy, 1977). U slučajevima kada je osoba suočena sa takvom krupnom promenom, kakva je npr. saznanje o teškoj bolesti koja neposredno vodi smrti, dešava se da je ovu informaciju nemoguće uklopiti u postojeći sistem konstrukata bez njegovog ozbiljnog narušavanja. Zato će osoba učiniti sve što joj je na raspolaganju kako bi svoj sistem konstrukata očuvala i izborila se sa mučnim osećajem pretnje. Ovakvo nasilje koje je u službi redukcije pretnje tipično je za tzv. narkomanski kriminal, gde će osoba suočena sa osećajem pretnje, jer joj je život ugrožen ako ne nabavi drogu, učiniti sve da ovaj osećaj otkloni. Ona će pribeći svim mogućim vidovima prestupničkog ponašanja, od provala, krađa do krvnih delikata.

2) Nasilje kao posledica neadekvatne disperzije zavisnosti

U konstruktivizmu se termin zavisnost odnosi na stepen u kome se osoba oslanja na druge ljude kao resurse za zadovoljavanje njenih potreba, i obratno, na to koliko je sama osoba resurs u podmirivanju potreba drugih. U idealnom slučaju zavisnosti bi trebalo da su raspršene, odnosno diferencirane, što znači da osoba pravi suptilnu diskriminaciju u tome ko, na koji način i u kolikoj meri može da joj bude resurs za zadovoljenje potreba. Problem nastaje kada osoba očekuje od samo jedne osobe da podmiri sve njene potrebe, ili kada su njena očekivanja usmerena u podjednakoj meri, bez hijerarhije, na sve bližnje. U prvom slučaju takozvane fokusirane ili „neraspršene zavisnosti” (Leitner, 2000) čest scenario je da osoba počini samoubistvo ili ubistvo ukoliko ostane bez onog resursa koji joj se činio kao jedini izvor validacije njenih potreba. Ovaj oblik prestupa najčešći je u partnerskim odnosima u kojima je jedna osoba „kačila” sve svoje zavisnosti na partnera. Kada taj partner iz nekog razloga odluči da je napusti, osoba ne ume da izađe na kraj sa svojim potrebama i vidi jedini izlaz u suicidu ili ubistvu partnera na kog je projektovana ogromna količina ljutnje.

Druga verzija nasilja koja uključuje problematičnu disperziju zavisnosti poznata je pod pojmom „ekscesivno raspršena zavisnost” (Leitner, 2000), a vezuje se za situaciju u kojoj osoba traži od svakoga sve. Nediskriminativno „kačenje” svih svojih potreba na sve ljude često se sreće kao obrazac kod tzv. psihopatskih profila ličnosti koji ne prezaju od vršenja raznolikih kriminalnih prestupa u cilju zadovoljenja svojih hedonističkih tendencija. Najslikovitija forma ovog tipa nasilja u literaturi je poznata pod nazivom „kriminal belog okovratnika” (Bartol, 1995). Reč je o ljudima koji se nalaze na visokim položajima koji im daju „legitimitet” da svoje kolege tretiraju kao objekte, odnosno kao instrumente za zadovoljenje svih njihovih ciljeva. Od delikata koji se nalaze u njihovom repertoaru sreću se verbalno nasilje, mobing, manipulacija, ucene, prevare, falsifikovanja, pronevere, formiranje lažnog identiteta, „pranje novca”, itd.

3) Nasilje kao rezultat izrazite impermeabilnosti

Impermeabilnost je u konstruktivizmu definisana kao nespremnost konstrukta da u svoje područje primene primi nove događaje (Kelly, 1955). Ako je konstrukt do te mere nepropustljiv da samo jedan element može da ga validira, posledice mogu biti fatalne kako po osobu, tako i po druge ljude. Takav je slučaj sa pedofilima, seksualnim prestupnicima kojima jedino deca mogu biti objekti za zadovoljenje njihovih seksualnih fantazija. Oni konstruišu svoju seksualnost na takav način da odrasli ljudi, bilo muškarci ili žene, ne mogu biti elementi u području primene ovog konstrukta.

4) Nasilje kao posledica neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata

Konstruisanje je najčešće posredovano jezikom. Međutim, ono je kao proces razvojno starije od sposobnosti govora, pa tako postoji i preverbalno konstruisanje. Ono se javlja pre nego što dete ovlada upotrebom jezika, te za njega nemamo verbalne markere. Sa druge strane postoji i neverbalno konstruisanje, koje nastaje nakon ovladavanja govornim aparatom, ali počiva na procesima diskriminisanja koji su najčešće tacitni i intuitivni, pa se kao takvi nalaze van pojmovnog repertoara. Brojni delikti nasilja, fizičkog i/ili seksualnog, potiču upravo od prestupnika koji su i sami bili zanemareni ili zlostavljani kao deca, i rezultat su neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata. Ovi konstrukti, u vidu ranih, nedovoljno diskriminisanih osećaja, a koji su zaostavština neprimerenih odnosa u detinjstvu, mogu biti odgovorni za potonje delikte nasilja. U činu nasilja osoba jedino uspeva da validira self kao jak, siguran, potentan, budući da su upravo ovi vitalni aspekti selfa oštećeni ranim traumatičnim iskustvima. Nasilje je za ovu osobu vrsta aktivne borbe sa ugrožavajućom „realnošću”.

5) Nasilje kao forma izrazito propozicionalnog konstruisanja

Iako se pomeranje od preemptivnog ka propozicionalnom konstruisanju smatra jednim od ciljeva psihoterapije, tj. jednim od uslova za postizanje rekonstruktivne promene, to ne znači da je ono uvek poželjno. Rečeno je već da dijagnostički konstrukti nisu sami po sebi ni dobri ni loši, dakle ni odraz normalnosti niti patologije. Tako, propozicionalno konstruisanje u svojoj ekscesivnoj formi može poprimiti neočekivane karakteristike. Dakle, iako ono podrazumeva „otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa” (Kelly, 1955), važno je razmotriti sam kvalitet datih alternativa. Najeklatantniji primer u kome same alternative u konstruisanju postaju problematične jeste slučaj serijskog ubice i kanibala Isei Sagave. Sagava je do te mere pokazao otvorenost prema alternativama u konstruisanju drugih ljudi kao elemenata, da drugi ljudi za njega osim što su tu da ih volimo, razumemo, da se družimo sa njima, legitimno mogu biti i objekti za mučenje, seksualno uznemiravanje, pa čak i ubijanje. Nakon neformalnog ćaskanja sa ljudima preko društvenih mreža, upoznavanja i večere, ljudi su za Sagavu u krajnjem ishodu postajali i sama večera (on bi ih ubio, zatim tranžirao, skuvao, pa naposletku seo i pojeo).

6) Nasilje u formi nekompletiranog ciklusa iskustva

Poznato je da ciklus iskustva treba neometano da prođe kroz pet faza, a to su: anticipacija događaja, ulaganje u proishod, vršenje eksperimenta, potvrđivanje ili opovrgavanje hipoteze i revizija konstruisanja. Zastoj u bilo kojoj fazi rezultira nezadovoljstvom individue i statusom quo u pogledu sticanja iskustva.

Najčešće, nasilje se manifestuje u formi zaglavljenosti u trećoj i/ili četvrtoj  fazi ciklusa iskustva. Npr. osoba može imati anticipaciju da želi da ostvari partnerski odnos sa tačno određenim „tipom” žene, zatim pokušati da je osvoji različitim manevrima, i konačno u ponašajnom eksperimentu doživeti neuspeh. Ako se vrati na početak ciklusa može smanjiti svoja očekivanja, odnosno sniziti kriterijume tako da veći broj žena može u njih da se uklopi; nadalje, može proširiti repertoar svojih strategija „osvajanja” i konstruisati sasvim nove „pristupe” u vršenju eksperimenta. Međutim, ako je i pored sve kreativnosti osoba iznova invalidirana u realizaciji eksperimenta, jedini način da se izbori sa uznemirujućim scenarijem može biti da aktere ukloni sa scene. Tako, veoma veliki broj krvnih delikata može se objasniti osvetom kao primarnim motivom, a čiji je okidač serijska invalidacija. Logika prestupnika koja je tada na snazi može se izraziti u formi: „Žene su loše, ne zaslužuju da postoje”, čime se vlastita neadekvatnost projektuje u ženski rod (one su loše, a ne ja). Ovaj manevar je za dotičnu osobu garant osećaja olakšanja.

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja

Nasilničko ponašanje nije homogen fenomen, pa je moguće detektovati različite profile ličnosti nasilnika. Dosadašnji poduhvati u pravljenju klasifikacija nasilnika svodili su se na pronalaženje osobina ili crta ličnosti koje trasiraju put ka nasilništvu, što je impliciralo slabu mogućnost menjanja nasilnih osoba u pravcu prosocijalnog ponašanja. Konstruktivistički autor Dejvid Vinter (David Winter, 2003), ponudio je alternativu dosadašnjim klasifikacijama, i bazirao svoju na pronalaženju tipičnih pogrešaka u konstruisanju nasilnih osoba. Novina i ujedno glavni doprinos ovakvog pristupa je u tome što podrazumeva daleko optimističniju prognozu u tretmanu nasilnika, jer se njihove rigidne i isključive strategije konstruisanja mogu menjati. Takođe, nasilništvo više nije situirano u osobi, nije dispozicija ličnosti otporna na promenu, a ovo vraća u fokus pitanje odgovornosti nasilne osobe za svoje ponašanje. Dakle, nasilništvo nije nešto što nam se dešava mimo naše volje, slepo i neukrotivo, već smo odgovorni za izbor takvog ponašanja, a isto tako odgovorni i za izbor da odustanemo od takvog ponašanja i korigujemo se.

Klasifikacija Dejvida Vintera

1) Nasilje kao posledica nedostatka kognitivne kompleksnosti

Mnoge studije svedoče o tome da većina kriminalaca pokazuje znake onoga što bi se terminima tradicionalne psihologije nazvalo nedostatak kognitivne kompleksnosti (Chetwynd, 1977; Topcu, 1976; Landfield, 1971; Winter, 1993). Konstruktivističkim terminima rečeno, ovakve osobe koriste se takvim konstruktima koji su vrlo tesno povezani sa drugim konstruktima u sistemu, koji su zasnovani na čvrstim ubeđenjima i koji vode nepromenljivim predviđanjima. Ovakvim, tzv. stegnutim konstruktima postiže se preciznost, tj. svaki element (drugi ljudi, događaji, svet) ima svoje mesto u sistemu konstrukata, kao i postojanost u konstruisanju, tj. položaj elemenata (drugih ljudi, događaja, sveta) u sistemu je čvrsto fiksiran, elementi su opaženi uvek na isti način, te su oni uglavnom svojstveni rigoroznim naučnicima. Studija Vintera pokazuje da ljudi koji su kognitivno jednostavni (i samim tim stegnuto konstruišu) uglavnom imaju deficijent u sposobnosti da anticipiraju (tj. predvide) konstruisanje i ponašanje drugih; u kapacitetu da integrišu konfliktne informacije o drugima; i u sposobnosti da adekvatno komuniciraju (Winter, 1992). Nesklad između očekivanja osobe i ishoda njenih ponašajnih eksperimenata, odnosno tzv. invalidacija konstruisanja može predstavljati rizik za osobe koje imaju veoma „stegnut“ sistem, budući da je takav sistem (u kome su konstrukti snažno povezani) lomljiv i vulnerabilan u slučaju strukturalnog kolapsa (Lawlor & Cochran, 1981).

Suočena sa osobom koja se ponaša nekonzistentno njenim anticipacijama, osoba koja stegnuto konstruiše može imati problema sa razumevanjem perspektive te osobe. U takvoj situaciji jedina dostupna opcija može biti nasilje, kao pokušaj da se ukloni izvor invalidacije. Blek i saradnici navode da je ovo čest primer nasilja među bračnim parovima kod kojih jedna osoba suviše stegnuto konstruiše – potencijalni nasilnik, a druga – potencijalna žrtva, potpuno suprotno, tj. služi se konstruktima koji trpe raznovrsne ishode i vode promenljivom predviđanju (Black, Checkley & Hallschmid, 1985). Ovakvi konstrukti karakteristični su za osobe koje se često premišljaju, koje nemaju krute stavove, pa tolerišu da ishod ponekad bude drugačiji od onog kakav su zamišljali da će biti, te se najčešće mogu zapaziti kod umetnika i sanjara (nazivaju se labavi konstrukti).

2) Nasilje kao posledica osciliranja osobe sa jednog pola konstrukta na drugi

Pomenuto je da konstrukti predstavljaju dimenziju sa dva pola (npr. dobar – loš). Služeći se određenim konstruktom ljudi sebe, druge ljude i događaje pozicioniraju na jednom od polova date dimenzije. Međutim, često se dešava da se, usled suočavanja sa određenim događajem, iskustvo osobe naglo promeni u svoju suprotnost. Tako na primer, ukoliko je osoba sebe doživljavala kao dobru osobu, koristeći konstrukt dobar – loš, može se desiti da zbog određenog događaja u kome svoje ponašanje nije mogla percipirati kao dobro, počinje sebe da posmatra koristeći drugi (nepoželjan) pol ove dimenzije, tj. kao lošu osobu. Ovakvo kontrasno osciliranje, bez spremnosti da se sopstveni self shvati na neki alternativan način (npr. „ja sam osoba koja je u osnovi dobra, ali ponekad mogu da pogrešim“) u konstruktivizmu se naziva slot-rattling.

Ovaj proces je veoma često udružen sa stegnutim konstruisanjem. Istraživanje Vidoma ukazuje da ova kombinacija posebno karakteriše primarne psihopate koji svet i druge ljude doživljavaju u kontrasnim dimenzijama (npr. crno-belo, dobro-loše) i često se „klackaju“ na polovima ovih dimenzija (Widom, 1976). Pod takvim uslovima, kriminalno ponašanje je najčešće usmereno na bliske članove porodice i poznanike koji su prevashodno konstruisani pozitivnim terminima, i dešava se u trenutku kada perceptivni sistem počinitelja iz nekog razloga biva narušen (Howells, 1983). Uglavnom je dovoljno da osoba uradi bilo šta što nije u skladu sa idealizovanom slikom prestupnika o toj osobi, da bi postala potencijalna žrtva. U tom trenutku počinitelj gubi kontrolu, njegova do tada pozitivna konstrukcija osobe iznenada se pretvara u izrazito negativnu, a počinjeni zločin se tumači kao posedica onoga što se tradicionalno naziva „suženje svesti“ ili „zločin iz afekta“. Kriminalno ponašanje tada često ima ekstremne konsekvence. Navedeni nalazi konstruktivističkih autora su stoga konzistentni studijama koje ukazuju na to da je ekstremno nasilje karakteristika osoba koje nemaju kontrolu u ekspresiji besa i drugih negativnih emocija. (Blackburn, 1986; Megargee, 1966).

Nadalje, pomenuto je da se slot-retling javlja, izuzev u konstrukciji drugih i u konstrukciji selfa, što takođe može biti povod za kriminalno ponašanje. Ovo je čest primer kod policijskih islednika, koji kao odgovor na invalidaciju mogu promeniti svoje ponašanje u pravcu nasilnih obrazaca (npr. tuča, maltretiranje svedoka; iznuđivanje priznanja od počinioca upotrebom agresivnih metoda, itd.). Takođe, mogući primeri slot-retlinga koji vode kriminalnom ponašanju identifikovani su kod osoba koje doživljavaju slot-retling u konstrukciji sopstvene seksualne uloge (npr. osoba osciluje sa pola konstrukta „moćan, potentan“ na pol konstrukta „impotentan, seksualno neuspešan“). O takvim tipovima zločina svedoče slučajevi ubistava počinjeni od strane Andreja Čikatila, Pitera Satklifa i Redžinalda Kristija (Winter, 1993). Konačno, opisana strategija uočava se i kod žrtava zlostavljanja koje nakon pretrpljenog užasa i same kreću da zlostavljaju druge (Adshead, 1994; Kempe & Helfer, 1980; Rivera & Widom, 1990; Widom, 1989, prema: Horley, 2003).

3) Nasilje u funkciji oslobođenja osobe od krivice

Prema konstruktivističkoj teoriji sržni konstrukti su oni koji tvore identitet osobe i koji su zaslužni za održanje čitavog sistema konstrukata. Grupisanjem pojedinih sržnih konstrukata u skladnu i autonomnu celinu, osoba formira listu glavnih kriterijuma koji predstavljaju osnov za evaluaciju njenog ponašanja. Ovaj sklop kriterijuma naziva se sržna uloga i osoba tokom celog života nastoji da se ponaša konzistentno sopstvenim očekivanjima (npr. sržna uloga osobe je „ja sam dobra, učtiva, pametna i vredna osoba“, te osoba teži da se ponaša u skladu sa ovim subjektivno konstruisanim standardima).

Prema brojnim konstruktivističkim studijama, biti nasilnik je deo sržne uloge nasilnih osoba (Pollock & Kear-Colwell, 1994). Nadalje, opažanje nečijeg očiglednog odstupanja od sklopa sržne uloge, u konstruktivizmu je definisano kao krivica (Kelly, 1955). Stoga, ukoliko bi nasilne osobe čija je sržna uloga „ja sam nasilna osoba“, odustale od svog kriminalnog ponašanja, neminovno bi iskusile krivicu. Posledično, krivica jedino može biti otklonjena činom nasilja koji potvrđuje njihovu originalnu self-konstrukciju. Ova tendencija može poslužiti kao objašnjenje perzistentne i neodoljive potrebe prestupnika da iznova počini kriminalno delo. Tako, svakim ponovljenim prestupom osoba potvrđuje sopstveni identitet.

4) Nasilje u funkciji izbegavanja stida 

„Svest o nepodudaranju jastva sa načinom na koji drugi konstruišu ulogu te osobe“ je ono što konstruktivisti nazivaju stidom (McCoy, 1977). Dok nasilje u službi redukcije krivice obuhvata ponašanje koje je u skladu sa sopstvenim očekivanjima osobe, dotle nasilje u službi redukcije stida obuhvata ponašanje koje je u skladu sa očekivanjima drugih osoba. Primer ovakvog tipa nasilja su ulične tuče tokom kojih osoba dela u skladu sa očekivanjima grupe, kako bi izbegla moguće omalovažavanje ukoliko se ne uključi u njihove nasilničke „podvige“.

5) Nasilje kao posvećeni čin

Keli navodi suicid kao primer posvećenog čina koji je „dizajniran u cilju potvrđivanja (validacije) nečijeg života, u cilju proširenja njegovog esencijalnog značenja, pre nego u svrhe njegovog okončanja“ (Kelly, 1961). Takvi su i slučajevi npr. bombaša samoubica čije je samoubistvo dokaz posvećenosti plemenitom i uzvišenom činu. Osim suicida, nasilje kao posvećeni čin sreće se i u slučajevima ubistava, npr. kod paranoidnih prestupnika koji imaju ideju da određene kategorije ljudi (npr. prostitutke) treba ubiti kako bi se očistio svet.

6) Hostilno nasilje

„Trajan napor da se iznudi validacioni dokaz u prilog vrste društvenog predviđanja koje se već pokazalo kao neuspešno“ ili tendencija osobe da uporno ulaže sav svoj napor, u ostvarenje određenog cilja, pritom koristeći uvek istu strategiju, a što se već bezbroj puta pokazalo kao neefikasno, naziva se hostilnost (Kelly, 1955). Međutim, treba napomenuti da nije svo nasilje hostilno, niti su sve hostilne radnje nasilne. Pa ipak, nasilje može u nekim slučajevima biti pokušaj da se svet uklopi u nečije konstrukcije o tom svetu i stoga može biti ekspresija hostilnosti. Npr. nečija konstrukcija druge rase kao inferiorne i slabe može biti konstantno invalidirana činjenicom da pripadnici te rase uživaju određeni ugled i moć. Jedan od načina da osoba ipak validira vlastite konstrukcije jeste da eliminiše članove te rase putem čina nasilja.

7) Nasilje kao posledica aktivnog razrađivanja nečijeg   perceptivnog polja

Perceptivno polje ili manevarski prostor u kome osoba može osmišljavati događaje može se značajno proširiti tako da obuhvati i do tad nekorišćene strategije konstruisanja. Ovakva tendencija, tzv. agresivnost, nema nužno negativnu konotaciju (kao u tradicionalnoj psihologiji), već je pre slična pojmu asertivnosti. Međutim, nečije perceptivno polje se do te mere može razrađivati (elaborisati) do nivoa na kome kao strategiju uključuje i kriminalno ponašanje; osoba može manifestovati kriminalno ponašanje u cilju otkrivanja novih aspekata sebe i drugih, čak i ako su ovi aspekti po svojim implikacijama negativni (ubistvo i samoubistvo).

8) Nasilje kao širenje perceptivnog polja

Dok agresivnost podrazumeva razrađivanje i formiranje novih strategija u okviru jedne izolovane oblasti (npr. isprobavanje novih strategija konstruisanja na profesionalnom planu), postoji i proces širenja perceptivnog polja, odnosno otvaranja novih zona za eksperimentisanje. Ovaj proces naziva se dilacijom (Kelly, 1955). Uglavnom, osobe pribegavaju dilaciji u trenucima kada postojeće oblasti u njihovom životu, iz nekog razloga, ne dovode do zadovoljstva i ispunjenosti. Međutim, otvaranje novih oblasti ne mora nužno imati pozitivne implikacije. Perceptivno polje se naime može širiti u pravcu kreiranja čitavih oblasti u kojima se mogu ispoljavati kriminalne tendencije. Tako, nasilje isprva može biti manifestovano samo u porodičnom setingu, zatim se širiti na komšije i prijatelje, a naposletku se premestiti i na radnu organizaciju.

9) Nasilje kao sužavanje perceptivnog polja

Suprotna strategija od dilacije je strategija postepenog zatvaranja osobe za nova iskustva. Pored izbegavanja novih iskustava, osoba posledično počinje da sažima spoljašnje granice postojećeg perceptivnog polja, a relativno repetativni mentalni procesi koji proizilaze kao posledica ovog čina nazivaju se konstrikcijom. Konstrikcija u vidu opsežnog zatvaranja velikog broja oblasti (npr. prestanak radnog odnosa, izbegavanje prijatelja, zatvaranje u kuću, itd.) čest je proces kod depresivnih osoba, dok bi prethodno opisana dilacija bila karakteristična za maničnu strukturu ličnosti. Osoba koja se služi konstrikcijom ograničava svoju pažnju na predvidljive događaje koji ne uključuju neusklađenosti u sistemu konstrukata. Stoga, samoubistvo je za Kelija tipičan primer krajnje konstrikcije, dok ubistvo takođe može biti shvaćeno kao čin konstrikcije ukoliko se posmatra kao pokušaj da se iz nečijeg perceptivnog polja trajno ukloni osoba koja uzrokuje iskustvo nekonzistentnosti u konstruisanju.

10) Nasilje kao bekstvo od haosa

Keli je opisao suicid kao stanje neodređenosti i haosa u kome „sve izgleda tako nepredviljivo da jedina određena stvar koju osoba može da uradi jeste da napusti scenu“ (Kelly, 1955). Poznata „studija Janga trovača“ je dobra ilustracija toga kako haos i apsurdnost egzistencije mogu navesti osobu da svetu i stvarima da neko značenje i uređenje. Graham Jang (serijski ubica) je „destrukciju posmatrao kao čin kreacije – kao Božje delo“ (Brady, 2001). Kako navodi Brejdi, primarna motivacija serijskih ubica često nije ubistvo, već moć, kontrola i potreba da se stvarima da željeni oblik. Navedena strategija uočena je i u mnogim slučajevima u kojima su lekari, u potrazi za moći i kontrolom, ubijali svoje pacijente (npr. britanski serijski ubica dr Harold Šipman koji je na taj način ubio 15 i više svojih pacijenata). Zločini počinjeni od strane ove kategorije prestupnika (lekara) mogu se posmatrati i u formi slot-retlinga na relaciji spasilac – ubica (Sitford, 2000, prema: Horley, 2003).

11) Nasilje kao način življenja

Ubistvo se može posmatrati kao simptom, a simptom, kako je Fransela opisala, u krajnjoj instanci postaje „način života“ te osobe (Fransella, 1970). Osoba neće odustati od svog simptoma sve dok nije dostupna druga alternativa koja nudi sličan stepen strukture i značenja. Štaviše, za neke ljude, ubijanje može poprimiti kvalitet zavisnosti, poznat kao „zavisnost od hedonističkog nihilizma“. U svojoj autobiografskoj studiji „Način života“, Reg Krej opisuje sopstveno nasilje kao profesiju, kao glavni princip za organizovanje i anticipovanje sveta (Kray, 2000). Slična tematika može se naći i u studijama vijetnamskih veterana, čija karijera legitimizovanog nasilja adekvatno oslikava ovu subkategoriju.

12) Nasilje kao zajednička konstrukcija

U ovu subkategoriju spadaju individue koje su produkt čitave subkulture nasilja, kulture u kojoj se nasilje posmatra kao prirodna stvar. Zajedničke društvene konstrukcije vode klimi koja je permisivna za kriminalne radnje. Kros- kulturalne studije predstavljaju dobru ilustraciju potencijalnih veza između socijalnih konstrukcija i kriminalnog ponašanja (Riches, 1986). Tipični primeri su bračni parovi koji zajedno ubijaju, ili deca nasilnika koja i sama postaju nasilna.

13) Nasilje kao posledica nedostatka društvenosti

Studije Toča (Toch, 1992) i Vidoma (Widom, 1976) izveštavaju o kategoriji nasilnika čija je društvenost jasno ograničena, i čiji je kapacitet za konstruisanje procesa konstruisanja drugih osoba, tj. za formiranje odnosa uloga, vidljivo oštećen. Ova kategorija nasilnika pogrešno zaključuje da drugi ljudi konstruišu na isti način kao i oni, iako je njihovo konstruisanje potpuno idiosinkratično.

14) Nasilje kao posledica impulsivnosti

Keli je objasnio dinamiku sistema konstrukata uz pomoć ciklusa koji se odigrava u tri faze (faza pregledanja, faza isključenja i faza nadzora) i koji ilustruje proces putem koga osoba odlučuje da se ponaša na određen način. Ovaj proces odlučivanja skraćeno se naziva PIN ciklus. Ukoliko je faza pregledanja drastično skraćena (tj. ukoliko osoba ne koristi dovoljan broj alternativa za osmišljavanje određenog događaja, već odmah reaguje), konstruisanje ovakvih osoba naziva se impulsivno konstruisanje. Nasilje kao posledica impulsivnosti dešava se kada osoba, u cilju otklanjanja određene neuskladivosti u sistemu, koristi bihejvioralne obrasce, izostavljajući pritom mogućnost odabira korisnije strategije osmišljavanja te neuskladivosti, koja bi je dovela do adekvatnijeg rešenja.

  • Očekujte drugi deo teksta…

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima

Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.

Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.

Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:

Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.

Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:

Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!

Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Kako izgleda porodična psihoterapija

Sistemska porodična terapija uključuje brojne pristupe razumevanju porodice i radu sa njima, i ona se danas može smatrati „četvrtom“ silom u psihologiji. Međutim, kao što je slučaj sa psihoterapijom generalno, tako i u porodičnoj psihoterapiji možemo pratiti više raspoloživih modela. Kako bi porodici koja namerava da otpočne psihoterapijski rad olakšali izbor, ukratko ćemo opisati neke najvažnije modele i njihove osnovne koncepte.

Adlerov model otvorenog foruma

Ovaj model temelji se na pretpostavci da roditelji i njihova deca često ostaju zarobljeni u negativnim i repetitivnim interakcijskim obrascima koji vode pogrešnim ciljevima, a odraz su autokratskog/permisivnog dijaloga koji je zaostavština našeg socijalnog nasleđa.

Ključni pojmovi :

  1. porodično ozračje – klima odnosa koji postoje u porodici (u zapadnoj kulturi roditelji zbog nedovoljne pripreme za roditeljstvo obično pribegavaju autokratskom ili permisim stilu koji su i sami iskusili u detinjstvu)
  2. porodična konstelacija – porodični sistem koji se sastoji od roditelja, dece, članova proširene porodicevno
  3. pogrešni ciljevi – Dreikurs govori o četiri cilja kod dece koje može identifikovati uz pomoć „refleksa prepoznavanja“, a to su borba za moć, osveta, dobijanje pažnje, pokazivanje neadekvatnosti

Ciljevi:

  1. pomoći roditeljima da postanu vođe
  2. zameniti negativne repetitivne interakcijske obrasce svesnim razumevanjem porodičnog procesa

Funkcija terapeuta: saradnici, priključuju se porodici, sistematski je istražuju, javni terapijski proces (terapeut ima dva klijenta – porodicu i publiku), u završnim fazama terapije terapeut postaje vođa i edukator.

Tehnike:

  1. opisi teškoća i prepoznavanje ciljeva (opisi teškoća koriste se kao indikatori negativnih i ponavljajućih intrekcijkih obrazaca)
  2. uobičajen dan
  3. razgovor sa detetom i otkrivanje ciljeva (detetovi odgovori uzimaju se kao polazne hipoteze za dalje otkrivanje)

Višegeneracijska porodična terapija (Boven)

Polazi od pretpostavke da je za potpuno razumevanje porodice nužno analizirati je sa stajališta bar tri generacije, i da je nužno baviti se nerazrešenim emocionalnim spajanjem sa sopstvenom porodicom ukoliko je cilj razviti se u zrelu i jedinstvenu ličnost.

Ključni pojmovi:

  1. diferencijacija sebe (cilj je postići nezavisnost od drugih, a kao posledica toga opredeliti se da li će nas u donošenju odluka voditi um ili emocije)
  2. triangulacija (rešavanje teskobe između dva člana uvođenjem trećeg, čime se problem zapravo ne rešava, već se dugoročno pojačava)

Ciljevi:

  1. ublažavanje teskobe i uklanjanje simptoma
  2. povećanje stupnja diferencijacije svakog člana

Funkcija terapeuta: objektivni istraživač, učitelj, trener, neutralni opažač

Tehnike :

  1. genogram (način prikupljanja i organizovanja podataka o poslednje tri generacije)
  2. postavljanje pitanja (važna su cirkularna pitanja)

Model procesa uvažavanja čoveka (Satir)

Ističe važnost komunikacije i emocionalnog doživljavanja, spontanost, kreativnost, otkrivanje sebe i preuzimanje rizika, naglasak je na odnosu i terapeutovom ličnom uključivanju u porodicu, a ne na tehnikama.

Ključni pojmovi:

  1. život porodice (deca rođenjem ulaze u oformljen sistem pravila koji se doživljava apsolutistički)
  2. funkcionalna vs disfunkcionalnoj komunikaciji u porodici (u funkcionalnoj porodici komunikacija je slobodna, otvorena, pravila ima malo i fleksibilna su)
  3. odbrambeni stav u suočavanju sa stresom (postoje 4 ovakva stava – pomirujući, optužujući, pametovanje, ometajući)
  4. porodične uloge i porodične trijade (negujuće trijade – „dvoje za jednog“)

Ciljevi :

  1. svaki pojedinac mora iskreno govoriti o onome što vidi, čuje, oseća, misli
  2. odluke u porodici donositi pregovaranjem, a ne primenom moći
  3. otvoreno priznati razlike i upotrebiti ih za razvoj unutar porodice

Funkcija terapeuta: vodič u promeni, facilitator, službeni opažač, terapeut ima poverenje u sposobnost članova da se razvijaju i aktualiziraju

Tehnike:

  1. skulpturiranje porodice (smeštanje članova porodice u prostor na osnovu njihovih komunikacijskih telesnih položaja)
  2. rekonstrukcija porodice (koja ima 3 cilja – da članovi otkriju korene onoga što su davno naučili, da stvore realističniju sliku o svojim roditeljima, da otkriju svoju jedinstvenu ličnost)

Iskustvena porodična terapija (Vitaker)

Ističe važnost izbora, slobode, samoodređenja, rasta i razvoja, aktualizacije, težište je na interakciji „ovde i sada“, a cilj je razotkrivanje pretvaranja i stvaranje novog smisla.

Ključni pojmovi:

  1. subjektivno žarište (individuacija, autentičnost, biti kakav jesi)
  2. bez-teorijski stav (teorija stvara distanciranost od porodice zarad objektivnosti)

Ciljevi:

  1. ojačati dimenzije osećaja – spontanosti, kreativnosti, sposobnosti igranja, spremnosti da se bude luckastim
  2. istovremeno podstaći individualnu autonomiju i osećaj pripadanja porodici

Funkcija terapeuta:

I faza – sporazum – terapeut je svemoćan (pojačava teskobu, unosi nemir)
II faza – uključenost – (terapeut deluje kao savetnik)
III faza – razrešenje – (terapeut je manje uključen u proces, klijenti preuzimaju) odgovornost za promenu

Tehnike:

Rad u paru – terapija je proces koji pomaže i klijentu i terapeutu, jer se terapeuti aktivno uključuju u svoj lični razvoj.

Strukturalna porodična terapija (Minučin)

Počiva na pretpostavci da su simptomi većim delom propratna pojava strukturalnih slabosti unutar porodične organizacije.

Ključni pojmovi:

  1. porodična struktura (nevidljiv skup funkcionalnih zahteva i pravila, hijerarhija, borba za moć)
  2. porodični podsistemi (bračni, roditeljski; treba da su adekvatno odvojeni)
  3. granice (kontinuum krute – raspršene)

Ciljevi:

  1. ublažiti simptome disfunkcije
  2. izazvati strukturalnu promenu menjanjem porodičnih pravila i stvaranjem prikladnijih granica, radi bolje hijerarhijske strukture

Funkcija terapeuta:

  1. pridruživanje porodici u položaju vođe
  2. obeležavanje porodične strukture
  3. intervenisanje radi transformacije nedelotvorne strukture

Tehnike:

  1. crtanje porodičnih karata (za otkrivanje granica i transakcionih stilova)
  2. glumljenje (članovi glume neku tipičnu konfliktnu situaciju, da bi se videle interakcije među njima na delu)
  3. stvaranje novog okvira (putem različitih tumačenja problemske situacije, skida se odgovornost za problem sa pojedinca)

Strateška porodična terapija (Palo Alto grupa)

Strategije i procedure koje oblikuje terapeut temelje se na teoriji komunikacije.

Ključni pojmovi:

  1. problem se smatra stvarnim (a ne simptomom neke druge sistemske disfunkcije) i rešava se
  2. rešava se problem koji postoji u sadašnjosti, bez uvida, razumevanja, terapija je kratkotrajna, usmerena na proces i na rešenja

Ciljevi:

  1. rešiti problem
  2. sprečiti ponavljanje neprilagođenog sleda postupaka

Funkcija terapeuta: konsultant, stručnjak, pozorišni reditelj, manje je važan terapijski odnos, terapeut je aktivan, direktivan, autoritaran, zanima ga kontrola moći u terapijskom odnosu i on ima svu odgovornost za promenu

Tehnike:

  1. korišćenje smernica (one mogu biti direktne – davanje saveta, predloga, vođenje, davanje zadataka), i paradoksalne
  2. paradoksalne intervencije (služe razbijanju otpora koji se može javiti u terapijskom procesu)
  3. stvaranje novog okvira
  4. tehnike pretvaranja – humor, zamišljanje, igre

Porodične terapije II reda (izviru iz konstruktivizma)

1) Reflektujući tim – Andersen
2) Lingvistički pristup – Anderson i Gulišijan
3) Narativni pristup – Epston i Vajt
4) Terapija usmerena na rešenje – De Šazer

Ključni pojmovi:

  1. saradnja i osnaživanje
  2. životne priče (svaka osoba živi priču svog života i putem jezika nalazi smisao; kada priče postanu suviše zasićene problemima , traže se alternativne priče)

Ciljevi:

  1. stvaranje novog smisla
  2. pojačavanje svesnosti o uticaju priča dominantne kulture na čovekov život

Funkcija terapeuta: aktivni facilitatori (briga, interes, empatija, kontakt), pozicija neznanja, sudija/opažač

Tehnike:

  1. slušanje otvorena uma (bez vrednovanja)
  2. pitanja koja pomažu (čarobna pitanja, eksternalizirajuća, cirkularna)
  3. rušenje priča i eksternalizacija (okrivljavanje problema, a ne pojedinca; rušenje moći priča)
  4. alternativne priče i ponovno sastavljanje priča

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Radionica: Unapređenje partnerskog odnosa

Radionica je koncipirana kao edukativno-iskustveni tip susreta, koji je namenjen:

1) pojedincima i parovima koji žele da aktivno istraže svoj partnerski odnos,
2) edukantima svih psihoterapijskih modaliteta koji žele da se profesionalno unaprede.

* Svi učesnici dobijaju Sertifikat o pohađanju psihološko-iskustvene radionice u trajanju od 6 časova!

Realizacija

Radionica će biti sprovedena u dva vikend susreta:
– Prvi susret – 20.11. 2016., od 16 do 19h
– Drugi susret – 27.11.2016., od 16 do 19h

Broj mesta je ograničen.

Mesto održavanja: EETT Centar, Đuke Dinića 14 (kod Vukovog spomenika), Beograd

Cena: 3.000 RSD; plaćanje je po dolasku na radionicu.

Napomena: Zbog prorađivanja brojnih tehnika ponesite pribor (svesku i olovku)!

Voditelji radionice

  • Nađa Šarenac (sertifikovani porodični psihoterapeut, trener emocionalnih kompetencija -O.L.I.metod )
  • Leonora Pavlica (MA klinički psiholog, sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut)

Prijava za učešće na radionici

Pošaljite Vaše ime, prezime i kontakt telefon na:

nadja.sarenac@gmail.com ili
lea_mih@yahoo.com

ili zakažite telefonskim putem:

069/305-7770 (Leonora Pavlica)
064/261- 8748 (Nađa šarenac)

Program radionice

Edukativni deo temelji se na teorijskim postavkama britanskih psihoterapeuta Pitera Kaminsa i Dine Pekale, čiji je model pokazao višedecenijsku uspešnost u radu sa parovima na klinici Koventri. (Voditeljke radionice pohađale su trening „Working With Couples“, pomenutih autora).

Ovaj deo radionice uključuje rad na sledećim oblastima:

• bolje upoznavanje sebe i dolaženje u kontakt sa sopstvenim uverenjima i emocijama;
• razvijanje sposobnosti za ljubav kroz jačanje emocionalnih kompetencija;
• mapiranje ključnih mesta kojima smo nezadovoljni u odnosu i njihova precizna lokalizacija;
• osvešćivanje sopstvenog doživljaja partnerskog odnosa, kao i pokušaj da se razume način na koji taj odnos sagledava partner/ka;
• određivanje cilja, odnosno smera u kome naš partnerski odnos želimo da se razvija; utvrđivanje razloga zašto odnos trenutno nije takav, kao i eventualnih prepreka koje nam stoje na tom putu;
• utvrđivanje nivoa/dubine promene koja je potrebna da se desi, da bismo postali zadovoljni partnerskim odnosom;
• shvatanje sopstvene uloge u datom odnosu, posledica koje takva uloga sa sobom nosi, kao i razloga zašto uporno ostajemo u toj ulozi, iako nam se u praksi to ne pokazuje kao najbolja alternativa;
• osvešćivanje načina na koje doživljavamo svog partnera/ku, i posledica takvog pozicioniranja partnera u našem životu po harmoničan odnos sa njim;
• istraživanje bazičnih potreba učesnika, a čije je zadovoljenje u većoj meri zahtevano od partera, i učenje korisnih strategija za zadovoljenje ovih potreba na alternativan način;
• ispitivanje komunikacijskih stilova i rad na strategijama za uspešno rešavanje konflikata u partnerskom odnosu;
• edukovanje učesnika o značaju promene sopstvenog ponašanja, a koje pobija učestalu opasku učesnika „zašto baš ja da se menjam, to je nepravda!“.

Iskustveni deo radionice služi da se prethodno stečene informacije oprobaju u praksi. Kroz niz zanimljivih i korisnih primera, kao i upotrebom brojnih psihoterapijskih tehnika (Samokarakterizacija, ABC tehnika, Mreža zavisnosti, Genogram, Leptir-mašne, Fixed role, Beli papir…) učesnici će „in vivo“ moći da osete direktne efekte promene i steknu pregršt ideja za dalji konstruktivni rad na ojačanju svog partnerskog odnosa.

Teorijski koncepti i tehnike koje će učesnici imati prilike da upoznaju, baziraju se na sledećim psihološkim pristupima: Konstruktivizam, Sistemska porodična terapija, O.L.I integrativna psihodinamska terapija.

Ukoliko imate bilo kakvih dodatnih pitanja vezano za realizaciju radionice, slobodno nas kontaktirajte 🙂

Categories: Vesti

Tags: ,

Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

  • jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
  • osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

buli

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti  osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.


Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

  1. Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
  2. I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
  3. Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
  4. Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , ,

Sve o anoreksiji na jednom mestu

Anorexia nervosa: Određenje

Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).

Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.

Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).

Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):

  1. Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
  2. Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
  3. Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
  4. Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

Tipovi anoreksije

  1. Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
  2. Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.

Početak anoreksije

Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.

Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.

U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.

Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje

Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.

Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).

Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:

1) Samopoštovanje

Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.

Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.

Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.

2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)

Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.

Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.

Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.

3) Perfekcionizam

Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).

Uzroci i tumačenja

Uzroci anoreksije traže se u:

  1. organskim,
  2. psihičkim,
  3. psihosomatskim i
  4. kulturnim činiocima.

Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.

Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.

Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.

Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.

Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.

Anoreksija u kontekstu socijalne integracije

Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).

Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:

  • opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
  • histrionički (seksualni konflikti) i
  • shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).

U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.

Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom

Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!

Tretman

Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.

Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.

Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.

Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , ,

Zašto moje dete neće na nošu?

Drage mame i tate, ako se pitate zašto vaše dete nikako da se otarasi pelena, zašto je u otporu da sedne na nošu, zašto sve uvek završi tamo gde ne treba, evo nekih odgovora i saveta kako da se to premosti…

Enkopreza: Nevoljno puštanje stolice

Određenje

Nevoljno defeciranje (enkopreza) je noćno i dnevno, povremeno ili stalno izbacivanje izmeta u rublje nakon druge ili treće godine života, bez upadljivih organskih oštećenja sklopova koji učestvuju u zadržavanju i pražnjenju.

Enkopreza spada u grupu poremećaja navika i impulsa, u podgrupu Poremećaja defekacije.

Znakovi i simptomi enkopreze

  • ispuštanje izmeta u rublje ili na drugo nepredviđeno mesto. Ukoliko je količina izmeta velika, može se pogrešno interpretirati kao dijareja (traje znatno duže od dijareje, i konzistencija izmeta ne mora biti tečna)
  • opstipacija uz suvu i čvrstu stolicu;
  • ispuštanje nesrazmerno velike količine izmeta;
  • slab motilitet creva;
  • nedostatak apetita;
  • abdominalan bol.

Razvoj funkcije defeciranja

Defeciranje je u prvim mesecima života refleksna radnja. Sa početkom sedenja, između šestog i osmog meseca, dete odgovara pokretima tela i povišenim naponom mišića pri obučavanju defeciranja, a krajem prve godine pruža otpor zahtevima koji dolaze od roditelja. Oko 15 meseci otpor se smanjuje, i dete rado „čuči“ na sudu. Krajem druge godine, sa sticanjem govora, voljni nadzor se povećava, ali dete još uvek ne razume sasvim zahteve za obučavanjem i njegovo društveno značenje. Oko treće godine života ono saopštava svoje potrebe i uspeva da odgađa pražnjenja. U četvrtoj godini većina dece nadzire izmetanje (Gesel, 1949).

Učestalost

Na uzrastu od 4 godine javlja se kod oko 2.8% dece. Ovaj postotak se postepeno smanjuje na 1.5% na uzrastu 7-8 godina (Kovačević, 1977), a na uzrastu 7-19 godina viđa se kod 0.6% ispitanika (Kraiger, 1988). Smetnje defeciranja su 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Učestalost prvobitne (primarne) i naknadne (sekundarne) enkopreze je podjednaka, a noćna je ređa od dnevne. Dok je umokravanje često i kod drugih članova porodične grupe, enkopreza se obično javlja samo kod jednog člana.

Način ispoljavanja i podela

Dete nevoljno ispušta manje ili veće količine izmeta u rublje, jednom ili više puta, najčešće tokom dana, ređe noću, u stojećem ili sedećem stavu.

Deli se na:

1. prvobitnu enkoprezu, koja traje neprekidno od rođenja, i
2 naknadnu enkoprezu, koja počinje nakon ovladavanja ovom radnjom i dužeg čistog perioda.

Hersov (1977) pravi podelu prema uzrocima:

1. Nevoljno defeciranje izazvano psihičkim povredama i potresima. Nadziranje pražnjenja izmeta zapravo postoji i moguće je, ali popušta u navedenim uslovima kao što su rođenje brata ili sestre, prijem u bolnicu, polazak u školu, odvajanje od roditelja, itd.

2. Nevoljno defeciranje bez mogućnosti nadzora. Dete ne može da nadzire pražnjenje, a da to obično i ne opaža. Obavlja ga u rublje, bez obzira da li je u kući ili u školi. Često je udruženo sa umokravanjem.

3. Nevoljno defeciranje udruženo sa opstipacijama i dijarejama. Nevoljno defeciranje se javlja u stanjima straha i zastrašujućim okolnostima (tu može spadati i strah od prisilnog obučavanja i strogih roditeljskih stega, te dete zadržava izmet u prisustvu roditelja sa kojima je u sukobu).

Treba razlikovati enkoprezu koja je rezultat hronične opstipacije kod deteta (a koja može nastati usled nedovoljnog vežbanja i pasivnosti, česte konzumacije visoko kalorične hrane i slatkiša, premalog unošenja vode i voća, a čestog unošenja slatkih i gaziranih pića, itd.) i one koja je rezultat emotivnog potresa (stresa povezanog sa roditeljima, školom ili vršnjacima).

Ličnost deteta

Deca sa ovim vrstama smetnji ispoljavaju i posebna obeležja ličnosti: povišenu plašljivost, nesigurnost, osujetljivost, slab nadzor agresivnosti, povišenu zavisnost od roditelja i slab odnos sa roditeljima, pretežno sa majkom, slabost odnosa sa drugovima i smanjenu prilagodljivost na zahteve okoline.

Uloga roditelja

Važni su odnosi roditelja prema detetu, potresi koje dete doživljava, kao i uzrast na kome ih doživljava. Posebno su značajni stavovi roditelja prema detetu oko druge godine života, u vreme kada je ono sposobno da uspostavlja nadzor nad ovom funkcijom.

Nedostatak podsticaja i odsustvo obučavanja ili pak suviše kruti i nasilni stavovi roditelja u ranom uzrastu mogu biti presudni. Ako je roditelj isuviše bezbrižan i ne podstiče dete da upotrebi noćni sud može se očekivati primarni poremećaj defeciranja, a ako su stavovi kruti a obučavanje nasilno, sekundarni.

Prema nalazima brojnih istraživača majčinska hostilnost (neprijateljstvo) je jedan od najznačajnijih faktora u objašnjenju nastanka i razvoja enkopreze. Na veoma velikom uzorku, ovaj faktor je detektovan kao značajan kod 91.7% subjekata enkopretičara, dok se on javlja kod 55.6 % kontrolnih subjekata (Klages, Geller, Tillman, Bolhofner, Zimerman, 2005).

Socijalna integracija i enkopreza

Dete koje ima enkoprezu može biti u riziku od emocionalnih i socijalnih problema koji su povezani sa ovim stanjem. To uglavnom uključuje osećanja neprijatnosti, frustracije, stida i besa. Može razviti probleme povezane sa niskim samopouzdanjem, postati depresivno, biti slabo u školi i odbijati da se socijalizuje sa drugom decom, što uključuje odbijanje da se ide na zabave i druga kolektivna okupljanja, i odbijanje da prisustvuje događajima koji zahtevaju ostajanje tokom čitave noći. Zadirkivanja od strane drugova i grdnja od strane članova porodice nadovezuju se na detetove probleme sa samopouzdanjem, što u krajnjem može rezultovati delimičnom ili čak potpunom socijalnom izolacijom deteta.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , ,

Viđenje klijenta u konstruktivističkoj tradiciji

Ličnost kao sistem ličnih konstrukata osobe

Budući da je pod okriljem konstruktivističke paradigme situirana veoma široka i heterogena grupa stanovišta, u ovom tekstu odabrana je psihologija ličnih konstrukata (PLK) Džordža Kelija, kao okvir koji predstavlja najstariji i najelaborisaniji pristup.

Ličnost je u okviru PLK-a izjednačena sa sistemom ličnih konstrukata osobe (Stojnov, 2003). Na ovom mestu važno je preciznije razjasniti svaki od pojmova koji su sadržani u ovoj sintagmi.

Pojam sistem, podrazumeva da konstrukti osobe nisu razbacani, haotični i neorganizovani, već upravo suprotno – sistem konstrukata osobe je organizovan, što je ideja koja je utemeljena u Kelijevom korolaru o ustrojstvu (hijerarhiji). Takođe, korolar o individualnosti Kelijeve teorije, podupire tezu da je ovako shvaćen, sistem karakterističan i neponovljiv od osobe do osobe, te je na taj način istaknuta idiosinkratičnost  ljudske prirode.

Nadalje, pojam ličnih, ponovo svedoči o favorizovanju idiografske orijentacije u proučavanju čoveka. Baš kao i sistem, i konstrukti osobe od kojih je sistem sačinjen, su jedinstveni i ličnosno zasićeni.

I konačno konstrukti, predstavljaju sheme koje ljudima dozvoljavaju da dve stvari ili pojave opažaju kao slične, i istovremeno različite od neke treće stvari ili pojave. Upravo se značenje konstrukta i identifikuje imenovanjem relevantnog kontrasta za datu stvar ili pojavu, a sam taj kontrast, odnosno suprotnost, je zavisna od osobe koja ga/je imenuje.

Stoga je značenje konstrukta određeno dijalektičkim odnosom njegova oba pola, koji jedan drugom određuju smisao (Stojnov, 2003).

Jedinstvenost i specifičnost značenja koje ljudi pridaju stvarima i događajima koji ih okružuju, pandan je za objašnjavanje mogućnosti  da se ljudi u „istim“ okolnostima ponašaju različito. Tačnije, PLK postulira da se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima, budući da su njihova viđenja tih okolnosti različita (Stojnov, 2003). Otud podjednak legitimitet osobama da na naizgled iste okolnosti reaguju bilo „normalno“, bilo „patološki“.

Kako je osnovna uloga konstrukata u tome da pomognu ljudima da osmisle i iskristališu značenja koja za njih imaju događaji koji tvore svet koji ih okružuje, na istoj ravni i konstruktivisti, upravo kroz proces menjanja ovih značenja, odnosno posredstvom rekonstrukcije nečijeg sistema ličnih konstrukata, uspevaju da pomognu ljudima u osmišljavanju „vedrijih“ alternativa koje će ih izmestiti iz okrilja patologije. U tom svetlu, „čovek je biće koje stalno konstruiše i njegova ličnost nije nešto postojano… nešto što se jednom za svagda može precizno utvrditi“ (Stojnov, 2003), i upravo ova činjenica, dozvoljava proces promene, tj. proces stvaranja novih značenja, smisla i perspektiva.

Ličnost VS Osoba

Sa druge strane, pojam ličnost, iako shvaćen kao sistem ličnih konstrukata osobe, te  favorizuje idiografski pristup proučavanju čoveka, ne implicira proučavanje istog u vakuumu. To što ljudi mogu iste okolnosti doživljavati i prema njima se odnositi različito, ne znači da su same okolnosti (drugi ljudi i događaji) inertne i nevažne.

Ovde se ne radi o prostoj stimulus-reakcija shemi. Već je napomenuto da reakcija ljudi nije jednobrazan odgovor na okolnosti koje ih okružuju, već je oposredovana njihovim ličnim značenjima. Ljudi doživljavaju svet oko sebe na osobit i jedinstven način. Takođe, ni stimulusi, odnosno okolnosti u sredini nisu jednostrano određeni i pasivni. Oni, ne samo da su podložni raznolikim interpretacijama od strane osoba, već na isti način tvore i sam identitet osobe koja je ponudila njihovu interpretaciju.

U tom smislu, osobe u PLK-u nisu viđene kao eniteti u društvenom vakuumu, već su čvrsto uronjene u, i neraskidivo povezane sa kontekstom (neovisno o tome da li je kontekst shvaćen kao događaj ili kao drugi ljudi). Tačnije, „kada govorimo o drugome, taj govor otkriva sve dimenzije konstrukata kojima se mi služimo da bi smo osmislili tu osobu“ (Stojnov, 2003).

Ovim uvažavanjem kontekstualnog faktora i uvođenjem društvenosti kao važnog činioca u procesu konstituisanja jedinke, javlja se prelaz sa definisanja pojma ličnosti na definisanje pojma osobe, koji su u tradicionalnoj psihologiji nedovoljno razlučeni, čak sinonimno korišćeni.

Uočava se da uvođenjem pojma osobnosti, PLK odstupa od dosadašnjeg esencijalističkog poimanja čoveka. Osobu u PLK ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u domenu društvenih odnosa!

Doktrina relacionizma, inkorporirana u PLK, nedvosmisleno nalaže da  jedinke mogu postojati kao osobe samo u društvenim situacijama, kao i da same društvene situacije i odnosi u društvu, nisu determinisani unutrašnjom suštinom pojedinaca koji u njih ulaze, već determinišu i uobličavaju same pojedince. Stoga se osobe u PLK definišu kao intencionalna bića, koja imaju svoje ciljeve, svoja ubeđenja, osećaj identiteta, itd. , a za čije  ostvarivanje su društveni odnosi nužan preduslov.

Ličnost čoveka – naučnika

Za razliku od tradicionalnih psiholoških pristupa u kojima je čovek opisivan kao pasivno biće, kao naivni subjekt, laik, spram naučnika u čijim rukama je sva moć, odgovornost i prevashodno znanje, u pristupu koji nudi PLK, čoveku je dodeljena dosta aktivnija uloga. Sledstveno tome, PLK zagovara  ideju  po kojoj „nema suštinske razlike između subjekta i naučnika“ (Stojnov, 2003), budući da subjekt nije shvaćen kao tabula rasa i da je uvek vođen određenim pretpostavkama o, i očekivanjima od, sveta koji ga okružuje.

Upravo fundamentalni postulat PLK-a koji glasi: „procesi kod neke osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona anticipuje događaje“ (Kelly, 1955), dozvoljava ovom pristupu da metaforično poistoveti naivnog subjekta sa čovekom naučnikom. Sposobnost „običnog“ čoveka da anticipuje događaje, postavlja hipoteze, vrši eksperimente, upravo je ona sposobnost koja ga izmešta iz dosadašnje pozicije laika, i doprinosi ravnomernijoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti između subjekta (klijenta, ispitanika, itd.) i naučnika (psihologa, psihoterapeuta, kliničara, itd,).

Posmatranje čoveka kao proaktivno, a ne kao reaktivno biće, otvara prostor za stavljanje znaka jednakosti između naučnikovih hipoteza i laičkih pretpostavki, između naučnikovih teorija i subjektovih očekivanja, kao i između eksperimentacije naučnika i ponašanja čoveka. Ukratko, čovek je u PLK postavljen na višu ravan, i dodeljena mu je znatno aktivnija, a ujedno i znatno zahtevnija uloga, uloga čoveka – naučnika.

Ličnost i agensnost

Poslednja razdelna linija između tradicionalne psihologije i PLK-a, a koja se direktno nadovezuje na prethodnu, tiče se uvođenja agensnosti kao definišuće karakteristike čoveka. Agensnost, kroz afirmaciju ljudske prirode kao aktivne, anticipativne i konstruktivne, predstavlja antitezu dosadašnjim nastojanjima da se ljudska priroda opiše i shvati kao pasivna, receptivna i retentivna.

U konstruisanju sebe i svoga sveta ljudi se nužno povode za svojom sposobnošću da vrše izbore (korolar o izboru) i donose odluke, i upravo je to ono što ih diferencira od životinja. Međutim, upravo ovo svojstvo koje ih čini privilegovanim u odnosu na druga, „niža“ bića, nije istovremeno i garant njihovog blagostanja. Neretko, vođeni svojim anticipacijama, ljudi biraju između dve alternative onu, za koju misle da je manje ugrožavajuća od one koja im se čini da je jedina preostala. I otud opravdanje za izbor svih onih neželjenih i patoloških ispoljavanja.

Bilo kako bilo, ljudi su agensna, delatna bića, i ovo njihovo svojstvo se ne može zanemariti. Stoga konstruktivistički orijentisani autori ne samo da ne gube iz vida činjenicu da je čovek agensno biće, već  prihvataju agensnost čak i po cenu potpunog gubitka moći u odnosu na svoje klijente, promovišući na taj način pristup koji se zalaže za pravedniju raspodelu moći u društvu.

Pored toga, osim ideje o agensnosti, konstruktivisti uvažavaju i ideje o ekspertnosti i odgovornosti klijenta, i to po cenu kako otvorenosti prema manipulaciji i prevari od strane klijenta (lakoverni pristup), tako i po cenu otvorenosti prema odbacivanju od strane klijenta (pozitivni pristup).

Da sumiramo glavne implikacije za psihoterapijsku praksu…

  • Svaki klijent je jedinstvena i neponovljiva individua, koja je u stalnom procesu promene.
  • Klijenti konstruišu druge i svet oko sebe iz sopstevene perspektive, te se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima.
  • Klijente nikada ne treba posmatrati u društvenom vakumu, jer su ljudi relaciona bića, povratno determinisana društvenim situacijama u koje stupaju.
  • Svaki klijent je intencionalno i proaktivno biće koje ima vlastite ciljeve i htenja.
  • Klijenti, baš kao i naučnici, predviđaju, postavljaju hipoteze i vrše eksperimente, te u terapijskom procesu moramo voditi računa o ravnomernoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti!
  • Klijent je agensno i delatno biće, koje ima slobodu izbora i donošenja odluka, a ne pasivno i inertno biće koje slepo treba da sledi naše instrukcije!

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,