U ovoj emisiji istaknuto je kako su fizički atributi u današnje doba postali dominantni i bacili u zasenak čovekovu unutrašnjost. Kako je došlo do toga, kakve sve to ima posledice, kao i kako se boriti protiv ovako površnog modela, samo su neka od dotaknutih pitanja…
Gosti emisije:
Leonora Pavlica, psihoterapeut
Nemanja Mihajlović, stomatolog
Dušan Ličina, frizer
Zoran Dašić Daša, muzičar
Ivana Đurić, dizajner
Vesna Jugović, modni kreator
Svakoj osobi potrebna je izvesna doza potvrde da je sposobna, uspešna, vredna, a nema te osobe koja u svemu što radi oseća apsolutnu sigurnost. Sujeta se upravo javlja kao zaštitna funkcija ega, jer ga brani od spoljašnje kritike i pokušava da održi njegovu veličinu. Zato smo svi manje ili više sujetni i to u zavisnosti od količine oblasti u kojima nemamo dovoljno poverenja u sopstvene potencijale. One stvari koje su nam važne pokušavamo pošto-poto da odbranimo i da ih ne dovedemo u pitanje, a upravo one su plodno tle za razvoj sujete.
Sujeta predstavlja neosvešćenu strategiju pojedinca da održi i pothrani vlastitu vrednost uprkos spoljašnjem pritisku. Da bi sačuvale poželjnu sliku o sebi, sujetne osobe imaju dva mehanizma za filtriranje informacija. Informacije koje ih prikazuju u poželjnom svetlu se opažaju i daje im se na značaju, a informacije koje ih osporavaju se negiraju i guraju pod tepih. Ove osobe su u osnovi veoma rigidne jer žele da po svaku cenu sačuvaju sliku o sebi, te nijednu kritiku ne shvataju konstruktivno, već isključivo kao znak neprihvatanja i odbacivanja. Težnja da se dopadnu drugima i istovremeni strah od odbacivanja posledica su duboko ukorenjene nesigurnosti.Iako je fenomen sujete prilično kompleksan u literaturi se često i nepravilno izjednačava sa egocentičnošću, narcizmom, manjkom samopoštovanja, ponosom, itd.
Sujeta je socijalni fenomen koji ne može postojati u društvenom vakumu.Ona je potraga za potvrdom od strane drugih kako bi se kompenzovao osećaj lične neadekvatnosti. Društvo nas, sa druge strane, snabdeva kulturološkim očekivanjima vezanim za određeni pol, pa tako svi dobijamo ideju šta su važna područja u kojima je poželjno da se ostvarimo kao žene, odnosno kao muškarci. Zato će i sama sujeta imati različito stanište zavisno od pola o kome je reč. Stepen sujetnosti kod muškaraca i žena je isti, ali je mesto ispoljavanja uglavnom različito. Kako se i polni stereotipi vremenom menjaju, pa se recimo danas od žena očekuje da budu uspešne i u poslu, tako i sujeta vremenom može menjati svoju oblast delovanja. Čini mi se da sa sve većim izjednačavanjem polova sujeta prestaje da bude izbirljiva kao ranije, pa je možete videti u sličnim oblastima kod oba pola.
Sujeta se ispoljava kroz nadmenost i samouverenost, kroz prepotentno potenciranje vlastite vrednosti koje drugima može ostaviti utisak superiornosti. Međutim, reč je o jakoj fasadi koja je izgrađena upravo zato što je ego krh, ranjiv i fragilan.Sujetna osoba je preokupirana prihvatanjem od strane drugih i gladna priznanja, jer je to jedini način da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću, nezadovoljstvom i osećajem neutoljive praznine. Iako se čini da je ceo manevar organizovan oko veličanja ega, treba shvatiti da je srž sujetnog ponašanja u sprečavanju povrede ega.
Sujeta se vezuje za one oblasti našeg života koje vrednujemo kao važne, a istovremeno opažamo da smo u njima nedovoljno kompetentni, te se osećamo nesigurno i ovu nesigurnost maskiramo postavljanjem garda i precenjivanjem sebe. Ako negiramo da ovo činimo, sujeta će zasigurno biti naš krst koji će nas voditi u razne životne neprilike koje ste opisali. Ali, ukoliko je tretiramo kao saveznika, ona nam može biti koristan vodič u preispitivanju oblasti u kojima smo “tanki”. Ako mapiramo ona mesta gde se javlja sumnja u vlastite kvalitete, imaćemo dobru polaznu osnovu da radimo na njima. A kako rastu naše kompetencije, jačaće sigurnost i samopouzdanje, a opadaće nivo sujete.
Kada nas okolina hvali, ovu “hranu za ego” doživljavamo isključivo kao nešto pozitivno i ne dovodimo je u pitanje. Međutim, kritika je ono mesto koje nas, ma koliko se trudili da je negiramo, suočava sa osećajem nelagode. U tim momentima možemo najbolje da uhvatimo kako nas nagriza zub sujete. Kako bi ublažili ovo stanje, važno je da shvatimo da je kritika upućena samo jednom malom delu naše ličnosti, nekoj našoj osobini, ponašanju ili postupku, a ne ličnosti u celini, te stoga ona ne treba da nas ugrozi na nivou identiteta. Drugi važan mehanizam u suočavanju sa sujetom je svest o tome da ne možemo biti savršeni u svemu, te da nije mudro stalno se sameravati sa drugim ljudima. Za naš sveukupni razvoj, mnogo je adekvatnije porediti se sa samim sobom i uviđati koliko smo danas u nečemu bolji u odnosu na juče.
Na prvu loptu deluje da bi društvo bez sujete bilo bajkovito, svi bi bili zadovoljni sobom, samopouzdani i realistični u pogledu procene sopstvenih sposobnosti. Međutim, ako niko ne bi reagovao na tuđu kritiku, ako ne bi preispitivao korektnost svojih postupaka i ako bi svi ljudi slepo radili sve prema vlastitom nahođenju, takvo društvo bi u najmanju ruku bilo bezobzirno. Izgubila bi se samorefleksija i motivacija da se korigujemo.
*Intervju za Večernje novosti
Opraštanje se ne preduzima sa ciljem da olakšamo drugoj osobi, niti da umanjimo vrednost njenog lošeg postupka, niti da popravimo naš odnos sa tom osobom. Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja depresije, anksioznosti i besa. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa našom aktivnom brigom o sebi.
Evolucione teorije kažu da nas je priroda kao vrstu snabdela sa oba – sposobnošću da opraštamo i sposobnošću za osvetom i borbom. Međutim, stiče se utisak da kada smo ugroženi daleko češće reagujemo napadom, nego prihvatanjem. Napad, odnosno osveta, proističe iz naše bazične potrebe za opstankom, dok se opraštanje vezuje za našu bazičnu potrebu za socijalizacijom. Moguće je da je potreba za opstankom intenzivnija i primarnija od potrebe da se potvrdimo kao socijalna bića, pa otud ova disproporcija. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, svako od nas ima urođen kapacitet za praštanje. Psiholozi odlaze dalje i pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i saradljivosti ujedno i skloniji praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.
Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa koje je proizvela osoba koja nam je učinila nešto nažao. To nikako ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba saosećati sa osobom koja nas je povredila. Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira prihvatanje. Međutim, treba imati na umu da postoje slučajevi kada je praštanje kontaproduktivno. Jedan takav izuzetak je na primer seksualno zlostavljanje, jer se žrtva često može osetiti osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi (“ja sam loša osoba jer to osećam prema počiniocu”, “ja sam kriv/a jer ne mogu da oprostim”), pametnije je dozvoliti osobi da se oseća ljuto, besno i povređeno. Kada prihvati da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.
Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa”, ili smo oprostili ili nismo. Naprotiv, ona je proces koji ima svoje nivoe. Na skali opraštanja od nula do 10, možda nikada nećemo moći da dođemo do potpunog opraštanja, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomeramo sa 6 na 7 i tako redom. U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne žrtvi da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati počiniocu, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega žrtva prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.
Kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je pravljenje gradacije o tome šta je teže, a šta lakše oprostiti isto krajnje subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi povredu od strane bliže osobe doživeti kao veću izdaju. Osim razlika po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.
I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli preko nečijeg nedela. Međutim, ako smo pravilno shvatili definiciju opraštanja, onda znamo da se ne radi o minimiziranju značaja počinjenog. Proces je dosta komplikovaniji od toga. Štaviše, slobodno mogu reći da je ostati ljut i ogorčen prilično lakše. Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.
Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promenimo nepromenljivo. Hostilni ljudi su slepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Deo njihovog repertoara je i osvetoljubivo ponašanje, jer misle da će osvetom promeniti tok događaja. Ovo ne vidim kao promenu, već kao regresiju, kao nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot toga, opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.
Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.
*Intervju za Večernje novosti
Puno je polemike oko toga koji je psihoterapijski pravac delotvorniji – psihoanaliza, geštalt, transakciona analiza, REBT… Brojna istraživanja rađena su sa idejom provere za koje vrste psiholoških problema (dijagnoza) je koji pravac merodavniji. Rezultati postoje i favorizuju određene pravce, ali je opšti trend da se i u ovoj sferi ostane „politički korektan“. Tako se svi terapeuti bez izuzetka povode za onim „sve najbolje o suparniku“. Niko više ne ističe prednosti svoga pristupa jer nije korektno, štaviše nadmeno je i arogantno. A prećutni dogovor da se ova polemika reši je u tome da se akcenat pomeri sa pravca na psihoterapijski odnos.
Psihoterapijski odnos je neutralan teren na kome prestaje sva kompeticija. Odjednom, svi terapijski pravci su podjednako dobri za sve vrste problema i sve klijente, a ono što izdvaja dobru od loše terapije jeste odnos terapeuta i klijenta. Ovo je načelno u redu i zaista, moramo poštovati rad kolega jer time iskazujemo poštovanje prema struci u celini. Međutim, ono što vidim kao problematično, jeste da se sa naglašavanjem terapijskog odnosa sve završava. Svi samo koriste gotove floskule kako taj odnos treba da bude odnos poverenja, topao, iskren i autentičan.
Kako će klijent znati da li je odnos takav ili je neko veliki profesionalac u svom poslu i zna da „odglumi“ takav odnos?
Kako će sam terapeut proceniti da li je odnos autentičan, da li klijent ima dovoljno poverenja, da li je iskren?
Na osnovu čega se jedan takav odnos razlikuje od svih drugih odnosa u koje stupamo?
Na koji način je takav odnos delotvoran, šta on to pruža, šta menja u klijentovom svetu?
Da li biti dobar terapeut nužno znači imati umeće da sa svakim klijentom izgradiš ovakav odnos ili je prirodnija postavka da će se u nekim slučajevima ovakav odnos formirati, a u nekima ne?
Koliko ta izgradnja zavisi od samog terapeuta, a koliko i od klijenta i njihove međusobne interakcije?
I konačno, i možda najvažnije, kada kažemo da psihoterapijski odnos treba da bude autentičan, iskren, topao odnos, odnos poverenja, kako ga svi opisuju, ne deluje li to pomalo pretenciozno?
Čini se kao da je to jedan savršen odnos, jedan zlatni standard svim odnosima, odnos kakav niko od nas nema van terapijske sobe. Pominju se još epiteti odnos razumevanja, prihvatanja, neosuđivanja.
Kolika je verovatnoća da se ovakav idealan odnos izgradi tokom terapijskih susreta i treba li uopšte tome da težimo? Da li je to ono što je ovde lekovito?
I sama sam kao terapeut, pozivajući se na ODNOS, upala u ovu zamku papagajskog deklamovanja njegovih svojstava „razumevanje, toplina, autentičnost, prihvatanje, poverenje…“ I nisam se previše udubljivala u to da iznedrim neku ličnu, intimnu, iskustvenu definiciju pojma „terapijski odnos“. Jednostavno sam prihvatila koncept i slepo ga propagirala. Tek sada, kada je jedan takav odnos iza mene, kadra sam da razumem šta on treba da sadrži i u čemu je njegova snaga.
U želji da moje kolege uđu u debatu sa samim sobom, da postave sebi ova pitanja i uvide koliko su ovih odnosa imali tokom karijere, ispričaću vam ovu priču. Takođe, mislim da će ova priča pomoći i mnogim klijentima da oforme precizniju ideju o tome kakav bi to odnos trebalo da bude, izvan onih pomenutih idealizovanih epiteta.
Zvala se Jovana. Zapravo, još uvek se zove, samo više nije moja klijentkinja. Bila je to skoro pune dve godine. Dolazila je veoma redovno, najredovnije od svih mojih klijenata – po pljusku, vejavici, na 40 stepeni, tokom praznika… Ako je nešto bilo izvesno u mome planeru, to je da će se Jovana pojaviti svake nedelje. Došla je sa prilično hostilnim očekivanjima da promeni svoju mamu, jer je odnos bio neizdrživ. Nije joj padalo napamet da možda i ona treba da se menja. Njen život biće bolji ako se promeni mama. Kako sam ubrzo shvatala, njena mama je neko ko bi, da je ikada otišao u neku ustanovu za mentalno zdravlje, dobio dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Bila je dozlaboga konfliktna, kontrolišuća, usamljena i manipulativna, a opet nesigurna i nalik malom detetu.
U početku, fokusirala sam se na pritužbu i pokušavala da vrlo prilježno isprobam čitav arsenal relacionih tehnika ne bi li promenila dinamiku njihovog odnosa. Bilo je neznatnih pomaka. Sa ove distance, mogu konstatovati da je ovaj period mog „najintenzivnijeg“ rada sa Jovanom, bio zapravo puki tehnicizam. Nedelje su prolazile a Jovana je dolazila i svaki put pričala neku aktuelnu dramu. Sve se svodilo na more konkretizacija, na banalno prepričavanje šta je ko kome rekao, a kako je ovaj potom odgovorio. Saznala sam da Jovana nikada nije upoznala tatu, da je faktički pobegao od iscrpljujuće žene, i da ju je mama emotivno i higijenski zanemarivala tokom čitavog detinjstva. Emotivne ucene bile su sastavni deo njenog odrastanja. Živele su u kući sa mamine dve sestre, koje su nažalost bile mamine replike. Tri vrlo hladne, proračunate ženske figure „bavile“ su se odgajanjem devojčice.
Jovana je tako izrasla u jednu veoma proaktivnu, snalažljivu i uspešnu ženu, ali nepoverljivu i praktično otuđenu od sveta. Jedina strategija preživljavanja u ovako surovim okolnostima bila je da budeš stalno u pokretu, večito van kuće, što ju je opredelilo da postane turistički vodič. Očekivao bi čovek da pored tri mračne, pesimistične persone, koje te isisavaju i tu su da te povuku na dno (ne bi li im postao sličan) i ona postane jedna negativna i džangrizava žena. Ali, ona se nije identifikovala sa ovom skupinom Minera, kako ih je zvala, ona je bila njihov kontrast – Motivator, ona koja bodri druge ljude, koja je nasmejana za troje.
Nakon ovog uvoda većina mojih kolega bi verovatno empatisala sa Jovanom. I ja sam, da se razumemo, ali empatija, razumevanje i prihvatanje nisu dovoljni. Oni su bili preslabi da Jovani obezbede promenu. Štaviše, to što je promena izostajala, počelo je kod mene da rasplamsava profesionalnu sujetu. Osećala sam ljutnju, nestrpljenje, čak i dosadu, koje su bile samo spoljna manifestacija moje nemoći. Bila sam umorna od njenog materijala u kome iznova i iznova prepričava do u detalja novi konflikt sa mamom. Svaka seansa počela je da liči na svež dokaz moje nesposobnosti da joj pomognem. Izgledalo mi je kao da je gluva za moje reči, kao da se bilo koja intervencija odbija od nju kao o zid. Moj gnev je rastao i bio je sasvim nepravedno uperen na nju – „ona ne želi da se menja, ona je distancirana od mene i nema poverenja, kao uostalom što ga nema ni u jednom drugom odnosu…“ U toj fazi nisam preispitivala svoje veštine, držala sam se nadmeno kao da ih baš sve na svetu posedujem. Nisam uviđala da su klijenti tu da nam pomognu da uvidimo gde smo tanki, da nas nauče veštini koja nedostaje. Nisam shvatala da su naši klijenti naše prilike za učenje, za naš rast i razvoj, baš kao što smo i mi za njih. Ili bar to do tada nisam doživela na ovako neposredan način.
Svaka seansa nastavila je da liči na prethodnu. Njen monolog i moje skoro nezainteresovano slušanje. Čudila sam se zašto se iznova vraća ovde. Šta to ona od mene dobija pa dolazi po još? Činilo mi se da ne dobija ništa. Moja početna frustriranost poprimila je u kasnijim fazama oblik letargičnosti. Svakih 5-6 seansi dešavala se smena u meni – red ljutnje i beznadežnosti, red nezainteresovanosti i čuđenja. Vremenom, Jovana se sa mame prebacila na druge odnose, ako ih tako uopšte možemo nazvati. Iako u poznim tridesetim, nije imala nikada ozbiljniju vezu, zbog prirode posla menjala je često poslodavce, imala je par drugarica za „uz kafu“. I to kafu tokom koje je ona slušala, jer zaboga – ona je motivator, a ne ta koja kao njena mama opterećuje druge ljude.
Postepeno sam počela da razumem da je rasla na zabrani da opterećuje, da je pored majke i tetki smela da bude samo nevidljiva, a i da je probala drugačije ove egocentične figure je ne bi primetile. Opterećivati je loše i sa tim stavom nesvesno se kretala i na drugim socijalnim trasama. Bila je uvo da bi je prihvatili i njeni odnosi nisu imali nikakav reciprocitet. Ako opterećuješ bićeš kao mama, a onda ćete svi napustiti! Zato moraš raditi sasvim suprotno od toga. Biti nasmejan i kad ti nije do toga, samostalan i pomagački nastrojen, osoba kakvu svi vole u okruženju.
Slagalica se polako slagala. Postajalo mi je jasno zašto mi se uporno vraća, zašto joj je kontakt sa mnom važan, možda najvažniji do sada. Ono što sam ja uzimala kao svoju najveću nesposobnost, ona je prepoznala kao najveći kvalitet. Ja sam joj jedina pružala dozvolu da opterećuje, ja sam paradoksalno, ne radeći ništa, bila jedina tu za nju. Moja očekivanja dolazila su na svoje mesto. Ponekad je nešto najbolje što možeš da uradiš prosto to da budeš tu, da ne zahtevaš, da ne očekuješ, da ne nudiš, da pratiš. Ovo je odnos u kome je Jovana postajala osobom. Ovo je odnos u kome sam ja postajala kompletnija osoba. Ona me je naučila da slušam bolje, da vidim dalje. Ona je trenirala moju sujetu i moje strpljenje koje mi je puno puta u životu zafalilo. Hvala joj na tome. Neizmerno!
Jednoga dana morala je da prekine terapiju. Dobila je posao turističkog vodiča na prekookeanskom brodu. Tog dana pričale smo o našem odnosu. Rekla sam joj da me je ljutila, da mi je bila dosadna, da je nisam shvatala. Rekla mi je da zna. Ali da je osetila da je ovo odnos u kome sme da rizikuje, u kome sme da proba, u kome se usudila da pomera granice. I da nije pogrešila. Kao da je bila bolji terapeut od mene u ovom procesu. Išla je korak ispred mene i radila za dvoje. Sada znam da je terapijski odnos zbilja lekovit, ali ne zbog svoje savršenosti, već upravo zbog potencijala koji se otvori kada obe osobe izađu iz svojih zona komfora.
Ona je prva osoba koju sam snažno zagrlila na rastanku i pokazala joj bez ustručavanja svoje suze!
U sećanje na veliku životnu lekciju…
Naše doba je doba procvata novih, do sada neprepoznatih profesija. Mnoge od njih svoje pokriće nalaze u institucionalizovanom sistemu školovanja, pa je tako moguće i diplomom dokazati da si ekspert u nekoj oblasti. Takva je situacija recimo sa programiranjem, za koga su danas u opciji brojne škole, akademije, privatni kursevi ili učenje onlajn. Međutim, moguće je biti programer i „bez pokrića“, tačnije bez formalne diplome, ali su znanje i stručnost u toj oblasti ono što ne možeš isfolirati. Kada dođeš na konkurs za posao, ili kada ti neko naruči neki projekat, ili ćeš pokazati svoje umeće ili nećeš, nema prevare.
Sa druge strane, tu su i danas popularna zanimanja kao što je motivaciono govorništvo, gde ti nije potrebna diploma, već „životno iskustvo“, a tvoje veštine i sposobnosti ne mogu nikako biti objektivno procenjene. Ostavljene su na procenu svakom konkretnom korisniku i njegovom senzibilitetu. Za neke, ova profesija „radi posao“, za druge je čista tričarija.
U ovom tekstu osvrnuću se na poređenje psihoterapije i motivacionog govorništva, upravo zato što se čini da im je polje delatnosti u mnogo čemu preklopljeno i da svoje usluge pružaju sličnoj ciljnoj populaciji.
Široka oblast u kojoj obe profesije manevrišu može se definisati kao briga o mentalnom zdravlju i psihološkom rastu i razvoju ličnosti.
Pokušaću da u kratkim tezama poentiram razliku između psihoterapeuta i motivacionih govornika.
Mogla bih ovako analizirati do u nedogled, ali ovde ću se zaustaviti. Ne moram da iznosim zaključak u prilog neke od opcija, jer mislim da je ionako dovoljno transparentno.
Samo ću vas za kraj pitati:
Da li će vam pre pomoći neko sa širokim, utemeljenim iskustvom ili opšti recept od koga je bolje čitavoj sali?
Da li će vam više prijati da neko razume da nešto ne možete i da zajedno otkrivate puteve kojima ćete nešto postići ili da vas neko nasilno i bez takta ugurava u situaciju „vi to možete, vi to morate!“?
Koji odnos je za vas autentičniji – onaj u kome ste saslušani ili onaj u kome ste samo pasivni prijemnik, osoba bez identiteta, broj?
Psiholozi tvrde da je odnos majka-dete prototip svih kasnijih odnosa koje će dete u životu imati. Majka je za dete prvi objekat ljubavi, sigurnosti i osnova za izgradnju bazičnog poverenja u ljude.
Još specifičniji je odnos majka-ćerka, jer je majka ovde osnov za buduću polnu identifikaciju. Majka je za ćerku prenosilac svih kulturoloških očekivanja vezanih za njen pol, te u zavisnosti od toga kako majka obavlja svoju ulogu žene i ćerka formira sopstveni skup vrednosti. Na taj način, majka u velikoj meri utiče na izgradnju identiteta deteta.
Majka je takođe veoma zaslužna za stil emocionalnog reagovanja koji će ćerka usvojiti, jer svojim modelom sugeriše šta je društveno prihvatljivo ispoljavanje emocija. Otud devojčice često imaju problem sa ispoljavanjem ljutnje, dok je ispoljavanje tuge za ovaj pol sasvim opravdano.
Što se same mame tiče, rođenje ćerke je za nju veliki izazov, jer se od nje očekuje da je oblikuje kako valja. Zato je ovo ujedno i veliki pritisak za majku. Međutim, svaka majka, ukoliko želi zdravo i sretno dete, mora da ima na umu da je njegova psihofizička dobrobit u tesnoj sprezi sa psihofizičkom dobrobiti same majke. Zato je od presudnog značaja da rođenjem deteta majka ne prestane da vodi računa o sebi. Majke, a pogotovo majke devojčica, se obično toliko usmere na razvoj deteta i na eventualno “ispravljanje grešaka”, da zapuste sebe, neshvatajući da time i ćerkama šalju pogrešnu poruku. Ćerke bi trebalo da obogate naš život, a ne da ga zarobe.
Odnos majka-dete se stalno menja tokom njihovog života, ali se mogu izdvojiti dve ključne i univerzalne faze. U prvoj fazi, dete je gotovo potpuno stopljeno sa majkom i ona je njeno jedino polje identifikacije. U tom razdoblju majka se doživljava kao apsolut, kao neko čiji se stavovi i vrednosti slepo slede i ne dovode u pitanje. U drugoj fazi, koja se javlja na starijem uzrastu, u život lagano ulaze drugi uzori, čime se ćerka udaljava od majčinog prototipa i zadobija individualnost.Iako majke manje ili više teško doživljavaju ovo udaljavanje, moraju znati da je ono upravo znak da su obavile dobar posao. Ne treba da žalimo što je devojčica krenula svojim putem, naprotiv, ova vest treba da nas raduje.
Ideja da se devojčice oko treće godine okreću očevima, a dečaci majkama datira iz Frojdove teorije seksualnosti, u kojoj je kroz priču o Edipovom i Elektrinom kompleksu objašnjen ovaj “prelaz”. Onaj ko je pobornik psihoanalitičkih učenja braniće takav koncept. Iz sopstvenog iskustva, jer imam ćerkicu od 4 godine, mogu da zaključim da se ovakav obrt ne mora nužno desiti. Važno je shvatiti da odnos majka-ćerka nije statična kategorija, već dinamički proces, što uostalom važi i za bilo koji drugi odnos ljubavi. Moramo se neprestano investirati u odnos sa decom, gajiti i razvijati odnos poverenja, bliskosti i iskrenosti. Svakako da postoje “izazovne” faze, koje nemaju strogo ograničeni period javljanja, već zavise od svakog konkretnog deteta, a i mame. Zadatak nas roditelja, kao starijih i iskusnijih, je da nađemo načina da ovakve faze uspešno prevladamo.
U literaturi se navodi da postoje dve glavne dimenzije za razmatranje odnosa roditelj-dete, čijom kombinacijom dobijamo 4 vaspitna stila. Te dimenzije su topao-hladan roditelj i blag-strog roditelj, a vaspitni stilovi koji iz njih proizilaze su blag i topao roditelj, blag i hladan roditelj, topao i strog roditelj i hladan i strog roditelj. Na obimnim istraživanjima širom sveta zaključeno je da je najzdraviji vaspitni stil topao i strog roditelj, jer njime dete dobija jasnu poruku da je voljeno uz jasno postavljene granice i uvid da je roditelj autoritet.
Ne možemo reći da se vaspitni stil generacijiski nasleđuje, jer čim pričamo o nasleđivanju impliciramo da je nešto deo naše genetike, a time i da je nepromenljivo. Na sreću, vaspitni stil se može menjati i korigovati, a inicijalno verovatno nastaje učenjem po modelu, odnosno posmatranjem toga šta su naše majke radile kada smo bili mali. Treba uzeti u obzir i to da se trendovi vaspitanja dece progresivno menjaju i da na njihov izgled značajno utiče i naše socijalno okruženje (komšinice, prijateljice, koleginice) čije predloge uvažavamo ili diskreditujemo.
Drugarica je neko pred kim obično nemamo tajni, kome sve pričamo, čak i najintimnije stvari. Majka bi trebalo da je nešto drugo. Svakako da bi sa majkom trebali da negujemo odnos poverenja i iskrenosti, ali neke granice moraju da postoje. Psiholozi smatraju da osnov zdravog majka-dete odnosa treba da počiva na stvaranju sigurne, bliske, tople veze, ali da je sledeći razvojni zadatak majke da detetu obezbedi mogućnost za separaciju i individuaciju. To znači da majka treba da podrži dete u njegovom nastojanju da se razvija kao samostalna, nezavisna individua. Biti sa detetom drugarica, u smislu deljenja svih sadržaja, čini se da nije najbolja opcija za detetov razvoj. Dete mora naučiti da postavlja granice i pravi diskriminacije između odnosa. Nijedan odnos ne treba da pretenduje na sveobuhvatnost. Biti nekome sve, u smislu simbioze, je nezdravo. Dvostruki odnosi pokazuju svoje očigledne manjkavosti i na drugim poljima (npr. biti u vezi sa svojim šefom), pa tako i ovde. Majka je majka, a pokušajem da bude drugarica sigurno da gubi neke majčinske “privilegije”.
Čak i kada se majka ponaša kako ste opisali, nema garancije da će zadobiti ćerkinu naklonost. U većini slučajeva verovatno hoće. Međutim, roditelji su nam primarni uzori za identifikaciju, ali ne i jedini. Sekundarni uzori (nastavnici, vršnjaci, medijske ličnosti), takođe vrše svoju ulogu u procesu socijalizacije pojedinca. Na nekim stupnjevima razvoja (npr. u pubertetu) ovo su čak jači uzori. Ako takvi uzori, iz bilo kog razloga, usmeravaju dete na put koji je u velikom raskoraku sa očekivanjima roditelja, roditelji mogu i pored silnog truda izgubiti detetovu naklonost. Zato je veoma važno negovati otvorenu komunikaciju sa detetom i biti u toku sa onim što mu se dešava (naravno ne u smislu kontrolisanja deteta).
Mi nismo samonikli i prirodno je da kopiramo svoje primarne figure. Ako je ćerka u majci našla pozitivnog uzora i ukoliko joj se dopada odnos koji je sa majkom izgradila, ne vidim nikakvu prepreku čak ni u apsolutnom kopiranju (premda ipak verujem da ono na taj apsolutan način i nije moguće, jer je svako jedinstvena individua i niko nije nečija potpuna replika). Sa druge strane, ukoliko je majka bila nepovoljan uzor, rezonovati po principu “samo da ne budem kao ona” je takođe u redu.
Sklona sam da verujem da u području međuljudskih odnosa generalno ne postoje recepti, pa tako ni u ovom slučaju. Ako napravimo paralelu sa partnerskim odnosima, jasno se vidi da sličnost dve jedinke ne garantuje nužno i njihovo slaganje, kao i obrnuto. Isto je i sa majka-ćerka odnosom. Postoje slučajevi u kojima se ćerka svesrdno trudi da postane majčina verodostojna replika, ali je uprkos tome majka ta koja je uvek nezadovoljna i smatra da njena ćerka može i bolje od toga. Takođe, svedoci smo situacija gde je ćerka sušta suprotnost majci, ali je majka ponosna na ćerku, upravo jer je izbegla zamku da ponovi njenu “neslavnu” sudbinu.
Mislim da je malko komplikovanije od toga. Tačnije, ćerka će zadobijanjem roditeljske uloge biti spremnija da razume ponašanje svoje majke ako deli slične vrednosti vaspitanja ili slične obrasce emocionalnog reagovanja kao njena majka. Na primer, ako je njena majka bila veoma brinuća figura koja je zbog toga vršila stalan nadzor nad detetom, vrlo verovatno su majka i ćerka na nekom stupnju razvoja njihovog odnosa nailazile na neslaganja. Sada, kada je ćerka i sama postala majka, ukoliko i ona preterano brine za sigurnost svog deteta, nalaženjem opravdanja za sopstveno reagovanje ujedno će opravdati i prethodno reagovanje svoje majke. To može biti osnov za bolje razumevanje i skladniji odnos majke i ćerke. Međutim, ukoliko se majka i ćerka veoma razlikuju po načinu shvatanja i obavljanja roditeljske uloge, sasvim je moguće da će se u budućnosti javiti nova nerazumevanja.
*Intervju za Večernje novosti
Gostovanje u emisiji 150 minuta
Gostovanje u emisiji U ritmu Pazove
Gostovanje na Tv Pinku
Gosti: Nebojša Jovanović i Leonora Pavlica, psihoterapeuti
https://www.youtube.com/watch?v=F98jAVT4TT0&t=1s
Asertivnost predstavlja veštinu zrele, civilizovane komunikacije koja se svodi na poštovanje obe ličnosti u interakciji. Nalazi se na sredini dva ekstrema – pasivne (submisivne) komunikacije, gde osoba ćuti i trpi nametanje tuđih pravila i agresivne komunikacije – gde je osoba napadna, intruzivna, dominantna, nameće svoj stav i time nepoštuje sagovornika. Asertivna komunikacija bi bila balansirana komunikacija tokom koje istovremeno vodimo računa i o svojim, a i o tuđim potrebama.
Asertivna komunikacija se grubo može podeliti u dve velike grupe veština, a to su: razvijanje asertivnih rečenica (koje pomažu da izrazimo osećanja, da zatražimo nešto ili da odbijemo nešto) i razvijanje asertivnog neverbalnog ponašanja (zauzimanje otvorenog telesnog stava, gledanje u sagovornika, ostvarivanje optimalne jačine glasa, itd.)
Pojam asertivne komunikacije ušao je u upotrebu u drugoj polovini 20. veka, a postao veoma popularan sa Smitovom knjigom iz 1975. “Kada kažem Ne, osećam se krivim” i od tada privlači veliku pažnju stručnjaka. Asertivna komunikacija je u današnje vreme postala najtraženija veština, koja je posebno favorizovana u poslovnom kontekstu, jer se smatra da onaj ko je poseduje lakše ostvaruje zacrtane planove.
Ovaj trend razvoja asertivne komunikacije je veoma popularan i kod nas. Ljudi su uglavnom čuli za ovaj pojam, nisu baš sigurni o čemu se radi, ali je shvataju kao vrstu “lepog” komuniciranja. Na tržištu su prisutne brojne edukacije i seminari na ovu temu, a u okviru raznih većih korporacija ona čak predstavlja nezaobilazni seminar za zaposlene. Ljudi su dosta otvoreniji prema ovom pojmu, jer ga shvataju kao pospešivanje neke svoje veštine od koje će kasnije imati benefit i koja ih neetiketira, dok je već pojam emocionalne inteligencije problematičniji, jer misle da je u pitanju nešto rođenjem dato, a ne takođe veština koja se razvija. Često se u komunikaciji sa ljudima zapazi asertivni stil, međutim teško je razlučiti da li je on rezultat rada na tome ili nešto što su ljudi kao način izražavanja (direktan, jasan, otvoren) poneli iz kuće.
U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji posebna vrsta obuke za unapređenje socijalnih veština, a zove se Asertivni trening. Može se obavljati pojedinačno ili grupno, iako se ističu prednosti grupe zbog mogućnosti provežbavanja datih veština. Veštine se savlađuju postupno i uvek kroz praktičnu proveru. Učesnici se prvo ohrabruju da shvate kako imaju svoja prava, bodre se da otvoreno iskazuju svoje stavove i svoje emocije i uče tome kako da ih formulišu uz poštovanje i uvažavanje sagovornika.
Moguće je i sasvim samostalno razvijati asertivnu komunikaciju i to prateći jednu opštu formulu koja u sebe uključuje izražavanje svojih osećanja, svojih potreba i želja. Ona glasi: kada ti uradiš to (pa se konkretno i precizno navede šta), ja se osećam (pa tačno kako, imenovati emociju), pa zato što (navesti razlog zašto se tako osećamo), a više bi voleo/la da uradiš to (pa tačno šta).
Npr. Kada mi kažeš kako 100 godina nisam bacila đubre, osećam se uvređeno, zato što se prema meni ophodiš kao prema malom detetu, a više bih volela da mi kažeš ako ti nije teško baci đubre.
Osoba treba u svakoj konkretnoj situaciji da se povodi za ovim modelom i da prati fidbek, tj. reakcije sagovornika, kao i da procenjuje da li je bilo efekta. Ukoliko su efekti pozitivni znači da je na dobrom tragu, a ako sagovornik nije pokazao razumevanje, to je znak da na formulaciji treba još raditi, u pravcu veće jasnoće, sažetosti i direktnosti.
Najveći deo čovekovog ponašanja svodi se na komuniciranje, bilo verbalno ili neverbalno, tako da asertivna komunikacija kao veština adekvatnog komuniciranja utiče na sve sfere našeg života. Putem nje lakše izražavamo svoja osećanja i stavove, lakše rešavamo konflikte, čime smanjujemo nivo tenzije i stresa, imamo bolju samokontrolu, poštujemo sebe, imamo veće poverenje u sebe, imamo bolje MLJO na poslu, sa prijateljima i u porodici, lakše ostvarujemo svoje ciljeve… Znači da generalno utiče na psihofizičko zdravlje, harmonične odnose i produktivnost.
Sam pojam asertivnost potiče od engleske reči assertive, što znači uporan, samouveren, samosvestan, samopouzdan, što sugeriše da će ova veština značajno popraviti naše samopouzdanje. Razvijanjem asertivne komunikacije osoba se osposobljava da na jasan, direktan i iskren način izrazi svoje misli i osećanja, da se ne boji da ih iskaže i da vlada sobom, odnosno da ima samokontrolu u situaciji, što je osnova za samopouzdanje. Ona ne odustaje od svojih ideja, svesna je toga da ima pravo na svoju individualnost i slobodu izbora, pa time dokazuje da poštuje i uvažava sebe. Ova osoba ne ugrožava druge ljude, daje njima za pravo da imaju svoje gledište, pa se ne oseća krivom niti inferiornom kada izražava svoj stav. Jedno od glavnih načela asertivne komunikacije je “Ja mogu da napravim grešku, ali ja nisam greška”, pa osoba u svakoj situaciji uspeva da zadrži osećaj lične vrednosti. Suprotno tome, osobe koje imaju nisko samopouzdanje su obično visoko samokritične osobe koje sebi uvek nalaze manu.
Te da ljudi koji su na početku razvoja ove veštine kreću nekritički da je koriste u svim situacijama, često su veoma direktivni u izražavanju svojih stavova, napadno i usiljeno traže da se zadovolje njihove potrebe, vrlo oštro odbijaju i bez takta govore “Ne”, i još kada sve to nije ispraćeno adekvatnom neverbalnom komunikacijom (grub i preglasan ton) veoma lako mogu da skliznu u agresivnu komunikaciju. Dodatne zamerke su da je neki nazivaju čak manipulativnim ponašanjem – uvijanjem u oblandu, kako bi se ostvarili sopstveni ciljevi.