Kada je vreme da posetimo psihoterapeuta i kako to prepoznati? Da li je sramota u našoj zemlji posetiti psihologa ili psihoterapeuta? Koliko traje psihoterapijski proces? Koje informacije možete dobiti na portalu Psiholjub? Šta su grupe samopomoći na društvenim mrežama i kako funkcionišu?
Seksualna inteligencija, baš kao i ljubav, nije stanje koje ti se desi mimo tvoje volje, pre ona je sposobnost koju treba razvijati i negovati. Ona podrazumeva ljudski kapacitet za samorefleksiju ili svesnost o sopstvenoj životnoj energiji koja je po svojoj prirodi seksualna. Za razliku od životinja, koje samo slepo prate svoje seksualne nagone, ljudi poseduju potencijal za svesnost o sopstvenom seksualnom biću – oni su u stanju da prepoznaju, razumeju, prate i nadgledaju sopstvena osećanja, misli, senzacije i ponašanja, kao i da ih modifikuju. Tako, seksualna inteligencija predstavlja jedan kompleksan fenomen koji uključuje aktivno bavljenje svojim seksualnim životom i to putem vršenja brojnih svesnih izbora – od toga ko će biti naš partner, koju seksualnu potrebu želimo da zadovoljimo, na koji način, da li taj način odgovara i partneru, kako ćemo ovu potrebu iskomunicirati sa partnerom, da li smo zadovoljni sopstvenim seksualnim životom, itd.
Ljudi se kao i druge vrste rađaju sa seksualnim nagonom, čija je primarna funkcija održanje vrste. Međutim, seksualna inteligencija kao forma sposobnosti je sasvim druga stvar. Na nju ne utiče nasleđe, već brojni i raznoliki sredinski faktori.Među najznačajnima ističu se roditelji i način na koji su oni zadovoljavali kod deteta bazične potrebe za bliskošću, nežnošću, podrškom, intimom i ljubavlju, a kasnije i separacijom i samostalnošću. Na drugom mestu ističe se uticaj vršnjaka, gde deca kroz igru na različite načine aktivno istražuju svoju seksualnost (kroz priču, gledanje porno sadržaja, putem zajedničkih akcija osvajanja…). Neosporan je i uticaj medija na razvoj seksualne inteligencije, jer od vrste seksualnog sadržaja koji preferiramo (romansirana drama ili pornići)zavisi i naš lični narativ o seksu. Takođe, ovde se ubrajaju i izbori medijskih figura koji mogu postati uzori za naš seksualni život. Ako rezimiramo, seksualna inteligencija nije urođena, na njen razvoj utiču razni činioci kojima smo tokom života izloženi, a da li ćemo je vremenom usavršavati ili ne, zavisi od našeg aktivnog i svesnog nastojanja da to učinimo.
U stručnoj literaturi susrećemo se sa različitim formama inteligencije, među kojima su tradicionalni pojam IQ-a pod kojim podrazumevamo opštu intelektualnu sposobnost, zatim emocionalna inteligencija, socijalna inteligencija, kinestetička inteligencija, itd. Seksualna inteligencija je kao pojam i predmet izučavanja najmlađa od pomenutih. Većina istraživanja na ovu temu pokazuje relativnu nezavisnost ovih formi inteligencije i njihovu slabu povezanost. Čini se da to potvrđuje i praksa. Ako samo pomislimo na čuvenog naučnika Nikolu Teslu koji je istovremeno pokazivao zavidan nivo opštih intelektualnih sposobnosti, a značajno ispodprosečni nivo socijalne i emocijalne inteligencije, ne možemo a da ne primetimo nezavisnu egzistenciju ovih sposobnosti. Njegova genijalnost živela je svoju priču i nije imala uticaja na poboljšanje njegovih socijalnih kompetencija, niti emocionalnih kontakata. Dakle, istovremeno možemo stvarati čudesna dostignuća u oblasti nauke, a biti socijalno povučeni i distancirani do mere da nas ugrožava i fizički kontakt poput rukovanja.
Podatak da ima jako malo istraživanja na temu seksualnosti u našoj zemlji predstavlja nedvosmislenu potvrdu toga da nam seks još uvek nije familijarna tema. Za istraživanja su potrebni ljudi, subjekti istraživanja koji bi pristali da otvoreno govore o svojim seksualnim sklonostima i potrebama, a pošto istraživači nisu u stanju da prikupe ovakav uzorak, pretpostavljam da je jasno do koje mere smo i dalje konzervativni po ovom pitanju. Ako u budućnosti bude više ovakvih istraživanja, šta god da bili nalazi, to će ipak biti optimističan nagoveštaj naše seksualne liberacije.
Na ovo pitanje je dosta teško odgovoriti jer je seksualna inteligencija takav konstrukt koji pri merenju iziskuje oslanjanje na subjektivne procene. Dok su za merenje IQ-a ustanovljeni dosta jasniji, objektivni indikatori (gde možemo kvantitativno da odredimo koliko je tačno zadataka osoba uradila na testu sposobnosti i to izrazimo brojkom), stvar je daleko komplikovanija po pitanju određivanja SQ skora. Njegovo merenje je pre stvar kvaliteta, nego kvantiteta – dakle ne koliko, nego kako osoba nešto radi. Ipak, u opticaju jeste jedna zvanična formula koja glasi ovako:
SQ= informacija + emocionalne veštine + telesna svesnost
Na osnovu ove formule može se zaključiti da je osoba seksualno inteligentna ako je informacije o seksualnosti dobijala iz pravih izvora, ako je razvila sposobnost za empatiju, bliskost i intimnost i ako ima razvijenu samorefleksiju za sopstvene telesne potrebe. Postoje upitnici dizajnirani za ispitivanje ove tri oblasti, ali se na osnovu njih ne može dobiti neki precizan skor, odnosno broj koji određuje koliko smo tačno seksualno inteligentni.
Seks je samo jedan od načina da se iskusi i upotrebi seksualna energija, ali ne i jedini. Važno je shvatiti da je seksualna energija sveprisutna, ne samo tokom seksa već i u svim onim momentima mimo njega – kada se odmaramo, tuširamo, rekreiramo, razmišljamo. Seksualna inteligencija upravo i počinje da se razvija u onom trenutku kada namenski preusmerimo našu pažnju sa seksualnog čina na seksualnu energiju koja je u svakom momentu tu. Ovo je od suštinske važnosti, jer ako promenimo način na koji mislimo o svojoj seksualnosti možemo promeniti i svoj celokupni seksualni život, i to zauvek.
Čuveni seksualni terapeut Marti Klajn, dovitljivo je opisao ovu sposobnost poredeći je sa opštom inteligencijom ili IQ pojmom. Kao što je IQ definisan kao sposobnost prilagođavanja u novim situacijama, tako i seksualno inteligentnog čoveka upravo možemo prepoznati kada ga “bacimo” u nepoznato okruženje u kome ne zna jezik i nema prebijenog dinara. Ako je čovek seksualno inteligentan on će biti sposoban da kreira i održi želju čak i u sitacijama koje su daleko od perfektnih i ugodnih. Ovo podrazumeva da će imati kapacitet da se adaptira na telesne promene koje ga sa godinama čekaju, da će biti znatiželjan i otvoren za istraživanje značenja zadovoljstva, bliskosti i uživanja, kako sopstvenog tako i značenja koje ovim pojmovima pridaje partner, i konačno da će imati kapacitet da se prilagodi kada stvari krenu neželjenim tokom.
Ljudi sa visokom seksualnom inteligencijom znaju šta im prija, znaju da iskomuniciraju svoje seksualne potrebe, poznaju svoje nagone i umeju da ih kontrolišu. Takođe, senzibilni su za potrebe drugoga i vode računa da se seksualna energija razmenjuje na obostrano zadovoljstvo.
Suprotno tome, seksualno neinteligentan čovek će uvek biti rob svojih rigidnih strategija osvajanja, gluv prilikom osluškivanja tuđih seksualnih potreba, bez takta da oseti granicu u seksualnom kontaktu koju će zato često narušavati svojim navalentnim ponašanjem; dakle, bez empatije za drugoga i bez samorefleksije za vlastite seksualne postupke. On deluje egoistično, jer je konstantno tokom seksualne interakcije zaokupljen time kako izgleda, kako se njegovom partneru čini njegovo telo i da li sam čin odigrava dovoljno dobro.
Frojd se zaista uzima kao revolucionar u izučavanju seksualnosti, kao neko ko je svojim teorijskim polazištem uspeo da detabuizira ovu temu, ali ju je razmatrao u formi osnovne pokretačke sile poznate kao libido ili seksualna energija. Ono što danas podrazumevamo pod pojmom seksualne inteligencije nije bio predmet njegovog izučavanja, budući da je ovaj pojam u naučnu zajednicu uveden tek pre desetak godina od strane američkih psihologa Širi Konrad i Majkl Milburna.
Iz prethodnih odgovora se vidi da seksualna inteligencija po najmanje ima veze sa tim koliko smo dobri u krevetu. Naprotiv, ukoliko nam je to glavna preokupacija, to samo svedoči koliko smo zapravo seksualno neinteligentni. Suština je pre u tome koliko smo u kontaktu sa svojom seksualnošću i koliko smo u stanju da na adekvatan način protumačimo potrebe drugoga.
Na isti način na koji ljude mogu privući osobe različitih interesovanja, moguće je da ih privuku i ljudi različitih seksualnih senzibiliteta. U takvim situacijama verovatno će seksualno inteligentna osoba biti u stanju da razume potrebe svog seksualno neinteligentnog partnera, dok će razumevanje u suprotnom pravcu izostati. Neuspeh seksualno neinteligentnog partnera da razume potrebe onog drugog i da ih na adekvatan način zadovolji, može izroditi početnu frustraciju i otpor da se povinuje idejama i željama partnera. Međutim, stvar ne mora nužno da se završi fatalno. Ako je SQ superiorniji partner u stanju i dovoljno vešt da neguje i stimuliše partnerovu seksualnu inteligenciju, oni zajedno imaju šansu za rast i razvoj njihovog odnosa.
* Originalni intervju za dnevni list Večernje novosti, obavljen između novinarke Tatjane Loš i psihoterapeuta Leonore Pavlice
Ukoliko želite da saznate da li ste depresivni i u kojoj meri, pristupite rešavanju najpouzdanijeg instrumenta za merenje depresivnosti, Bekovom Inventaru Depresivnosti (BDI).
Ispod se nalazi 21-na grupa tvrdnji. Zaokružite ispred tvrdnje broj koji najviše odgovara Vašem raspoloženju u poslednje dve nedelje.
1.
0 – Nisam tužan.
1 – Prilično sam tužan.
2 – Stalno sam tužan i ne mogu da se oraspoložim.
3 – Toliko sam tužan i nesrećan da to ne mogu da podnesem.
2.
0 – Nisam nešto posebno obeshrabren u pogledu budućnosti.
1 – Obeshrabren sam u pogledu budućnosti.
2 – Osećam da nemam čemu da se nadam.
3 – Osećam da je budućnost beznadežna i da ništa neće biti bolje.
3.
0 – Ne osećam se neuspešno.
1 – Osećam se neuspešnije od drugih ljudi.
2 – Kada sagledam svoj život vidim samo mnoštvo neuspeha.
3 – Osećam da sam potpuno neuspešna osoba.
4.
0 – Mogu da uživam u životu isto kao ranije.
1 – Ne uživam u životu kao ranije.
2 – Više ni u čemu ne mogu da uživam.
3 – U svemu što radim osećam nezadovoljstvo i dosadu.
5.
0 – Nemam neko naročito osećanje krivice.
1 – Ponekad me muči osećanje krivice.
2 – Često me muči osećanje krivice.
3 – Stalno me muči jako osećanje krivice.
6.
0 – Ne osećam se kažnjeno.
1 – Imam osećaj da će me stići kazna.
2 – Imam osećaj da je kazna jako blizu.
3 – Imam osećaj da sam već kažnjen.
7.
0 – Ne osećam se razočarano u sebe.
1 – Ja sam razočaran u sebe.
2 – Gadim se samom sebi.
3 – Mrzim samog sebe.
8.
0 – Ne osećam da sam gori od bilo koga drugog.
1 – Ja sam kritičan prema sebi zbog nekih svojih grešaka.
2 – Stalno krivim sebe zbog grešaka koje sam napravio.
3 – Bilo šta loše da se desi ja krivim sebe.
9.
0 – Ne padaju mi na pamet misli o samoubistvu.
1 – Padaju mi na pamet misli o samoubistvu, ali ne bih se ubio.
2 – Hteo bih da se ubijem.
3 – Ubio bih se kad bih imao priliku.
10.
0 – Ne plačem ništa češće nego obično.
1 – Sada plačem više nego obično.
2 – Stalno plačem.
3 – Nekada sam mogao da zaplačem ali sada više ni to ne mogu.
11.
0 – Nisam ništa razdražljiviji nego obično.
1 – Malo sam razdražljiviji nego obično.
2 – Veći deo vremena sam prilično razdražljiv.
3 – Stalno sam razdražljiv.
12.
0 – Nisam izgubio interesovanje za druge ljude.
1 – Manje sam zainteresovan za druge ljude nego obično.
2 – Prilično sam izgubio interesovanje za druge ljude.
3 – Potpuno sam izgubio interesoavnje za druge ljude.
13.
0 – Donosim odluke isto kao ranije.
1 – Odustajem od donošenja odluka češće nego obično.
2 – Sada imam mnogo veće probleme da donesem odluku nego ranije.
3 – Više uopšte ne mogu da donesem nikakvu odluku.
14.
0 – Ne mislim da izgledam lošije nego obično.
1 – Mislim da u poslednje vreme izgledam neprivlačnije.
2 – Mislim da svakim danom postajem sve neprivlačniji.
3 – Uveren sam da sam ružan i neprijatan.
15.
0 – Mogu da radim jednako kao i obično.
1 – Teško mi je kada nešto počinjem da radim.
2 – Moram sebe jako da teram da bih bilo šta uradio.
3 – Više uopšte ne mogu ništa da radim.
16.
0 – Spavam jednako kao i obično.
1 – Ne spavam dobro kako sam navikao.
2 – Budim se par sati ranije i teško mi je da nastavim da spavam.
3 – Budim se par sati ranije i više uopšte ne mogu da spavam.
17.
0 – Ne umaram se ništa više nego obično.
1 – Umaram se lakše nego obično.
2 – Umorim se od gotovo bilo čega što radim.
3 – Toliko se osećam umorno da više ništa ne mogu da radim.
18.
0 – Moj apetit se ništa nije promenio.
1 – Moj apetit je nešto slabiji nego obično.
2 – Moj apetit je mnogo slabiji nego obično.
3 – Više uopšte nemam apetit.
19.
0 – Nisam uopšte izgubio ili dobio na težini mimo svoje volje.
1 – Izgubio sam / dobio sam više od 2.5 kg, iako nisam to želeo.
2 – Izgubio sam / dobio sam više od 4.5 kg, iako nisam to želeo.
3 – Izgubio sam / dobio sam više od 7 kg, iako nisam to želeo.
20.
0 – Ne brinem o zdravlju ništa više nego obično.
1 – Brinu me fizičke tegobe, bolovi, napet stomak, zatvor.
2 – Brinem oko fizičkih tegoba i teško mi je da mislim na druge stvari.
3 – Toliko brinem oko fizičkih tegoba da ni o čemu drugom ne razmišljam.
21.
0 – Nisam primetio nikakvu promenu u svom interesovanju za seks.
1 – Manje sam zainteresovan za seks nego obično.
2 – Mnogo manje sam zainteresovan za seks nego obično.
3 – Potpuno sam izgubio interesovanje za seks.
Saberite sve zaokružene brojeve i pronađite odgovor u ponuđenoj klasifikaciji:
1-10 – ovi usponi i padovi smatraju se normalnim
11-16 – blagi poremećaj raspoloženja
17-20 – granična klinička depresija
21-30 – umerena depresija
31-40 – teška depresija
preko 40 – ekstremna depresija
Krivica se svrstava u paletu neprijatnih emocija, ali ostaje teško dati njenu precizniju definiciju iz više razloga. Prvo, okidači koji izazivaju osećaj krivice su veoma raznoliki. Neki ljudi učine ozbiljne prestupe, a spavaju kao jagnjad, dok drugi osećaju krivicu na samu pomisao da ne urade nešto što se od njih očekuje. Drugo, neki ljudi kao da su imuni na doživljaj krivice, dok je kod drugih ona sastavni deo života i prisutna je uvek. Treće, ni na individualnom planu nije moguće predvideti kada i zbog čega će se krivica razviti, jer postoje subjektivni kriterijumi za to koji su oblici ponašanja za osobu prihvatljivi, a koji nisu.
Zbog svih ovih problematičnih tačaka, u ovom tekstu ću se osvrnuti na 5 tipova krivice koji se najčešće spominju u stručnoj literaturi. Ova gruba podela obuhvata najtipičnija iskustva u vezi sa osećajem krivice.
Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode. Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.
Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno “preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.
Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi. Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno doživljeno od strane druge osobe.
Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost, poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.
Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost, ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni napor.
Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi. Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli. Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako nešto.
U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre, odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.
Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut. Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.
Mnogo je pokušaja da se definiše emocija krivice, budući da se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Kompleksan je zato što ne možemo tako lako i nedvosmisleno da uđemo u trag šta je provocira – bez obzira na stepen maligniteta učinjenog, neki ljudi će i za najoholije ponašanje imati miran san, dok će drugi osećati krivicu kao konstantnog pratioca čak i za stvari koje su propustili da učine. Kao da postoji neka unutrašnja sklonost da se zarobimo krivicom ili sa druge strane, sklonost da joj ne dopadnemo šaka ma šta činili.
Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica sumanuto proganjala. Pravila nema.
Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao da zaobilazi?
Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.
Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla. Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi interiorizovani.
Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.
Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:
“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).
Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija (propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.
Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa” deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji kriminalci imuni na krivicu.
Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla. Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom) smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.
Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge, ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od sopstvene konstrukcije svog identiteta.
Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?
Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći način:
“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard Business Review).
Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.
Ako ste ikada osetili da više brinete za druge nego za sebe, ovo je tekst za vas!
Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje nastaje zbog kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. U početku, osoba je sposobna da održava ulogu pomagača i da se brine o licima koja su pretrpela različite forme trauma, ali kako vreme odmiče dolazi do opšte otupelosti za situaciju, distanciranosti i odsustva empatije za žrtvu.
Fenomen saosećajnog zamora je isprva opisan kod profesionalnih pomagača (lekara, medicinskih sestara, socijalnih radnika, defektologa, psihoterapeuta), gde predstavlja reakciju izgaranja koja se još zove zamenska ili sekundarna traumatizacija. Ne treba je mešati sa sindromom izgaranja (burnout), jer se on javlja kao posledica rada pod pritiskom, rada u visokozahtevnom okruženju, gde osoba “puca” pred naletom obaveza i odgovornosti. Burnout ne uključuje traumu, koja je sastavni element saosećajnog zamora. Takođe, njihova podloga je drugačija. U pozadini burnout-a je stres i visoki zahtevi, a u pozadini saosećajnog zamora je osećaj krivice koji se javlja kao posledica uverenja da smo mogli učiniti više za žrtvu.
Dosta kasnije, primećeno je da se saosećajni zamor može javiti i kod ljudi koji nisu profesionalni pomagači. Dakle, i sasvim obični ljudi koji preterano brinu za druge, koji stavljaju tuđe potrebe ispred svojih i u stanju su da zanemare sopstvene, čija je danonoćna preokupacija da pomognu onima koji su u nevolji, koji su u konstantnoj i ekstremnoj tenziji povodom tuđih problema, mogu dospeti u stanje saosećajnog zamora. Pružanje ovakve, neformalne vrste pomoći, svima i u svakoj situaciji, na duže staze takođe može voditi fatalnom ishodu.
Prvi jasni pokazatelji da je došlo do saosećajnog zamora su:
Neće svaka osoba osetiti simptome saosećajnog zamora. On je rezervisan upravo za one osobe koje tuđe potrebe stavljaju ispred svojih u većini situacija i neograničeno dugo vremena. Ljudi koji postavljaju prioritete, koji uspostavljaju jasnije granice u odnosima, koji prave diskriminaciju u tome kada, kome i kolika je pomoć potrebna, nisu kandidati za saosećajni zamor.
Najveći izgledi da se saosećajni zamor razvije su kod osoba čija je sržna uloga oslonjena na ideju pomaganja. Dakle, ako osoba doživljava da je njena životna misija da pomogne svakome, jer se iza toga krije ideja da će tako sebe validirati kao dobroga čoveka, ona će se nadljudskim naporima truditi da svakome, ama baš svakome bude na usluzi. Takvu osobu je moguće pozvati i upola noći i ona će se stvoriti u sekundi. Paradoksalno, uvek će imati ideju da nije dovoljno učinila, da je mogla još. Ako učini za nekoga 99 stvari, a jednu ne uspe, omalovažiće svoj celokupni projekat i suočiće se sa preplavljujućom krivicom. I najmanja stvar dovoljna je da se oseti lošim čovekom.
Očigledno je koliko su kriterijumi prenapregnuti i kako je veoma lako doživeti invalidaciju. Tako će, ova osoba koja je resurs za sve i na koju svi mogu “okačiti” svoje potrebe, zbog serije subjektivno doživljenih neuspeha, otići u svoj ekstrem, odnosno emocionalnu otupelost.
Zbog sve učestalijih žalbi na fenomen saosećajnog zamora, kreiran je ABC Program Prevencije.
A (Awareness) – Svesnost
Svesnost se odnosi na poznavanje i otkrivanje simptoma saosećajnog zamora. Sa ovim pokazateljima bi trebalo da je upoznata šira okolina, a ne samo osoba koja nesebično pomaže, kako bi joj na vreme signalizirali da je u problemu. Najvažnije je biti stalno u kontaktu sa sopstvenim emocionalnim doživljavanjem i primetiti očigledne fluktuacije i smene u emocionalnom reagovanju.
B (Balance) – Balans
Ključ prevencije i prevazilaženja saosećajnog zamora je u vođenju uravnoteženog života. Najvažniji aspekt ovoga je vežbanje brige o sebi, kako ne bi bila zanemarena nauštrb brige o drugima. Ljudi koji vole da pomažu su neretko toliko zaokupljeni podmirivanjem tuđih potreba da vlastite i ne konstatuju. A suština je u tome da i pomagači moraju biti emotivno, psihički i fizički zdravi, kako bi uopšte bili od koristi ljudima u nevolji. Upravo zato je važan balans. On se postiže konstantnim podsećanjem da i mi imamo svoje potrebe koje traže zadovoljenje, pa je u tom smislu važno pronaći trenutke u kojima možemo namenski uživati samo za sebe. Da bi kvalitetno i dugoročnije igrao svoju ulogu, pomagač treba da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima i prioritetima. Ovakva uloga zahteva pozitivan stav, samopouzdanje, smisao za humor, radoznalost, a ove stvari se moraju negovati.
C (Connections) – Veze
Baš kao što osoba u nevolji zahteva sistem podrške, tako je i osobi pomagaču potrebna podrška. Da bi se saosećajni zamor držao na distanci, potrebno je izgraditi sistem podrške koja će nam pomoći da na adekvatan način ventiliramo svoje emocije, kao i da budemo u kontaktu sa sopstvenim bićem. Odluka da se nekome ko prolazi kroz tešku životnu fazu pomogne (npr. ko je preživeo gubitak ili smrt voljene osobe, ko je na odvikavanju od heroina, ko je žrtva zlostavljanja, itd.) zahteva veliku odgovornost i brojna odricanja. Stoga, da bi osoba adekvatno vršila ovu funkciju, mora pre svega voditi zdrav i uravnotežen život, život u kome i sama može na nekoga da se osloni.
Ako vaše razmene nemaju reciprocitet i osoba ste koja samo pruža, a ne ume da primi pomoć, u riziku ste da vas kad-tad oprhva saosećajni zamor. Razmislite o tome!
Postizborna depresija je vrsta depresije egzogenog porekla. Poznato je da po tipu uzročnika razlikujemo endogenu (koja izvire iznutra, tj. za njen nastanak su odgovorni biološki faktori) i egzogenu depresiju (koju izaziva neki spoljašnji okidač).
Kod postizborne depresije upravo su glavni okidač izbori, kao događaj na koji NISMO u stanju da utičemo. Ovaj tip depresije se u stručnim krugovima naziva još situaciona ili reaktivna depresija, jer nastaje kao reakcija na dati okidač. Kao što se postporođajna depresija javlja kao posledica porođaja, tako se i postizborna depresija javlja kao posledica izbora.
Postizborna depresija manifestuje se najčešće kroz apatiju, potištenost, bezvoljnost, čak mrzovolju, pad interesovanja za zbivanja oko sebe, snižen nivo funkcionisanja i produktivnosti na poslu, itd. Osoba koja je do pre izbora bila pod visokim nivoom adrenalina, verujući da može da promeni situaciju, sada se oseća krajnje bespomoćno, izražen je pesimizam, i osećaj odsustva kontrole nad sopstvenim životom.
Ovo je bazična forma, mada kao kod opšte depresije i ovde imamo maskirane forme. Maskirane forme postizborne depresije nemaju depresivni afekat, već se manifestuju ili povlačenjem (kroz alkoholizam, uživanje psihoaktivnih supstanci, ekscesivno vežbanje) ili agresijom (kroz psovanje, proteste, uništavanje propagandnog materijala, pisanje ozlojeđenih poruka po društvenim mrežama, itd.).
Postizborna depresija uglavnom ne pogađa pojedinca, već kao kod sezonske depresije poprima epidemijske razmere. Uglavnom se dijagnostikuje kod osoba starijih od 18 godina koje imaju biračko pravo i koje su svoj glas udelile opozicionom kandidatu. Međutim, ovom vrstom depresije često bivaju pogođena i mlađa lica, jer je nezadovoljstvo članova njihovih domaćinstava do te mere izraženo da se širi poput infekcije.
Kod postizborne depresije prognoza je veoma povoljna. Procenjuje se da je oporavak evidentan za par nedelja, čak i u odsustvu tretmana. Nakon inicijalnog šoka i neverice sledi faza prihvatanja, potpomognuta Frojdovim mehanizmima odbrane, od kojih su najčešće u opticaju:
1) racionalizacija – u formi slatkog limuna “ko zna zašto je to dobro što je AV pobedio, ipak je on štošta uradio za našu zemlju” ili u formi kiselog grožđa “ma svi su oni ionako ista g _ _ _ _ ” i
2) potiskivanje – ili narodski rečeno “guranje pod tepih” svih ugrožavajućih sadržaja, koji će čučati u nesvesnom do nekih narednih izbora.
Tako da, bez sikiracije 🙂
Uobičajeno je shvatanje da se depresivni ljudi mogu lako prepoznati – oni nemaju energije, bezvoljni su, progresivno se isključuju iz svih aktivnosti, zanemaruju svoju ličnu higijenu, većinom dana leže, izbegavaju kontakte sa drugima, povučeni su u svoj svet, zabrinuti…
Međutim, ovo nije jedina forma depresije. Ovo je pre njena stereotipna slika. Poznato je da se depresija često može javiti i u maskiranoj formi, i to naročito kod muškaraca, jer nije društveno prihvatljivo da se “jači” pol prepusti slabosti. Tako će muškarci uglavnom manifestovati svoju depresiju putem ekspresije besa i upadanja u konfliktne situacije ili pasivnim povlačenjem u alkoholizam. I to nije sve.
Važno je shvatiti da mentalna bolest ne diskriminiše! Ona ne pogađa određeni tip osobe, niti se kod svake osobe manifestuje na isti način. Pre, ona ima jedinstvenu sliku, koja je proizvod toga kojim se strategijama konstruisanja određena osoba u životu vodi. Ako joj pristupimo po stereotipnoj šemi, propustićemo da primetimo mnoge slučajeve koji se naizgled ne uklapaju dobro u ovaj naš kalup.
Jedna od formi depresije koja je izuzetno teško “uhvatljiva” je visokofunkcionalna depresija. Teško ju je uočiti upravo zbog toga što je sakrivena ispod maske “savršenog” života. Iako se svrstava u depresiju niskog intenziteta, jer ne slabi osobu u potpunosti, ona ipak smanjuje kvalitet života i ne treba da bude zanemarena. Štaviše, često je sami oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju zanemare, jer veruju da se njihovo stanje ne uklapa najbolje u opšteprihvaćene standarde za depresiju. To dalje vodi potiskivanju emocija koje prete da ugroze kvalitet života osobe, a upravo će ovo potiskivanje na kraju osobu odvesti na stazu depresivnih epizoda.
1. Stremljenje perfekcionizmu
Oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju teže da budu preterano samokritični do mere da ih stalno prati osećaj kako nisu postigli dovoljno i nisu dali svoj maksimum. Takve osobe i svoje najočiglednije uspehe obezvređuju. Na ovom mestu treba istaći da je dobro imati odrđeni nivo samokritičnosti, ali ako taj nivo seže do perfekcionizma, zasigurno će se javiti sveprožimajući osećaj beznadežnosti.
2. Potreba da budemo zauzeti
Zajedno sa pokušajem da se dostigne savršeni život, oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju konstantno “jure” za obavezama kako bi se osetili produktivnim. Međutim, uprkos tome što sebi stalno nameću obaveze, i dalje imaju osećaj kako su proćerdali svoje vreme. Ovo postepeno vodi gubitku interesovanja za datu aktivnost koja je opažena kao besmislena. Paralelno sa ovim odustajanjem, pojačava se nervoza i nesanica. U pozadini je očigledno osećaj krivice što se osoba zatvorila prema datoj aktivnosti, jer je time potvrdila sebe u ulozi neuspešne osobe.
3. Okretanje ka zloupotrebi supstanci
Kao i u drugim formama depresije, i u slučaju visokofunkcionalne depresije osobe mogu pribeći zloupotrebi supstanci jer to vide kao strategiju za izlaženje na kraj sa svojim stanjem. Ono što je međutim tipično za ovu kategoriju, to je da će osoba inače sklona perfekcionizmu i težnji da ostavi utisak uspešne osobe, ovu svoju strategiju veoma brižljivo kriti od okoline, do mere da će se tome verovatno veoma kasno ući u trag.
Najteži korak u tretmanu visokofunkcionalne depresije je zapravo onaj prvi, tj. njeno otkrivanje, budući da se radi o veoma sofisticiranoj i maskiranoj formi. Ova forma je veoma česta kod mladih ljudi, posebno studenata, koji kao oružje u borbi protiv ovog stanja koriste učenje u obilnim količinama. Njihov čitav život fokusiran je na postizanje što impresivnijih akademskih postignuća, što je za njih dokaz da je sa njima sve ok. Svoju produktivnost pogrešno interpretiraju kao znak zdravlja. Iza ovakve slike najčešće stoji krh i ranjeni ego, koji svoje slabosti kompenzuje kroz socijalno odobravanje i pohvalu. Zamislite onda koliko je teško jednom ovakvom studentu da i kad shvati pozadinu problema isti iznese na videlo.
Društvo nas snabdeva mnogobrojnim stigmama vezanim za mentalnu bolest, pa će priznanje da se ustvari ne osećamo dobro, dodatno urušiti već oslabljeni ego. Zato se savetuje da osoba nađe mrežu podrške u koju ima poverenja (rođaci, prijatelji), i koja će na obelodanjivanje ovog stanja reagovati blagonaklono. Takva podrška biće u stanju da razume važnost profesionalne pomoći u ovoj situaciji i ohrabriće osobu da otpočne sa radom na sebi koji je u njenom najboljem interesu.
Pred Vama se nalazi Bekov Inventar Anksioznosti (BAI), jedan od najpoznatijih instrumenata za procenu nivoa anksioznosti današnjice. Ukoliko Vas interesuje koliko je intenzivna Vaša anksioznost, pristupite rešavanju testa.
Zaokružite onaj broj koji označava koliko ste navedene simptome i osećanja imali tokom prošle nedelje. Pri tome koristite ovu šemu:
0 – uopšte nije bilo prisutno
1 – malo izraženo ili retko
2 – mnogo izraženo ili često
3 – veoma mnogo izraženo, bilo je skoro nepodnošljivo
1. Utrnulost (neosetljivost na dodir) ili trnjenje
0
1
2
3
2. Osećanje vreline
0
1
2
3
3. Nesigurnost u nogama
0
1
2
3
4. Nemogućnost da se opustite
0
1
2
3
5. Strah da će se dogoditi najgore
0
1
2
3
6. Vrtoglavica ili zamagljen vid
0
1
2
3
7. Lupanje ili ubrzan rad srca
0
1
2
3
8. Nestabilnost
0
1
2
3
9. Užasnutost
0
1
2
3
10. Nervoza
0
1
2
3
11. Osećanje da ćete se ugušiti
0
1
2
3
12. Drhtanje ruku
0
1
2
3
13. Osećanje da se tresete
0
1
2
3
14. Strah od gubitka kontrole
0
1
2
3
15. Teškoće u disanju
0
1
2
3
16. Strah od umiranja
0
1
2
3
17. Preplašenost
0
1
2
3
18. Loše varenje ili smetnje sa stomakom
0
1
2
3
19. Nesvestica
0
1
2
3
20. Crvenilo lica
0
1
2
3
21. Znojenje (koje nije izazvano vrućinom)
0
1
2
3
Saberite zaokružene odgovore i Vaš skor pronađite u sledećoj klasifikaciji:
0-21 – niska anksioznost
22-35 – srednja anksioznost
36 i više – zabrinjavajući nivo anksioznosti
Naše telo nikada nije milosrdno prema nama u trenucima kada mu nije povolji. Šta god da mu fali, ono nam šalje jasne i neprijatne signale, kako bi ga zadovoljili. Stomak nam krči kada je telo gladno, bešika je napeta kada je prisutna potreba za mokrenjem, usta su suva i grlo skupljeno kada je žedno, koža je naježena i stresamo se kada mu je hladno, imamo grčeve i zavijanja u stomaku kada ono želi da se isprazni… Dakle, ono je biće koje komunicira, onako kako ume. A ume ovako neprijatno ili čak bolno, jer ga drugačije ne bi čuli. Da su njegovi signali samo malo manje ubedljivi i uporni, malo blaži i podnošljiviji, mogli bismo mnogo duže da ga lišavamo njegovih potreba. A ove potrebe ne trpe odlaganje, one su uslov opstanka samog tog tela. Zato i signali moraju biti jasni, jaki i netrpežni.
Ovako izloženo, možemo zaključiti da su ovi, iako neprijatni simptomi, u službi očuvanja našeg tela. Oni rade za njega. Oni su signal da je telo na nekom nivou nezadovoljeno i da mu preti kolaps. Dakle, njihova uloga je saveznička, a ne protivnička.
Pored ovih, nama već dobro poznatih simptoma tela, koje smo imali prilike da upoznamo tokom razvoja, telo je u stanju da fabrikuje i mnoge druge koji su predmet našeg čuđenja – vrtoglavice, mučnine, podrhtavanje svih mišića, mišićnu napetost, nesvestice, jako lupanje srca, osećaj gušenja, zamagljen vid, nemiran san, insomniju, itd. Kada ih stavimo ovako na gomilu, oni predstavljaju simboličke reprezente anksioznosti i napada panike. Zbog nemogućnosti da ih rastumačimo i objasnimo funkciju njihovog nastanka, mi ih radije zovemo poremećajima i pokušavamo da se sa njima borimo. Shvatamo ih kao nemile goste, kao atake na naš život, kao surove neprijatelje koje treba iskoreniti.
Istina je da nas je naša ljudska priroda bolje pripremila da razumemo one prve signale, tj. fiziološke potrebe. I lakši je to posao svakako. Posebno, jer su takve potrebe univerzalne – prisutne kod svih ljudi, manifestuju se na isti način i traže istovetan model zadovoljenja. Nema te osobe koja oseća da joj je koža vruća i preznojena, koja će se zbog toga dodatno obući. Ovo je neprijatno stanje koje nosi nedvosmislenu poruku – raskomoti se!
A šta nam je činiti kada nam srce lupa kao da ćemo dobiti srčani udar? Šta uraditi kada se ceo treseš iščekujući neki nemili događaj? Nema ustaljenog šablona, nema recepta, simptomi su razni i jedino po čemu su slični je po tome što su otporni na našu interpretaciju. Ne znamo šta znače, pa ih doživljavamo neprijateljski.
Da li ste nekada čuli da se osoba stalno žali jer joj krči stomak, da joj to predstavlja svakodnevni problem ili da doživljava suvoću usta kao najvećeg neprijatelja i ima bojazan da je po sredi neki poremećaj? Ne! Ovi simptomi su neprijatni, ali ih interpretiramo kao deo naše svakodnevnice. Svaki dan vršimo nuždu, svaki dan moramo jesti, svaki dan moramo spavati…. Ali ne očajavamo zbog toga, ne brinemo, već smo sviknuti da je to neminovnost. I to samo zato što smo spokojni u pogledu toga kako da ove senzacije otklonimo.
Šta bi se desilo kada bi i ovu drugu kategoriju simptoma, koje zovemo anksioznost i panični napadi, počeli da gledamo kao na deo prirodnog procesa? Oni su tu, bolni su, užasavajući i česti, možda takođe sa nekim razlogom. Možda i u ovom slučaju naše telo samo želi da povrati poljuljani balans. Kao što se i u pređašnjem slučaju radi o uspostavljanju narušene ravnoteže. Da li ste makar na trenutak pomislili da je i ovo neka vrsta razmene poruka, dobronamerni signal tela da nešto sa njim nije u redu?
Funkcija ovih signala nije da nas unište, da nas kinje i da su otvoreno bezrazložno destruktivni. I ovo je vid komunikacije. Pošto je jasno da u prvom slučaju treba da se zadovolje fiziološke potrebe, pitate se sada šta bi trebalo zadovoljiti kada se jave anksiozni simptomi? Koje su potrebe iza ovog procesa?
U pitanju su psihološke potrebe, koje takođe kroz proizvodnju različitih averzivnih senzacija, teže da budu zadovoljene.
A koje su to psihološke potrebe? Odgovor je – razne. Upravo zato ovaj proces nije lak. Ovde nema jednosmerne veze tipa ako mi je naduven stomak to je znak da sam prejeden/a. Ovde moramo biti ozbiljniji posmatrači narušene psihološke ravnoteže. I shvatiti da smo na tom putu usamljeni. Iza mog simptoma gušenja ne krije se ista psihološka potreba kao iza tvog simptoma gušenja.
Jedina sličnost sa fiziološkim potrebama je da i psihološke potrebe mogu biti nezadovoljene u oba smera – bilo zato što je nečega previše ili zato što je nečega premalo. Dakle, uvek treba gledati u oba smera. To kod fizioloških potreba izgleda ovako – ili sam presit ili sam gladan, ili mi je puna bešika ili otežano mokrim, ili mi se vrši nužda ili sam u opstipaciji, ili mi je pretoplo ili se smrzavam, itd. Jer neravnoteža, odnosno disbalanas, uvek implicira nedostatak nečega ili višak nečega. Shodno tome, ravnoteža iziskuje meru, umerenost. Tako je i kod ovih psiholoških potreba koje traže svoje zadovoljenje kroz produkciju anksioznih simptoma – ili se anksioznost javlja zato što smo previše osetljivi i ranjivi, ili zato što smo emocionalno distancirani i ne praznimo adekvatno emocije već ih “gutamo”; ili se javlja zato što smo skloni perfekcionizmu i ne trpimo narušavanje našeg reda ili zato što sve radimo stihijski, neplanirano, haotično i bez organizacije; ili se javlja zato što imamo jaku potrebu za kontrolom ili zbog potpunog odsustva kontrole; ili se javlja zato što imamo prečvrste granice u odnosima sa ljudima pa smo suviše distancirani ili zato što su te granice suviše labave, popustljive, pa dozvoljavamo da drugi gaze po nama; ili se javlja zato što smo predirektni u komunikaciji, nemamo dlake na jeziku, pa se naknadno osećamo socijalno nepoželjnim ili zato što zbog tih istih socijalnih očekivanja stalno svima odćutimo, itd.
Verzije su brojne, ali je poenta shvatiti nalet anksioznosti kao siguran i dobronameran znak da je naša psihološka ravnoteža iz nekog razloga narušena. Na nama je dakle da tragamo za viškovima i manjkovima, tj. da gledamo čega je previše ili čega je premalo u našem psihološkom svetu.
Dodatna prepreka na tom putu koja nam onemogućava da jasnije uđemo u trag je ta što anksiozni simptomi nisu direktna posledica neke nezadovoljene psihološke potrebe. Kod zadovoljenja fizioloških potreba signali su prisutni neposredno i odmah sugerišu šta nije u redu. Upravo zato što su te potrebe neodložne i od suštinskog značaja za naš opstanak. Psihološke potrebe međutim, mogu odolevati dosta dugo. One ne zahtevaju urgenciju, pa neće odmah pozvati simptome u pomoć. Neko se može godinama ustručavati da kaže direktno šta misli, jer to nije od vitalnog značaja. To otežava život, ali ga ne ugrožava. Sa ovako nezadovoljenom potrebom može se živeti. Koliko, i kada će se signali javiti, zavisi od našeg sklopa ličnosti i od jačine naših odbrambenih mehanizama. Što su ovi mehanizmi jači to će psihološke potrebe moći na duže staze da ostanu nezadovoljene. Zato neka vas ne čudi što vas je neka strategija življenja koja je trajala godinama, tek posle toliko vremena odvela u anksioznost.
Pitate se i zašto su ove manifestacije anksioznosti toliko jake, čak razarajuće? Očito su značajno intenzivnije od simptoma koji nam ukazuju na nezadovoljene organske potrebe. Ponovo je logika slična – ne treba nam tako jak signal upozorenja da treba da zadovoljimo neku egzistencijalnu potrebu – da jedemo, da spavamo, itd., jer tome jednostavno moramo da izađemo u susret kako bismo živeli. Svako ko je nekada igorisao ove potrebe duže vreme zna kako se ovi signali vremenom pojačavaju do tačke neizdrživosti i koliko su posledice kobne. Zamislite samo život bez sna u trajanju od dva dana ili život bez vode tri dana! Dakle, i ove potrebe tražiće nemilosrdno zadovoljenje ako ih zanemarimo. A šta je sa psihološkim potrebama? One od starta šalju prejake i naročito potresne signale, jer ih drugačije ne bi ni registrovali. Mogli bismo pola života provesti bez rešavanja važnih psiholoških pitanja jer ona neće voditi u smrt. Ona će narušavati kvalitet života, ali ne i život sam. Upravo zato je potrebno da signali budu očitiji, ali to ne znači da su oni neprijateljski po svojoj prirodi.
U skladu sa tim, prvi korak u otklanjanju aksioznosti treba da bude pozitivan i prijateljski stav prema njenim manifestacijama, koje su signalne lampice upozorenja da na nečemu treba da radimo. Razmislite koje su vas to strategije u zadovoljavanju psiholoških potreba (manjkave ili preterane) dovele do paljenja ovih lampica i pokušajte da ih korigujete. Sigurna sam da ćete ih prepoznati.
Srećno u traganju 🙂