Author: Leonora Pavlica

Psiholozi o gej roditeljstvu…

Seksualna orijentacija bila je dugo smatrana važnim faktorom u određivanju prikladnosti osobe da bude roditelj. Danas, ova pretpostavka je vrlo neizvesna, s obzirom na sve veću učestalost gej osoba koje traže pravo na roditeljsku ulogu.

Homoseksualni muškarci i žene mogu se upustiti u heteroseksualno roditeljstvo iz različitih razloga – da bi sakrili prirodu svoje seksualnosti, zbog problema da sami otkriju svoju seksualnost, ili zbog jednostavne želje da podižu decu u heteroseksualnom okruženju. Takođe, načini dobijanja dece su različiti – seksualnom pogodbom sa muškim prijateljem, veštačkom oplodnjom (kod žena), dogovor sa surogat majkom (kod muškaraca), usvojenjem,…

Zbog dobro poznate situacije neprihvatanja homoseksualnog roditeljstva od strane okoline, omalovažavanja i odbijanja, pa shodno mogućim posledicama po pomenutu skupinu gej osoba, istraživanja ove teme zasnivaju se na retkim studijama dobrovoljaca, pod uslovima stroge anonomnosti.

Mišljenje velike većine o ovoj temi „Treba li dozvoliti roditeljstvo homoseksualnim osobama“ svodi se na sledeće: homoseksualci su mentalno bolesni, promiskuitetni i imaju nestabilne veze, mogu uticati na seksualnu orijentaciju svoje dece i oštetiti njihovu emocionalnost.

Glavna poteškoća u istraživanju homoseksualnosti obuhvata jasnu podeljenost na one koji osećaju želju prema istom polu, što uključuje fantazije i požude, i one koji aktualizuju homoseksualno ponašanje.

Sledeća teškoća vezana je za istorijski razvoj, odnosno shvatanja o homoseksualnosti koja su se menjala kroz vekove. Naime, od dominantnih stavova u 18. i 19. veku da je homoseksualnost mentalni poremećaj, preko neuspeha psihoanalitičkih koncepata, neuspeha medicinskog modela u objašnjenju ovog fenomena, došlo je konačno do porasta homoseksualne političke moći koja je pokopala sva ranija shvatanja homoseksualnosti kao bolesti.

Ako samo pogledamo razvoj i promene nastale tokom godina u DSM-u, vidimo da se homoseksualnost kao kategorija promenila toliko da sada imamo novu kategoriju koja je na sasvim drugom kraju kontinuuma, odnosno homofobiju, po kojoj su u mentalno poremećene svrstani oni koji osećaju strah i nelagodu u prisustvu homoseksualaca. Stoga danas, uverenje da je homoseksualnost mentalna bolest koja isključuje mogućnost normalnog roditeljstva, nije više niti logična, niti održiva.

Životni stil homoseksualaca

Ova manjinska skupina oduvek je posmatrana kroz određene forme stereotipa, po kojima su lezbejke muškobanjaste, a gejevi feminizirani. Sa naučne tačke gledišta, po Belu i Vajnbergu, mogu se izdvojiti 5 osnovnih pravila življenja homoseksualaca:

  1. usko vezani, srećno venčani heteroseksualni parovi,
  2. otvoreno vezani, uglavnom su u stabilnim vezama, ali jedan ili oba partnera traže i partnere izvan veze,
  3. funkcionalci, individualci koji nisu u vezi, ali uživaju mnoštvo seksualnih partnera,
  4. disfunkcionalci, imaju seksualne probleme, ali i teškoće oko nalaženja pogodnih partnera,
  5. aseksualci, imaju veoma nisko interesovanje za seks i retko pronalaze partnere.

Poslednje dve kategorije imaju najniže stope psihološog zdravlja.

Seksualno razvijanje kod dece

Pod uticajem Frojdove teorije dugo su bila dominantna uverenja da se detetovo psihološko razvijanje odvija u podsvesti pod ekstremnim uticajem potentnih, komplementarnih sila majke i oca. Polni identitet, koji se razvija između 2. i 4. godine, nastaje mešanjem crta karaktera i ponašanja koja osoba indikuje na sebi i ostalima, o tome da je neko muškarac ili žena.

S druge strane, postoji veliki broj istraživanja o biološkom poreklu homoseksualnosti, koja iznose opravdani dokaz za genetske ili konstitucionalne fondove u kojima socijalni i porodični faktori mogu imati uticaje. Išlo se čak do toga da se gen za mušku homoseksualnost može preneti preko x hromozoma, što je izazvalo brojne etičke i moralne debate o tome, treba li sprovoditi predporođajno testiranje u svrhu ranog otkrivanja ovog „oboljenja“.

Današnje studije o razvoju dece koja žive sa homoseksualnim roditeljima opovrgavaju mogući uticaj ovakvih okolnosti na seksualni razvoj dece, navodeći tome u prilog veoma slab uticaj na seksualno opredeljenje kod dece odrasle sa jednim roditeljem, bilo da je u pitanju smrt jednog roditelja ili razvod braka.

U 92-e studije koje su sproveli Amato i Kejt, pokazano je da porodična „oštećenost“ malo utiče na promenu dobrobiti deteta. Zaključak ovih studija je da razvitak seksualnosti kod deteta nije jednostrano zavistan od stava i ponašanja njihovih roditelja.

Da li homoseksualni roditelji imaju specifičan uticaj na emocionalni i seksualni razvitak svoje dece?

Najrelevantniji dokazi o ovom pitanju potiču iz studija u kojima su poređena deca homoseksualnih i samohranih majki, pri čemu su svi ostali uticaji bili kontrolisani. U većini ovakvih studija ove dve grupe dece nisu se razlikovale u pogledu polnog identiteta, inteligencije, seksualne orijentacije, emocija, ponašanja i odnosa sa drugim ljudima, pa ipak primećeno je da je bilo više indikacija za učestale psihološke probleme kod dece samohranih-heteroseksualnih majki. Što se tiče studija sa gej očevima, one su uglavnom deskriptivnog tipa, bazirane na malom broju primera i minorne, tako da ne zaslužuju posebnu posvećenost.

Zlostavljanje dece?

Homoseksualnost je često brkana sa pedofilijom, u kojoj je polazni objekat seksualnog privlačenja nezrela muška ili ženska osoba. Ta zbrka dovodi do mišljenja da homoseksualni roditelji, prvenstveno muškarci, mogu interagovati na seksualan način sa svojom decom.

U ranim radovima primećeno je da su pedofili koji stupaju u odnos sa detetom svog pola pokazali averziju prema psihi odraslih, preferirajući nedozrele dečake feminiziranih karakteristika, koji još nemaju sekundarne polne karakteristike. Ipak, u jednoj novijoj studiji, prikazano je da od 175 optuženih muškaraca za zlostavljanje dece, svih 175 bili su heteroseksualci. Autori zaključuju da heteroseksualni muškarci preuzimaju veći rizik napadajući maloletnike, nego što to čini njegov homoseksualni antipod. Stoga, deca homoseksualnih roditelja nisu pod većim rizikom od zlostavljanja.

Averzija prema suprotnom polu

Tvrdnje da će homoseksualni roditelj odbaciti dete koje je suprotnog pola, ili da će uticati na svoje dete protiv suprotnog pola, ili da neće dovoditi odrasle suprotnog pola u kuću, su posledica stereotipiziranja homoseksualnosti u obliku koji odgovara odbijanju, od strane heteroseksualaca. Kontraargumenti na ove tvrdnje mogu se naći u studiji Grina, u kojoj je pokazano da dečje samorangiranje na skali popularnosti na kojoj se nalaze isti i suprotan pol, nije imalo razlike bez obzira na to da li deca potiču iz gej ili heteroseksualnog okruženja. Neke pak studije pokazuju da određena deca mogu imati unutrašnji konflikt između lojalnosti prema majkama i želje da se uklope u heteroseksualne norme svog okruženja.

Ocenjivanje homoseksualnog roditeljstva

Profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja imaju za zadatak da u izveštaju daju stručno mišljenje o tome da li je homoseksualni pojedinac ili par kompetentan da dobije starateljstvo nad detetom, procenom njegove individualne mogućnosti da voli i podiže dete. Takođe, mora se priložiti procena porodice budućeg roditelja i iscrpna lična istorija. Važno je istražiti istoriju emocionalnih problema ili začeteka zlostavljanja i proučiti stav o seksualnom opredeljenju dotične osobe, kao i prirodu i stabilnost u njenim vezama na duge staze. Uopšte uzev, ovaj proces ne bi trebalo da se nimalo razlikuje od onog koji prethodi usvajanju od strane heteroseksualnih roditelja.

Kvalitet odnosa roditelj-dete

Ovo pitanje tiče se kontinuuma na kome sa jedne strane roditelji teže ekstremnoj privatnosti, krijući od dece svoju seksualnu orijentaciju, a sa druge strane priznaju deci svoje porive u veoma ranom uzrastu, uz deteljnu edukaciju o ovakvoj vrsti odnosa.

Drugo ključno pitanje kvalitetnog odnosa roditelj-dete tiče se stepena priznanja i iskrenosti koji deca mogu ispoljiti prema ostalima u svom okruženju o prirodi svoje porodice. Homoseksualni roditelji mogu imati različite ideje o tome kako da se nose sa ovim posledicama, od savetovanja svoje dece o običnoj diskreciji koja se podrazumeva i u svakom drugom privatnom slučaju, do sa druge strane toga, da se deca šalju u škole izvan i daleko od njihovog susedstva.

Categories: Nauka Seksualnost

Tags: , , , , ,

Promocija knjige “Ko je ovde lud?!”

Redakcija Psiholjuba poziva sve zainteresovane na promociju knjige “Ko je ovde lud?!“, autorke Leonore Pavlice, psihologa, psihoterapeuta i urednice ovog portala.

Promocija će biti održana 25. septembra 2016. godine u Centru urbane kulture IMAGO (Dečanska 14) od 20 h. Biće to veoma zanimljivo umetničko veče, prožeto muzičkim izvedbama alternativnih rock bendova.

Ulaz je besplatan, a promo cena knjige iznosiće 500 dinara.

Dobro nam došli!

* Kako bi vam zagolicali maštu, dodatno vam darujemo preporuku recenzenta, Maje Volk.

Kratko i ubitačno

Oduvek sam prezirala psihijatre. Nisam imala bolje mišljenje ni o klasičnim psiholozima. Nekako, njihovi šabloni su mi ukazivali na neukost koja nema težnju za razvijanjem. Suviše njih je imalo realne, nerešive psihološke probleme u sopstvenom životu, da bi mi bili iole kredibilni. Piscima ću pre da verujem. Oni već hiljadama godina posmatraju ljude i uz iskustvom nataložen senzibilitet, pokušavaju da ih sve bolje razumeju. Psihijatrija se, čini mi se, u tom pokušaju vrti u krug. Uzaludno. I značajno kraće!

Pre osam godina sam počela da se družim sa psihologom, antipsihijatrom po orijentaciji i nekadašnjim učiteljem za ljudski razvoj, a sada čovekom koji jednostavno voli ljude, Dragoslavom Grujičićem Gruyom. Gruya mi je danima pričao istorijate svih grešaka, koje je iznedrila psihologija i psihijatrija, a koje imate tako živopisno i provokativno opisane u ovoj knjizi, koja prosto vapi da preraste u dramski tekst ili tv serijal sličan „Zoni sumraka“…

Gruya je jedini čovek, ili psiholog, koga znam, da je legao 340 puta na dušek raznih škola nove psihologije i prošao ličnu terapiju, a zatim ne pristavši na šabloniziranje i uzimanje licence, napravio svoj slobodan model psihoterapije, koji je označio sa „Krugovi bliskosti“.

Ovo sve pričam jer mislim da sam posle decenije druženja i učenja, konačno i samostalnog psihoterapijskog rada, kvalifikovana da ocenim validnost psiholoških rukopisa koji se nađu pred mojim očima. I Leonorin rukopis, sazdan od dramski oživljenih studija slučaja, razgalio me je toliko da sam oduševljeno u sebi ponavljala: „Hvala ti, Bože, da nisu svi slepi koji se školuju na našim zastarelim studijama. Da ljudi, koji su izmislili nazive duševna bolnica i duševni bolesnik, ipak priznaju postojanje duše“.

Leonora je mlada, pronicljiva, duhovita i za razvoj otvorena ličnost, koja ovom knjigom ima neverovatnu misiju, da nastavi putem antipsihijatrije, koji je u ovoj zemlji šablona, uvlakača, prosečnih i korumpiranih, veoma mukotrpan posao.

Svaka pričica je dovoljno kratka i sažeta a ubitačno jezgrovita, da jasno ukazuje da je istorija naše civilizacije, zapravo, istorija ljudske gluposti! A od svih gluposti, psihijatrija je, na žalost, jedna od najvećih, danas puka službenica farmaceutske mafije i pod kompleksom niže vrednosti pred veličanstvenom, a podjednako prepotentnom „tetkom“ Medicinom.

Najtužnija bolnica u kojoj sam bila da posetim svog dobrog druga, bila je Palmotićeva, gde se na licima ljudi videla duboka patnja, patnja duše. A samo su ih tretirali medikamentima… Tada sam, s tugom, shvatila da ni medicina, ni psihijatrija, ne priznaju ni dušu, ni osećanja, niti intimne teskobe pojedinca za svoj fokus interesovanja. Radije, one se morbidno zanimaju za patologiju i njeno širenje ka svim porama naše svakodnevnice. „Ko je tu lud!?“ Realno je pitanje, jer ludi, a sposobni da funkcionišu, vladaju nama, politikom, društvom, dok preosetljivi, napaćenih duša, (samo zato što ne funkcionišu po obrascu), bivaju izolovani i proglašeni bolesnima…

Slatko sam se i smejala i tugovala, čitajući ljupke, a opet potresne Leonorine priče, kojima ona želi da ljude probudi, ukaže im na činjenice da su te gluposti bile vrhunski domet nauke pre stotinu, pedeset, trideset godina….i zašto onda, bez skepse, prihvatamo sadašnje domete te iste nauke, koja očigledno ne zna odgovor ni na tako jednostavno pitanje, šta je to ljudska duša!?

Mogla bih stranice i stranice da ispišem o asocijacijama koje su mi izazvale svaka od ovde ponuđenih mini verzija ljudske sudbine, ispričane u prvom licu, iz pera Leonore Pavlice, ali ovde ću se zaustaviti…

Budite slobodni i kreativni, potpuno otvoreni i razmišljajući ljudi dok budete čitali ovu knjigu. Ljudima ne trebaju dijagnoze i sedativi. Treba im ljubav i razumevanje. Bravo, Leonora!

Maja Volk, čovek

 

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Vesti

Tags: , , , , , , , , ,

Rozenhanov eksperiment: 2. deo

Oni koji su propustili prvi deo Rozenhanovog eksperimenta, mogu ga pogledati ovde:

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Ludaci na slobodi

Sećate se Patrika, mog studenta?! Jedinog iz klase kome je nauka bila interesantnija od provoda? Jadni Patrik je najduže od svih osmoro koje sam vrbovao za svoj eksperiment ostao u onoj ludari. Puna 52 dana!!! Jedva sam ga izvukao iz šaka tih kvazi-stručnjaka. Momak je samo po mojoj instrukciji rekao na prijemu da čuje glasove, što im je bilo dovoljno da zaključe da je psihotičan i da treba da ostane da leži. Ozbiljan je on slučaj, tvrdili su. Samo posmatra, večito nešto piskara, pun je deluzija i paranoidnih simptoma.

Možete li samo da zamislite njihov bes u trenutku kada sam im saopštio da su oni u zabludi?! Pokušajte da dočarate u glavi taj sirovi gnev koji se rasplamsao hodnikom kao posledica njihovog neznanja. I šire od hodnika, jer naravno, cela priča nije ostala na tom mestu. Svim medijima obelodanio sam rezultate svoje studije. Svet je brujao o nesposobnosti psihijatrijskih praktičara i ostalog bolničkog osoblja. Svi su znali za njihov falš pozitiv. Svi su shvatili da nisu u stanju da prepoznaju normalne među duševnim bolesnicima. Da li vremenom habituiraju, da li se naviknu na svoje radno okruženje takvo kakvo je pa gube sposobnost diskriminacije, slično kao kad živiš blizu železničke stanice pa ti više ne smeta nikakva buka? Da li neuroni oguglaju? Ili jednostavno izgube interesovanje, rade svoj posao nesavesno i ofrlje ne shvatajući posledice? Ili od starta nemaju zapravo valjane dijagnostičke kriterijume? Ne znam! I nije ni važno, bar sa stanovišta mog daljeg plana.

Oni su se svakako branili. O da, jesu! Svetu su objasnili kako sam običan prevarant, kako je moj eksperiment daleko od naučnog, kako su moji „pacijenti“ lagali. Njihov posao je veoma delikatan. Oni ne mogu kao lekari da se oslone na objektivne, merljive pokazatelje. Ne traže oni kancer pa da jasno vide ima li ga ili ne. Ovo je proces u kome se oslanjaju na subjektivne podatke, na iskaz pacijenta o tome šta mu se dešava. A moji pacijenti su svesno lagali!!! Ok, neka im bude. Samo ne shvataju da time pružaju još više argumenata u prilog kolega iz suprotnog tabora. Sada još više verujem u sve ono što zagovara moj kolega Sas, čuveni antipsihijatar. Još davno ih je opomenuo da ne mogu na ovaj način da se u nedogled šlepaju uz medicinu. Po uzoru na ovu nauku psihijatri se trude da zadrže imidž tvrde, objektivne i naučno utemeljene discipline. Al’ ne mogu, jasno vam je valjda. Medicina vidi, medicina opipa, medicina zna i retko kad nađe nešto čega nema. Naravno, svi grešimo, ali to mora biti u granicama dozvoljenog. Oni, oni su pogrešili u totalu, od osam pacijenata osam grešaka, dakle stopostotni falš pozitiv. Skoro da se slažem sa Sasovom idejom da psihijatriju treba ukinuti. Ako nema lezija na mozgu, nikakvih promena koje se mogu uočiti kod duševnih bolesnika, onda ne pričamo o objektivnim kriterijumima. Zapravo, ne pričamo o nauci uopšte! A ako ipak tako nešto i pronađemo, ima li potrebe za psihijatrijom kada već postoji medicina?!

U svakom slučaju, da ne teoretišem previše, iako je, moram priznati, to moja iskonska strast. Važnije je ipak da vas uputim u to šta se dalje dešavalo. U jeku ove bruke, jedna veoma renomirana psihijatrijska klinika počela je da se hvališe time kako se takav propust njima nikad ne bi desio. Kako je možda u pitanju nedovoljno obučen ili nedovoljno motivisan kadar pomenutih bolnica odgovoran za ovakvu bruku. Doooobro, pomislio sam, eto meni dalje zabave. Kontaktirao sam načelnika ove bolnice i najavio da ću u naredna tri meseca i njima poslati pseudopacijente i da me, pošto oni imaju prave a ne pseudostručnjake, izveste o tome ko su lažnjaci. Bolnica je bila pred velikim testom. Svi su strepeli od ishoda i revnosnije nego ikada radili svoj posao. Zakazani period je istekao i stigli su prvi rezultati. U izveštaju je stajalo da su u ova tri meseca procenjena 193 nova pacijenta, od čega za 41-og osoblje smatra da su lažni pacijenti, a dodatnih 42 pacijenta im deluje sumnjivo.

Pa ne mogu da verujem!!! Ljudi moji! Da li je moguće da je ova struka do te mere proizvoljna. Ne samo da nismo u stanju da razaznamo zdrave ljude od bolesnih, nego i obrnuto. Nisam ni slutio da je i stopa falš negativa toliko visoka! Regularne pacijente, koji su samoinicijativno došli na pregled oni su vratili kući sa idejom da im nije ništa. Hej ljudi, pa nisam vam nikoga poslao. Rekao sam, a nisam!!! Vi ste bolesne ljude proglasili zdravima i osporili im pravo na tretman. I šta ćete sada da mi kažete?! Vas niko nije lagao kao vaše prethodne kolege. Niko vam nije rekao da čuje glasove koje ne čuje. Oslanjali ste se na subjektivne podatke, na izjave pacijenata o tome kako im je. Zar ne shvatate, ove izjave bile su istinite!!! A vi stručnjaci, vi im niste poverovali… Veeelika šteta. Po njih, po vas, po čitavu koncepciju duševnog života.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Čuveni eksperiment dr Rozenhana zaista se dogodio. I to u dva navrata. Oba puta, ovaj dovitljivi psiholog ismejao je svoje kolege u javnosti, brutalno dokazujući njihovu neukost. Kako bi makar na trenutak iskusili sve ono što su njegovi dobrovoljci doživeli tokom eksperimenta i shvatili dalekosežne implikacije ovog “raskrinkavanja”, ovu istorijsku dramu prenosim u prvom licu, u vidu priče, čiji je glavni junak mogao biti i neko od nas.

Stanari ludnice

Bilo je to davnih 70-ih, a sećam se kao da je bilo juče. Bruklin, svetla velegrada, iz Engleske nam dolazi svež val anarho panka. Imam 22-e godine, studiram psihologiju, čini mi se ceo svet je predamnom. Ljudi se socijalizuju na okolnim protestima, kroz grad tutnji muzička revolucija, a ja imam pametnija posla. Teško je čak i zamisliti da nekome u to vreme može da se dešava nešto interesantnije. Ali može, uveriću vas.

Dolazim na svoje prvo predavanje. Kažu predavaće čuveni Rozenhan. Onaj isti koji je nekoliko godina svoga života žrtvovao kao čistač neke ludare kako bi bolje pronikao u mozak ludaka. Kakav fanatik. Sedam u prvi red da bi ga bolje čuo. Amfiteatar je krcat. Počinje sa: „Dragi studenti, ispričaću vam jednu priču…“ I tu nam je u tri sata detaljno opisao svoja iskustva sa onima koji su sišli s uma. Da ne dužim čega sam se sve tu naslušao… „Objektivni kriterijumi ludila ne postoje, sve je izmišljotina“, grmelo je iz grla ostrašćenog dr Rozenhana. Poenta je da ja sedim, onako mlad i zelen, širom otvorenih usta iz kojih se sprema da kapne bala. Uporedo dižem ruku i pristajem, ne znam ni na šta, ali pristajem, pristajem na sve što ovaj ingeniozni čičica predloži. Tako sam se prijavio za eksperiment. Samo ja, sam samcijat, od prepunog amfiteatra. Pa ko bi još išao u ludnicu, ako može ludo da se provodi po koncertima?

Skupio je nas osmoro. Jedan pedijatar, jedan psihijatar, tri svršena psihologa, jedan slikar, jedna domaćica i moja malenkost. Bio sam najmlađi, ali ništa manje zanesen idejom. Instrukcija je bila jasna – otići u neku psihijatrijsku ustanovu i na prijemu reći da čuješ glasove. „Nakon toga ponašajte se uobičajeno, bez ikakve glume“, objasnio je profesor. To smo i uradili. Sve je teklo po planu, dobismo dijagnozu shizofrenije zbog auditivnih halucinacija o kojima smo izvestili nadležne.

Delim sobu sa još tri ludaka. Jedan se po ceo dan klati na svom krevetu i ispušta neke čudne krike, drugi viljuškom kopa neku rupu u zidu i zlurado se smeška kao da smišlja plan evakuacije, a treći mrmlja nešto sebi u bradu i šeta se gore-dole po sobi. Ja sedim na krevetu i čitam dnevne novine koje nam izjutra uredno dostavljaju. Pitam se zašto uopšte to rade, kome ih donose? Za vizitu obično donesu šaku lekova, plastične čašice sa vodom i pitaju kako smo. Ja uzmem svoju porciju, odložim je na natkasnu da bi njome kasnije počastio filadendron u hodniku i izjavim da se osećam dobro. Da vas ne zamaram, sedamnaest dana scenario se ponavlja. Niko da primeti da nisam lud. Štaviše porcije mi se povećavaju. Zapisujem sve šta mi se dešava na listu papira. Isprva tajno, da niko ne vidi, a kasnije naočigled svih. Ni to nije dovoljno da me raskrinkaju. Jedna debela sestra je čak u moju listu zapisala ovaj pacijent ima izražen simptom piskaranja. Da li je moguće, i pisanje se u ludnici tumači kao znak ludila? Što se više trudim i napinjem da ih uverim u svoju normalnost to su moji pokušaji bezuspešniji.

Trideseti dan. Rozenhan ne dolazi. Nismo precizirali tajming, ali žuri mi se, već predugo sam ovde i koliko vidim nema mi spasa ako se ne pojavi spasitelj. Sam ne mogu dokazati da sam zdrav. Hvata me panika… Jedno jutro zatičem na naslovnoj u novinama sledeće – Otkriven novi lek za shizofreniju! Odjednom me podilazi jeza i žmarci struje čitavim telom. Pa ko je lud da nas sada proglasi normalnima?! Mi smo izvor prihoda, zbog nas cveta farmako industrija! Trebamo im, ludi ili normalni, svejedno je.

Pedeset i drugog dana profesor dolazi po mene. Da bi me izvukao iz njihovih šaka bile su mu potrebne pune šake dokaza – moja studentska knjižica, uverenje o mom mentalnom zdravlju, njegove isprave kojima dokazuje da je doktor psihologije i profesor univerziteta.

Izlazim iz sobe sa Rozenhanom pod ruku, koračamo lagano. Bacam poslednji pogled u pravcu svog bivšeg prebivališta što čuči u dnu hodnika. Poslednja slika koja mi se tako jako urezala u sećanje bio je skvrčeni i sasušeni filadendron kome očigledno nisu prijali brižljivo davani obroci.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Shizofrenija

Tags: , , , , ,

Ako za tugu postoji dijagnoza, zašto je nema za sreću?

Da li je psihijatrija baš toliko vrednosno neutralna, kao što tvrdi? 

Iako se psihijatrija deklariše kao vrednosno neutralna disciplina, postoji mnoštvo načina da se ova tvrdnja ospori. Vrednosni sudovi, čak i ako ne određuju psihijatrijski pristup klasifikaciji mentalnih poremećaja, sasvim su sigurno sadržani u definiciji mentalnog poremećaja, pa su time neminovno i sastavni deo procesa klasifikovanja. Da je situacija takva, prikazano je u pomalo ironičnom predlogu Bentala (Bentall, 1992) da se sreća klasifikuje kao mentalni poremećaj, kojim je na elegantan način uzdrmana kako logika psihijatrijske prakse, tako i šira naučna javnost.

Bental svoj predlog zasniva na nekoliko ključnih argumenata:

1 – sreća je abnormalna pojava, i to u tom smislu što je čak ređa od depresivnog raspoloženja koje se tretira kao afektivni poremećaj.

2 – sreća ima afektivne (karakterišu je po pravilu pozitivno, neobično povišeno raspoloženje), kognitivne (srećni ljudi su zadovoljni životom, samouvereni i ubeđeni u vlastitu kompetentnost) i ponašajne komponente ( srećni ljudi se ponašaju na karakterističan način: bezbrižni su, smeškaju se, nekad je teško predvideti šta će sledeće uraditi, obično nastoje da svoje raspoloženje nametnu drugima u okruženju).

3 – sreća ima svoju etiologiju, koju čine biološki (Bental navodi podatak da povišeno raspoloženje može da se izazove nadražajem pojedinih moždanih regija, kao i da neki medikamenti, npr. amfetamini mogu usloviti pojavu povišenog raspoloženja) i sredinski (Bental ukazuje da se sreća češće i u izrazitijoj formi javlja kod osoba sa izraženim samopoštovanjem i razvijenijim socijalnim sposobnostima, a koje najčešće zavise od ranih iskustava u procesu socijalizacije) faktori.

4 – Bental zagovara postojanje reaktivne i endogene sreće. Prva bi bila povezana sa nekim prijatnim događajem i vremenski ograničena, a druga bi nastajala iz nepoznatih razloga, i trajala bi neodređeno dugo.

Bentalovi argumenti rezultuju konačnim predlogom da se sreći nađe mesto u DSM-IV u okviru afektivnih poremećaja, gde bi sindrom sreće predstavljao podtip hipomanije. Pored toga što je sreća u statističkom smislu abnormalna, ona prema Bentalu zadovoljava i jedan od osnovnih kriterijuma za duševni poremećaj – ona je iracionalna, a iracionalnost sreće ogleda se u smanjenom ili čak oštećenom kritičkom prosuđivanju, što naposletku vodi gubljenju kontakta sa realnošću (precenjivanje vlastitih moći i sposobnosti, neosnovano verovanje da može značajno da se utiče na događaje u okolini,..).

Poseban problem je u tome što iracionalno nije uvek lako odrediti. Iracionalna su ona verovanja koja neko uporno gaji uprkos očiglednih dokaza o njihovoj neodrživosti. Ali šta je to što određuje da li je nešto održivo ili ne? Uopšteno, odgovor bi mogao glasiti tolerantnost sredine. Međutim, važno je znati i kada okolina postaje netolerantna prema nekom obliku iracionalnog ponašanja ili ubeđenja. U tom kontekstu, netolerantnost sredine može zavisiti od intenziteta iracionalnosti, od njegovog trajanja, ili pak od statusa i položaja osobe kojoj se iracionalnost prepisuje. Objedinjujući odgovor za sve navedeno bio bi da je veća tolerantnost prema onim aktivnostima i idejama koje su društveno manje negativno vrednovane.

Prema tome, kriterijum iracionalnog, ma koliko da je dijagnostički relevantan, ne može da bude jedini vodič u određivanju i identifikovanju duševnog poremećaja. Ako se prihvati iracionalno, onda naminovno moraju da se prihvate i kriterijumi nepoželjno, neispravno i pogrešno, kao sastavni deo kriteriološkog određenja duševnog poremećaja, a pored toga moraju se prihvatiti i kulturalni i istorijski kriterijumi za određenje racionalnosti.

Stoga, na pitanje zašto ni u jednoj klasifikaciji mentalnih poremećaja nema mesta za sreću, može se odgovoriti – zato što se na sreću gleda kao na poželjno stanje, zato što se ona pozitivno vrednuje. Uočava se da vrednosni sudovi koji su sadržani u psihijatriji ne mogu da se ignorišu, i da je psihijatrija sve, samo ne vrednosno neutralna disciplina.

U tom svetlu, Bental navodi:

„Samo psihopatologija koja otvoreno priznaje da su vrednosti značajne za klasifikaciju može da i dalje isključuje sreću iz psihijatrijskih poremećaja“.

Categories: Antipsihijatrija Depresija Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Zašto nam dijagnoze nisu potrebne…

Budući da psihijatrija i danas zauzima dominantnu poziciju u definisanju i tretmanu duševnih oboljenja, a da je istovremeno izdanak medicine, ona po uzoru na medicinski model pokušava da razvije obuhvatan sistem dijagnostičkih kategorija. Ideja je napraviti neku vrstu “dijagnostičke Biblije” u kojoj bi se nalazile sve dijagnoze, a čijim pregledom bi svaki stručnjak mogao svom klijentu da osigura najadekvatniji tretman i pouzdanu prognozu.

Koliko sam shvatila, na osnovu svoje dugogodišnje psihoterapijske prakse, ljudi vole dijagnoze. To im je između ostalog i jedna od glavnih preokupacija kada dođu na seansu. “Koja je moja dijagnoza?”, jedno je od prvih pitanja klijenata koji su došli u potrazi za duševnim zdravljem. I naravno, razumem zašto im je to važno. Odgovor na ovo pitanje donosi višestruku korist – prvo, ljudi su umireni činjenicom da sada imaju dijagnozu, jer je bolje ikakvo saznanje spram praznog lutanja i večite neizvesnosti; drugo, to što su dobili dijagnozu implicira postojanje i drugih ljudi sa istom problematikom, sada su u zajedništvu, a ne izolovani u svom bolu; treće, ako konačno imaju pravu dijagnozu, to je za ljude garancija dobrog ishoda – već postoje uhodani postupci ozdravljenja, a izvesna je i prognoza, itd.

Iako iz iznetog dobijanje dijagnoze zvuči gotovo idealno, u praksi se ovaj trend pokazuje daleko od takvog. Ovu tvdnju takođe pokrepljujem svojim bogatim kliničkim iskustvom, a koje mi je u više navrata pokazalo kako dijagnoze, ne samo što nisu korisne, već su i potencijalno štetne po klijenta. Da cela priča ne bi ostala u domenu subjektivnih interpretacija, osloniću se na relevantnu literaturu koja podrobno razmatra moje prethodne stavove.

Zadatku dijagnostičke klasifikacije u psihijatriji, kao i svim do sada korišćenim sistemima za klasifikaciju mentalnih poremećaja koje je ona razvila, upućene su brojne i raznolike kritike, od kojih će biti izdvojene samo one najznačajnije i one koje imaju najveći stepen osnovanosti:

1) Dominantan problem organizovan je oko stava da mora postojati jedna, adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija duševnih poremećaja.

Uočava se da u praksi to nije slučaj, i da nam istorijski razvoj psihijatrije pokazuje, kako sukcesivno smenjivanje različitih klasifikacionih sistema (DSM-I, DSM-II, DSM-III,..), tako i simultano postojanje više zvanično priznatih i relevantnih klasifikacionih sistema (trenutno su u našoj zemlji u opticaju DSM-IV i ICD-10). Ovaj problem je konstantan u psihijatriji, i uslovljen je:

  • „težnjom“ psihijatrije da poveća pouzdanost i valjanost svojih nalaza;
  • istraživanjima kojima se uočavaju novi i neuobičajeni sadržaji koji se moraju asimilovati u novi sistem;
  • promenama u frekvenciji određenih poremećaja u zavisnosti od istorijskog perioda u kome nastaju;
  • kao i uključivanjem u analizu dodatnih kontrolnih faktora kao što su učestalost po polu, porodični uslovi, itd.

2) Sa revizijama klasifikacionih sistema menjaju se i principi na kojima počiva dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja.

U prvoj fazi razvoja psihijatrije, tzv. periodu „azilske“ psihijatrije, principi koji su korišćeni prilikom određivanja dijagnoze, etiologije bolesti i tretmana obolelog, bili su bazirani na utvrđivanju različitih promena u CNS-u; u periodu dinamske psihijatrije glavni principi za klasifikaciju mentalnih poremećaja fokusirali su se na eksploraciju unutrašnjih mentalnih procesa; dok period dijagnostičke psihijatrije koji i danas perzistira, prilikom procesa dijagnostikovanja, kao ključni parametar ponovo uvodi moždanu disfunkciju. Štaviše, čak i u okviru jednog klasifikacionog sistema, iako bi vrsta materijala koja se koristi za definisanje atributa za pojedine kategorije morala biti dosledno konzistentna, dolazi do promena u važnosti principa koji se koriste u postupku određivanja dijagnoze. Najčešće, primarni princip koga se psihijatri drže u postupku dijagnostikovanja jeste simptomatologija. Međutim, često u praksi dolazi do odstupanja, i informacija o etiologiji ili odgovoru na tretman može se smatrati značajnijom od detalja kliničke slike (Mekej, 1978).

3) Nadalje, kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno i nedvosmisleno utvrđeni.

Kako su glavni kriterijumi u aktuelnoj psihijatrijskoj praksi simptomi i sindromi bolesti, uočava se da ne postoji situacija u kojoj ne dolazi do preklapanja u simptomima, tj. nema specifičnih simptoma karakterističnih za samo jednu kategoriju poremećaja. Ako se simptomi preklapaju u tolikoj meri, postavlja se pitanje na koji način su konstruisane distinktivne dijagnostičke kategorije (Horowitz, 2002). Da bi sistem klasifikacije bio koristan, on treba da pruži uputstva za razgraničenje između susednih grupa. Međutim, uočava se da kategorijama nedostaje nezavisnost, i da se takva razdelna linija ne može specifikovati, te je pretpostavka da te specifične kategorije „realno“ postoje upitna.

4) Takođe, simptomima unutar jedne dijagnostičke kategorije nedostaje homogenost, jedna vrsta zajedničke niti koja prožima podgrupe određene kategorije.

U tom kontekstu, Vitenborn (1951) je našao da se osobe sa istom dijagnozom često mogu međusobno razlikovati po simptomskim obrascima. Simptomi individualnog pacijenta uglavnom su tako idiosinkratični da se opiru prostom svrstavanju pacijenta u pojedine krepelinovske fioke.

5) Dodatni problem odnosi se na nepostojanje utvrđene i proverene veze između postojećih klasifikacionih sistema i dijagnostičkih modela.

U klasifikacionim sistemima postoje opisi za svaku kategoriju poremećaja, koji su izraženi operacionalnim definicijama. Sa druge strane, psihijatar se prilikom uspostavljanja dijagnoze za datog pacijenta koristi određenim dijagnostičkim modelom. Na taj način dolazi do problema cirkularnog dokazivanja, odnosno valjanost njegove procene se dokazuje korelacijom sa opisom koji je ponuđen u klasifikacionom sistemu. Zbog toga se postavlja pitanje: „Da li je u procesu dijagnostikovanja opravdano koristiti kategorijalni model?“. U tom kontekstu potrebno je istaći, da veliki broj autora smatra kako se pre radi o kontinuumu, i da se razlika između normalnog i patološkog ogleda u stepenu (izraženosti datog fenomena), a ne u vrsti. Za razliku od zastupnika klasifikacionih sistema, pomenuti autori favorizuju pristup po kome se najveći broj simptoma ponaša kao dimenzije, a ne kao kategorije, čime zaobilaze tradicionalan problem konfuzije između kategorizacije i objašnjenja.

6) Klasifikacioni sistemi zapavo nisu u stanju da ispune osnovnu svrhu njihovog nastajanja, a koja se tiče specifikovanja etiologije, prognoze i tretmana za različite kategorije poremećaja.

Etiološki faktori koje promovišu klasifikacioni sistemi, predstavljaju pre opštu vulnerabilnost na psihijatrijske simptome, a ne specifičnu vulnerabilnost na pojedine kategorije mentalnih poremećaja.

Takođe, dijagnostička psihijatrija ne uspeva da razdvoji entitete koji vode različitoj prognozi. Verovatnoća da će osoba koje je ranije bila dijagnostikovana, u budućnosti ponovo dobiti psihijatrijsku dijagnozu je velika, ali je verovatnoća da će u budućnosti zadržati istu dijagnozu razmerno mala. Iz tog razloga, stavljanje znaka jednakosti između dijagnoze i prognoze je neosnovano.

Ubedljiv argument protiv razvijanja dijagnostičkih sistema, jeste i njihov neuspeh da indukuju različite tretmane za različite vrste poremećaja. Za većinu patoloških stanja, uspostavljanje eksplicitne dijagnoze je, bilo prilikom psihoterapije, ili medikamentne terapije, irelevantno (Horowitz, 2002).

7) Konačno, i možda najvažnije, klasifikacioni sistemi moraju da imaju zadovoljavajuću validnost i pouzdanost.

Procena konceptualne validnosti dosadašnjih klasifikacionih sistema je veoma težak zadatak, zbog toga što formalna definicija mentalnog poremećaja koju oni nude, nije dosledno korišćena prilikom uključivanja i isključivanja pojedinih dijagnostičkih kategorija. Iako psihijatri promovišu obuhvatnost, univerzalnost i naučnu utemeljenost dijagnostičkih sistema, uočava se da su kriterijumi za selekciju toga šta se smatra „realnim“ patološkim entitetima, a šta ne, nekonzistentni i neprecizni, te da je i granica normalno-patološko elastična i još uvek zamagljena.

Stoga je u cilju minimiziranja značaja ovog problema, uloženo mnogo napora u povećanje pouzdanosti psihijatrijskih dijagnoza. Međutim, istraživanja pokazuju da stepen slaganja dva procenjivača u vezi sa istim klijentom, varira od 45% do 75%, i da zavisi od mnogo faktora:

  • broja dijagnostičkih kategorija u različitim klasifikacionim sistemima (što je manji broj dijagnostičkih kategorija, stepen slaganja dva nezavisna procenjivača je veći);
  • širine nozoloških kategorija (što je dijagnostička kategorija diferenciranija na više zasebnih podgrupa, stepen slaganja procenjivača je manji);
  • intenziteta ispitivane pojave (što je „dublja“ patologija i simptomi uočljiviji, stepen slaganja procenjivača je veći);
  • vrste poremećaja;
  • osnovne proporcije poremećaja u populaciji (što je poremećaj zastupljeniji u konkretnoj populaciji, stepen slaganja procenjivača je veći);
  • konteksta u kome se ispitivanje vrši, itd.

U vezi sa poslednjim, korisno je pomenuti studiju Rozenhana (Rosenhan, 1984), koja vešto oslikava zavisnost procesa dijagnostikovanja od kontekstualnog okvira u kome se ono vrši. Cilj Rozenhanovog eksperimenta bio je da utvrdi da li su istaknute karakteristike koje vode uspostavljanju određene dijagnoze situirane u samim pacijentima ili u okruženju u kom ih opserveri zatiču.

U eksperiment je bilo uključeno osam zdravih osoba, koje su imale zadatak da pri prijemu u bolnicu izjave da čuju glasove (što je jedna od definišućih karakteristika shizofrenije), a da se potom u bolničkom okruženju ponašaju „normalno“. Neuspeh psihijatara praktičara u razdvajanju ovih pseudopacijenata od ostalih „pravih“ pacijenata, poslužio je kao potvrda Rozenhanove ideje da psihijatri tokom vremena habituiraju i postaju neosetljivi na dijagnostičke markere, budući da bolnice kreiraju svojevrsnu realnost u kojoj značenja određenih ponašanja mogu lako biti pogrešno protumačena.

U tom smislu, ludilo nije nešto što se neposredno prikazuje kao takvo, već se nalazi u oku posmatrača. Stoga, ako procesom dijagnostikovanja ne može da se postigne diferencijacija između normalnog i patološkog, neizbežno se nameće pitanje ima li smisla razvijati dijagnostičke sisteme koji bi trebalo da omoguće diferencijaciju unutar sfere patološkog.

Nadam se da će vas ponuđeni argumenti bar malo ubediti u besmislenost dijagnostikovanja, a smislenost individualizovanog rada sa ljudima, koji će, ako im priđemo kao jedinstvenim osobama a ne šiframa, zasigurno brže napredovati u pravcu svog mentalnog zdravlja.

Categories: Antipsihijatrija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,

Ukinuti duševne bolnice, osloboditi mentalne bolesnike!

Doprinosi antipsihijatara u sferi mentalnog zdravlja

Najveća zasluga antipsihijatrijskog pokreta jeste radikalna kritika samog temelja klasične psihijatrije, a pre svega njenog medicinskog modela duševne bolesti i shvatanja lečenja kao prilagođavanja pacijenta datom društvu. Antipsihijatrijski pristup, kao alternativni pristup duševno obolelom, otvara brojne kontroverze i dileme, koje se prvenstveno vezuju za dva ključna pitanja:

1) Šta je duševna bolest?
2) Šta je sa institucijom?

1) Što se tiče prvog pitanja, antipsihijatri ističu da psihijatrija zauzima izuzetno nizak položaj i ugled među ostalim medicinskim disciplinama, i da se to može objasniti fundamentalnom greškom koja je učinjena prilikom same konceptualizacije psihijatrije. Početna greška je napravljena kada je određivana priroda psihijatrije, tj. kada je vršeno razgraničavanje i ograničavanje predmeta njenog zanimanja. Koncept mentalnog poremećaja, kao glavni predmet psihijatrijske prakse, po mišljenju njenih kritičara, ni po jednom kriterijumu se ne može specifikovati.

Ukoliko se za određenje predmeta psihijatrije koriste bilo koji od tri kriterijuma koje navodi Ajzenk (Eysenck, u Kecmanović, 1978: 290), a koji su ključni prilikom određenja ostalih medicinskih specijalnosti, uočava se da psihijatrija ne ispunjava uslov da se nazove medicinskom profesijom.

1 – Na osnovu prvog kriterijuma, koji nalaže da se svaka medicinska specijalnost bavi određenim delom tela, može se zaključiti, da ukoliko se oblast za koju je psihijatrija zadužena locira u mozak, u medicini već postoji disciplina zadužena za ovaj organ – neurologija.

2 – Ukoliko se sledi drugi kriterijum, po kome bi psihijatrija kao medicinska disciplina, u tretiranju psihopatoloških fenomena morala da se koristi određenom tehnikom, uočava se da se ona zapravo koristi širokom lepezom različitih tehnika, a ne jednom specifičnom (operativnim postupcima, medikamentima, psihoterapijom,…).

3 – Ni treći kriterijum, po kome bi psihijatrija trebalo da se bavi određenom bolešću, nije ispunjen, budući da je sam koncept mentalne bolesti neprecizno određen i suviše inkluzivan, te obuhvata veoma heterogenu grupu fenomena.

Na temelju ovih uvida, kritičari psihijatrije, tačnije antipsihijatri, dovode u pitanje ne samo status psihijatrije u okviru drugih medicinskih disciplina, već na jednom globalnijem nivou, sumnjaju u praktičnu upotrebljivost i korisnost saznanja, koja ova disciplina pruža nauci uopšte. U tom smislu, tvrdnje antipsihijatara da duševni poremećaj ne postoji kao ontološki evidentan entitet, i da je on rezultat rada psihijatara, ili šire, kulturno-istorijskih zbivanja, iako su bile previše radikalne, predstavljale su inicijalan impuls za suzbijanje nekontrolisanog korišćenja diskursa patologije i inicirale razvoj kritičke svesti prema delovanju psihijatrije uopšte.

2) Postavljanje pitanja: „Šta je sa institucijom“?, predstavlja drugi važan doprinos za oblast psihopatologije od strane antipsihijatrijskog tabora, koji direktno proishodi iz prethodnog, a tiče se samog tretmana duševno obolelih osoba. Postuliranjem tvrdnje da je klasična psihijatrija instrument represije i faktor u održanju „bolesne“ društvene ravnoteže, antipsihijatri se zalažu za ukidanje institucionalnog režima lečenja duševno obolelih, i to skidanjem oreola humanosti sa duševnih bolnica i otkrivanjem njihovog totalitarnog karaktera. U tom kontekstu, antipsihijatri ističu da se psihijatrijska praksa ogleda u patologizovanju onih pojava koje su izraz sukoba individualnih i društvenih interesa, a koje su posledica društvenih neusklađenosti, protivrečnosti, klasnih sukoba, društvene nepravde. Neprepoznati povezanost različitih individualnih tegoba i smetnji sa zbivanjima u užem i širem socijalno-ekonomsko-političkom okruženju, ili socijalne sukobe smatrati proizvodom individualne patologije, znači prikrivati pravu prirodu zbivanja u društvenoj zajednici, i podržavati društveni status quo.

Iza različitih postupaka nadzora i kontrole duševno obolelih, kao i dugotrajnog i često prisilnog ograničavanja njihove slobode, leži bojazan kako psihijatra, tako i društva, od svega onog što je strano i drugačije. Ovakvi postupci psihijatara (odbacivanje i izolacija), duševnog bolesnika sve više udaljavaju, nego što ga približavaju duševnom zdravlju, što je osnov za razmatranje etičke upitnosti psihijatrije. Hospitalizacija duševnog bolesnika, ili pak izricanje mera bezbednosti njegovog obaveznog lečenja i čuvanja u posebnim zavodima za duševno poremećene, počiva na ovoj bojazni od duševnog bolesnika, pri čemu se ova vrsta bojazni psihijatara i društva uzajamno podržavaju i pojačavaju. U kontrastu sa procesom etiketiranja, zastupljenim u okviru psihijatrijske paradigme, dati slobodu, odgovornost i autentičnost duševno poremećenom, predstavlja imperativ antipsihijatrijskih zalaganja, koji neminovno doprinosi uplivu humanosti u polje psihopatologije.

Categories: Antipsihijatrija Nauka

Tags: , ,

Psihijatrija VS Antipsihijatrija

Antipsihijatrija ne postoji kao sistematizovani sled ideja, te je teško ekstrapolirati sržne i zajedničke karakteristike ove raznolike grupe gledišta. Pod pojmom „antipsihijatrijski“ trebalo bi obuhvatiti sve one stavove i koncepcije čiji način interpretacije potrebnog i poželjnog odnosa prema duševno poremećenim ljudima ne samo da odstupa od psihijatrijskog pristupa duševno poremećenom, od oblika i sadržaja psihijatrijske ideologije, već je i upravljen protiv psihijatrijske teorije i prakse. Ukratko, ideologija ove orijentacije je demoratska, humanitarna i tolerantna.

Antipsihijatrijski pokret je počeo da se razvija 60-ih godina XX veka, i njegovo pojavljivanje bilo je višestruko uslovljeno. Uglavnom usmereni na nezadovoljstvo tradicionalnim psihijatrijskim učenjem, izvori antipsihijatrije mogu se sažeti u tri ključne grupe:

Prvo, psihijatrijska praksa nije uspela, niti je mogla da uspe da potpuno ideološki falsifikuje važan deo svog društvenog zadatka i funkcije, a to je kontrola duševno poremećenog čoveka putem njegovog odbacivanja i izolacije. Stoga je psihijatrijska praksa predstavljala privlačnu metu napada svih onih koji su posebno osetljivi na svako ograničavanje i ugrožavanje individualne slobode. Otud antipsihijatri kao potku svojih učenja uzimaju filozofiju egzistencijalizma, koja naglašava ideju slobode izbora, i inspiraciju nalaze posebno u radovima Ž. P. Sartra (Kecmanović , 1978).

Drugo, po shvatanjima antipsihijatara, ideološki iskrivljena svest psihijatrijskog pristupa duševno poremećenim osobama je u izvesnom broju slučajeva postala isuviše očigledna, pa i nedopustivo upadljiva. Ona se ogleda u raskoraku između krajnjeg efekta primene pojedinih terapijskih mera od strane psihijatara i zvaničnog stava i stručnih tvrdnji o smislu i cilju njihove primene. Svi oblici tretiranja mentalnih poremećaja predstavljaju rečitu potvrdu psihijatrijskog stava, po kome u svetu duševno obolele osobe nema mesta pojmovima odgovornosti, izbora i slobode, te su time nespojive psihijatrijske intervencije i priroda razumevanja patoloških fenomena.

I konačno, s obzirom da psihijatrija „prevodi“ individualno-psihološke u šire drušvene stavove u odnosu na duševno poremećene ljude, svi oni koji su iz bilo kog razloga kritički ili otvoreno neprijateljski nastrojeni prema datoj društvenoj strukturi i njenim normativima, koriste se kritikom psihijatrije i zagovaranjem antipsihijatrije, kao sredstvom iskazivanja svog stava prema aktuelnom obliku društvenog uređenja (Kecmanović, 1978). U tom kontekstu, antipsihijatrija ističe potrebu za prestruktuiranjem kako pojedinca, tako i društva u celini, i nalaže da je za taj proces nužna promena, a ne pasivno prilagođavanje.

Pored ovako široko određenih shvatanja o psihijatrijskoj disciplini koja su predstavljala bazu za formiranje antipsihijatrijske misli, neophodno je istaći i dva ključna događaja koja su obeležila pojavu antipsihijatrijske paradigme, a to su:

  1. kriza psihijatrijske institucije u organizacionom i funkcionalnom smislu i
  2. kriza medicinskog modela mentalne bolesti

Glavne ose razlikovanja

Analitički um VS Dijalektički um

U cilju isticanja osnovnih okosnica antipsihijatrijskog pristupa, i ujedno razgraničenja između ovog i psihijatrijskog pristupa, korisno je osloniti se na prikaz Kecmanovića (1978), koji metaforično psihijatriju poistovećuje sa analitičkim (pozitivističkim) umom, a antipsihijatriju sa dijalektičkim umom. Dok je kod zastupnika analitičkog uma, predmet istraživanja dat izvan istraživača, dotle u dijalektičkoj paradigmi između istraživača i predmeta istraživanja postoji interakcija. Odnos između istraživača i njegovog predmeta u psihijatrijskoj paradigmi je diskontinuiran, a u okvirima antipsihijatrije dijalektičan.

Pasivnost VS Aktivnost

Dalje, psihijatriju karakteriše dvostruka pasivnost: posmatrača u odnosu na posmatrani sistem i posmatarani sistem u odnosu na posmatrača (Kecmanović, 1978). S tim u vezi, ona se zalaže za stav po kom bolesnik ima bolest kao vanvremenski atribut pridodat njegovom biću kao nešto sobom dato, završeno, pa time i implicitno nepromenljivo. Antipsihijatri protestvuju protiv ovog stava i postuliraju aktivnu ulogu bolesnika u sistemu.

Eksteriornost VS Interiornost

Eksteriornost koju zagovara psihijatrija, podrazumeva da se njeni zastupnici odnose prema svom predmetu zanimanja kao prema nečem spoljašnjem, odnosno poremećaj je shvaćen kao nešto faktičko i objektivno odvojeno od obolele osobe, čime pojedinac nije moralno odgovoran za svoje stanje i ponašanje. Nasuprot tome, antipsihijatri promovišu interiornost, po kojoj mentalni poremećaj nužno ima individualan pečat.

Univerzalnost VS Individualnost

Za psihijatre, simptomi i znaci nisu originalan, za svakog pojedinca specifičan način izražavanja vlastite patnje, već faktori univerzalne patološke slike, iza koje se uzalud traži individualan projekat. U kontrastu sa mišljenjem po kome su patološki fenomeni apstraktni i univerzalni, antipsihijatri se zalažu za shvatanje po kome je nužno istraživati patologiju konkretne osobe, sa svim njenim specifičnostima.

Prirodna nauka VS Nauka o osobama

I poslednja razdelna linija tiče se samog korena nastanka ove dve paradigme. Psihijatrija, kao specijalistička grana medicine, bazirana je na prirodnim naukama, i analitički um koji joj je u osnovi, diktira da je ona nauka koja se bavi procesima (koji se dešavaju u mozgu), simptomima i sindromima, koji determinišu mentalni poremećaj. Sa druge strane, antipsihijatrija je nauka o osobama (science des personnes), čije je poreklo u društvenim naukama, i orijentisana je prvenstveno na razumevanje patologije, onako kako se ona oformljuje u procesu razmene između ljudi.

Categories: Antipsihijatrija Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , ,

Šta su znaci psihoterapijskog napretka…

Veoma je lako edukantima neke psihoterapijske orijentacije, koji prolaze kroz „rad na sebi“, da identifikuju kada i na koji način psihoterapijski proces počinje da pokazuje svoje benefite. Oni iza sebe imaju veliku zaleđinu – sate i sate lične analize, nebrojene sate supervizije, godine pohađanja edukacijskog programa i mnoge stručne seminare. Ali, šta kada se psihoterapiji prepusti bilo koja persona van „ovoga sveta“. Kako naivni subjekt, čovek laik, da interpretira ovo iskustvo?

Kako da zna da je psihoterapija delotvorna? Kako da protumači promene koje mu se dešavaju; da li su one pozitivne ili ne, sa stanovišta njegovog psihoterapeuta? Često se na terapiji možemo zapitati kako našu promenu vrednuje sam terapeut? Da li je i on (kao ja) zadovoljan mojim napretkom? Možda je moja promena subjektivno konstruisana kao pozitivna, dok terapeut misli da sam u regresiji? Neretko se dešava i dodatno opterećenje – želja da se „ugodi“ terapeutu! U želji da se terapeutu prikaže kao „dobar učenik“ ili kao „poslušno dete“, klijent može zaboraviti šta je dobro za njega i šta se njemu čini kao uspešan pravac razvoja. Umesto toga, on pokušava da pronikne u vrednosni sistem terapeuta i „odigrava“ seanse onako kako misli da će terapeut biti zadovoljan. Suvišno je sada pisati o štetnostima ovakvog izbora. No ono što možemo uraditi, jeste pripremiti sve sadašnje, a i buduće konzumente psihoterapije, alatom za prepoznavanje sopstvenog napretka.

Tapkanje u mestu

Mnoge psihoterapijske škole nose namenski sa sobom veo mističnosti vlastite procedure. Smatram da je ovo potencijalno opasno iz više razloga. Prvo, ako klijenti ne znaju gde idu, kako mogu biti sigurni da su se uputili pravim putem. Drugo, ovakva pozicija dovodi klijenta u nezavidno stanje neizvesnosti, što otežava stvaranje odnosa poverenja sa terapeutom. Treće, nedovoljno transparentni znaci psihoterapijskog napretka pomeraju fokus sa „onoga što ja želim“ na „ono čemu se terapeut nada“. Konačno, i ne manje važno, sumnjičavost u pogledu napredovanja u terapiji i konstantno preispitivanje toga da li je ona delotvorna za mene, može ubrzati odluku o napuštanju terapije.

Iz ovih razloga je VAŽNO podeliti sa sasvim običnim ljudima – korisnicima psihoterapije, bar neka osnovna znanja. Oni ne moraju znati teorijske osnove našeg pravca, niti srž tehnika koje koristimo, ali moraju znati da prepoznaju da li su na dobrom tragu! Nesebično deljenje sa njima ovakvog znanja dovodi do obostrane koristi – klijent je smiren, siguran i otvoren za promenu koju sada razume i kadar je da osmisli, a terapeut može lako da osigura odnos poverenja koji je ključ svakog dobrog odnosa, pa i psihoterapijskog.

Uzaludan trud

Evo tih osam krucijalnih znakova psihoterapijskog napretka, koji ne treba da budu isključiva privilegija terapeutske pozicije, već je sasvim opravdano i poželjno da ih zna i klijent:

1) Iznenađenje

Pod iznenađenjem se podrazumeva svaka klijentova reakcija na terapeutovu interpretaciju, a koja počiva na uvidu nečega do tad neosvešćenog. Nalik je „a-ha“ efektu. To su situacije u kojima klijent jasno pokazuje da je otkrio nešto novo o sebi ili da je neke stare stvari mogao sagledati i drugačije. Iznenađenje imlicira promenu u perspektivi posmatranja nekoga ili nečega, a upravo zadobijanje nove perspektive i jeste glavni pokazatelj terapijskog napretka. Ovaj pokazatelj sugeriše da se klijent oslobodio ustaljenih šablona u konstruisanju stvari i da je otvoren za promenu. Manifestacije iznenađenja su lako dostupne i terapeutu, a i klijentu – one mogu biti kako verbalne (stvarno!; kako se nisam toga ranije setio!; da li je moguće da sam to tako video?, itd.), tako i neverbalne (otvaranje usta, širenje očiju, smeh, tapšanje, opšta telesna razdražljivost). Pošto klijent nije u stanju da osmotri sopstvena telesna ispoljavanja, dobar terapeut trebalo bi da mu na njih skrene pažnju rečenicom tipa „da li uočavate koliko ste sada iznenađeni, oči su vam širom otvorene, u ovom trenutku saznali ste nešto veoma važno“.

2) Spontano donošenje dokaza

U nekom trenutku terapije klijent i terapeut uspostavljaju psihoterapijski savez u kome postaju jasna očekivanja sa obe strane. Cilj terapije je podrobno definisan i ako je terapija adekvatno vođena, klijent počinje da shvata kakva vrsta promene se od njega zahteva. Uzmimo da je reč o veoma povučenom, socijalno izolovanom, čak introvertnom klijentu koji je došao u želji da postane opušteniji i druželjubiviji. Onoga trenutka kada počne da uviđa i doživljava da se njegovo ponašanje menja, želeće da to podeli sa svojim terapeutom, kako bi ga terapeut povratno validirao. Spontano će iznositi na seansi kako je juče bio tu, danas tu, kako se družio sa ovim ljudima, kako je učestvovao u toj i toj aktivnosti. Na obuhvatnost nove strukture (promene) ukazuje raznolikost elemenata (događaja, drugih ljudi) koje klijent nagoveštava u svojoj spontanoj dokumentaciji. „Tapšanje po ramenu“ od strane terapeuta, osnažiće ga da nastavi sa ovim eksperimentacijama, a same eksperimentacije opet su dokaz da se klijent pomera, da se menja, da čini nešto za šta do sada nije bio sposoban.

3) Korišćenje tekućeg iskustva

Ako klijent uvide do kojih je došao u terapijskoj sobi, kao komfornoj zoni, aktivno isprobava u spoljnjem svetu, i koristi ovo iskustvo kao dragoceno, na putu je dublja promena. Jedna stvar je nešto shvatiti, obraditi informaciju na racionalnom nivou, a živeti uz novo uverenje je sasvim druga stvar. Ako potom ta iskustva koja je stekao između dve seanse klijent donosi na narednu seansu i koristi ih kao validan materijal za buduće interpretacije, terapeut ovo može da shvati kao dokaz njegove propustljivosti (otvorenosti prema novim iskustvima). Terapeut može biti naročito umiren ukoliko klijent pokaže da je ovim ponašanjem zadobio nove reakcije u društvenim situacijama. Terapeut će, međutim, želeti da zna da li ovo ponašanje uvlači klijenta u nove nevolje, ili za njega otvara nove važne perspektive. Ukoliko klijent upada u nevolje, problem može biti u konstruktu koji mu je terapeut pomogao da napravi, a ne u klijentovom pogrešnom tumačenju tog konstrukta. Iz tog razloga treba biti obazriv.

Konfuzija

4) Promene u raspoloženju u odnosu na ponašanje

Četvrti znak je promena u klijentovom “raspoloženju” bez suviše vidljive promene u njegovom dnevnom ponašanju. Može se činiti da je ovaj kriterijum u suprotnosti sa onim koji smo upravo naveli. Međutim, ćudljivo ponašanje je uglavnom ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti. Nakon što je klijent svoj život organizovao na nove načine, on može pokazati površne znake promene u raspoloženju, ali njegovi prelazi nisu toliko vidljivi, niti je očigledno gde se kreće. Čini se kao da su raspoloženja donekle izgubila svoju vladajuću moć i da su postala više nalik talasićima na površini ličnosti. Klijent može reći: “Čini se da i dalje svakog dana radim skoro iste stvari, ali se sada osećam manje uznemiren u vezi sa njima. Čini se da se promena desila više u osećanjima nego u ponašanju”. Ili on može reći: “Ako ja dobro vidim, suočavam se sa istom vrstom problema kao i uvek, samo sada mi one ne izgledaju tako poražavajuće. Ne znam tačno zašto je to tako, ali čini se da se sada osećam drugačije u vezi sa njima”. Ili može reći: “Čini se da je jedina razlika to što sada svoje preke potrebe zadovoljavam na drugačiji način”.

5) Opažanje suprotnog ponašanja

Ovaj znak odnosi se na klijentovu sklonost da svoje sadašnje ponašanje opazi kao na mnoge načine suprotno ranijem ponašanju. Tipa: “sada se više ne nerviram oko toga; ne mogu da verujem da sam ranije stalno kasnio; kako sam mogao da budem tako pesimističan”,… Ovde kao dobar primer možemo navesti zanimljivu Hauardovu studiju o opažanju koje klijent ima o svom napretku. Hauard je zatražio od hospitalizovanih pacijenata da, u vreme kad su primljeni u bolnicu, napišu skicu svoje ličnosti. Obeležimo ovu skicu slovom A. Kasnije, nakon što su ovi pacijenti već oko šest nedelja bili na lečenju, Hauard je od njih zatražio da napišu drugu skicu. Obeležimo ovu skicu slovom B. On je takođe tada od njih zatražio da napišu skicu samih sebe kakvim sebe pamte u vreme dolaska u bolnicu. Obeležimo ovu skicu slovom C. Postoje tri poređenja koja se mogu napraviti: A sa B, A sa C i B sa C.

Hauard je dobio da su pacijenti bili skloni da izražavaju veći stepen suprotnosti između B i C nego između A i B. Ova suprotnost nije uvek bila izrečena u korist poboljšanja; ona je prosto bila preuveličana u odnosu na suprotnost između A i B. Pacijenti su bili skloni da promenu preuveličaju u ma kom pravcu. Hauardova studija baca svetlo na klijentovo osmišljavanje sopstvenog napretka. On nastoji da vidi svoj sadašnji self kao oprečan prethodnom. On ovo čak može da uradi iako se i dalje žali na nevolje koje potresaju njegov život. On, u stvari, kaže: “Pogledajte, ja imam sve ove probleme koji još uvek nisu rešeni! … A ja? Ja sam se naravno promenio. Ja sam veoma drugačija osoba od one kakva sam bio kad sam ovde počeo da dolazim. Ali, za sada, ja nisam rešio svoje probleme. Zbog toga vam i dalje o njima govorim! Recite mi kada ću stići do tačke kada više neću imati problema?”

6) Promena pritužbe

Pritužba, ili ono na šta se klijent žali/tuži, jeste početna konceptualizacija njegovih teškoća; jasna formulacija problema na kome želi da radi. Tokom trajanja terapije često početna pritužba bude izbačena, zanemarena, izostavljena ili čak zamenjena novom. Često će klijent propustiti priliku da kaže terapeutu da je njegov glavni “simptom” nestao. Ponekad je to tako zato što simptom, poput ružne uspomene, ispada iz polja svesnosti kao funkcija konceptualizacije koja se menja. Ponekad je to tako zato što klijenti ne žele da terapeut prestane sa terapijom baš onda kada su postignuti rezultati koji tako mnogo obećavaju. Ponekad je to zbog odnosa zavisnosti koji ne žele da bude prekinut. Ponekad je, čini se, razlog tome dugotrajna hostilnost; klijenti ne žele da priznaju da nisu bili u pravu u vezi sa prirodom svojih simptoma. Terapeut ovaj znak prvi put primeti onda kada iznenada shvati da je prošlo dosta vremena od kada je klijent poslednji put pomenuo nekad prepoznatljivu pritužbu.

7) Rezimiranje

Sedmi znak su klijentovi kratki prikazi onoga što se desilo na prethodnoj seansi. Rezime može biti pisani ili usmeni. Način na koji klijent rezimira svojim rečima nagoveštava da li je novi “uvid” shvatio ozbiljno.

8) Promene u neverbalnom materijalu

Osmi znak je jedan od najzanimljivijih. To je promena u neverbalnom ili labavom materijalu koji klijent pruža. Terapeut shvata da se nešto desilo kada primeti da snovi, materijal iz slobodnih asocijacija, labavi konstrukti i slično, počinju da u sebe uključuju novi sadržaj. Može se javiti neobična živopisnost kod interpretacije snova, iza čega slede novi “uvidi”. Tematski razvoj ovih snova može stajati u suprotnosti sa onima koji su dobijeni ranije. Čak i lanac slobodnih asocijacija dobijen u terapijskoj sobi može pokazivati značajno različit pravac razvoja.

Napredak

Kao što postoje znaci pozitivne promene/napretka, tako je moguće pratiti i znake neprikladne promene.

Znaci neprikladne promene:

1) Labava konstrukcija (klijentova verbalizacija je krajnje promenljiva; on deluje neodlučno po mnogim pitanjima)
2) Bizarni dokazi (klijent može tvrditi da ima nov uvid, ali, dok daje dokaze za njega, terapeut može biti užasnut time šta on sadrži)
3) Preveliko uprošćavanje (klijent svaku interpretaciju nastoji da svede na konkretan nivo, da je maksimalno uprosti)
4) Ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti (klijent se ponaša kao da je na klackalici, čas radi jedno, a čas drugo; njegovom ponašanju nedostaje doslednost)
5) Doslovne upotrebe (kruto primenjivanje novog uvida)

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , , ,

Istorijski razvoj psihijatrije

Od kada je konstituisana psihijatrija kao specijalistička grana medicine, u njenom razvoju možemo pratiti tri sukcesivna perioda: period „azilske“, dinamske i dijagnostičke psihijatrije. Pomenuta tri perioda svojim smenjivanjem, dovela su do dve velike revolucije u psihijatrijskoj nauci, i mogu se razlikovati kako po načinu na koji kategorizuju mentalne poremećaje, tako i po tretmanu duševno obolelih pojedinaca.

„Azilska“ psihijatrija

Krajem XVII veka u Evropi i početkom XIX veka u Americi otvoreni su specijalizovani azili za tretiranje malog broja ozbiljno mentalno poremećenih pojedinaca. U to vreme, vodeći psihijatar, a ujedno i prvi koji je pokušao da napravi univerzalnu i iscrpnu taksonomiju mentalnih bolesti, Emil Krepelin, ozvaničio je da postoje samo dve velike dijagnostičke kategorije: dementia praecox (sada poznata kao shizofrenija) i depresija. Do XX veka etikete mentalnih bolesnika bile su rezervisane samo za one čije je ponašanje bilo ekstremno čudno, neshvatljivo i remeteće po nju / njega i okolinu.

Klasifikacija mentalnih poremećaja razvijana u tom periodu, bila je veoma jednostavna i limitirana na kategorije imbecilnosti i ludila. Kada je 1918. godine objavljena prva zvanična psihijatrijska taksonomija mentalnih poremećaja, ona je brojala svega 22-e kategorije, od čega je 21-a predstavljala različite manifestacije psihotičnih poremećaja, a samo jedna je u sebe uključivala pacijente koji nisu bili psihotični (Horwitz, 2002). Psihijatri su ove dijagnostičke kategorije posmatrali kao diskontinuirane entitete, gde svaku karakterišu zasebni simptomi, etiologija, tok bolesti i različit tretman.

Oslonjeni na biologiju, psihijatri su verovali da simptomi mentalne bolesti potiču od različitih promena na mozgu i nervnom sistemu uopšte, što je i uobličilo način na koji su pacijenti tretirani (farmakološkim šokom, različitim oblicima averzivnih terapija, lobotomijom, elektrošokom,..). Sa druge strane, kako je psihijatrijska klasifikacija bila rezervisana za teške slučajeve koji su zahtevali hospitalizaciju, osobe sa problemima personalne prirode nisu mogle biti njihovi klijenti, budući da svoje probleme nisu mogli formulisati uz pomoć psihijatrijskih termina.

Dinamska psihijatrija

Krajem XIX veka S. Frojd uneo je revoluciju u tumačenje prirode mentalnog poremećaja, a njegova psihoanalitička teorija poslužila je kao osnova za razvoj dinamske psihijatrije. U kontrastu sa azilskom psihijatrijom, koja je prvenstveno bila usmerena na identifikovanje malog broja distinktivnih dijagnostičkih kategorija, dinamska psihijatrija nije za cilj imala da se bavi izolovanim i strogo odvojenim psihopatološkim fenomenima. Umesto toga, bazični princip dinamske klasifikacije bio je da poveže neurotično sa normalnim ponašanjem, i da klasifikuje oba kao varijante zajedničkog razvojnog procesa. Ovaj okvir zamaglio je granicu između normalnog i neurotičnog, ali je zadržao distinkciju između psihotičnog i svih ostalih ponašanja. Na taj način diferencijacija između normalnog i neurotičnog bila je zasnovana na stepenu, a ne vrsti (kao između normalnog i patološkog), i između ovih oblika ponašanja uspostavljen je kontinuum.

Diskurs koji je kreirala dinamska psihijatrija obuhvatao je mnogo više od psihoza i neuroza, ne bi li objasnio široki okvir problematičnih psiholoških i ponašajnih stanja (lični problemi, nesreća, devijantno ponašanje,..). Ovako uspostavljeno stanovište u psihijatriji omogućilo joj je još jednu „prednost“ u odnosu na „azilski“ period, tj. dozvolilo je praktičarima da prenebregnu problem institucionalnog lečenja mentalno poremećenih pojedinaca otvaranjem većeg broja privatnih klinika, i ponude na taj način svoje usluge većem broju klijenata.

Sledeći zaokret do koga je dovela dinamska psihijatrija tiče se interpretacije samih simptoma. Dok su simptomi u okviru „azilske“ psihijatrije posmatrani kao indikatori moždanih disfunkcija, u okviru ovog novog perioda fokus je bio na unutrašnjim mentalnim procesima. Reforma je išla od objašnjavanja duševnih ili somatskih problema navođenjem moždanih uzroka (po uzoru na fizičke bolesti), do naglašavanja značaja psihološkog konflikta, koji je simbolično manifestovan preko simptoma bolesti. Simptomi više nisu posmatrani kao direktna ekspresija bolesti, već kao rezultat složene interakcije između nesvesne dinamike i represivnih procesa. Iz tog razloga menja se i sama priroda tretmana duševno obolelih, koja sada nalaže da se problemi individue jedino mogu otkloniti putem intenzivne eksploracije njenih najintimnijih misli i osećanja u razmeni sa terapeutom, i to sa ciljem da se razumeju manifestovani simptomi, koji potiču iz njene personalne istorije (Horwitz, 2002).

Prvi zvanični priručnik Američke Psihijatrijske Asocijacije (APA), tačnije DSM-I (1952) koji je brojao 198 nozoloških kategorija, kao i njegov sledbenik DSM-II (1968), u kom je klasifikacija proširena na 221 klaster mentalnih poremećaja, reflektovali su stanovište dinamski orijentisanih psihijatara. Ovi priručnici nisu pretendovali da proizvedu visoko elaborisan klasifikacioni sistem. Pa ipak, broj dijagnostičkih kategorija bio je u stalnom porastu, i sve je širi bio auditorijum koji je prihvatao dinamska objašnjenja mentalnih poremećaja. Tako je tokom dominacije dinamske psihijatrije, psihijatrija transformisana od discipline koja se bavi „ludilom“ do discipline koja se bavi normalnošću i problemima življenja. Fluidna granica između neurotičnih i normalnih stanja i ponašanja, zapravo je dovela do ekspanzije diskursa psihopatologije.

Dijagnostička psihijatrija

Rapidni kolaps dinamske psihijatrije koja je dugo bila na kulturalno dominantnoj poziciji, bio je povezan sa promenama u nauci, politici i ekonomskim uslovima, koji su „prisilili“ psihijatriju da redefiniše svoj predmet proučavanja. Dinamsko stanovište bilo je inkopatibilno kulturalnoj klimi koja se pojavila 60-ih godina XX veka. Socijalni kontekst koji je okruživao psihijatriju zahtevao je njenu potpunu transformaciju, ukoliko želi da preživi kao grana medicinske nauke.

Medicina je u tom periodu usvojila nove metode, koje su bile primerenije tadašnjim koncepcijama nauke, i koje su isticale zahtev da se entiteti bolesti precizno definišu i podvrgnu naučnoj analizi. Inkluzivni i difuzni koncept mentalnog poremećaja prisutan u dinamskoj psihijatriji, nije mogao da posluži razvoju preciznih klasifikacionih sistema koji su dominirali medicinskom kulturom toga vremena. Medicinski praktičari doveli su u pitanje ne samo validnost sržnih koncepata dinamske psihijatrije, već takođe i njenu sposobnost da diferencira entitete koje proučava. Stoga, trend zanemarivanja dijagnoza morao je da se prevaziđe, te je 70-ih godina XX veka psihijatrija preuzela dijagnostički model iz medicine. Psihijatrija je reorganizovana od discipline u kojoj su dijagnoze imale marginalnu ulogu, do one u kojoj su postale osnova njene specijalnosti.

Dijagnostička psihijatrija u kontrastu sa dinamskom, definiše mentalni poremećaj na osnovu prisustva „očiglednih“ simptoma, koji su direktni indikatori mentalnog poremećaja i zanima se posebno za uzročne faktore njihovog nastanka. Mentalni poremećaji su shvaćeni kao „prirodni“ entiteti koji postoje u telu i koji proizvode posebne simptome koje osoba ispoljava. Oni se mogu detektovati na osnovu objektivnih kriterijuma, i nastaju nezavisno od lične istorije pojedinca i socijalnog konteksta u kom se pojavljuju. Ova sržna postavka dijagnostičke psihijatrije bila bi potpuno neodrživa u dinamskom modelu bolesti. Pored toga, dijagnostički model traži primarne uzročnike poremećaja u moždanim disfunkcijama, pre nego u disfunkcionalnom detinjstvu, što dovodi do promene u tretmanu, koja ide od intrapsihičke eksploracije ličnosti (u dinamskom modelu) do pronalaženja najboljeg medikamenta za otklanjanje simptoma (u dijagnostičkom modelu).

Dijagnostički priručnici za klasifikaciju mentalnih poremećaja DSM-III, DSM-III-R, DSM-IV i DSM-IV-R, kreirani su pod okriljem dijagnostičke psihijatrije, i bili su usmereni na povećanje adekvatnosti, preciznosti i naučne zasnovanosti nozoloških kategorija. Umesto fluidnih granica i kontinuiteta na relaciji normalno-neurotično, pomenute revizije DSM-a vraćaju se na Krepelinski sistem klasifikovanja mentalnih poremećaja koji je dominirao u periodu „azilske“ psihijatrije, i koji se zalagao za uspostavljanje fiksiranih i međusobno odvojenih entiteta bolesti.

DSM-III objavljen 1980. vodi daljoj proliferaciji diskursa psihopatologije i broji 265 dijagnostičkih kategorija; DSM-III-R (1987) nastavlja ovaj trend proširujući listu na 292-e dijagnostičke kategorije, DSM-IV (1994) broji 340 dijagnostičkih kategorija, a DSM-IV-R čak preko 380, i to sa tendencijom njihovog daljeg porasta (Horwitz, 2002). Ne bi li očuvali ugled i naučnu utemeljenost svoje profesije, dijagnostički psihijatri u procesu razvijanja pomenutih klasifikacionih sistema nisu mogli da zanemare dijapazon problematičnih ponašanja otkrivenih i tretiranih od strane dinamski orijentisanih kolega, te su pristupili kreiranju dovoljnog broja dijagnostičkih kategorija kojima će ova ponašanja biti obuhvaćena. U tom smislu, naglašavanje značaja pouzdanosti dijagnoza od strane psihijatara predstavljalo je intelektualno oruđe kojim je opravdavan razvoj novih klasifikacionih sistema, kao i porast nozoloških kategorija. Zapravo, psihijatri su proliferaciju dijagnostičkih kategorija obrazlagali napretkom u psihijatrijskoj nauci, koji je, u njihovoj interpretaciji, doveo do toga da se „nekada“ složeni i „neuhvatljvi“ simptomi mentalne bolesti, sada preciznijim, analitičkim putem mogu jasno izolovati, gradeći na taj način nove, specifičnije i jasno diskretne forme patološkog ispoljavanja.

Velika kulturalna transformacija u konstruisanju mentalnog poremećaja u okviru psihijatrije desila se u relativno kratkom periodu.

Brojne promene se zarad bolje preglednosti mogu sumirati u nekoliko tačaka:

1) klasifikacije mentalnih poremećaja su raznovrsnije i ekstenzivnije u poređenju sa onima u periodu „azilske psihijatrije;
2) one vode inkluzivnosti sve većeg broja ponašanja u oblast psihopatologije;
3) zahvaljujući progresivnom širenju diskursa psihijatrije, sve veći broj klijenata pronalazi sebe u kontekstu datih dijagnoza, što za posledicu ima eroziju normalnosti;
4) dolazi do promena u uslovima u kojima se obavlja tretman sa duševno obolelim osobama, i to od azila i zatvorenih institucija do kancelarija i terapijskih soba;
5) broj radnika u oblasti mentalnog zdravlja doživljava ekspanziju;
6) koncipiranjem mentalnog poremećaja kao bolesti mozga i isticanjem zahteva za otklanjanjem simptoma, farmaceutske kompanije se udvostručuju i konstantno plasiraju nove lekove na tržište.

Ceo projekat biva propraćen podrškom masovnih medija, koji upućivanjem auditorijuma u oblast psihopatologije, doprinose da se abnormalno više ne percipira kao nešto strano i čudno. Naposletku, može se zaključiti da ovaj projekat ima kako svoje negativne, tako i svoje pozitivne posledice. Sa jedne strane, dolazi do upliva patologije u sferu normalnosti, posredstvom čega brojni problemi koji su do nedavno percipirani kao svakidašnji i regularni, počinju da bivaju zaodenuti patološkim karakteristikama. Sa druge strane, edukovanje auditorijuma i njegovo upoznavanje sa različitim aspektima abnormalnosti, eliminisalo je brojne do tad aktivne i široko rasprostranjene predrasude o duševno obolelim pojedincima, i učinilo patološko familijarnijim, a time ujedno i prihvatljivijim.

Fotograf Džeremi Haris uslikao je napušteni enterijer nekoliko azila koji su radili u 19. veku u Americi. Pred ovim grotesknim slikama ne možemo ostati ravnodušni…

Pogledajte galeriju!

* Ako ste propustili tekst koji govori o statusu koncepata zdravlja i bolesti u periodu pre pojave psihijatrije možete ga pogledati ovde:

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,