Author: Leonora Pavlica

Da li je dečje “igranje vatrom” uvek tako naivno?!

Ozbiljnost problema

Podaci NFIRS-a (National Fire Incident Reporting System) pokazuju da se podmetanje požara smatra glavnim uzrokom svih požara uopšte i drugim po redu uzrokom smrti tokom požara (približno 550 000 požara 1994. godine u Americi bilo je prourokovano namernim podmetanjem požara, a 565 smrti zbog požara i 3440 povreda tokom požara pripisuje se podmetanju požara kao uzroku iste godine).

Podaci FBI-a iz 1995. godine pokazuju da maloletnici čine većinu uhapšenih za podmetanje požara. Čak 52% onih uhapšenih za podmetanje požara čine lica mlađa od 18 godina. Pored toga učestalost maloletničkog podmetanja požara je u stalnom porastu. 1990. godine procenat maloletničkih podmetanja požara bio je stabilan i iznosio je oko 40% od ukupne populacije koja podmeće požare. 1993. godine taj procenat se popeo na 49%; a 1994. godine većina onih koji su uhapšeni za podmetanje požara bila je mlađa od 15 godina, a čak 7% njih je bilo mlađe od 10 godina.

Statistika FBI-a iz 1994. godine pokazuje da je najrizičnija kategorija maloletnika za podmetanje požara ona čiji je uzrast 13 do 14 godina; drugi po redu su oni uzrasta 10 do 12 godina.

Imajući u vidu mesta na kojima se požari podmeću, FBI daje podatke da se 26% ovih incidenata odigrava u stanovima ili školama, 37% u napuštenim zgradama ili kućama, i 37% na otvorenim mestima, parkovima.

Autori navode da sve požare podmetnute od strane maloletnika treba shvatiti ozbiljno. Veličina požara i stepen štete nisu dobri indikatori rizika. Veoma često, maloletnici koji podmeću požare počinju sa malim, beznačajnim paljenjem, a zaim sa sticanjem samopuzdanja i iskustva nastavljaju sa veoma krupnim i ozbiljnim požarima (U.S. Fire Administration).

Podmetanje požara: Definicije

2610-2

Definicija FBI-a: „Podmetanje požara je bilo koje samovoljno ili maliciozno paljenje ili pokušaj paljenja, sa ili bez namere da se prikrije učešće u datoj radnji, i to nezavisno od toga da li je objekat požara stan počinioca, javna zgrada, motorno vozilo ili avion, lično ili tuđe vlasništvo“.

Zakonska definicija: „Podmetanje požara podrazumeva paljenje bilo koje imovine, uključujući i sopstvenu; postoje 4 stepena u podmetanju požara: paljenje stanova, paljenje zgrada, paljenje tuđeg vlasništva, i pokušaj paljenja zgrada ili stanova.

Rečnička definicija: „Podmetanje požara je zločin u kom se maliciozno pale zgrade ili tuđa imovina, kao i paljenje sopstvene imovine u neke nelegalne svrhe (npr. da bi se dobilo osiguranje zbog štete).

Psihološka definicija: „Igranje vatrom“ podrazumeva prolaznu eksperimentaciju ili upotrebu vatre koja se opisuje kao slučajna i sa niskim nivoom recidivizma, dok se „podmetanje požara“ posmatra kao intencionalna radnja paljenja ili kao nesreća prouzrokovana vatrom koja iza sebe ima određeni motiv za izazivanje vatre, težnju da se pale određeni objekti, i podrazumeva visok rizik od recidivizma (Kolko, 1999).

Karakteristike maloletnika koji podmeću požare

Kliničke studije koje su ispitivale maloletnike koji podmeću požare pokazuju da većina ovih maloletnika manifestuje čitav set problema u ponašanju, kao i agresivnih tendencija.

Na uzorku hospitalizovanih maloletnika koji podmeću požare doktor Dejvid Kolko sa Univerziteta u Pitcburgu zapazio je veći stepen delikventnosti, agresivnosti i hiperaktivnosti u poređenju sa kontrolnom grupom hospitalizovane dece koja nemaju istoriju podmetanja požara. Takođe, mnoga deca iz uzorka onih koji podmeću požare imaju slabije razvijene socijalne veštine i pokazuju probleme u učenju.

Brojne studije daju značajne dokaze o povezanosti porodičnih problema i sklonosti ka podmetanju požara (Cole et al., 1983, 1986; Kolko & Kazdin, 1985, 1986, 1990, 1991). Ove studije opisuju roditelje prestupnika kao osobe značajno sniženog afekta, depresivne, nedostupne i hladne, sa nedostatkom roditeljski veština i propustom u nadgledanju dece. Ročester studija (Cole et al., 1983, 1986) daje argumente u prilog postojanja korelacije između zlostavljanja i hroničnog zanemarivanja ove dece sa jedne strane, i njihove sklonosti ka podmetanju požara sa druge strane. Ova studija takođe pokazuje da je stepen recidivizma (ponovnog podmetanja požara) veći ukoliko se radi o zlostavljanoj i zanemarivanoj deci.

Nekoliko studija daju podatke da su deca koja podmeću požare zapravo deca koja su pod stresom (Bumpass et al., 1983; Cole et al, 1983, 1986; Fineman, 1980, Health et al., 1983; Jacobson, 1985). Podmetanje požara je po mišljenju ovih autora, odgovor na velike životne promene kao što su razvod, separacija, ili smrt člana porodice.

Studije koje su poredile decu koja podmeću požare i one koji to ne rade, i to upotrebom dijagnostičkih intervjua i skala procene, daju podatke da je ovakvo ponašanje često povezano sa različitim formama disfunkcije unutar pojedinca, kao što su visok nivo agresije, impulsivnost, bes, hostilnost, nedostatak empatije (Heath, Hardesty, Goldfine, Walker, 1985; Kelso, Stewart, 1986). Takođe, nalazi drugih studija ukazuju na visoku povezanost ovog i drugih vidova poremećaja u ponašanju, kao što su laganje, krađe, bekstva (Kolko, Kazdin, 1991).

Na finskom uzorku od 45 pojedinaca koji su podmetnuli požar (muškog pola, uzrasta 15 do 21) nađene su sledeće psihijatrijske disfunkcije: kod 65% postojao je poremećaj ponašanja sa agresivnim dispozicijama, a kod 45% zavisnost od alkohola (Repo, Virkkunen, 1997).

Istraživanja zasnovana na upotrebi projektivnih tehnika uz sve prethodno navedeno, kao odlike osoba koje podmeću požare navode i veće probleme vezane za seksualno ubuđenje, bes usmeren prema majci ili ocu, seksualne konflikte, viši stepen gneva, prisustvo fantazija osvete, slabo socijalno suđenje, teškoće u verbalizovanju besa, itd. (Sakheim, Osborn, 1986; Skheim, Vidgor, Gordon, Helprin, 1985).

Klasifikacija pojedinaca koji podmeću požare

little_arsonist_jerk_by_victorreissobreira-d6854xj

NCAVC studija (Sapp, Huff, Gary, Icove, Robert, 1994) je klasifikovala pojedince koji podmeću požare u 6 podtipova: vandalistički, uzbuđujući, osvetnički, skriveni zločinci, profitirajući i ekstremistički, Podtipovi se razlikuju po tome šta je meta, odnosno objekat koji će biti zapaljen, i po motivaciji koja je u pozadini radnje.

  1. Vandalistički podtip zlonamerno postavlja požar sa namerom da nanese štetu, tj. motiv mu je destrukcija imovine; najčešće mete su mu škola, napuštena imovina i vegetacija (pali lišće, travu). Ovaj tip prestupnika počinje da postavlja požare već u detinjstvu, oko 8. godine. Postavlja požar sam, neplanirano i impulsivno.
  2. Uzbuđujući tip motivisan je traganjem za uzbuđenjem, pažnjom i seksualnom gratifikacijom. Njegove mete variraju od malih požara preko okupiranja i paljenja stanova usred noći. Prve požare podmetnu oko 11-te godine, a počine u proseku 12 ovakvih prestupa pre nego što budu otkriveni. U trenutku postavljanja požara osećaju strah i uzbuđenje; obično se kroz par dana vraćaju na mesto prestupa.
  3. Osvetnički tip motivisan je realnom, pogrešnom ili imaginativnom osvetom. Meta za osvetu je druga osoba, institucija ili grupa. Najčešće je meta određena institucija. U proseku imaju 15 godina kada prvi put podmetnu požar. Obično pale uz pomoć šibice i ništa ne pomeraju sa originalne scene požara. Ne žele da ovim činom privuku pažnju.
  4. Skriveni zločinci postavljaju požare kako bi prikrili ranije kriminalne aktivnosti, npr. provalu, i uništili dokaze (Douglas et al., 1992). Prve požare mogu da podmetnu na jako ranom uzrastu od 5 godina. Obično postavljaju požare u poznatim okruženjima – sopstvenoj imovini, na poslu,.. I po otkrivanju ne žele da priznaju zločin i neretko minimizuju sopstvenu odgovornost za datu radnju.
  5. Oni koji podmeću požar zarad profita smatraju se čak profesionalcima u podmetanju požara, budući da u najvećoj meri planiraju ovu akciju. Oni očekuju finansijski dobitak obavljanjem radnje. Za razliku od prethodnih, kada su uhvaćeni u zločinu oni prihvataju odgovornost za počinjeno delo i čak su u stanju da osete krivicu zbog obavljene akcije (Horbert, 1994).
  6. Pripadnici ekstremističkog podtipa najčešće podmeću požare zbog nekog višeg ideološkog cilja. Po osnovnim karakteristikama slični su osvetničkom subtipu.

Centar za istraživanje maloletničkog podmetanja požara obavio je u periodu od 2000-te do 2003. godine obuhvatno istraživanje na uzorku od 300 maloletnika (uzrasta od 7 do 17 godina) koji su podmetnuli požar. Ovim istraživanjem diferencirano je 6 tipova prestupnika, od kojih su za ove potrebe najznačajnija dva:

  1. znatiželjni/slučajni (poznati u medijima kao oni koji se „igraju šibicama“; nemaju nameru da prouzrokuju štetu ili destrukciju; oni jednostavno iskoriste priliku da se igraju sa vatrom u odsustvu roditeljskog nadzora; obično su to veoma mirna deca, uzrasta oko 8 godina i obično pale stvari u grupi svojih vršnjaka radi zabave. Uočljivo je odsustvo planiranja unapred i izostanak anticipacije moguće opasnosti. Obično postavljaju požare u kući ili u njenoj blizini, posebno na skrivenim mestima, npr. u plakarima, ispod kreveta, itd. Oni nisu rizična grupa za nastavljanje ovakvih prestupa i uče na svojim greškama.
  2. delinkventni (uglavnom postupaju suprotno pravilima i očekivanjima okoline, kako kod kuće, tako i u školi; dopuštaju sebi privilegije odraslih, kao što su pušenje i konzumacija alkohola u ranoj adolescenciji; oni ne poštuju odrasle, imaju nizak nivo moralnog prosuđivanja, ne uče lako iz posledica svojih radnji i krive druge za svoje ponašanje. 43% ispitanika iz ove grupe ima poremećaj u ponašanju, a čak 71% ima ADHD. Prosečan uzrast na kome počinju da postavljaju požare je 10 godina. Pre podmetanja požara već su pokazivali probleme u ponašanju – tuče, krađe, kršenje normi i pravila. U 32% slučajeva podmeću požar sami, u 48% slučajeva zajedno sa drugim pojedincem, a u 19% slučajeva mešovito. (Pored ova dva tipa navode se i oni sa poremećajem mišljenja, tragaoci za uzbuđenjem, osvetnici, oni sa poremećajem adaptacije/preživljavanja).

 

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Kako na vreme razotkriti ulazak deteta u svet droge

Definisanje osnovnih pojmova

Definicija zavisnosti: stanje u kome organizam funkcioniše normalno samo u prisustvu supstance; kada se supstanca ukloni nastaje fizička uznemirenost.

Definicija tolerancije: stanje u kome organizam više ne raeguje na supstancu; potrebna je veća doza supstance ili jača supstanca da bi se postigao isti efekat.

Kriterijumi za zavisnost od supstance po ICD-10 klasifikaciji

Da bi se utvrdila zavisnost, tri ili više ovih kriterijuma moraju biti prisutni u poslednjih godinu dana:
1. jaka želja ili osećaj neodoljive žudnje da se uzme supstanca;
2. teškoće u kontrolisanju zavisničkog ponašanja, u smislu početka, završetka ili učestalosti uzimanja;
3. stanje fiziološke patnje kad je smanjena ili prekinuta upotreba supstance, što se vidi iz karakterističnog apstinencijalnog sindroma; ili upotreba supstance da bi se izbegao ili olakšao apstinencijalni sindrom;
4. prisustvo tolerancije; povećanje doze da bi se dobio efekat kakav je bio pre sa manjom dozom
5. progresivno zanemarivanje svih drugih zadovoljstava ili interesovanja zbog upotrebe supstance, potrebno je više vremena za nabavku ili uzimanje supstance ili je produženo vreme oporavka od iste;
6. istrajavanje na upotrebi supstance uprkos vidljivim znacima štetnih posledica, kao što su oštećenje jetre kod alkoholičara; depresija ili smetnje u kognitivnom funkcionisanju takođe su posledice upotrebe supstance.
* treći i četvrti kriterijum su biološki, ostala 4 kriterijuma obuhvataju elemente kognicije i teže ih je meriti

Psihološki pristup u izučavanju maloletničke narkomanije

1. Osnovni nivo diferencijacije

Zloupotreba psihoaktivnih supstanci se prema psihološkom pristupu označava kao poremećaj u ponašanju, tačnije kao onaj deo kontinuuma poremećaja ponašanja koji obuhvata relativno blage poremećaje, tzv. predelinkventna ponašanja.

Postoje osobe koje pri prvoj upotrebi supstance ne dožive senzaciju koju su očekivali, a koju su im opisivali prijatelji, ili koje čak dožive averzivne efekte. Da bi se razvila zavisnost, neophodan je korak više, odnosno da osoba to učini ponovo. Repetitivnost radnje je onaj kriterijum koji može da odredi dalju sudbinu pojedinca. U tom smislu se maloletnička narkomanija može posmatrati u svetlu dva modaliteta, i to kao:
1) kratkotrajno, vremenski ograničeno, tj. prolazno eksperimentisanje sa supstancom, i
2) kontinuirano, progresivno konzumiranje supstance koje vodi razvoju poremećaja u ponašanju, tačnije poremećaju zavisnosti

Izuzev repetitivnosti kao kriterijuma za razgraničenje ova dva modaliteta, u literaturi se navode i dodatni kriterijumi diferencijacije:

  • hronicitet datog ponašanja
  • ozbiljnost pogoršanja
  • rezultat/efekti datog ponašanja

Ukoliko osoba ponavljano uzima drogu, ukoliko konzumiranje supstance traje duži vremenski period, ukoliko je takvo ponašanje dovelo do značajnih pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja (u školi, kući, sa prijateljima) i ukoliko takvim ponašanjem osoba povređuje druge ili narušava njihovu imovinu, može se smatrati da postoji poremećaj zavisnosti. Ukoliko ovi kriterijumi nisu zadovoljeni reč je o prolaznom eksperimentisanju sa supstancom.

2. Drugi nivo diferencijacije

U literaturi se mogu naći različiti psihološki pristupi koji pokušavaju da ustanove psihološki sadržaj koji je u osnovi strukture ličnosti koja je zavisnik od supstanci.

1) Psihoanaliza izdvaja sledeće karakteristike ličnosti kao presudne u razvoju zavisnosti: slabost ega, privrženost narcisoidnom i pasivnom stanju, oralna zavisnost, princip zadovoljstva, netolerantnost na bol.
Fenichel smatra da takve osobe ne tolerišu nikakvu napetost, ne mogu da podnose bol, razočarenje i patnju, i ne mogu da čekaju. Pokazuju nesposobnost za dublje i trajnije vezivanje sa drugim osobama, i nalaze zadovoljstvo samo u pasivnoj ulozi primalaca.

2) Bihejviorizam kaže da se narkomanija uči, kao i druga ponašanja, u druženju sa narkomanima. Učenje se sprovodi operantnim uslovljavanjem, a potkrepljivači su:
– pozitivni: prihvatanje od grupe vršnjaka koji uzimaju drogu, muzika, jezik, isti otpor prema autoritetu;
– negativni: averzivni aspekti porodičnog života i životnih uslova, averzivna fizička stanja (oslobađanje od fizičke nelagodnosti apstinencijalnih simptoma).

Kraft je na osnovu razmatranja operantnih principa negativnih potkrepljenja ukazivao da je socijalna anksioznost glavni faktor udružen sa ponavljanim uzimanjem droge (onaj ko uzima drogu eliminiše anksioznost, tj. oseća se sigurnije u socijalnim situacijama i lakše se suprotstavlja).

3) Egzistencijalizam tumači da se droga uzima u cilju pronalaženja smisla života, kao pokušaj da se ispuni neprijatno osećanje egzistencijalne praznine – vakuuma. Traganje za drogom je nečujan čovekov vapaj za smislom.

Istraživanja povezanosti crta ličnosti i narkomanije

U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti je u periodu od 2003. do 2006. godine sprovedeno istraživanje na uzorku koga je činilo 600 pacijenata lečenih na klinici. Istraživanje je imalo za cilj analizu ličnosti zavisnika kroz psihološku eksploraciju ličnosti, kako bi se utvrdio tipičan profil ličnosti zavisnika.

Podaci istraživanja ukazuju da ličnost ispitivanih zavisnika najviše karakterišu sledeće dimenzije:

  • niska frustraciona tolerancija (64%)
  • agresivnost, otvoreno ispoljavanje agresije i pasivna agresivnost u vidu oponiranja, tvrdoglavosti, kriticizma (64%)
  • egocentričnost (44%)
  • ambivalentan odnos prema primarnoj porodici (40%)
  • depresivnost, pesimizam, osećanje bespomoćnosti (38%)
  • doživljaj inferiornosti (36%)
  • kriza identiteta (35%)
  • impulsivnost (32%)
  • sklonost simbiotskom vezivanju (32%)
  • inferiornost i nezrelost u heteroseksualnim relacijama (30%)
  • anksioznost (30%)
  • osećanje krivice (25%)
  • emocionalna nestabilnost (23%)
  • problem sa autoritetima (22%)
  • paranoidne interpretacije (19%)
  • visoke aspiracije (17%)
  • većina ima prosečne intelektualne sposobnosti (IQ=99)
  • pseudosocijalizovanost (rezultati govore o sposobnosti konkretnog rezonovanja i poznavanja pravila socijalnog funkcionisanja, ali se ta usvojena znanja praktično ne primenjuju; uočljiva je prividna ili delimična uklopljenost u socijalne interakcije).
  • često se navode sledeće porodične karakteristike: odsutan, hladan i distanciran otac, dominantna ili prezaštitnička majka, nedoslednost u vaspitnim stavovima roditelja ili krajnje permisivan model vaspitanja, sukobi, svađe, neprijateljstvo među roditeljima i nerealni visokopostavljeni zahtevi i očekivanja roditelja.

Najnovija istraživanja fokusirana su na iznalaženje onih osobina ličnosti u detinjstvu koje mogu biti dobar prediktor poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. Jedno takvo istraživanje je longitudinalno istraživanje Mofitove i saradnika koja nalazi vezu između nedostatka samokontrole u detinjstvu i poremećaja zloupotrebe supstanci u odraslom dobu. Ispitanici su u ovoj studiji praćeni od svoje treće do 32-e godine i to na različitim stadijumima (sa 3, 5, 7, 9, 11 i 32-e godine) i upotrebom različitih tehnika i mernih instrumenata (opservacije, roditeljski i nastavnički samoizveštaji, kognitivni i motorni zadaci, SES: socio-economic status, WISC-R, itd.)

Rezultati studije pokazuju da su ispitanici koji su imali slabu samokontrolu tokom detinjstva bili u značajno povečanom riziku od poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. U zaključku studije, Mofitova i saradnici navode da deca sa slabijom samokontrolom kasnije donose slabe i impulsivne odluke kao adolescenti (npr. da će početi da puše, neplanirano postaju roditelji, napuštaju školu). Autori su pronašli podršku za ideju da donošenje slabih odluka tokom adolescencije posreduje između efekata slabe samokontrole i buduće zloupotrebe supstanci. Verovatno je da se zloupotreba supstanci kod odraslih pojavljuje kao način da se psihološki izađe na kraj sa konfuzijama do kojih su dovele slabe i impulsivne odluke u adolescenciji.

Tipologije zavisnika

U literaturi se mogu naći različite tipologije zavisnika s obzirom na različite kriterijume koji su uzeti u obzir. Tako, jedna grupa autora pravi podelu zavisnika na 4 kategorije, i to na osnovu motiva; te grupe su sledeće:

1. oni koji drogu koriste situaciono ili iz „sasvim racionalnih“ razloga (npr. studenti koji uzimaju neko psihostimulativno sredstvo kako bi bio budan i koncentrisan); takvi pojedinci mogu, ali ne moraju da ispolje psihološku zavisnost
2. „uveseljivači“ – oni koji žele da dožive uzbuđenje na veštački način, drogu uzimaju u grupi posebno okupljenoj radi uživanja u drogama
3. „istraživači“ – oni koji veruju da drogom mogu proširiti svoju svest, te uz pomoć nje tragaju za novim načinima života
4. „kompulsivni konzumenti droge“ – njihove dnevne aktivnosti kreću se uglavnom u okvirima nabavke i uzimanja droge; svi iz ove grupe su psihički i fizički zavisni od droge i u značajnom procentu ispoljavaju abnormalne crte ličnosti

Druga grupa autora pravi podelu zavisnika uzimajući u obzir izbor supstance (izbor supstance direktno je povezan sa efektom droge koji zavisnik želi da izazove:

1. depresori – su droge koje izazivaju sedaciju, a osobe koje ih konzumiraju žele da se relaksiraju i smire
2. stimulansi – droge koje povećavaju doživljaj i aktivnost; ovim zavisnicima je potrebna stimulacija i povećanje doživljaja svemoći
3. halucinogeni – droge koje omogućavaju doživljaj fantazmatskog i nerealnog; zavisnici žele da se prepuste fantaziji i mašti

Razvoj zavisnosti: uzrast, početni motivi i specifičnosti

Kritičan uzrast u kome dolazi do prve konzumacije psihoaktivne supstance je po navodima većine istraživanja uzrast od 12 do 17 godina. Čak više od 65% adolescenata je prvi put konzumiralo drogu na ovom uzrastu. U kategoriji mlađih odraslih, odnosno na uzrastu od 18 do 25 godina, drogu po prvi put konzumira nešto više od 25 %; oko 8% osoba starijih od 25 godina prvi put konzumira drogu; a oko 3% dece je prvi put probalo drogu sa manje od 12 godina.

Početak konzumiranja droge se u više od 95% slučajeva vezuje za konzumaciju marihuane (kao najjeftinije i najdostupnije na tržištu; na sledećem mestu je po učestalosti korišćenja ekstazi (čija je upotreba u poslednjih par godina naglo porasla i vezuje se za pokret rejv i tehno muzike); na trećem mestu je kokain, a zatim i heroin.

Prva faza u razvoju zavisnosti je eksperimentalna faza, tokom koje je glavni motiv za upotrebu droga najčešće radoznalost. Pored radoznalosti, motiv za eksperimentisanje može da bude i težnja ka prolaznim zadovoljstvima, „traženje sreće“, potreba za lakšom komunikacijom, beg od realnosti i problema, konformiranje grupi, pritisak grupe, disfunkcionalna porodica, dosada.

Većina osoba prvi put dolazi u kontakt sa supstancom u okviru svoje vršnjačke grupe. Najveći broj adolescenata pre prvog uzimanja ne zna prave osobine droge, a u okviru društva droga se pozitivno reklamira kroz lažne priče, opuštenost i zabavu. Spremnost za eksperimentisanje daje adolescentu određeni „status“ u grupi. Uvlačenje adolescenta u svet droge ne započinje agresivnim nuđenjem droge, već mnogo suptilnije – prvi put je obično sve besplatno, droga je lako dostupna, a grupa vesela i privlačna.
Socijalne interakcije se ostvaruju na nivou grupe adolescenata istih sklonosti. Grupa adolescenata sklonih eksperimentisanju i zloupotrebi droga ima izvesne specifičnosti kada su u pitanju oblik ponašanja, način odevanja i odnos prema okolini.

Obično su grupe zavisnika neformalne, okupljaju se u školi ili u gradu, nemaju jasnu predstavu šta će raditi, vode neobavezne razgovore o besmislenosti obaveza, o dosadi u školi, slušaju istu muziku, podupiru se identičnim stavovima i imaju osećaj uzajamne bliskosti i razumevanja.

Faktori rizika i faktori zaštite u razvoju zavisnosti od supstanci

1) Faktori rizika:

1. sredinski

  • dostupnost droge
  • siromaštvo
  • društvene promene
  • kultura vršnjaka, trend
  • pogrešna interesovanja
  • kulturne norme stavovi
  • liberalni zakoni o drogama, duvanu i alkoholu

2. individualni

  • genetska predispozicija
  • žrtve nasilja u detinjstvu
  • loš uspeh u školi
  • depresija i suicidalno ponašanje
  • poremećaji ličnosti
  • razorena porodica i zavisnički problemi unutar porodice

2) Zaštitni faktori:

1. sredinski:

  • stabilna ekonomska situacija
  • situaciona kontrola
  • socijalna podrška
  • socijalna integracija
  • pozitivni životni događaji

2. individualni:

  • dobre koping veštine
  • samoefikasnost
  • optimizam
  • percepcija rizika
  • pozitivno ponašanje u zdravstvenom smislu
  • sposobnost opiranja društvenom pritisku

Neutralisanjem rizičnih faktora i povećanjem protektivnih faktora moguće je znatno smanjiti rizik nastanka zavisnosti.

Psihološki instrument za ispitivanje profila ličnosti zavisnika

Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger et al., 1993) je lični izveštaj sačinjen od 240 stavki na koje se odgovara zaokruživanjem tačnog ili netačnog odgovora, a koji je kreiran kako bi se odredile 4 osobine temperamenta:

  • izbegavanje povreda,
  • traganje za novim iskustvima,
  • zavisnost od nagrade, i
  • istrajnost.

Pored toga određuju se i 3 karakterne crte: samousmerenost, saradljivost i samotranscedentnost.

Poređenjem grupa, otkriveno je nekoliko značajnih veza između temperamenta i zavisnosti. Jedan od najdoslednijih zaključaka je da su osobine temperamenta „traganje za novim iskustvom“ (Cloninger et al, 1993) ili „traganje za senzacijama“ (Zuckerman, 1974) na znatno višem nivou kod korisnika droga nego kod onih koji ih ne koriste (Masse, Tremblay, 1997; Cloninger et al, 1981; Malatesta, Sutker, Treiber, 1981). Pojedinci sa visokim skorom na ovoj dimenziji su oni koje lako obuzme dosada i stoga često traže stimulaciju kako bi osetili zadovoljstvo i uzbuđenje. Većina autora se slaže da ove osobine predstavljaju najveći faktor rizika za zavisnost od droga uopšte i povećavaju verovatnoću početnog eksperimentisanja sa drogama (LeBon et al, 2004). Pored višeg nivoa traganja za novim iskustvom zavisnici se nalaze na nižem nivou zavisnosti od nagrade (oni sa niskim nivoom ove dimenzije su društveno odbačeni, izdvojeni pojedinci, koji su neosetljivi na odobravanje ili osudu sredine), u poređenju sa kontrolnom grupom. Ova konfiguracija temperamenta naziva se „asocijalnom“, budući da ovi pojedinci pokazuju impulsivno ponašanje sa malim obzirom ili empatijom prema drugima.

Kada se radi o karakternim crtama, zavisnike odlikuje takav profil u kome je samousmerenost na nižem nivou, a samotranscedentnost na višem nivou, u poređenju sa kontrolnom grupom. Takvi karakterni reziltati odražavaju veću verovatnoću za njihovu sklonost ka maštarenju, fantaziji, nezrelosti.

Prikaz pojedinih ajtema instrumenta JTCI (Junior TCI; ima 108 stavki):

– Umaram se i imam potrebu za odmorom više nego moji vršnjaci.
– Obično mi se druga deca dopadaju, čak i kad se veoma razlikuju od mene.
– Ponekad me sitnice iznerviraju.
– Često ne razumem zašto imam potrebu da postavljam ciljeve i da ih sledim.
– Čak i kad imam dosta novca, radije ga štedim nego da ga trošim na sebe.
– Kada probam nešto novo osećam se neugodno i nervozno.
– Zaista bih želeo da sam pametniji.
– Ne bi mi smetalo da sam sam sve vreme.
– Ne volim da rešavam probleme i slagalice.
– Obično ne završim poslove ako traju dugo.
– Dajem sve od sebe da poštujem pravila.
– Moji prijatelji ne znaju kako se osećam, jer čuvam svoja osećanja samo za sebe.
– Ponekad poželim da mogu da budem šef u kući.
– Mislim da su tužne priče i pesme glupe.
– Kad se osramotim dugo se osećam loše.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,

Sve što ste oduvek hteli da znate o halucinacijama

Halucinacije spadaju u poremećaje opažanja, zajedno sa agnozijama i iluzijama.

Dok agnozije podrazumevaju postojanje objekta opažanja, ali nemogućnost njegove adekvatne percepcije zbog psihosenzornog deficita, iluzije predstavljaju falsifikovana ili pogrešno interpretirana opažanja realnih objekata. Dakle, u oba slučaja draž postoji, ali se pogrešno opaža.

Kod halucinacija, mehanizam je vidno drugačiji. One predstavljaju opažanje bez objekta (hallucinari – buncati, varati se). Definišu ih kao „percepcija bez predmeta“ (Ball), „opažaj bez predmeta opažanja“ (Ey), i sl. Zajedničko je da spoljna draž ne postoji, a osoba ipak vidi ljude, čuje pretnje, opaža mirise. Odlikuju se jasnoćom, intenzitetom i nepokolebljivim sudom realnosti. Pokušaj da ljude koji imaju halucinacije razuverimo argumentacijom, ostaju bez uspeha.

Halucinacije se mogu javiti kao posledica različitih stanja – iscrpljenosti, gladovanja, pretrpljenog straha, organskih lezija na mozgu, hemijskih intoksikacija ili kao simptom duševnih bolesti.

Nastanak halucinacija

Pouzdanog objašnjenja nastanka halucinacija i danas nema. Davno, u doba Hipokrata, verovalo se da su halucinacije proizvod delovanja mašte. Danas se ovaj fenomen dovodi u vezu sa integrativnom sposobnošću mozga, budući da je kod oligofrenih osoba uočeno da njihov mozak nije u stanju da proizvede halucinacije. Mnogi autori navode da su one posledica promene funkcionisanja pojedinih kortikalnih senzornih centara, i da ako se ti centri unište nestaće i halucinacije. Halucinacije mogu nastati i mehanizmom projekcije, gde sumanutost može da deluje kao unutrašnja draž, koja se materijalizuje, odnosno eksternalizuje u halucinaciju.

Vrste halucinacija

Najpre je važno podvući razliku između pseudohalucinacija i pravih halucinacija.

Pseudohalucinacije su žive, reljefne slike sećanja i predstava, a nastaju kao rezultat burnih intrapsihičkih doživljavanja, ili u stanjima visoke febrilnosti. Pseudohalucinacije su češće projekcije želja, nego rezultat strahovanja. U ovoj grupi nalaze se halucinacije u toku uspavljivanja (hipnogogne) ili buđenja (hipnopompične), kao i vrlo slikovita maštanja dece ili nekih odraslih osoba.

Prave halucinacije su najčešće znak postojanja akutnog ili hroničnog psihotičnog oboljenja. Postoje halucinacije svih čula:

1) Optičke (vizuelne) halucinacije mogu biti veoma šarenolike po svom sadržaju. Najčešće se javljaju u stanjima poremećene svesti, visoke febrilnosti, kod organskih lezija CNS-a, akutnih i hroničnih psihoza. Mogu se klasifikovati kao proste (viđenje iskre, svetla, plamena, boje) ili složene. Takođe kao mikrohalucinacije (opažanje sitnih predmeta kao što su bube, miševi i sl.) ili makrohalucinacije (opažanje krupnih predmeta). U ovu grupu se dalje ubrajaju:

  • zoopsije – halucinacije raznih životinja
  • dizmorfopsije – viđenje deformisanih predmeta
  • metamorfopsije – viđenje predmeta koji se menjaju
  • poropsije – doživljaj veće udaljenosti u prostoru
  • oneirične halucinacije – halucinacije slične snu, mogu zahvatiti više čula, ali su najčešće vizuelne, pokretne, obojene, mogu biti zastrašujuće
  • autoskopske halucinacije – opažanje delova svog tela, ili čak unutrašnjih organa kako slobodno šetaju u prostoru
  • heatuoskopske halucinacije – opažanje sopstvenog tela izvan sebe slično kao da osoba posmatra svoju sliku u ogledalu
  • ekstrakampine halucinacije – osoba vidi van svog vidnog polja, npr. kroz zid, iza leđa.

2) Akustičke (slušne) halucinacije takođe mogu biti proste (akoazme) – kada se čuje samo osnovni ton, npr. šum, zujanje ili pucketanje, i složene (foneme) – koje su u formi glasova, reči, monologa i dijaloga. Po svom karakteru one mogu biti prijatne, neprijatne, savetodavne ili naredbodavne.
U ovu grupu spadaju sledeći fenomeni:

  • eho misli – utisak osobe da čuje sopstvene misli
  • fenomen krađe misli – utisak osobe da drugi mogu da čuju ili čitaju njegove misli, utisak da drugi izgovaraju sve što osoba u tom trenutku misli
  • imperativne (naredbodavne) halucinacije – naređuju osobi da nešto učini ili da nešto ne učini. Česte su kod suicidalnih i homicidalnih osoba.
  • antagonističke halucinacije – osoba jednim uvom čuje jednu, a drugim drugu naredbu, koje su ambivalentne po sadržaju.

3) Mirisne (olfaktivne) halucinacije – predstavljaju opažanje vrlo neprijatnih mirisa, a često su simptom temporalne epilepsije. Osoba najčešće potpuno morbidno interpretira svoj doživljaj povezujući ga sa nečijom namerom da ga otruje.

4) Halucinacije čula ukusa (gustativne) – predstavljaju subjektivan utisak osobe da je hrana promenila ukus. Takođe, osoba kao u prethodnom slučaju zaključuje da je iza toga pokušaj trovanja.

5) Halucinacije čula dodira (taktilne) – spadaju svi subjektivni utisci mravinjanja, svraba, dodira, grebanja, uboda, pečenja, vlaženja ili elektriziranja kože. Osoba se od ovih utisaka brani na različite načine – češanjem, rasecanjem kože, paljenjem…

6) Cenestetičke halucinacije – slične prethodnim, ali su osećaji lokalizovani na unutrašnjim organima (osećaj da je telo naduveno, teško, prazno, naelektrisano, ili da je neki konkretan organ pomeren, uništen, umanjen ili uvećan).

7) Vestibularne halucinacije – nastaju u domenu održavanja ravnoteže; osoba ima utisak da joj se telo njiše, propada, klizi, uzleće…

8) Halucinacije polnih odnosa (kohabitalne) – osoba ima utisak da je neko sa njom (najčešće noću tokom spavanja) polno opštio.

Ponašanje osoba s halucinacijama

Najčešće su za ove osobe sadržaji halucinacija intenzivniji i realniji od spoljašnjih sadržaja, te im zato tako revnosno i pristupaju. Mimika je vrlo karakteristična – osoba gleda, smeje se, razgovara, gestikulira ili se ljuti na svoje halucinacije. Ukoliko su one još neprijatnog sadržaja, osoba može biti u strahu, bežati, sakrivati se, stavljati tampone u uši, plakati. Takođe, zavisno od sadržaja halucinacija, osoba svojim ponašanjem kontroliše čitavu svoju okolinu – zatvara vrata, prozore, zavrće slavinu, proverava zidove, itd.

Tretman osoba koje doživljavaju halucinacije

Osoba koja doživljava halucinacije je obično uplašena, uznemirena, ima osećaj proganjanja, ugroženosti… Kod pojave halucinacija neophodno je obratiti se za stručnu pomoć jer će samo lečenje uzroka javljanja dovesti i do njihovog prestanka. Lekar opšte medicine će proceniti da li je u lečenje neophodno uključiti psihijatra, toksikologa, neurologa, pedijatra…

Categories: Nauka Shizofrenija

Tags: , , , , ,

Pedofilima smrtna kazna?

OSEĆAJ KRIVICE

~ Pedofilija ~

Muka mi je više od zvuka zveckanja kašika o metalne tanjire sa kojih pokušavaju da skinu poslednju mrlju tih bledo zelenih pomija. Sit sam! Pomija i svega ostalog ovde. Svetla baterijske lampe koju mi upru u oči da provere predveče da li sam u svojoj postelji, udaranja gvozdenih vrata o ivicu trošnog zida, jutarnje gimnastike, popodnevnog kartanja, brojeva. Posebno mi je muka od brojeva! Ja sam zatvorenik 213, iz ćelije C55, sa odeljenja B12 za seksualne delikte. Izgubio sam ime, adresu stanovanja i grad, umesto toga sada stoje 213, C55 i B12. Tako me raspoznaju. Već dve godine.

Delim C55 sa jednim likom koji je u više navrata zajedno sa svojom suprugom silovao njene dve ćerke iz prvog braka. Monstruozno! I ona je ovde, samo na ženskom odeljenju. Gade mi se, gadi mi se ćelija koju dodiruje ovaj skot, a koja je sada moje jedino mesto za život. Dobio je samo 4 godine za ovaj gnusni zločin, a ja isto toliko. Ovaj idiot je nasmejan po ceo dan, glumi nekog frajera ovde, izlazi za godinu dana. Nema nikakav problem sa onim što je uradio. Hvali se kako je prcao klinke i kako su vrištale pod njegovim telom, od zadovoljstva. Čist ludak, psihopata! Nažalost, svi sa B12 su ludaci istog kalibra. Jedan je silovao pa zatim ubio snajperom svoju rođenu ćerku; drugi je preko neta nagovarao maloletne dečake da dolaze kod njega, a zatim im pružao, kako kaže, vrhunski felacio; sledeći je matori perverznjak, deda koji je uživao gledajući svog unuka i unuku kako polno opšte, dok on drka iz prikrajka, na šta ih je prethodno ucenio životom njihovih roditelja. Ima tu još koječega – brutalnih ubistava prostitutki nakon polnog snošaja, prisilnog teranja komšijske dece na pružanje seksualnih usluga svih vrsta,… Muka mi je, povraća mi se, ne želim ni da znam da se sve ovo dešava, al’ ne mogu da pobegnem. To je takav profil ljudi koji uživa da prepričava ove lascivne scene i izdiže sebe kao glavnog protagonistu istih.

Verovatno se pitaš zašto mi se sve ovo gadi ako sam i ja jedan od njih. Verovatno ti deluje krajnje licemerno ovo moje gađenje. Ali nije, probaću da te razuverim. Ja sam Rouz čekao, ja sam Rouz voleo, ja Rouz i danas volim, kao da je moja rođena. Ja Rouz nikada ne bih povredio, nikada! Bila je dugo čekano dete. Moj brat i snaja prošli su brojne komplikacije i zdravstvene intervencije da bi je dobili. Svi smo se radovali kada je začeta i bili ludi od sreće tog jutra kada je rođena. Nažalost, ja sam još uvek studirao, a živeo sam pod njihovim krovom. Majk, Ani, beba Rouz i ja. Osetio sam da im smetam, da sam višak. Oni su mlada porodica koja tek treba da se razvija, imaju svoj tempo života, a ja im se razvlačim po gajbi do podneva, noću kobajagi učim. Smetam, jednostavno smetam. Sve više sam to shvatao. Morao sam da se pobrinem za lovu i skrpim nešto da se odselim. Nisu dužni da me trpe, iako su me konstantno uveravali da slobodno ostanem tu. Učtivi su i zahvalan sam im, ali bilo je vreme da produžim dalje.

Eh, sad! Šta bi čovek kao ja uopšte mogao da radi?! Još uvek sam student, ne znam nikakav zanat. Mogu da lepim plakate, da raznosim klopu, al’ sve je to sitna kinta. Premala za samostalni život. Češljajući tako oglase naleteo sam na zanimljivu ponudu, mada malo riskantnu. U pitanju je bila online prodaja pornografskih časopisa. I to ne bilo kojih. Dečja pornografija se naročito skupo cenila, tu je ležala mnogo veća lova. Trebalo je stalno menjati nalog i slati pakete sa drugih adresa kako ti ne bi ušli u trag. Za to sam bar majstor, visim na kompu po ceo dan i to je jedina veština u kojoj sam bez premca. Aliii, osim što je interesantno, prilično je i opasno ući u ovu igru. Mislio sam se tri dana i posle svih ispregledanih opcija zaključio da sam dovoljno snalažljiv, a da moj burazer zaslužuje konačno da mu se otkačim sa grbače. Zbog Rouz sam to ponajviše uradio, Rouz je zaslužila bolju budućnost! Šta će joj da odrasta pored besposlenog i besmislenog strica. Nisam joj baš neki model.

Počeo sam. Sadržaj je bio grozan, nepodnošljiv, ali sam se trudio da i ne otvaram stranice. Samo prosledim i gotovo. Kinta je bila začuđujuće dobra, skoro kao da radim programerski posao u nekoj prestižnoj firmi. Malo mi je i rastao ego; divio sam se koliko sam zapravo sposoban, po prvi put u životu. Po mom proračunu, za tri meseca imaću dovoljno ušteđevine da se odselim. No, ipak se malo oteglo jer sam troškario. Nisam imao naviku da štedim, jer nikada nisam imao šta da štedim. Sada mi je odjednom legla tolika lova i malo sam rasipao. Jebi ga! Sredinom petog meseca moja „karijera“ je završena jednim kucanjem na vrata. Otvorio sam i dobio brzinom svetlosti lisice oko ruku. Dole ispred zgrade spremno su čekala patrolna kola. Srećom pa je Rouz tada bila sa mamom u parku. Srećom pa nije videla kako joj grubo odvode strica, ne bih to podneo.

Stvar je tekla veoma brzo. Par razgovora u stanici, u kojima gotovo reč nisam rekao. Pokazali su mi sve linkove koji upućuju na vezu pornografskog materijala i mog računara. Začudio sam se kako su spretni. Oduvek sam smatrao da nisu naročito pametni. No to sad i nije važno. Išli su dalje sa svojim zaključivanjem. Ono ukazuje na to da ne samo da uživam u dečijoj pornografiji, već sam pedofil koji je verovatno godinama zlostavljao svoju rođaku Rouz. Tipično pedofilski sam se prišljamčio porodici, sa izgovorom da nemam novca za stan i sedeo tu ne bi li uživao u svojim nastranim sklonostima. Pedofili često igraju na ove sigurica varijante, uveravao me je pandur. Nađu nevino dete koje obrađuju lagano, koje im je stalno na dohvat ruke i koje mogu besomučno da zastrašuju i ucenjuju. Prođu godine dok dete ne zucne, a u većini slučajeva to se nikad ni ne desi. Ekspresno je usledilo mukotrpno suđenje.

Svedočili su svi. Majk, Ani, moji roditelji. I svi su me srećom podržali. Moja čast, bar po pitanju Rouz, ostala je neukaljana. Ipak, dokazi u prilog ilegalne prodaje pornografskog sadržaja su mi presudili. Tu počinje moj novi život u skučenim zidovima C55, na odeljenju najokorelijih seksualnih prestupnika. Nisam dobio mnogo, 4 godine, od čega su dve već iza mene. Ono što iznenađuje je da svi odjednom izlaze. Svi su na služenju kazne od 10 do 15 godina, a u poslednje vreme naveliko odlaze. Svi ti silovatelji, perverznjaci, ubice, odlaze kući, a ja, student sa ilegalnim poslom, ostajem. O čemu se bre tu radi?! Dugo mi nije bilo jasno, dok jednoga dana jedan od islednika u pratnji sudskog veštaka nije posetio moju ćeliju. Objasnili su mi da svako od zatvorenika ima pravo na novo veštačenje i preinačenje presude, jer su ove godine dodatno usavršeni kriterijumi za dijagnostiku pedofilije. Ispitali su me čitavom hrpom testova i postavljali brojna pitanja vezana za moja osećanja. Da li se osećam krivim za ono što sam uradio, da li sam anksiozan, da li se osećam loše zbog svega što sam učinio. Jebi ga, ispao sam glup, rekao sam istinu. Sve sam uradio da bi moja porodica živela lagodnije, nisam imao načina da zaradim više, ovo se činilo ok, nije baš neki izbor, ali ne osećam se krivim zbog toga. Nisam uradio ništa loše, nikome. Uredno su saslušali i otišli.

Danima sam čekao da neko dođe po mene i odvede me kao ostale. Niko nije dolazio. Bar ne po mene. Moj cimer, onaj nastrani idiot, ispao je pametniji. Rekao je tokom ispitivanja da ne može da spava od kada je to uradio, da ne može da jede, da je za njega život stao. Oseća se krivim i kaje svakim atomom svoje duše. Vrata C55 su se uz škripu otvorila. Naravno, došli su po njega. Da ga vode u mentalnu ustanovu kao i sve pametne skotove pre njega. Od ovog trenutka za njega ovde više nema mesta, on više nije seksualni prestupnik! Baš ove, ’94-te, kriterijumi su se promenili. Ako se osećaš loše ili ako si anksiozan oko toga šta si učinio ili ako kod tebe postoje neka pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja, onda nisi predmet krivičnog prava. Onda si pedofil, subjekat sa problemima u psihičkom funkcionisanju, koji zaslužuje adekvatan, i razume se, dosta kraći i humaniji tretman.

Ok, jasno mi je gde sam se zajebao. Nisam rekao da se osećam loše zbog toga što sam uradio, jer zapravo i nisam ništa uradio. Samo sam prodavao. Doduše neke nedozvoljene artikle. Jasno mi je da prisustvo krivice po novom pravilu deli pedofile od kriminalaca, ali mi nije jasna jedna druga stvar. Šta se sve ubraja u radnje koje čine pedofili? Valjda je potrebno da se neko opštenje sa detetom i desilo? Na koju foru su mene uopšte hteli da izvuku. Ja nisam ni osuđen za neki takav akt – niti sam dodirivao dete, niti imao snošaj, niti sam mu tražio oralni seks. Za šta sam mogao reći da sam kriv? Kopkalo me je ovo, dugo. Evo šta mi je taj isti sudski veštak, jednom prilikom kada sam ga ukebao rekao: „ Znate kako, u novom priručniku stoji da je indikator pedofilije to da osoba u poslednjih šest meseci ima intenzivne seksualne fantazije, seksualne potrebe, ili ponašanja koja uključuju seksualnu aktivnost sa detetom mlađim od 13 godina. Pritom se ta seksualna aktivnost definiše kao delovanje individue u skladu sa sopstvenim seksualnim potrebama. Vidite, prilično je široko određeno šta sve spada u ta seksualna ponašanja. To može biti mastrurbiranje u prisustvu žrtve, pružanje felacija žrtvi, teranje deteta da te oralno zadovolji, zamišljanje i fantaziranje o snošaju sa detetom, listanje dečje pornografije i sam seksualni čin.“

Prilično zanimljivo! Pedofilija može biti skoro šta god poželite, ukoliko zbog toga osećate nelagodu. Nego, zar nisu prošli put spomenuli da su dodatno usavršili kriterijume?!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , , ,

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,

Poezija i shizofrenija

Pacijent nepoznat; boluje od shizofrenije; pesma je bez imena; obiluje idiosinkratičnim kombinacijama, kovanicama i neologizmima

žuti kanabaris
sređuje nepredomišljeno
pisma pisana suzama
kritički o kutijama
sutra i danas
upalite cigarete
jogunasti jebači pune prostor
vreme dokolno otkucava
sećanje na izgubljenog
vređa neprobojne device
masnice na mozgu
visoki zidovi krune se okrutno
kao što metalne metafore svima robuju.

„Shizofreno mišljenje često je praćeno disjunktivnim i idiosinkratičnim kombinacijama, od kojih su neke žive, poetske ili zapanjujuće apstraktne; ali usled nediskriminantnog kršenja spoljnih kategorija nastaje nejedinstvo u običnom govoru, ponekad prava nekoherentnost, a takođe i nejedinstvo u poeziji“.

(tumačenje Rotenberga, američkog psihijatra i psihoanalitičara)

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: ,

Poezija s’ uma sišavših

Psihijatrijski bolesnik na terapiji poezijom napisao je ove stihove. Pesma nema naslov, a autor je naravno anoniman.

vreme je da se zabavim njenim željama, nadama;
vreme da kriknem zbog bola koji je naneo.
vreme da se pomirim sa svojim razočaranjima.
vreme za opšroštajne zagrljaje koji su mi uskraćeni.
vreme da moja lutalačka duša postane nešto bolje od prošlosti
vreme da nekoliko puta vidim zoru
vreme da vidim zalazak na vrhuncu
čekao te je, sedeo je i plakao
očekujući da izađeš i vidiš
kako na zid baca grumene zemlje
kao dete, a ti njegov najbolji i jedini prijatelj
sedeo si s njim dok je bacao grumene zemlje
i postavljao mu saosećajna pitanja.

namirisane lezbejke promiču
hrom i svećice pale paklene misli
ponekad se pitam gde je
moj otac a znam da je njegov zdrav um
na odmoru s njim.
moja anoreksična devojka
bljuje od mržnje prema meni.
majka mi govori da slikam
na njenom platnu a otkinula mi je
ruke sačmarom koju
drži nategnutu u svojim rukama
uperenu u moje noge koje drhte
od straha pred dugoočekivanim putovanjem
u jerusalim.

„Pisac izgleda želi da iznese određene stvari o sebi nekome ko bi mogao da mu pomogne – što ne iznenađuje, reći ćete vi, s obzirom na to da je u psihijatrijskoj bolnici – i nema napretka, nema objedinjujućeg značenja, samo nepovezana i ponekad previše dramatizovana izjava. Želi da kaže nešto o tome da je bolestan i pokušava da prenese osobi koja mu pomaže, ali takve izjave nisu izuzetne niti književne; one postoje i u pisanju nehospitalizovanih ili nelečenih osoba koje boluju od shizofrenije, kao i u lošoj poeziji“.

(tumačenje Rotenberga, američkog psihijatra i psihoanalitičara)

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: ,

Tanka je linija između genijalnosti i ludila

Rub

Žena je usavršena.
Na njenom mrtvom

Telu osmeh uspeha,
Iluzija grčke neminovnosti

Lebdi u skutima njene toge.
Njena gola

Stopala kao da govore:
Toliko smo prošla, sad je kraj.

Sva mrtva deca sklupčana, po jedna bela zmija,
Svako oko svog malog

Bokala mleka, sada praznog.
Vratila ih je

U svoje telo kao latice koje se sklapaju
Oko ružinog cveta u tihom vrtu

Kad procure mirisi
Iz slatkog, dubokog grla noćnog cveta.

Mesec ni za čim ne treba da žali,
Dok zuri ispod svoje koštane kapuljače.

Navikao je na to.
Njegova crnina treperi i bolno se vuče.

~ Pesma Silvije Plat, napisana neposredno pre njenog samoubistva (1962) ~

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: , , , ,

Test o kome se najviše priča…

~ Roršahov test ~

Od svih ikada korišćenih psiholoških instrumenata, čuvene Roršahove kartice sa mrljama od mastila, su definitivno najviše puta „glumile“ na filmu. Svi smo mi u životu bar jednom gledali film u kome neki od junaka odlazi psihijatru i dobija kartice za koje treba da kaže na šta mu liče. Iako je dosta zastupljen i popularizovan van stručnih krugova, o njemu se ipak malo zna, u onom naučnom smislu. Reč je o vrsti projektivne tehnike koja ima veoma zanimljivu prošlost.

Istorijski presek

Dva pristupa su od značaja za pojavu i razvoj svih projektivnih tehnika, pa i Roršahovog testa:

• filozofija iracionalnosti (19. vek) – Karus, Eduard fon Hartman; filozofi u čijim radovima se po prvi put javlja ideja o nesvesnom

• psihoanaliza (20. vek) – uvodi novinu u psihologiju, ne svodi čoveka na ponašanje i svesno delanje, već otkriva skriveno.

Uticalo je i polje prirodnih nauka – u domenu teorijske fizike pokazalo se da postoje odstupanja od uniformnog ponašanja fenomena (Šredinger). Nije tačno da nadređeni entitet upravlja delovima – svi elementi utiču jedni na druge i vredi ispitivati polje delanja (teorija polja – ne princip da nešto utiče, već da sve utiče na sve). Polje je fenomen koji se sastoji od elemenata, ali ga ne određuju ti elementi, već specifične interakcije među njima.

Psiholozi su doveli u sumnju da se čovekovo ponašanje uniformno odvija, tako da su se pored objektivnih psihometrijskih testova javili i instrumenti izobrazni pomenutim tokovima. Vremenom su objektivne metode (upitnik, skale procene, testovi IQ…) postale preuske za kliničare jer u njima nije dolazilo do izražaja onog sto je individualno u ličnosti. Iza manifestnog se nalazi latentno. Pojedinac je u stalnoj interakciji i sa “spolja” i sa “unutra”.

Preteče Roršahovog metoda

Projektivni testovi su postojali i ranije. Od kada je čovek počeo da proučava nešto tražeći skriveni smisao – npr. Leonardo da Vinči je od svojih pomoćnika tražio da gledaju u oblake i kažu šta vide, te potreba da se na taj način nešto sazna nije nova.

U 19. veku, Justin Kerner , nemački psihijatar, sahvatio je da jedna igra može da se iskoristi u psihologiji, a to je BLOTTO – ljudi su pravili ili kupovali mrlje od mastila, skupljali se i govorili šta vide (poželjno je bilo u stihu). 1858. godine, Kerner je došao do uvida da u tome što ljudi produkuju ima raznih sadržaja.

Sa druge strane La Manša, Frensis Golton je razvio test asocijacija reči.

Jung je par decenija kasnije primetio da ispitanici menjaju instrument (test asocijacija) unošenjem afekata, iz čega je shvatio da se iza toga kriju bazični sačinitelji psihe – kompleksi. Time je počeo da se bavi 1902. godine.

Nesuđeni slikar Herman Roršah je slušao Jungova predavanja, zainteresovao se za ekstraverziju i introverziju i 1921. godine izdao “Psihodijagnostiku”, gde je po prvi put bilo reči o mrljama. Roršahov nadimak je bio Klex, što je nemačka reč za Blotto, jer se time igrao tokom celog školovanja.

Osnovne premise projektivnih tehnika

Rodonačelnik pojma projektivna tehnika je Lorens Frank (1939). On je tvorac projektivne hipoteze – ukoliko ispitanicima damo plastičan materijal, nedovoljno strukturisan, on će iskazati ono što je idiosinkratično. Svaki pojedinac živi u prirodnom svetu, pripada određenoj socijalnoj grupi, obavlja zadatke, koristi se obrascima i vrednostima, ali živi i u privatnom svetu koji se razvija putem iskustva. Frank smatra da privatni svet jedino možemo ispitati projektivnim tehnikama, jer tragamo za odstupanjem od norme, neuniformnom. Zanima nas otkrivanje neobičnog, individualnog načina organizovanja iskustva i osećanja.

Po Franku, ličnost je proces, niz operacija koje pojedinac organizuje u iskustvu i afektivno reaguje na različite situacije. Proces je dinamski, jer osoba pripisuje svoja značenja, smisao, organizaciju i obrasce spoljašnjem prirodnom i kulturnom svetu. U zavisnosti od interpretacije spoljašnjeg sveta, osoba investira afekte u njega i reaguje idiosinkratično. Upravo to se proučava projektivnim instrumentima, za razliku od objektivnih tehnika koje proučavaju podudarnost pojedinca sa normama.

Karakteristike projektivnih tehnika

Lindzi – zajedničko za projektivne tehnike:

1. radi se o neodređenim, nedovoljno strukturisanim dražima,
2. ohrabruje se holističko tumačenje ličnosti (ono što ispitanik pokaže podleže interpretaciji u vidu celovite slike),
3. ispitanici najčešće ne shvataju svrhu ispitivanja ,
4. dozvoljeno je i poželjno da ispitanik da veći broj odgovora i da postoji raznolikost u odgovaranju pojedinca,
5. “WIDE BEND” instrumenti, instrumenti širokog opsega – ispituju veliki broj varijabli i veliki broj ukrštanja (njihovih međusobnih odnosa),
6. razumna kratkoća ispitivanja,
7. odstupanje od svakodnevnog ponašanja i naučenih (naviknutih) odgovora – tražimo idiosinkratično.

Roter – osnovna obeležja projektivnih tehnika su:

1. u suočavanju sa nejasnim dražima, ispitanici su prisiljeni da nametnu svoju vlastitu strukturu i čineći to otkrivaju nam nešto o sebi,
2. draži su nestrukturisane, ali to je slab preduslov kod projektivnih tehnika, zato što ne postoji jednoobrazno objašnjenje šta je to nestrukturisano (slike sa osobama, prazan list hartije, itd. Ako npr. 70% ispitanika vidi leptira, šta je tu nestrukturisano?); da li je tehnika projektivna ili ne, zavisiće od vrste odgovora koju je ispitanik ohrabren da daje i toga kako objašnjava svoj izbor odgovora (npr. vidi leptira, ali kaže da ga on gleda prodorno i preteći),
3. projektivni instrumenti su indirektni, odnosno ispitanici do izvesne mere nisu svesni svrhe namene testa, skrivena je svrha ispitivanja (iako imaju svest da ono što će dati na testu ima neke veze sa njihovom (ne)prilagođenošću, nisu svesni značenja odgovora); nadamo se da će ispitanik upravo kroz indirektan postupak dati ono što se cenzuriše na objektivnim testovima,
4. postoji sloboda u odgovaranju, mogućnost bezgraničnog broja odgovora, za razliku od objektivnih testova,
5. interpretacija odgovora obuhvata veći broj varijabli, upravo jer je opseg odgovaranja veoma širok – interpretacija se može raditi na različitim nivoima, mogu se uključiti različite varijable.

Sumiranjem svega navedenog, projektivne tehnike odlikuje:

  • svojstvo draži – nestrukturisana;
  • instrukcija – u službi tehnike, specifična;
  • otvoren sistem odabira odgovora – od ispitanika se traži invencija, a ne selekcija;
  • od ispitanika se traži angažovano, spontano ponašanje;
  • instrumenti počivaju na teoriji projekcije;
  • instrumenti moraju počivati na nekoj psihodinamskoj teoriji koja će služiti za interpretaciju odgovora, da bi ih shvatili kao valjan pokazatelj ponašanja.

Nastanak Roršahovog metoda

Švajcarac Herman Roršah je 1921. godine izdao knjigu “Psihodijagnostika”, u kome je opisao osnove ovog metoda. On nije koristio izraz projekcija (pošto je ovaj izraz tek 30-tih godina skovan u Americi). Roršah je završio medicinu (psihijatriju) i radio je na jednoj klinici u Švajcarskoj. U to vreme su mrlje od mastila bile veoma popularan način zabave (gatanje, proricanje sudbine, itd.).

Roršahov učitelj bio je poznati psihijatar Ojgen Bojler. Roršah je završio psihoanalizu, ali te postavke nije koristio ni u pravljenju testa, ni u interpretaciji rezultata testiranja sa mrljama od mastila. Roršahov školski drug Gering je radio u obližnjoj školi i nekoliko puta koristio mrlje kao potkrepljenje ili nagradu (često je svojim učenicima davao da prave mrlje i uvideo da tako deca postaju kreativnija), te su se čak i najnemirniji đaci smirivali posle toga. Jednom prilikom deca su organizovala priredbu za psihijatrijske pacijente, pa su Roršah i Gering primetili da su pacijenti imali potrebu da daju odgovore na te slike, i da su se njihovi odgovori znatno razlikovali od dečijih. Tako se rodila ideja o mrljama kao dijagnostičkom sredstvu.

Posle istraživanja i korišćenja, Roršah se odlučio za set od 15 mrlja. Pokušao je da nađe izdavača, ali niko nije bio zainteresovan. Onda je Roršahov prijatelj, advokat, našao malu izdavačku kuću u Bernu koja je pristala, ali zbog finansijskog stanja izdavač je, na svoju ruku, izbacio 5 karata i poređao ih po svom nahođenju. Osim toga, i ahromatske boje (crna, siva) su dobile nijanse. Ispostavilo se da su karte iste dijagnostičke vrednosti, a senčenja su stimulisala neke kategorije pacijenata (depresivne) da se više i bolje projektuju.

Danas je u upotrebi 10 karata. Karte se štampaju na originalnim presama i koristi se ista hemijska formula za boje. Jedna štamparija je u Bernu, a druga u Americi. Redosled izlaganja kartica je fiksiran.
Roršah je smatrao da u osnovi ovog testa stoje perceptivne i aperceptivne sposobnosti ljudi, tj. da će ljudi suočeni sa vizuelnim stimulusom pokušati pomoću aperceptivnih procesa da ga sravne sa engramima (vizuelnim tragovima u mozgu; tj. pothranjenim informacijama u memoriji), odnosno da spajaju prema asocijativnim zakonima mrlje sa slikama koje pronađu u pamćenju. Vizuelne draži provociraju osobu da pronađe među svojim engramima one asocijacije koje će vezati za tu sliku. Osoba interpretira vizuelne stimuluse pomoću svojih asocijacija.

Roršah je umro pre nego što je razvio sistem tumačenja i interpretacije odgovora sa testa. Njegovi sledbenici (Liri, Bek, Herc, Klopfer, Rapaport, Goldštajne, Eksner, itd.) razvijali su sopstvene interpretativne sisteme za Roršahovu metodu. Danas su u opticaju 5 različitih sistema, a razlike se odnose na instrukcije, način sedenja (pored ili preko puta), kodiranje odgovora, način tumačenja odgovora, itd. Bekov i Klopferov sistem su najjača dva.

Džon Eksner uvideo je dobre strane Bekovog i Klopferovog sistema i zato je razvio obuhvatni sistem za interpretaciju : „Comprehensive System“, 1976. godine. Danas najveći broj psihologa i psihijatara koristi ovaj pristup. U ovom sistemu klijent sedi pored psihologa (da ne bi dobijao od njega neverbalne poruke) i u prvom planu mu je kartica, a ne ispitivač. Karte se nalaze van domašaja klijenta i daju se redosledom koji je ispisan na poleđini kartice. Meri se vreme od trenutka kada klijent uzme karticu do trenutka kada da odgovor. Instrukcija glasi: “Šta bi ovo moglo da bude?”. Ako klijent da samo jedan odgovor, treba ga pitati šta bi još to moglo biti. Ispitivanje se prekida nakon 6 odgovora na jednu kartu. Svaki odgovor se beleži od reči do reči, a pišu se i komentari koje klijent daje između.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: , , ,