Author: Leonora Pavlica

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Imajuću u vidu konstantne sukobe u verovanjima koja se odnose na zdravlje i bolest, gotovo da je nemoguće dati verodostojan prikaz istorije ovih pojmova. Opravdano je, u tom kontekstu razdvojiti tri istorijske epohe, koje na adekvatan način reprezentuju promene opštih teorija zdravlja i bolesti: period predmodernih društava, period srednjeg veka i period začetka modernog društva.

Predmoderna društva

Primitivna shvatanja o bolesti u svojoj osnovi bila su daleko od onoga što danas nalaže medicinski model, jer shvatanja o naučno utemeljenoj higijeni i brizi o sopstvenom telu, još uvek nisu ni postojala. Bolest je, bilo mentalna ili fizička, bila povezivana sa religioznom sferom, a lečenje je bilo prevashodno usmereno na zdravlje duše, a ne tela. Bolestan pojedinac u takvom sistemu verovanja nije bio nedužan i objektivno odvojen od svoje bolesti (kako će to kasnije implicirati medicinski model), već moralno odgovoran i neraskidivo povezan sa svojom bolešću, onaj koji zasluženo trpi, jer se oglušio o norme svoje kulture. Koncept na osnovu koga se svetu daje struktura i značenje bio je baziran na predstavama o religijskoj čistoti, i grehu sa druge strane. U tako opojmljenom sistemu značenja, bolest je predstavljala zasluženu kaznu za kršenje „svetih“ normi i bila je tumačena posredstvom zlih sila koje napadaju ljudska bića. Sile dobra i zla bile su polazišna osnova za objašnjenje i opravdavanje ljudske patnje i bola, tako da su glavne pretpostavke bolesti bile situirane u diskurs fenomena svetog.

crno bela veštica

Budući da je granica između lečenja, magije i religije u primitivnim zajednicama bila zamagljena, dijagnostičke odluke i tretman bili su sprovođeni duž ove konfuzne dimenzije. Magija je imala funkciju obezbeđivanja izvesne strukture, kao i predvidljivosti u nesigurnim i opasnim kontekstima. Sa druge strane, religija je služila kao sredstvo prenošenja opštih kulturalnih vrednosti. Etiologija i tretman bolesti objašnjavali su se natprirodnim uzrocima (npr. zaposednutošću demonskim silama), a stanje bolesti se sagledavalo na osnovu morala (kao kazna za grešnost).

Kategorije bolesti su bile organizovane u kontekstu svetog, ali nisu bile jasno diferencirane, već su zapravo predstavljale jedan zajednički i širok okvir u koji se svrstavaju osobe koje po svom ponašanju (veštičarenje, padanje u trans, gatanje,…) doprinose porastu socijalne nesigurnosti, i to svojim zadiranjem u polje zabranjenog i tabuiranog. Tabui primitivnih naroda kreirani su u cilju zaštite ljudi od zlih sila i imali su funkciju opomene i regulisanja ljudskog ponašanja u interesu zajednice kao celine. Uvreženo je bilo shvatanje da pojedinci, koji ne poštuju ritualne zabrane, donose nesreću i bolest čitavom plemenu, te su posledično nad njima bili sprovođeni isceliteljski rituali različitog karaktera (bičevanje, sakaćenje, obredi žrtvovanja, itd.).

Srednji vek

Srednji vek i crkvena ideologija predstavljali su prekretnicu između diskursa svetog i diskursa nauke kojima je objašnjavano „ludilo“. U ovom periodu javlja se jasnija podela na laike, koji su iskusili grešnost, i monahe i sveštenike, koji su posvetili život Bogu. Ova podela stvorila je karakterističan sistem razmene između vernika, koji su uživali svu blagodet, i nevernika, koji su ovu blagodet mogli primiti sada čvršće utemeljenim i šire priznatim sredstvima, kao što su krštenje, pričest i ispovest. Na taj način, biti zdrav postaje privilegovan status manjine, tačnije crkvenih pobornika, a suprotno – biti bolestan, postaje obuhvatna kategorija.

Javlja se kolektivno uverenje da je bolest iskvarenost koja ukazuje na grešnost ljudske vrste, ali istovremeno otvara put ka uvidu i spoznaji. Propagira se model po kome su sveštenici predstavljali odgovorna lica za telesno zdravlje i spasenje duše svojih podanika. Prenoćišta u crkvama, kao neka vrsta preteče današnjih bolnica, postaju mesta otvorena za širi krug osoba, koja pod svoje okrilje primaju kako mentalno poremećene, tako i fizički bolesne (leprozne, obolele od kuge), skitnice, društveno nemoralne pojedince,… Predstavnici crkvenih učenja nisu u duševno poremećenim videli i prepoznavali duševno poremećene osobe, već đavole, veštice i zle duhove, i u to vreme socijalna uloga ovih stvorenja imala je funkciju uobličavanja i objektivizovanja ludila kao takvog.

Bolest je imala karakteristično dvosmislen status; ukazivala je istovremeno na mogućnost božanskog izbora i na grešnost žrtve (Tarner, 2005). Zvanične religije pod okriljem crkvenih institucija samo su produbile verovanja o bolesti začeta u primitivnim zajednicama, nudeći još moćniju i dalekosežniju doktrinu grešnosti. Istovremeno, predstavljale su uvod u savremenu medicinsku praksu, obezbeđivanjem institucionalnog modela brige iz kojeg su se razvila prva organizovana sredstva pomoći i inicijalna medicinska podrška. Uz pomoć crkve, kao dominantne političke institucije srednjovekovnog perioda, greh je postao regulisan i komercijalizovan praksom ispovedanja, a grešnost i bolest ukoliko se ne okaju verski regulisanim procedurama, posmatrane su kao izopačenost i najsurovije tretirane (prognanstvom, spaljivanjem na lomači,..).

Moderno društvo

Sa procesom modernizacije i napretkom tehnologije, zdravlje i bolest počinju da bivaju obuhvaćeni različitim naučnim diskursima. Istovremeno, sa porastom statusa medicinske profesije, opada status i uloga magijskih i religijskih tumačenja bolesti.

Narastajući upliv medicine u tretiranje psihopatoloških fenomena vodi tome da entiteti bolesti postaju sve diferenciraniji, a stanja bolesti sve specifikovanija. Po prvi put se pojavljuje diferencijacija između fizičkog i mentalnog zdravlja, iako se i dalje mentalne bolesti tretiraju po uzoru na fizičke, odnosno traži se njihova telesna osnova.

Takođe, javlja se i razdvajanje između bolesti i obolelog. Bolest biva izmeštena iz osobe i objektivizirana, čime se ukida odgovornost pojedinca za stanje u kom se našao. Umesto toga, bolest se objašnjava pomoću termina prirode, i to ukazivanjem na uzročne agense, kao što su bakterije ili virusi. Ukratko, bolest se shvata kao posledica malfunkcija koje su izazvane infekcijama, a lečenje se zasniva na različitim strategijama koje pokušavaju da kontrolišu ove infekcije medicinskim intervencijama (lekovima, odmaranjem, hirurgijom,..). Procedura dijagnostikovanja biva zaodenuta velom nauke, a tretman bolesnih pojedinaca postaje manje surov i rigorozan i dobija karakter opravdanosti. Zdravlje se poboljšava ličnom higijenom, izolacijom virusa i bakterija, vakcinacijom, i obraćanjem za pomoć visoko obučenim lekarima, koje podržava sistem univerziteta, medicinskih fakulteta i opštih bolnica.

Pretendujući da se ustoliči kao vrednosno neutralna disciplina i udalji od shvatanja bolesti proizišlih iz kolektivističke perspektive (što karakteriše prethodna dva perioda), medicina ipak ostaje povezana sa paradigmama moralnog ponašanja. Medicinske kategorije ne mogu se percipirati kao neutralne, jer one obično prenose metafore društva kojima se određena stanja smatraju poželjnim i odobravaju, a određena štetnim i sankcionišu. Stoga su opšte teorije zdravlja i bolesti koje objašnjavaju medicinsko stanje čovečanstva uvek oblikovane i organizovane oko dominantnih ideologija i verovanja kulture.

Bez obzira na epistemološke teškoće koje okružuju shvatanja o entitetima bolesti, postoji rašireno slaganje da su se koncepcije bolesti tokom istorijskog razvoja značajno promenile (Tarner, 2005). Samo ukazivanje na to da svaka psihopatološka pojava ima promenljivu istoriju, implicira relativističko gledanje na stvarnost. U tom kontekstu, može se reći da se pojmovi zdravlja i bolesti veoma često vezuju za osnovna religijska i moralna gledišta, a razlike u orijentacijama prema zdravlju i bolesti često odražavaju osnovne strukturalne i kulturalne razlike u odnosima moći u društvu. Ishod svega je da ne postoji dovoljna saglasnost o tome šta sačinjava zdravlje, a šta bolest, i da ovi pojmovi ostaju nedovoljno određeni i kontroverzni.

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

U prethodnim tekstovima govorili smo o simptomima postporođajne depresije, kako bi mama mogla lakše da ustanovi da li je njeno stanje slično opisanom, zatim o vidovima tretmana koji su se kroz svetsku praksu pokazali efikasnim u suzbijanju ovog poremećaja, i konačno dali pregled 10 važnih stvari koje svaka mama koja pati od postporođajne depresije treba da zna, a tiču se odluke o otpočinjanju psihoterapijskog procesa.

Ako ste propustili ove teme možete ih pogledati ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati
10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Ono što je ipak potrebno dodati, jer se kroz tretman pokazalo kao veoma goruće pitanje za same mame jeste „Zašto mi se ovo događa?“. Ako su simptomi jasni i ako mama može sama da ih detektuje i odluči se da potraži pomoć, još uvek je ipak uznemirava upravo ovo pitanje. Ona se pita kako je to moglo da joj se desi, šta je uzrok ovakvog mučnog stanja, da li je ona sama to prouzrokovala, treba li da se oseća odgovornom što ugrožava sopstveno i zdravlje svog deteta, da li se i drugim majkama dešava isto, da li se one uspešnije od nje bore, nije li samo razmažena, da li je bila psihološki spremna za dete, da li je dete uopšte želela?, itd.

Ovo su samo neka od pitanja koja već rastrojenu i uplašenu porodilju dodatno uznemiravaju. Ona vode dubokom osećaju krivice, stida pred okruženjem i detetom, osećaju bespomoćnosti, duboke tuge i anksioznosti. Moglo bi se reći da nepoznavanje uzroka sopstvenog stanja pravi kolateralnu štetu, održava stanje hroničnim i blokira mamine potencijale da se kreće u pravcu željene promene. Njeno ponašanje „gura“ od sebe i značajne izvore podrške koji bi mogli biti veoma veliki resursi na putu ozdravljenja.

Zato je važno otkloniti sve ove nedoumice i ponuditi jasan i pregledan prikaz mogućih uzroka nastanka postporođajne depresije.

Uzroci postporođajne depresije

1. Biološki faktori

Biološki orijentisani istraživači ističu da je za formiranje postporođajne depresije u najvećoj meri odgovoran udeo hormona koji nakon porođaja ostvaruju disbalans, bilo u smislu njihovog povećanja ili smanjenja. Biološka hipoteza sugeriše da tokom trudnoće nivo pojedinih hormona lagano opada ili raste, a da nakon porođaja teži da se vrati u svoje prvobitno stanje, ali se ova promena dešava veoma naglo. U ovom procesu ključni su sledeći hormoni:

1) Progesteron

Dalton (1980) navodi da je smanjenje nivoa progesterona glavni faktor nastanka postporođajne depresije. Dokazi za ovu tvrdnju skopčani su sa dve značajne studije. U prvoj, Not i saradnici su na uzorku od 27 žena pronašli neospornu vezu između pada progesterona nakon porođaja i razvoja postporođajne depresije u prvoj nedelji nakon porođaja. U narednoj studiji, Haris i saradnici utvrdili su daleko veći pad progesterona kod depresivnih mama, dok kod mama bez simptoma depresije nije uočen toliki pad ovog hormona.

2) Estrogen

Slično kao sa progesteronom, i ovde pad estrogena značajno utiče na razvoj depresivne kliničke slike kod porodilja. Brojne studije pokušale su da testiraju ovu vezu između pada nivoa estrogena i razvoja postporođajne depresije. Ponovo su Not i saradnici pronašli niže nivoe estrogena nakon porođaja kod žena koje su u prvoj nedelji majčinstva iskusile simptome postporođajne depresije. Međutim, nalazi drugih studija su nekonzistentni, pa ova hipoteza nije čvrsto validirana. Neke studije sugerišu čak suprotan trend – porast estrogena kod žena sa postpartalim bluzom.

3) Kortizol

Abnormalnosti u nivou kortizola već su ranije razmatrane u etilogiji same depresije, pa su ovi nalazi poslužili kao osnova i za testiranje veze sa postporođajnom depresijom. Nivo kortizola značajno raste u poslednjim nedeljama trudnoće, dostiže svoj vrhunac tokom porođaja, opada naglo nakon porođaja do nivoa kao u kasnim nedeljama trudnoće i zatim postepeno opada sa protokom vremena. Oba, hiperprodukcija kortizola, kao i njegovo kasnije naglo opadanje, smatraju se potencijalnim uzrocima postporođajne depresije. Hendli i saradnici su našli značajno visok nivo kortizola u 38-oj nedelji trudnoće kod žena koje su kasnije zadobile simptome postporođajne depresije. Ipak, kasnijom replikacijom ove studije, nisu potvrdili ovakve nalaze. Sa druge strane, studija Belindžera nedvosmisleno potvrđuje povezanost visokog nivoa kortizola i poremećaja raspoloženja kod porodilja.

4) Prolaktin

Nivo prolaktina, koji je veoma visok krajem trudnoće, opada dosta sporije nakon porođaja, nego kod prethodno opisanog kortizola. Kod žena koje nisu trudne veoma visok nivo prolaktina povezan je depresijom, anksioznošću i hostilnošću. Što se tiče trudnica, zapažen je upravo suprotan obrazac – nizak nivo prolaktina par nedelja nakon porođaja povezan je sa visokim nivoom depresije (kod žena koje doje, nivo prolaktina se održava na visokom nivou po porođaju, pa ovo možda sugeriše da će depresija biti češća kod majki koje ne doje svoju decu).

5) Druge biološke varijable

Triptofan

To je esencijalna aminokiselina koja učestvuje u izgradnji proteina, serotonina (hormona zadovoljstva) i melatonina („hormona tame“ koji se luči samo noću). Mnogobrojna istraživanja potvrđuju udeo sniženog triptofana u razvoju poremećaja raspoloženja, pa i postporođajne depresije kao njegove forme. Poseban akcenat bačen je na pad serotonina i na smanjenje melatonina koji se ne luče dovoljno kod porodilje, te izazivaju postporođajnu depresiju. U ovom periodu, beba zahteva mnogo pažnje tako da žena nema dovoljno vremena za spavanje i odmor. To dovodi do iscrpljenosti, a isprekidano spavanje porodilji dodatno otežava prevazilaženje početne depresije. Iz ovih razloga se kao jedan od prvih koraka u tretmanu mama sa postporođajnom depresijom savetuje kako da organizuju svoje obaveze da bi uspele da imaju miran san. Haris je išao tako daleko da je uzorku od 55 porodilja sa simptomima postporođajne depresije u narednih deset dana ubrizgavao dodatnih 3 gr triptofana, kako bi nadoknadio njegov pad. Međutim, dodatak triptofana nije redukovao depresivne simptome.

Disfunkcije tireoideje

Hamilton je pretpostavio da hipotireoidizam može biti uzrok postporođajne depresije, posebno ako se ona javila dve nedelje nakon porođaja ili kasnije. Haris i Pop u nezavisnim studijama potvrdili su ovu hipotezu, s tim da i hipo i hiper tireoidizam imaju ulogu u razvoju depresivne simptomatologije. Haris je ovu vezu uočio u 6. nedelji nakon porođaja, a Pop čak u 34. nedelji nakon porođaja.

2. Ginekološko-akušerski faktori

Jalom, Stajner i mnogi drugi istraživači sugerisali su vezu između menstrualnih problema i postporođajnog poremećaja raspoloženja. Oni su pošli od ideje da sličan tip hormonalne disfunkcije leži iza oba – premenstrualnih i postporođajnih poremećaja raspoloženja. Džejskobson, Nilson i drugi, su testirali ove ideje i pronašli značajnu vezu između prethodnih bolnih menstruacija i potonje postporođajne depresije. Neki autori su povezivali dramatičan PMS sa postporođajnom depresijom.

Akušerske komplikacije koje uključuju stresnu trudnoću ili porođajne teškoće takođe su dovođene u vezu sa kasnijom postporođajnom depresijom (O’Hara, Fletcher, Pitt, 1980). Ipak, ima i studija koje opovrgavaju ovakvu hipotezu (Campbell, Cohn, Adams, Lee, 1992). Ista nekonzistentnost u nalazima važi i za vezu prethodnih abortusa ili pobačaja sa postporođajnom depresijom.

3. Socijalni faktori

1) Stresni životni događaji

Negativni životni događaji (kao što su ozbiljna bolest bliskog člana porodice, gubitak posla, preseljenje,..) za koje je pronađeno da povećavaju izglede za depresiju kod žena koje nisu trudne, mogu se desiti i tokom trudnoće, kao i nakon porođaja. Oni mogu značajno da utiču na sposobnost buduće majke da se stara o detetu (jer reč može biti o ozbiljnim finansijskim problemima, razvodu braka, nedostatku socijalne podrške zbog preseljenja, itd.). Mnogo studija potkrepljuje ovu hipotezu (Cutrona, Playfair, O’Hara, 1990).

2) Porodična istorija

Nekoliko istraživanja bavilo se time da li je psihopatologija nekog člana porodice trudnice značajan prediktor njene postporođajne depresije (Campbell, Nilsson, Almgren, 1984, 1992). Ipak, ima i studija koje osporavaju ovu vezu i navode da psihički poremećaji unutar porodice trudnice ne povećavaju rizik za potonju postporođajnu depresiju (Kumar, Robson, 1984).

3) Nova uloga i gubitak starih uloga

Mnogi autori se bave istraživanjem veze između postporođajne depresije i promene uloge koja pogađa novu mamu. Rođenje deteta zahteva promene u obavezama i odgovornostima, te se neke žene u ovom periodu redukuju samo na ulogu majke, dok njihove ostale uloge (žene, zaposlene osobe, drugarice) bivaju zanemarene. Pretpostavlja se da gubitak socijalnih kontakata i zatvaranje žene prema brojnim aktivnostima koje je do rođenja deteta imala, mogu izazvati značajan potres i voditi u postporođajnu depresiju.

4. Psihološki faktori

1) Kognitivne distorzije

Nekoliko konstrukata koji potiču iz kognitivno-bihejvioralnih teorija testirano je kao prediktor postporođajne depresije. Logika je da će određena vrsta psihološke vulnerabilnosti kod žene povećati rizik od depresije u trenutku stresnog životnog događaja kakav je porođaj i dolazak deteta na svet. Konstrukti koji su ispitivani su stilovi atribucije, stavovi o samokontroli i maladaptivna kognicija.

O’Hara i Curtona su pronašli da su atribucioni stilovi (načini na koje pojedinci opažaju i interpretiraju uzroke svog uspeha ili neuspeha) dobar prediktor postporođajne depresije.

Takođe, potvrdni su i nalazi da stavovi o samokontroli mogu uspešno da predvide pojavu postporođajne depresije (ako osoba opaža da nema dobru samokontrolu, odnosno da lokus kontrole ne leži u njoj, već u spoljašnjim okolnostima, to povećava verovatnoću razvoja postporođajne depresije).

Bekova skala depresije (BDI) naširoko je korišćena za merenje veze između postporođajne depresije i maladaptivne kognicije (tj. pogrešnih uverenja osobe). Pokazala se veoma prediktivnom (Atkinson, Rickel, 1984).

2) Emocionalni problemi

Nakon porođaja, žena doživljava velike promene što joj predstavlja dodatno breme, ne uzimajući u obzir obaveze koje ima oko novorođenčeta. Izmenjen joj je ritam i način spavanja, odnos sa partnerom, a neke žene, bezrazložno, previše brinu o zdravlju deteta, te im je to još jedno opterećenje više. Utvrđeno je da one postaju anksiozne po pitanju svoje sposobnosti da se brinu o detetu, uz to se možda osećaju manje atraktivno, bore se da osmisle svoj novi identitet i osećaju da gube kontrolu nad svojim životom.

Zaključak

Kao što ste primetili, nijedan gore razmatran faktor nije pokazao nedvosmislenu vezu sa postporođajnom depresijom. Ovo navodi na zaključak da hormonalne promene jesu odgovorne u velikoj meri, ali ne samostalno. Tek ako se ovim naglim skokovima ili padovima u nivoima hormona pridruže i neki od dodatnih faktora (npr. neki stresni događaj, emocionalni problemi, ginekološke komplikacije, itd.) javlja se povećani rizik od postporođajne depresije.

Dakle, ne postoji jedan izolovan faktor koji objašnjava kompleksan fenomen postporođajne depresije, već ona predstavlja suptilnu kombinaciju više činilaca.

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Trudnoća

Tags: , , ,

Zašto se neki ljudi “trljaju” u autobusu?!

Da li ste ikada imali prilike da osetite na javnom mestu (npr. u GSP-u) kako se neko trlja o vas? Sigurna sam da jeste, ili vam je bar neko pričao o takvom iskustvu. Možda vas je interesovalo šta je sa tim ljudima, da li su poremećeni, izopačeni ili naprosto bezobrazni pa koriste svaku priliku?

Reč je o froterizmu! Specifičnoj parafiliji koja se iskazuje kroz sklonost nekonsenzualnom trljanju o telo druge osobe u svrhu postizanja seksualnog zadovoljstva. Tom prilikom se najčešće koriste ruke ili genitalije, a kao predmet trljanja mogu biti i genitalije druge osobe. U najvećem broju slučajeva froteristi su muškarci, a njihove žrtve žene, iako postoje i slučajevi žena koje na taj način uznemiravaju muškarce, kao i muških froterista čija su meta drugi muškarci. Froterizam čija su meta deca obično predstavlja prvi stadijum seksualnog zlostavljanja dece.

Ovakva aktivnosti se najčešće obavljaju u situacijama kada počinitelj ne može biti otkriven i/ili kada žrtva nije u stanju momentalno da reaguje, a tipični primeri za to su javna mesta poput prepunog autobusa ili tramvaja, odnosno rock koncerta.

Froterizam se kolokvijalno naziva drpanje ili trljanje.

Takvi nekonsenzualni seksualni kontakti se u većini zakonodavstava smatraju oblikom zakonski kažnjivog seksualnog uznemiravanja, iako se češće definišu kao prekršaj nego kao krivično delo. Počinitelji osim kazni mogu očekivati i obavezno psihijatrijsko lečenje.

Categories: Seksualnost Zanimljivosti

Tags: , ,

Da li znate šta je spektrofobija?

Spektrofobija (lat. spectrum – pojavljivanje, fenomen, oblik, duh) je vrsta specifične fobije koja uključuje morbidan strah od ogledala.

Osoba koja ima spektrofobiju je bila traumatizovana događajem u kojem je verovala da je videla avet, duha ili neku sličnu pojavu. Takođe, moguće je da je osoba bila traumatizovana nekim horor filmom, televizijskom emisijom morbidnog sadržaja ili noćnim morama. Ovaj strah može biti rezultat traume koja uključuje ogledala ili rezultat iracionalnog straha osobe da je neko posmatra iz ogledala.

Osobe koje pate od spektrofobije obično imaju pridružen set sujeverja vezanih za ogledala, kao što je čuveno verovanje da razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće. Često imaju utisak da će nešto uplašeno iskočiti iz ogledala ili vide nešto veoma uznemirujuće što stoji do njih u odrazu ogledala. Drugi vidovi spektrofobije ispoljavaju se kao verovanje u natprirodni svet, gde je ogledalo prolaz u drugu dimenziju. Neki se plaše sopstvene refleksije u mraku i čini im se da im je odraz izvrnut na veoma čudan način. Drugi se pak plaše da će biti povučeni u ogledalo od strane neke natprirodne sile.

Kao i kod većine fobija, ovaj strah je moguće tretirati terapijom. Tehnike relaksacije i grupe podrške su posebno efikasne u tretmanu spektrofobije.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: ,

Optimističan pogled na Aspergerov sindrom

Svaku noć gledam je dok spava. Svako jutro gledam je dok trlja sanjive oči. Lepa je. Ne zato što je moja. Naprosto, lepa je. Ima prkosno duge i tamne trepavice, koje skladno odudaraju od meke, loknaste, gotovo bele kose. Bleda je uistinu, ali ne mrtvački bleda, možda je vadi to što je još uvek detinje okruglasta. Svuda. Obrazi, rukice, noge, čak i mala brada, sve je nekako zaokruženo, kao šestarom. Pitam se kada će ove geometrijske oblike zameniti neki oštriji. I nadam se, ne uskoro. Ima pet godina.

Ustaje iz svoga kreveta i ceo njen dan znam unapred. Svejedno, nije mi dosadno. Uživam u svakom. Još ni ne otvori oči, a već se buni kada stopalom dodirne hladan parket naše spavaće sobe. Zato u trku odlazim da donesem par čarapa. To nam oduzme neko vreme jer one moraju biti postavljene precizno, u istoj ravni, kada se spoje dve nogice. Pomerim milimetar levu, ona ustane. Sad desna štrči! Sedne da popravim nju, ponovo kontroliše stanje, opet ne valja. Odu brojni minuti dok te nestašne čarape dovedemo u red. Onda uzimamo patofne, koje je uveče pod konac složila pored svoga kreveta, pa obuvamo tako da jednu navučem ja, a onda ona zalepi kaišić za čičak traku, zatim drugu, sa istim redosledom. Idemo potom na umivanje i pranje zuba. Mlazom vode zapljusne svoje okruglasto lice tačno sedam puta, ne znam zašto tačno toliko, ali poštujem taj broj. Zubi se peru takođe na određeni način – uvek istim rozim kaladontom (jer on nije ljut kao ostali) i spremnom roze čašom koju brižljivo napuni vodom unapred, da čeka na ispiranje usta. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – donji zubi su gotovi. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – gotovi su i gornji. Čisti, mali, razmaknuti zubi sada se sedam puta kupaju u gutljajima vode. Dodajem mekani peškir da njime upije preostale kapljice na licu i krećemo na doručak.

Ako nešto ne krene svojim tokom, ako se kojim slučajem nestašne čarape usprotive urednom nizu, ili ponestane roze kaladonta, ili mama zaboravi da donese roze čašu, bilo šta iz ove serije rigoroznih koraka, ona jako negoduje. Ne želim to, pa se potrudim da sve ispoštujem. Neko bi rekao da nisam dobra mama, da činim medveđu uslugu svom detetu, da je pravim razmaženom, a sebi bespotrebno komplikujem dan. Ili čak život. Ali nije tako. Ona nije razmažena, ona nije hirovita, ona je drugačija. Posebna, sa veoma posebnim potrebama. Ona ima Aspergerov sindrom. A ja to poštujem. Isto onako kao što se poštuju ljudi koji imaju drugačiju boju kože. Ne želim da je menjam, da je lečim, da je kvarim, kao što ni crnca ne bih poslala na izbeljivanje kože. U svakom pogledu ona je dete, inteligentno, koje govori, ali to čini ređe. Ima svoja interesovanja i njima je sasvim predana. Voli tišinu, voli da se igra sama, ima svoje rituale. Zašto to dirati?

Od svega, najviše voli fotografiju. To smo otkrili pre dve godine kada joj je tata za Božić dao amaterski fotoaparat da slika njega i mene pored jelke. Nije ga ispuštala. Više nikad. Fotografisala je sve u stanu i van njega – naslone stolica, ćoškove kauča, sijalice, podove, gusenice, lišće, oblake, mene, tatu, kamenje, poštara… Nerazdvojni prijatelji – Nina i fotoaparat. U to vreme posumnjali smo da nešto nije kako treba sa njom. Nije rado izlazila napolje sa drugom decom, smetale su joj zabave i prisustvo nepoznatih ljudi, gradila je najsuptilnije rituale, svakim danom sve brojnije i šire, kao da gradi neko velelepno zdanje. Nakon dana sa fotoaparatom, situacija je postala još sumnjivija za nas. Dete i njegova produžna ruka – fotoaparat koji visi preko zgloba okačen tankom trakom. Škljoc ovo, škljoc ono, po ceo dan. Sve je postalo predmet škljocanja, baš sve.

Tako smo otišli u „Nadu“ – Udruženje roditelja dece sa posebnim potrebama. Nakon podrobnog opisivanja našeg deteta, roditelji te već zvanično „posebne“ dece posavetovali su nas da odemo u Dečju psihijatrijsku bolnicu i saznamo o čemu se radi. Toga dana i Nina je postala zvanično „posebna“. Postala je mali aspergerovac. A mi smo nastavili da redovno posećujemo „Nadu“ jer, šta smo drugo mogli od šoka da učinimo. U „Nadi“ smo se pravovremeno informisali o svemu što nas čeka, kao i o svim aktuelnostima vezanim za nova naučna dostignuća u tretmanu ovakve posebne dece. Deca u „Nadi“ su bila posebna po razno čemu – neka su govorila, neka nisu, a neka su govorila previše i nezaustavljivo; neka su bila nespretna, a neka preterano pažljiva; neka su bila tiha, mirna i izolovana, dok su druga jurcala glavom bez obzira i bila gotovo agresivna. I sva su bez izuzetka iziskivala neko popravljanje, neki tretman.

Naša Nina je tako provela dve mukotrpne godine svakojakog lečenja. Ispričala bi ti, ali – ne bih da se podsećam. Bitno je da se u tom periodu status aspergerovaca stalno menjao. Prvo su nekritički bili pridruženi skupini onih sa autističnim poremećajem. Kada je potom ustanovljeno da aspergerovci ne pokazuju zastoj na kognitivnom i jezičkom planu, odvojeni su u zasebnu kategoriju. „Nada“ je brižljivo izveštavala kako su potom pronađene nepobitne sličnosti između aspergerovaca i visokofunkcionalnog autizma, pa će od sada ovaj sindrom biti podkategorija ovog poslednjeg. Zatim su pristizali nalazi brojnih genetskih studija podupirani tehnikama takozvanog skrininga mozga. Neki od njih, sugerisali su da na mozgu aspergerovaca nije otkrivena jasna patologija, drugi su pak sugerisali neurorazličitost. Poremećaj je! Nije! Sindrom je! Nije poremećaj, nego atipičnost! Mišljenja su se menjala brzinom svetlosti. Vremenom, usled ovako nekonzistentnih podataka, ostalo je na nama roditeljima da se opredelimo kakav će status imati naša „posebna“ deca.

Ako svoje dete vidimo kao posebno u smislu da nam to pravi probleme u životu, onda ćemo se truditi da ga korigujemo koliko je to moguće. Ako je ono za nas posebno na način na koji su i sva ostala deca posebna, onda ćemo negovati njegovu posebnost i skrivene talente. Nemoj me zato koriti što minute odvajam na ukroćavanje nevaljalih čarapica, što sto puta uveče proveravam ima li roze kaladonta za ujutru, što hitam da donesem roze čašu i što se hiljadu puta dnevno osmehnem pred sevajućim blicem. Lepše mi je da vidim svoje dete kao svoje čudo, nego onako kako se menja moda nekog dijagnostičkog priručnika. Možda bi i ti tako, a možda i ne bi.

U svakom slučaju, pusti me da uživam u čarima njenog odrastanja. Nekom se bliži šesti rođendan. Tata je već kupio profesionalni fotoaparat. Nadam se da si srećan zbog nas!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Deca i mladi Pripovetke

Tags: , , ,

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Iako je postporođajna depresija veoma učestala pojava i dalje oko nje postoje brojne predrasude koje obeshrabruju i koče mamu da zatraži stučnu pomoć. One se uglavnom vezuju za ideju da je majčinstvo prirodna stvar i da ga je bilo od kad je sveta i veka. Tako, zašto bi žene današnjice bile toliko „preosetljive“ i krhke, ako su žene stolećima stojički podnosile ovu ulogu? Na ovom mestu moramo raspršiti ovu predrasudu i ukazati na činjenicu da je majčinstvo zapravo oduvek bilo težak zadatak, ali su žene, usled nerazvijenosti profesionalnih vidova pomoći (farmakoterapije, psihoterapije,…) bile prinuđene da se same bore sa svim napetostima koje ovo stanje izaziva. Štaviše, sa sticanjem rodne ravnopravnosti , žene su tokom novog milenijuma znatno proširile arsenal svojih uloga, pa je uloga majke postala samo jedna u nizu, i samim tim teža.

Zato je neophodno ućutkati ove neumesne konstatacije i situaciju postaviti na pravo mesto. Obilje istraživanja pokazuje neosporan benefit psihoterapijskog tretmana za žene u postporođajnoj depresiji. Osim što skraćuje period ove agonije (koja inače ume bez tretmana da potraje i duže od godinu dana), psihoterapijski tretman ima i dugotrajnije efekte. Za razliku od farmakoterapije, koja samo otklanja neželjene simptome, psihoterapija je efikasna i u pronalaženju uzroka ovog stanja, te priprema i osnažuje ženu i za dalje životne nedaće. Tokom psihoterapijskog procesa žena uči da upoznaje sebe, svoje slabosti, ali i svoje potencijale, stiče gomilu korisnih veština za regulaciju stresa, bolju komunikaciju vlastitih potreba, za uspešnije delegiranje određenih obaveza i odgovornosti ka drugim članovima porodičnog sistema, uspeva da nauči da prepozna i kontroliše svoja emotivna stanja, da ih pravovremeno i adekvatno prazni i još mnogo toga.

Iako i bez tretmana postporođajna depresija ima svoj kraj, neophodno je da on dođe što pre. Ovo stanje nije ni malo benigno, budući da remeti ženino uobičajeno funkcionisanje na više frontova. Pogledajmo samo neke od simptoma postporođajne depresije:

• nedostatak sna,
• promene apetita,
• osećanje preteranog umora,
• smanjenje libida,
• česte promene raspoloženja,
• gubitak volje,
• gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti,
• pojačana agresivnost,
• gubitak zadovoljstva,
• osećanja beznađa i bespomoćnosti,
• misli o smrti ili samoubistvu,
• razdražljivost, nemir, uznemirenost, usamljenost i tuga.

Pored navedenih, efekti postporođajne depresije očitavaju se i kod samog novorođenčeta, zatim kod oca deteta, kao i kod čitavog porodičnog sistema. Stoga je jasno da ne treba pustiti osobu da se u ovom mračnom scenariju snalazi sama. Ako nekada žene to i jesu činile, na sreću sada ne moraju!

Evo bar 10 stvari koje treba da znate o psihoterapijskom tretmanu postporođajne depresije:

1. Učiniti prvi korak i zakazati seansu je često najteži deo. Često se žene premišljaju mesecima, jer je shvatiti da ne možeš sam sebi pomoći, zatražiti pomoć drugoga i izneti svoje najintimnije stvari nekome koga vidiš prvi put u životu izuzetno delikatna stvar. Ali, onoga trenutka kada se osoba osmeli i okrene telefon, odmah se oseća jačom i smirenijom. Preuzela je stvari u svoje ruke, ima bolju kontrolu nad svojom sudbinom, pa samim tim i optimističniju perspektivu.

2. Terapeut iza koga stoji adekvatan trening u oblasti poremećaja raspoloženja i anksioznosti, gde postporođajna depresija i spada, neće te osuđivati. Koliko god užasno se osobi činilo da zvuče njene misli, osećanja, simptomi ili ponašanja, iskusan terapeut ih je već ranije čuo. Mnoge žene imaju otpor prema terapiji upravo zbog toga što imaju ideju da će terapeut misliti grozne stvari o njima nakon iznošenja intimnih sadržaja. Naravno, to nije slučaj. Zato treba dati šansu terapeutu da te čuje i razume tvoj svet.

3. Da, terapija jeste težak poduhvat, tokom koga se nećeš uvek osećati dobro. Jedna od glavnih stavki na putu ka prevazilaženju postporođajne depresije jeste otvoreno razgovaranje o tome kako se osećaš, šta misliš i o tome ko iz tvog okruženja dodatno doprinosi tvom stresu. Ovo samo po sebi nije lako. Često se čini lakšim i manje bolnim držati ove stvari u sebi. Međutim, dobro obučen terapeut će te kroz svaki ovaj stadijum voditi postepeno i bezbedno. Proces je veoma sličan lečenju bilo koje druge fizičke bolesti. Npr. ako te boli zub i odeš kod stomatologa, prvi zahvat će biti bolan, ali kratkotrajan. Nakon tih bolova uslediće zaceljenje.

4. Vreme koje provedeš na psihoterapiji, kao i uloženi trud, služiće kasnije svim članovima tvoje porodice. Često žene govore kako je sebično trošenje vremena i novca na sopstvenu terapiju i uskraćivanje istog svojim bebama. Time ne shvataju koliko će dragoceno njihovo izlečenje biti po celokupno okruženje. Kroz rad na sebi i drugi odnosi (sa partnerom, prijateljima), kao i odnos majka-dete, sigurno će se osnažiti. Ponekad je ženu upravo potrebno motivisati idejom kako na terapiju ide zbog bebe i porodice, kako bi se okuražila da zakaže prvu seansu.

5. Ako ti terapeut iz nekog razloga ne odgovara, sasvim je u redu tražiti nekog drugog sa kojim ćeš se osećati prijatnije. I u običnim situacijama, za većinu nas važnije je od koga smo dobili podršku nego šta je sam sadržaj podrške. Svi terapeuti maksimalno posvećeno rade svoj posao, ali ponekad prosto nema „hemije“. Ako je to slučaj, većina terapeuta će biti voljna da ti izađe u susret i preporuči kolegu koji će možda bolje da ti paše. Preporučljivo je da prethodno popričaš sa svojim terapeutom o ovoj zabrinutosti vezanoj za vaše nepoklapanje, pre nego što doneseš definitivan zaključak da on/ona nije u stanju da ti pomogne. Možda se ustanovi da je u pitanju sitan nesporazum koji lagano može da se prevaziđe.

6. Često, tvoj terapeut ti može zatražiti da potpišeš nešto što mu daje dozvolu da priča sa drugim važnim ljudima iz tvog života (psihijatrom, pedijatrom, babicom, članovima porodice,…). Ako je učinjen ovaj zahtev od strane terapeuta znaj da je to u interesu što boljeg tretmana i da to omogućava terapeutu da kreira obuhvatan tim podrške.

7. Ako su lekovi deo tvog plana izlečenja, molim te razumi i uzmi u obzir vrednost psihoterapijske podrške u kombinaciji sa njima. Ponekad će lekovi za postporođajnu depresiju toliko dobro delovati da će smanjiti ili eliminisati simptome koje žena oseća, pa neće postojati potreba za daljom terapijom. Iako je neuravnoteženost hemijskih procesa u mozgu često glavni uzrok postporođajne depresije, ne smeju se zanemariti fizički, psihološki i/ili socijalni doprinosi njenom stanju. Zato je ipak preporučljivo, za dugoročnije promene u mentalnom zdravlju, ići i izvan medicinske pomoći.

8. Ono što ćeš naučiti tokom svog psihoterapijskog procesa o upravljanju anksioznostima i depresijom biće veoma dragoceno. Verovatno to u početku ne izgleda tako, ali češ po okončanju svog psihoterapijskog procesa imati u rukama takvo oruđe kojime ćeš moći da pomogneš svojoj celokupnoj porodici u savladavanju problematičnih situacija. Kroz tebe, tvoja deca će moći da veoma rano nauče ove korisne veštine za prevladavanje stresa.

9. Tvoja terapijska podrška će verovatno uključiti kombinaciju edukacije o postporođajnim raspoloženjima i anksioznim poremećajima, razgovore o tome kako se osećaš, uspostavljanje plana koji uključuje fizičke, socijalne i emocionalne strategije za ozdravljenje, i značajnu dozu podrške u svim etapama ovog procesa. Zato je značajno da razumeš kako ovaj obuhvatan proces ne vodi momentalnom isceljenju, već je potrebno vreme.

10. Osećaćeš se bolje uz podršku! Kada žena pristupi psihoterapijskom tretmanu, pronađe adekvatnog terapeuta, prati sve njegove preporuke i drži se predano tretmana, sigurno će joj biti bolje. Sve to vreme.

* Pogledaj ostale tekstove na temu postporođajne depresije ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Psihoterapijske teme Trudnoća

Tags: , , , ,

Kreativnost i samouništenje

Pesma Silvije Plat „Detektiv“, kojom najavljuje samoubistvo, objavljena je posthumno.

Detektiv

Šta je radila kada je uletelo
Preko sedam brda, crvenih brazda, plavih planina?
Da li je ređala šolje? Bitno je.
Da li je bila na prozoru i osluškivala?
U toj dolini vriska voza ječi kao obešene duše.

To je dolina smrti, iako kravama prija.
U njenom vrtu laži otresaju vlažne svilene skute
A oči ubice klize kao gliste, postrance,
Nespremne da se suoče sa prstima, tim egoistima.
Prsti ukucavaju ženu u zid.

Telo u cevi, dim se diže.
Miris godina koje gore u kuhinji,
To su obmane poređane kao porodične slike,
A ovo je muškarac, pogledaj mu osmeh.
Smrtonosno oružje? Niko još nije mrtav.

Nema leša u kući.
Samo miris laštila, meki tepisi.
Sunčevi zraci igraju se svojim mačevima,
Siledžija se dosađuje u crvenoj sobi
U kojoj radio razgovara sam sa sobom kao ostarela strina.

Da li je stiglo kao strela, da li je došlo kao nož?
Koji je to otrov?
Da li grči živce i mišiće? Da li šalje šokove?
Ovo je slučaj bez leša.
Leš tu nema nikakvu ulogu.

To je slučaj isparavanja.
Prvo usta, odsustvo prijavljeno
Tek druge godine. Bila su nezasita.
Za kaznu obešena su kao gnjilo voće
Da se smežuraju i osuše.

Onda dojke.
One su tvrđe, dva bela kamena.
Mleko izlazi žuto, potom plavo i slatko kao voda.
Usne ne manjkaju, dva deteta,
Samo kosti im se vide, a mesec se smeši.

Zatim suvo drvo, vratnice,
Mrke majčinske brazde, celo imanje.
Po vazduhu hodamo, Votsone.
Tu je samo mesec, premazan fosforom.
Tu je samo vrana na grani. Upamti.

 

Sylvia Plath, “The Detective”, 1962.

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: , ,

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Ozbiljnost problema

Postpartalna depresija je najčešći oblik pogoršanja u psihičkom funkcionisanju koji može da pogodi porodilju. Nalazi 59 razmotrenih longitudinalnih studija širom sveta sugerišu da čak 13% porodilja iskusi simptome postporođajne depresije u prvih 12 nedelja nakon porođaja. Od njih, čak 70% živi sa ovim simptomima preko godinu dana. Ova brojka svakako nije zanemarljiva. Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da žene koje su imale postporođajnu depresiju, u narednih 5 godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Ono što takođe zabrinjava je i podatak da su njihova deca posebno vulnerabilna na raznorodne psihijatrijske simptome, budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.

Glavne barijere u rešavanju ovog problema

Uprkos dobro poznatim posledicama koje ima po psihofizičko zdravlje majke, a i deteta, čini se da postporođajna depresija ipak prečesto ostaje neprepoznata i nelečena. Pregledom medicinske literature dolazi se do zaključka da glavna barijera u traženju stručne pomoći leži u nesposobnosti žena sa postporođajnom depresijom da osveste i interpretiraju svoje stanje u datom trenutku. Stoga, akcenat bi trebalo da bude na pojačanoj edukaciji ovih žena, a koja bi doprinela većem stepenu samorefleksije.

Dodatna barijera koja se navodi vezuje se za nesposobnost porodice „novopečene“ mame da uvidi njeno stanje i pojačano izađe u susret njenim emotivnim, ali i praktičnim potrebama. Zato će transparentnije objašnjenje kliničke slike ovog fenomena biti od koristi, kako majkama, tako i široj rodbini. U nedostatku znanja, čitav porodični sistem ne uspeva da uvidi simptome depresije, već stanje majke očitava kao posledicu novonastalih okolnosti.

Na koga sve utiče ovo stanje

U prvom planu su depresivni simptomi majke. Međutim, takva majka ima negativnu percepciju ponašanja svog novorođenčeta (za nju je ono neizdrživo, bezobrazno, bahato, plače namerno), pa literatura navodi brojne implikacije i po zdravlje i razvoj deteta, a takođe i po psihofizičko stanje supruga koji živi u ovakvoj atmosferi, a ne zna kako da pomogne. Obično, on je u ovoj priči „dežurni krivac“ za svekoliko majčino nesnalaženje. Zato je akcenat na majčinoj adaptaciji, uspostavljanju boljeg sistema vrednosti, osvešćivanju pogrešnih percepcija, uspostavljanju pozitivnog afekta i verbalizacije, kako sa detetom, tako i sa suprugom.

1. Uticaj postporođajne depresije na novorođenče

Autori navode razne implikacije majčine depresije po stanje novorođenčeta, od nesigurnog vezivanja (Lyons-Ruth, Zoll, Connell, & Grunebaum, 1986), preko depresivnog afekta (Field, 1992; Radke-Yarrow, Nottelmann, Martinez, Fox, & Belmont, 1992), do bihejvioralnih problema i zastoja u kognitivnom razvoju (Murray & Cooper, 1997). Fild navodi najučestalije smetnje koje pogađaju novorođenčad čije majke pate od postporođajne depresije: besciljno ponašanje (slično ADHD-u na starijem uzrastu), sniženi afekat nalik depresiji, neregularan/isprekidan san, veću aktivaciju moždanih talasa merenu EEG-om (što ukazuje na stanje razdraženosti i uznemirenosti deteta), više nivoe norepinefrina (hormona čija je primarna uloga uzbuđenje i koji se aktivira pri stresnim situacijama). Pored toga, što majčina depresija duže traje, to se nadalje kod dece razvijaju i smetnje u razvoju govora, a kasnije i problemi u ponašanju i učenju.

2. Uticaj postporođajne depresije na odnos majka – dete

Ono gde se simptomi postporođajne depresije najočiglednije reflektuju jeste kvalitet majčine emocionalne i bihejvioralne interakcije sa detetom i to u doba koje je najkritičnije za razvoj psihološke i emocionalne regulacije i za stvaranje bazičnog kapaciteta za ljudsko vezivanje (Campbell & Cohn, 1997; Radke-Yarrow, Cummings, Kuczynski, & Chapman, 1985). Žene koje pate od postporođajne depresije po pravilu imaju narušenu sposobnost da obezbede senzitivnu i predvidljivu negu za svoje odojče. Njihovo ponašanje varira od tužnog i pasivnog (tokom čega su inertne u izvršavanju majčinskih dužnosti i povlače se u sebe), do krajnje intruzivnog i bezosećajnog (kada pristupaju detetu grubo kao da je lutka, bacaju ga prilikom presvlačenja, viču na njega, itd.). Generalno rečeno, u afektivnom smislu, ovakva veza majka – dete je prilično osiromašena i dosta negativno obojena. Nije ni čudo, budući da žene tokom postporođajne depresije doživljavaju veoma negativne emocije – iritabilnost, izrazitu krivicu, osećaj neadekvatnosti, anksioznost, osećaj usisavanja sopstvenog bića (Weissman & Olfson, 1995; Weissman, Paykel, & Klerman, 1972). One ne umeju da izađu na kraj sa ovakvim emocionalnim promenama i svoja stanja neminovno projektuju na decu.

3. Uticaj postporođajne depresije na očeve/supružnike

Veoma malo istraživanja rađeno je na ovu temu. Ipak, Mejgan i saradnici (1999) su intervjuisali 8 muževa čije su žene imale simptome postporođajne depresije i pronašli podatke da ne samo da ovi simptomi utiču na muževe, već i na odnos otac-dete. Muževi su konstantno zabrinuti za zdravlje svojih žena, konfuzni oko kliničke slike postporođajne depresije, frustrirani zbog nesposobnosti da ženama olakšaju ove depresivne simptome i u strepnji od neizvesne budućnosti. Oni dalje izveštavaju kako su morali napraviti korenite promene u svom stilu življenja kako bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. U studiji Milgroma i MekLauda (1996) muževi su rekli da osećaju veoma visok nivo stresa vezanog za bračni život, kao i veliku zabrinutost za razvoj svog deteta. Ovi nalazi sugerišu potrebu za obuhvatnim tretmanom, koji bi pored majčinih depresivnih simptoma trebalo da uključi i intervencije usmerene ka emocionalnoj regulaciji i razvoju veština kod deteta, kao i rad na celovitom porodičnom sistemu.

Forme pomoći za mame koje pate od postporođajne depresije

Otkriveno je da žene sa postporođajnom depresijom preferiraju psihoterapijsku pomoć, spram farmakoterapije, i to one vrste koja podrazumeva blaži, nedirektivan pristup. U literaturi se navodi sledećih 8 tipova psihoterapijske pomoći:

1) Interpersonalna psihoterapija (IPT)

Trenutno se smatra da je IPT najefikasnija forma za tretman postporođajne depresije. To je vremenski ograničena forma terapije, u trajanju od 12 do 16 nedelja, čiji je glavni cilj otklanjanje simptoma. IPT terapeut je veoma direktan i aktivan u procesu terapije i pomaže osobi da napravi uvide u izvore svojih novonastalih stresova. IPT je bazirana na premisi da postporođajna depresija ima svoje korene u 4 problemske oblasti, a to su:

1. tugovanje: priznavanje gubitaka koji su se desili u sferi selfa, odnosa sa drugima ili još specifičnijih gubitaka.
2. tranzicije uloge: tranzicije u životnom stadijumu i socijalne tranzicije, uključujući gubitak nezavisnosti i promene u socijalnoj mreži.
3. interpersonalni sporovi: ono što se često dešava nakon rođenja deteta, a uključuje neispunjena očekivanja i intimne probleme sa partnerom.
4. interpersonalni deficiti: traženje onih problema u vezivanju koji iskrsavaju i u drugim odnosima (van porodice), a koji mogu nadalje pojačavati stres.

Velika zasluga IPT forme je u podučavanju komunikacionim veštinama koje potpomažu u izgradnji odnosa, pojačavaju samopouzdanje i omogućavaju bolju socijalnu podršku.

2) Kognitivno – bihejvioralna terapija (KBT)

KBT je najpoznatija forma psihoterapije po svojoj efikasnosti u tretmanu anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ona polazi od pretpostavke da način na koji razmišljamo utiče na to kako se osećamo, pa je tako tretman fokusiran na pomaganje mamama da ostvare kontrolu nad svojim mislima čime će se osećati sposobnijim da ih menjaju. KBT terapeut će raditi sa mamom na identifikaciji i priznavanju njenih automatskih misli, evaluaciji tih misli i osvešćivanju momenata kada te misli nisu produktivne, zatim će istraživati i menjati njena uverenja, podvući razliku između realističnih i pogrešno percipiranih pretnji i raditi na razvoju novih i korisnijih perspektiva. Tako, mama razvija strategije za savladavanje problema i oseća se bolje “opremljenom” za suočavanje sa distresom. KBT se oslanja na raznovrsne tehnike kao što su relaksacija, zaustavljanje misli, terapija izlaganjem, domaći zadaci, zamišljanje, itd.

3) Dijalektična bihejvioralna terapija (DBT)

DBT je forma terapije isprva dizajnirana za tretman osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, ali je sada poznato da je efikasna i za druga stanja kojima je distres jedna od glavnih komponenti. Slično KBT-u i DBT je dosta aktivna i praktična forma terapije, koja osobu poziva na delanje. Obuhvata učenje sledećih veština: majndfulnes, tolerancija distresa, emocionalna regulacija i interpersonalna efikasnost. Prednost ove forme je što se uspešno primenjuje i kao individualan i kao grupni vid pomoći. Ako je celokupan porodični sistem uključen u tretman daje najbolje rezultate.

4) Psihodinamska psihoterapija

Ovo je najstarija forma psihoterapije koja je fokusirana na istraživanje nesvesnog i prošlih iskustava u razumevanju sadašnjeg ponašanja. Pristalice ove struje veruju da rana iskustva iz detinjstva imaju direktni uticaj na sadašnje tegobe, i da kada mame postanu kadre da identifikuju i prihvate ova iskustva otpočeće proces lečenja. Po ovoj formi, rana iskustva igraju ulogu u formiranju verovanja o sebi kao odraslom biću, pa je akcenat na identifikovanju upravo tih verovanja koja nisu više od koristi ili su čak štetna za osobu. Kada radi sa terapeutom psihodinamske orjentacije, mama će biti ohrabrena da priča o odnosima sa svojim roditeljima i važnim drugima u pokušaju da razotkrije nesvesni sadržaj njenog trenutnog načina razmišljanja. Ovaj proces redukuje tenziju i nelagodu. Posebno je značajan jer promena zahteva svesnost i razumevanje onoga što se desilo. Često, zbog gomile “aha” uvida osoba postepeno radi na izgradnji empatije i samopouzdanja, kao i na redukciji samooptuživanja.

5) Desenzibilizacija i reprocesiranje uz pomoć pokreta očiju (EMDR)

EMDR je trenutno najefikasniji vid terapije za ljude koji su imali neko traumatsko iskustvo i posebno se često koristi u tretmanu osoba sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Ona se oslanja na elemente kognitivno-bihejvioralne terapije i psihodinamske psihoterapije, kao i na specifične tehnike koje su osmišljene da redukuju senzorni uticaj traumatskih sećanja. Pošto su traumatska sećanja uvek lokalizovana ili u desnoj (emocionalnoj) ili u levoj (logičkoj i intelektualnoj) sferi mozga, EMDR koristi bilateralnu stimulaciju mozga (kroz pokrete oka, bilateralan zvuk ili bilateralnu taktilnu stimulaciju) i to kombinuje sa uverenjima, vizualizacijom i pažnjom usmerenom na telo, a sve kako bi se reprocesirala memorija. Glavni značaj ovog modela je pomaganje mami da pristupi mislima i osećanjima koja su pozitivna, zdrava i korisna.

6) Kratka terapija fokusirana na problem

Ova forma terapije fokusira se na specifičan problem i radi u pravcu pozitivne promene. Za razliku od drugih formi ona se distancira od istraživanja problema iz daleke prošlosti i pokušava da istakne snage i veštine majke koja ima postporođajnu depresiju. Terapeuti ove struje vode se idejom da je važnije postaviti ciljeve i raditi na njihovom rešenju, nego na problemu. Obično obuhvata samo par susreta koji donose očigledan benefit, iako brojni autori navode kako je njena glavna zamerka to što se ne bavi uzrokom problema pa ne može da proizvede dugotrajniju promenu.

7) Grupna terapija

Grupna terapija oslanja se na zajednicu kao temelj podrške. Dobra grupna terapija zahteva više od jednog iskusnog terapeuta i njihovo korišćenje dinamike grupe kao osnove za identifikovanje problematičnih oblasti i interpersonalnih teškoća. Grupa podrške za postporođajnu depresiju uglavnom predstavlja kombinaciju psiho-edukacije (obučavanje o mentalnim bolestima majke, uzrocima, opcijama tretmana, životnim strategijama zdravlja, tipičnim nadolazećim stresovima…), sa važnom ulogom validacije od strane drugih članova grupe. Glavni cilj ovakvih grupa je da pomognu u izgradnji zajednice, daju prostor u kome mama može da se čuje i da nauči da nije sama u ovoj borbi, kao i da priča i deli ideje o stres menadžmentu, kopingu i ranom materinstvu.

8) Terapija parova

Terapija parova ostavlja prostor partnerima da se čuju za vreme krize. U ovoj formi partneri uče da identifikuju ponavljajuće negativne obrasce kojima se služe u tom odnosu, kao i strategije komuniciranja i slušanja koje su neophodne u suočavanju sa daljim životnim izazovima. Fokus je na promeni dinamike u njihovom odnosu, radu na intimnim izazovima i individualnim potrebama koji mogu remetiti odnos, kao i na razvoju osetljivosti za individualne potrebe koje su osnov zdravog partnerskog života.

Kako da znam da sam u postporođajnoj depresiji

Vodeći instrument za skrining postporođajne depresije je Edinburgova skala postnatalne depresije (Edinburgh Postnatal Depression Scale – EPDS). Ona se sastoji od deset pitanja samoprocene i dokazano je efikasna u identifikovanju osoba koje su pod rizikom od postporođajne depresije.

Molim Vas označite odgovor koji najbolje opisuje kako ste se osećali u poslednjih 7 dana:

1. Bila sam sposobna da se smejem i da vidim vedru stranu stvari.
o Da, kao i obično.
o Ne baš kao i obično.
o Definitivno manje nego ranije.
o Nisam bila sposobna uopšte.

2. Gledam unapred sa uživanjem u stvarima.
o Da, isto koliko i ranije.
o Ređe nego ranije.
o Definitivno manje nego ranije.
o Teško da uopšte to mogu.

3. Bespotrebno sam sebe krivila kada stvari pođu naopako.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne, nikada.

4. Bila sam uznemirena i brinula sam i bez razloga za to.
o Ne uopšte.
o Skoro nikad.
o Da, ponekad.
o Da, veoma često.

5. Osećala sam se preplašeno i panično bez jasnog razloga.
o Da, jako često.
o Da, ponekad.
o Ne baš.
o Uopšte ne.

6. Problemi su se sručili na mene.
o Da, većinu vremena nisam bila sposobna da izađem na kraj sa problemima.
o Da, ponekad nisam bila u stanju da savladam probleme kao obično.
o Ne, većinu vremena sam se snalazila dobro.
o Ne, snalazila sam se dobro kao i ranije.

7. Osećala sam se tako nesrećno da sam imala problem da zaspim.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

8. Osećala sam se tužno i očajno.
o Da, većinu vremena.
o Da, veoma često.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

9. Osećala sam se tako nesrećno da sam plakala.
o Da, većinu vremena.
o Da, prilično često.
o Samo u nekim situacijama.
o Ne, nikada.

10. Imala sam ideju da se povredim.
o Da, prilično često.
o Ponekad.
o Skoro nikad.
o Nikad.

Ako ste u većini slučajeva zaokružili „negativne“ odgovore možda je vreme da se obratite nekome za pomoć.

* Nove tekstove na temu postporođajne depresije možete pogledati ovde:

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

 

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Trudnoća

Tags: , , , , , , ,

Stručna komisija

Ponedeljak, osam izjutra. Svakakav svet tiska se u hodniku privatnog vrtića. Radan svet, koji godinama već ne radi, došao je u potrazi za zaposlenjem. I svi su nervozni, jako, hoće li baš oni ostaviti najadekvatniji utisak, biti najsličniji profilu budućeg vaspitača. U sobu za ispitivanje ulazi mlada žena i seda ispred velikog stola sa koga je promatra četvoročlana komisija. Pogledi je streljaju; iznenada se oseća nekako gola…

Komisiju čine direktor vrtića, neuropsihijatar, psiholog i socijalni radnik. Opaka četvorka, četiri jahača apokalipse. Iz nekog nepoznatog razloga u sobi je i tetkica koja predano prazni plastične korpe sa smećem. Lupa i šušti kesama nemajući ni najmanju predstavu da time ugrožava koncentraciju kandidata.

Mlada žena se naizgled udobno smestila na drvenoj stolici i počela predstavljanje: „Imam 35 godina, udata sam, imam dete od 7 godina, završila sam višu školu za medicinsku sestru vaspitača, nemam radnog iskustva u vrtićima, ali sam rada da naučim. Ja sam odgovorna, posvećena, društvena i kreativna osoba…“. Psiholog prekida njeno usmereno izlaganje pitajući: „Da li ste samokritična osoba?“ Uz nagoveštaj zamišljenosti mlada žena odgovara: „Jesam, ali do izvesne mere, umem da uvidim svoje greške i trudim se da ih korigujem, ali nisam samokritična do mere da to utiče na moju psihičku stabilnost, znam kada je previše“. Psiholog zadovoljno klimnu glavom. Kažete da ste društveni, produži neuropsihijatar, da li to znači da više stremite timskom nego samostalnom radu? Više volim timski rad, uzvrati mlada žena, ali kada to situacija zahteva umem da budem i veoma samostalna, u početku bi mi bila potrebna pomoć dok se ne uhodam, ali bih kasnije umela i sama da preuzmem odgovornost za sve obaveze. Direktor je čuo dovoljno te je uputio kandidata ka izlazu. Sačekajte u hodniku, pozvaćemo vas da Vam kažemo jeste li prošli u naredni krug.

Mlada žena se ljubazno zahvalila i izašla. Čekajući neko vreme u hodniku prevrtala je po glavi svoje odgovore i zaključila kako se fino snašla i doskočila svakoj mogućoj provokaciji. Bila je zadovoljna, ponosna i optimistična u pogledu ishoda. Ona je već utrenirani igrač, toliko vremena ide na razgovore za posao da maltene ima izgrađenu karijeru kandidata. Ovo je neka vrsta njene profesije u poslednje vreme. Sada se nosi mišlju da je apsolvirala, da je ona ta, majstor svog zanata.

Dok je ona lebdela u oblacima, iza drvenih vrata, u oblaku dima, stručna komisija pretresala je njen slučaj.

Direktor: Nije ona loš kandidat, već ima dete, neće nam odmah zatrudneti, bolje to nego ove klinke koje samo vrebaju priliku da šmugnu.

Neuropsihijatar: Slažem se, pritom, dete već ima sedam godina, da je htela drugo već bi ga imala, ovako znamo da će se potpuno posvetiti poslu. Veliko dete ne traži veliko angažovanje, pa će nam biti dostupna u svakoj prilici.

Psiholog: Ali zar vam ne govori nešto činjenica da ima samo jedno dete, zašto ne i drugo? Da li takva osoba onda uopšte voli decu? Mi smo ipak vaspitna ustanova, bavimo se decom, treba nam neko nežan, neko ko voli i ume sa decom.

Socijalni radnik: Može biti da si u pravu. Ipak, to što ima dete vidim kao plus spram kandidata koji nemaju, ona ima jedno životno iskustvo. Šta nam vredi neka mlada koja nema dece, iako je slobodna i nema porodičnih briga, ona ne zna kako sa decom, nema taj materinski instikt. Takva bi samo tehnički odrađivala stvari.

Direktor: Kad smo kod njenih godina, nije ona ni tako mlada. U pitanju je ipak jaslena grupa, decu treba nositi, presvlačiti, to je težak fizički posao. Možda je bolje da to radi neko deset godina mlađi, pun snage, neko ko još nije istrošen od svojih obaveza.

Socijalni radnik: To je jedna strana priče, ali ponavljam, njene godine govore i o njenom iskustvu, ono je neprocenjivo.

Psiholog: Hmmm, nisam siguran. To je mač sa dve oštrice. Mladu osobu možeš da modeluješ, u tom smislu pre bismo dobili radnika kakvog želimo; izgrađena osoba može uneti svoj sistem vrednosti u ustanovu, a on ne mora biti sličan onome koji mi ovde želimo da negujemo. Sa druge strane, uzmimo da je to što je ona majka, i žena srednjih godina čak plus za nju, ali to ne osporava činjenicu da nema radnog iskustva. Ja to vidim kao ozbiljan hendikep.

Direktor: Kako ako si malopre rekao da se neko ko je mlad i bez iskustva lakše oblikuje? Pošto nema radnog iskustva u ovoj oblasti, ona će biti poslušan radnik, rekla je da voli da uči i da će slušati savete u početku dok se ne osmeli da radi samostalno.

Neuropsihijatar: Dozvolite da se umešam, mislim da je ipak otežavajuća okolnost to što nema radnog iskustva. Po meni, potreban je određeni stepen radnog iskustva, ni previše ni premalo. Ako suviše dugo radi po određenim principima postane rigidna i ne prihvata promene i kritike, ako pak uopšte nije radila ovaj posao onda smo na nuli, treba nekog da učimo sve iz početka, to će nam usporiti ritam.

Socijalni radnik: Što se tiče prihvatanja kritika, zar ona nije rekla da je samokritična osoba u dovoljnoj meri, takva osoba sklona je da prihvati i tuđe kritike. Ali je rekla da nije ekstremno samokritična.

Psiholog: Da, to mi se dopalo. Ako si ekstremno samokritičan dolaziš do tog nivoa pedanterije da postaješ neefikasan, podbacuješ. Ako nisi nimalo, onda si ego manijak, svaki svoj rezultat precenjuješ, zadovoljavaš se i mrvicama, sve ti je dobro, a šta onda mi sa tim da radimo.

Socijalni radnik: Tako sam i ja to shvatio, žena je na meru.

Neuropsihijatar: Mene malo brine njena izjava da je društvena osoba. Mislim pobogu, svi smo mi društveni, ali da li to znači da će se kolektiv pretvoriti u mesto za ćaskanje. Ne bih baš voleo da se ljudi ovde suviše druže, to će se sigurno odraziti na posao, shvatate?

Direktor: Tako je, neću ovde tračeve. Što je uopšte meni bitno da li je ona društvena, to nek ostavi za kuću, ovde je na prvom mestu rad!

Psiholog: Ispravite me ako grešim, ali pretpostavljam da je ona istakla ovu osobinu jer se podrazumeva da veliki deo rada sa decom podrazumeva druženje, razvijenu socijalnu inteligenciju, kako bi se deca pravilno usmerila. Ja nemam problem sa njenom društvenošću.

Socijalni radnik: I meni je ok biti društven, ali ipak ne preterano. Čak i sa decom treba zadržati profesionalnu distancu u nekoj meri, ne smemo se ni sa njima suviše intimizirati, to ipak nisu naša deca. Posao je posao.

Direktor: Dobro, da skratimo, šta smo zaključili? Ko je za, ko protiv?

Članovi komisije ustuknuše za tren, a onda se začu jednoglasno protiv. Ipak nije idealan kandidat, složiže se. Ne ispunjava sve kriterijume…

Direktor odgega iz svoje tapacirane fotelje u pravcu drvenih vrata, otškrinu ih i prstom pozva mladu ženu da priđe. Iza leđa mu nečujno prođe figura tetkice koja je užurbano nosila sakupljeno smeće. Sa iskrom u očima mlada žena je stajala i čekala svečani trenutak u kome će biti obelodanjeno da je primljena. Na njeno zaprepašćenje, direktor je blago povuče u stranu i prošaputa: „Žao mi je, više sreće idući put“.

Ali, ali, povikala je za njim bezuspešno, dok su se pred njenim očima zatvarala drvena vrata. Niste prošli u naredni krug, ne ispunjavate kriterijume, promrmljao je glas sa druge strane. Mlada žena se stropoštala na prvu obližnju stolicu zarivši ruke u lice; jecala je tiho, dostojanstveno, da drugi ne primete. A onda, kraičkom oka spazila je odgovor na sva svoja pitanja. Na hodniku je stajala ista ona tetkica, sa poslužavnikom punim šoljica kafe i spremala se da nogom otvori drvena vrata i unese okrepljenje za komisiju.

Čekajte, iznenada je povikala mlada žena sa vidljivim tragovima suza na očima. Vi ste bili unutra u toku mog ispitivanja, a i kasnije, tokom većanja. Da li ste čuli, zašto nisam primljena? Pa, gospođice, čula sam dosta toga, ali ne mogu Vam baš objasniti, pola nisam ni razumela, znate, nisam ja baš iz tog sveta, odgovorila je saosećajno tetkica. Ali da li ste čuli razlog, objašnjenje, na osnovu čega su doneli takvu odluku? Iako Vam ne mogu tačno reći razlog, jedno je sigurno, odluku su doneli na osnovu svoje stručnosti, pa vidite i sami ko je sve u komisiji. Moram sada da žurim, izvinite, bilo je poslednje što je rekla pre nego što je sa natrpanim poslužavnikom klisnula u sobu za ispitivanje.

Mlada žena ostala je da sedi sa uverenjem da i za ovaj posao nije adekvatna. U sledećem trenutku, kada je malo došla k sebi, već je smišljala taktiku šta možda treba reći na idućem intervjuu.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , ,

Perspektiva jednog kanibala

Rođen na pogrešnom mestu

Zdravo!

Ja sam Armin. Rođen sam u gradu Essenu, koji se nalazi na zapadnoj strani Nemačke. Zanimljivo je i prilično ironično, (prevodim ti ako ne znaš nemački) što „essen“ na nemačkom znači jesti. Pomislio bi čovek da sam rođen na pravom mestu, na idealnom mestu, gde je glavna preokupacija jesti i gde su slobode u pogledu izbora hrane dostigle najviši nivo. No daleko smo od idealnog u pogledu preferencija hrane, bar sa moje tačke gledišta. Čuo si za mene, pretpostavljam. Zločinac, gnusni kanibal iz Rotenburga. Da, taj sam! Ozloglašeni Armin Majves. Bio sam na svim nacionalnim televizijama, na svim mogućim naslovnim stranama širom sveta te 2001. godine. Nemoguće da ti je promaklo! Svi na planeti znaju ko je Armin i svi ga mrze, osuđuju. Ne boj se, neću ti ništa! U zatvoru sam, već godinama. I biću tu doživotno. Samo ti pišem da me upoznaš, da shvatiš.

Ja sam sasvim normalan čovek! Jeo sam meso, doduše ljudsko, ali šta je tu pogrešno?! Po meni, normalno je sve ono što je prirodno, što je takvo samo po sebi, a ne ono što se narod dogovori da bude normalno. U suprotnom, svi bismo bili nenormalni, i svi jesmo nenormalni, jedni za druge. Kinezi su većini nenormalni jer jedu pse. Zamisli da ja u Nemačkoj ispržim psa? Eskimi su nam nenormalni jer im je glavna poslastica brižljivo umućeno govno kita. Na tu poslasticu većina nas bi se ispovraćala. Muslimani ne žele ni da pomisle na svinjetinu, dok je na drugim prostorima ona prava pikanterija. Vegeterijancima su svi koji uživaju u mesu nenormalni, nama mesojedima oni. I da ne naglabam dalje, shvatio si. Ja sam jeo meso, ljudsko, koje je veoma ukusno, kao svinjetina, a sad zajedno, vi mesojedi i vi nemesojedi, pravite pitanje čije je to meso. Štaviše, teretite me za ubistvo! Kako mogu biti ubica nekoga ko želi da bude ubijen? Gde je tu logika?!

Brande je kod mene došao dobrovoljno. Bio je homić, godinama je to krio od roditelja, bio je nesrećan i visoko autodestruktivan. Da se razumemo, bio sam vrlo jasan i precizan u pogledu toga šta tražim i šta nudim. Na sajtu Cannibal Café jasno sam istakao da tražim mladog, dobro građenog muškarca koji želi da bude ubijen i pojeden. Javljali su se mnogi. Mislili su da time nudim vruć seks. Svima sam podrobno objašnjavao da ovo mislim bukvalno. Brande me je jedini uverio da zaista to želi. Nije mu se živelo. Bio je depresivan, a nemoćan da sam okonča svoju agoniju. Iiii, šta sam ja tu zgrešio, pitam te? Moj čin je čak human! Pomogao sam čoveku u nevolji.

Po svetu svuda vrše eutanaziju, takozvano ubistvo iz milosrđa. Ovo što sam uradio je zapravo krajnji akt milosrđa. Šta je razlika? Ubiti nekoga ko na to dobrovoljno pristaje da mu skratiš fizičke muke ili uraditi to isto da mu olakšaš duševne muke. Duša takođe ume da pati, zar se ove patnje ne računaju? Zar se niko nije setio da obrati pažnju i na to? I tako ja ispado’ ubica! Ne čak ni lud, izvitoperenih sklonosti, već čisti, hladnokrvni, maliciozni ubica! Okoreli kriminalac koji doživotno treba da trune iza rešetaka!!!

A sa druge strane planete on caruje. Prokleti srećnik – Sagava! Mali bedni crv! Njegova René nije pristala. Ona je nevina žrtva ovog brutalnog ubistva i potonjeg proždiranja. Reći ćeš ljubomoran sam. I jesam, kako ne bih bio?! Sve je uradio pogrešno, sve! Namamio je siroticu u svoj stan, pod izgovorom da će učiti za ispit, a onda ju je kukavički, onako s’ leđa ustrelio puškom. Nije je pitao, nije tražio pristanak, sebični skot je to uradio da sebi udovolji. Sve to je čak brižljivo planirao. Birao je dugo. Zlobni patuljak! Umislio je da će ako pojede visoku zgodnu devojku nadomestiti svojih mizernih metar i 51 cm. Jedan običan kompleksaš, bez samilosti, bez duše.

(Sagavin crtež)

Brande i ja smo druga priča. Mi smo želeli istu stvar. Te večeri pili smo vino i dogovarali se kako ćemo zajedno pojesti njegov penis. Znali smo da će ga boleti. Nismo želeli da ga boli. Zato smo zajednički zaključili da treba da popije sedative i lekove protiv bolova. Ja ga nisam drogirao; čiste svesti doneo je sve odluke, od prve do poslednje. Istina, bili smo razočarani ukusom njegovog uda, pa sam ga morao blanširati u belom vinu i začiniti peršunom. Tada je već bio ukusniji. Brande je polako krvario, pa smo odlučili da ga stavim u kadu. Satima sam mu čitao „Star Trek“, naše omiljeno štivo. U mom činu nije bilo nikakvog proračuna, i nikave zle i egoistične namere. Bilo nam je lepo i uradili smo do kraja onako kako smo želeli, obojica. Nakon njegovog poslednjeg izdaha, seo sam bez ikakve griže savesti i spremio večeru. Brande je znao i aminovao moj budući meni. Isekao sam tanku šniclu sa njegovih leđa i ispžio mlade krompiriće. Bilo je ukusno. Poželeo sam da mu to kažem. Nisam se osećao loše, niti sam se doživeo kao ubica, pa nisam imao potrebu da skrivam dokaze zločina, niti da bežim. I tu sam ispao pošteniji od tog lukavog Sagave.

(Majvesov crtež)

Da, znao je taj dobro šta radi. Kao iskusni kasapin istranžirao je René na delove pogodne da se upakuju u dva putnička kofera. A onda ih je kotrljao do jezera da zataška tragove. Šunjao se iza grmova čitavo popodne da ga neko ne ukeba u njegovim zlim namerama. Da, siguran sam, osetio se kao ubica. U svom nezgrapnom pokušaju bekstva je uhvaćen. Ali presuda, presuda je krajnje fascinantna! Za francuske eksperte on je neuračunljiv, teško mentalno poremećen i samim tim nepodoban za suđenje. Za njih, on nije znao šta radi, nije odgovoran! Iz Francuske su ga deportovali u mentalnu ustanovu njegove rodne zemlje, Japana. E to je ta zemlja gde sam trebao biti rođen! Zemlja čiji su stručnjaci za mentalno zdravlje nakon samo dva meseca procenili da je mentalno zdrav. Njegovo ponašanje objasnili su sklonostima ka seksualnoj perverziji. Pošto je u Francuskoj već proglašen kao nepodoban za suđenje, ni Japan nije mogao da obori ovu presudu i nanovo otvori slučaj. Prokletnik je pušten na slobodu! Da hara i pustoši gde stigne…

Čuo sam da je postao jako popularan, svuda u svetu. Da piše recepte za ugledne kulinarske časopise i daje predloge jelovnika mnogim restoranima. Prodao je čak 20 knjiga, a u slobodno vreme slika portrete pariskih lepotica. Čuven je toliko da se o njegovoj popularnosti čuje čak i kroz zatvorske rešetke, ovde u Rotenburgu.

Nadam se da ti je jasna nepravda o kojoj pričam. Nije pravedno i nije normalno za istu stvar (ako i možemo da je nazovemo istom) dobiti sasvim različit tretman. A ako već misle da ovo nije prirodno onda neka se dogovore više, nek ujednače standard – ili robija ili slava. Ako shvataš logiku o kojoj ti pričam bori se za mene, budi pravedan! Ko zna, možda ti i uspe. A onda ćemo zajedno da proslavimo moju slobodu, uz finu večeru. Toliko ti dugujem.
Obećavam.

Tvoj Armin

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , ,