Author: aleksandra

Da li selfiji izazivaju narcizam?

Teško je reći da ga oni izazivaju, jer je jako teško izazvati nešto što u nekome ne postoji ni u naznakama.

Trenutno najpopularnija forma fotografije je takozvani selfi – slika na kojoj osoba slika samu sebe u nekom ambijentu u kojem se nalazi. “Širom sveta ljudi fotografišu selfije i postavljaju na internet, a brendovi organizuju nagradne igre u kojima će selfi s najviše “lajkova” dobiti neke poklone. Ova pojava samo je deo manifestacije jednog mnogo šireg fenomena – opsesivne samopromocije i neprestane potrage za validacijom vlastite vrednosti, sve to uz pomoć platforme koja je sve to omogućila – interneta i društvenih mreža.

Pre pojave društvenih mreža, narcisoidni poremećaj ličnosti bio je ne tako učestala dijagnoza. Danas, učestalost takve dijagnoze dramatično raste iz godine u godinu. Ovo je posebno izraženo kod mlađeg dela stanovništva, kažu psiholozi. Paralelno s porastom narcizma, analitičari beleže smanjenje empatije i altruizma. Drugi ljudi nas interesuju samo kada želimo saznati šta misle o nama – da li su nam “lajkovali” sliku ili ostavili neki komentar. Ovaj fenomen, prevelike povezanosti i bliskosti koja izaziva u ljudima antisocijalno ponašanje, opisao je Frojd pre više od jednog veka.

Sama reč “selfie”, na engleskom jeziku zvuči slično kao “selfish” – sebičan. Zaista, živimo u kolektivnom odobravanju opšte sebičnosti, koja deluje kao efekat lavine. Umesto da se samoopsednutost osuđuje, preuzimamo takve modele ponašanja od drugih ljudi, po principu “svi prave selfije, pa zašto ne bih i ja” .

Kao novi, globalni fenomen, i reč “selfi” je ušla u fond svih jezika. Takođe, selfiji utiču na to da ljudi provode ispred kamere vlastitog telefona po mnogo minuta, sati i podvrgavaju se estetskoj hirurgiji i fotošopu, kako bi postigli savršen izgled za slikanje selfija.

“Najfrekventnija nova reč u 2013. godini bila je “selfi”. Prvi poznati selfi napravio je pionir fotografije Robert Kornelijus davne 1839. godine na dagerotipiji, a postoje i drugi primeri prvih selfija, koji su bili itekako zastupljeni u 19.veku.

Da ponovimo – selfi je autoportret snimljen kamerom mobilnog telefona. Za selfi glumac, Džejms Franko (James Franco), koji je proglašen kraljem selfija u 2013. godini, kaže: “Selfi je avatar, mini verzija nas, način da drugima nagovestimo ko smo. U vreme kada je more informacija dostupno samo na klik miša, moć privlačenja publike je prava moć. Selfi privlači pažnju, a pažnja je ključna reč. On je svojevrsna vrsta pseudoprivatnosti – slike imaju vrednost bez obzira na kvalitet, jer je to intimni snimak nekoga ko interesuje publiku-tu je dvostruka magija, selfi je istovremeno privatni portret zvezde i zvezda ga je sama slikala. U eri društvenih mreža selfi je novi način da nekog pogledaš u oči i kažeš – “hej, ovo sam ja” . Ovde možemo uočiti veliku potrebu za pažnjom, onih koji konstantno slikaju sebe, tj. prave selfije, a ta potreba za pažnjom je u korelaciji s narcizmom, jer i narcisi žele pažnju i imaju potrebu da se drugi dive njihovom savršenom izgledu i lepoti”.

“Ako je selfi, koji se realizuje i privlači pažnju u moru informacija, kompetitivan, agresivan i konstantno obuzet sobom da bi taj cilj ostvario, onda mnogo toga iz ovakve definicije selfija podseća na narcisa”. (Đurić, 2015).

Selfiji su nastali kao rezultat kopiranja poznatih, što podržavaju teoretičari Frankfurtske škole i drugi, koji su govorili o manipulaciji sistema. Taj sistem sastoji se od raseljavanja glavnih tema od javnog interesa, iz fokusa misli većine stanovništva. U tom kontekstu Vladimir Volkov ukazuje na potrebu da se “gradi vlastito mišljenje, umesto da ga kupuju spremnog”. (Volkov, 2002). To bi bilo ono što Hajdeger naziva “neautentičnost”, svi rade ono što “jedan” radi. U slučaju selfija, ovaj masovni trend ukazuje na snažnu povezanost između neautentičnosti (Lažnog Ja) i narcizma. (Green, 2005)

Zasigurno je da postoji veza između narcizma i selfija, jer one ličnosti koje nemaju dozu narcizma u sebi, neće slikati toliko selfija i “kačiti” ih na društvene mreže. “Selfiji često da mogu aktiviraju percepciju samozadovoljstva ili traženja pažnje, a takva socijalna zavisnost će podizati ili narcizam, ili nisko samopoštovanje.” (Rutledge 2014).

Stručnjaci se pitaju jesu li selfiji samo manifestacija ili jedan od uzročnih faktora narcizma. Poznato je da korelacija ne označava i uzročnost. Moglo bi biti da oba fenomena – trendovi selfija i narcizma imaju dublje korene. “Još jedno važno pitanje je svrha takvih aktivnosti – konstantnog slikanja selfija. Dakle, osim činjenice da imaju potrebu da vide druge, i da budu viđeni, da kopiraju poznate ličnosti i imitiraju njihov glamurozan izgled i način života, to je besmislena i precenjena težnja. Gde će nas narcisistička i konformistička kultura, gde ljudi paradoksalno imaju tendenciju da naglase svoju individualnost i razlike, a imitirajući druge, na kraju odvesti? Milioni različitih, koji podjednako ređaju selfije u beskrajni niz “loše beskonačnosti” (Hegel), koji podsećaju i upozoravaju nas da, ako obratimo pažnju, možemo napraviti pravu definiciju sebe – naše iskonske ličnosti – kao čiste “mem mašine” – mašine za kopiranje” (Blackmore, 2000).

Nelegitimno bi bilo tvrditi da su autori selfija nužno narcisoidni (arogantni, manipulativni, zavidni, sa iskrivljenom percepcijom sebe i drugih, s odsustvom empatije, itd). Ali, može se uočiti da je trend autoportreta u bliskoj vezi s hipermedijatizacijom poznatih i celetoidima. (Rojek, 2004). “Taj narcisoidni oblik, koji funkcioniše kao pogled na svet, vrednosna je orijentacija i čini način života, koji je u velikoj meri uslovljen i izgrađen od strane medija i potrošačkog društva i kulture” (Milivojević, Ercegovac 2014).

Da je selfi globalni potrošački fenomen i deo je masovne globalne potrošnje, potvrđuje i činjenica da postoji selfie stick – štap za slikanje selfija, a postoje i štampači za selfije, kao i mnogobrojne pesme s takvim nazivom, od domaćih izvođača, poput Milice Pavlović, do stranih, primer je – “The Chainsmokers” -a. Takođe, postoje i mnogobrojne komedije sa istoimenim nazivom, kao i aplikacije koje ulepšavaju takvu vrstu autoportreta. Postoji i ventilator koji se poput USB-a uključi u telefon i on duva kosu, kako bi selfi bio što zanosniji, takođe postoji i dron za što lepše slikanje selfija. Na jednom američkom univerzitetu drže se i predavanja o selfijima, sa psihološkog i sociološkog aspekta. Postoji i aparat koji slika životinjske – uglavnom selfije pasa i te selfije šalje vlasniku kućnog ljubimca, kako bi vlasnik u svako doba dana mogao znati šta mu kućni ljubimac radi. Da postoje i morbidni selfiji, pokazuje činjenica da je jedna majka napravila selfi sa svojim mrtvim novorođenčetom i  “okačila” tu fotografiju na Facebook.

U prilog tome da je neumereno slikanje selfija zabrinjavajući globalni fenomen, govore i činjenice da su neki ljudi poginuli pokušavajući da zabeleže savršen trenutak, da slikaju jedinstvenu sliku o kojoj će se pričati, što lako možemo povezati s narcizmom, baš zbog te želje da se o njima priča, da budu poznati, da im se drugi ljudi dive …

Kada govorimo o selfijima, ne možemo ne spomenemo i fotošop , filtere za selfije i nerealne prikaze ženskog tela, kao i potrebu da slika ispadne savršeno. Ovde je uočljiv ili narcizam korisnika društvenih mreža, na koje će “okačiti” selfije, ili osećanje inferiornosti i nezadovoljstva vlastitim izgledom, koje naličje narcizma, jer je i tu prisutna žudnja za idealizovanom slikom sebe, pa se pribegava fotošopovanju slika.

Da je selfi globalni fenomen i globalni “socijalni poremećaj”, govori i činjenica da postoji i rečnik selfija u kom su spomenuti termini poput: “velfi” – kada se slikamo tokom treninga, “belfi” – kada slikamo svoju pozadinu, itd. Najnoviji trend povezan s selfijima je i “lelfi” – kada slikamo samo svoje noge i “šufi” – kada se slikamo obuveni na krevetu.

Da selfiji prožimaju sve aspekte društva i da su pandemično prošireni na celu planetu je činjenica, ali da izazivaju narcizam nije još uvek potvrđeno i moralo bi da prođe još nekoliko godina, kako bi se došlo do relevantnih istraživanja.

Categories: Narcizam Nauka

Tags: , ,

Društvene mreže i ličnost

Internet, kao mesto gde je najveća koncentracija ljudi na jednom mestu -u isto vreme možemo stupiti u kontakt sa nekim preko okeana, sa nekim u drugoj državi, gradu, itd. Samim tim, veća je šansa za ispoljavanje poremećaja ličnosti, pogotovo zbog anonimnosti i nedostatka F2F (face to face) komunikacije i interakcije. Na taj način ljudi mogu da iskažu druge, ponekad i tamne strane svoje ličnosti, da se predstavljaju onako kako požele, tačnije da imaju svoj pseudo, iliti onlajn identitet. Samim tim, uočljivija je i veća koncentracija narcisa i narcizma kao pojave na društvenim mrežama.

Fejsbuk, kao najpopularnija društvena mreža, pogoduje savremenim oblicima ispoljavanja narcizma. Društvene mreže i slični mediji danas upotpunjavaju zadovoljenje čovekovih kulturnih potreba: komunikacijskih, doživljajnih – estetskih, obrazovnih, stvaralačkih. Promatrano s našeg ugla, ovde je reč o zameni autentičnih potreba, takozvanim pseudo-potrebama, karakterističnim za sastavnu spregu kapitala i medija. Sveopšte povezivanje i umrežavanje (Networking) u različite interesne cyber zajednice, nesumnjivo govori u prilog ideji o tehničkom proširenju komunikacijskog prostora, kao i o promeni dominantnog načina komuniciranja (u kome je komunikacija ujedno i akcija, dakle – interaktivnost) u savremenom dobu.

Nasuprot ovome, mnogobrojni članci i istraživanja o mrežnom komunikacijskom delovanju kritički dovode u pitanje ovu “osetljivost”, tumačeći je, zapravo, kao “neosetljivost”, koja se manifestuje u znaku sveprisutnog narcizma. Naravno, ovde nije reč samo o individualnom narcizmu – posmatranom bilo kao nužna razvojna faza čoveka (o čemu je još početkom prošlog veka pisao Frojd / Freud) ili kao “narcistički poremećaj ličnosti” (Narcissistic Personality Disorder – NPD). Nije reč čak ni o specifičnoj simptomatologiji savremenog doba, o čemu su uverljivo argumentovali Kristofer Laš (Lasch), Žil Lipovecki (Lipovetsky), i u delu “Narcisoidnost”, gde Zoran Milivojević tvrdi da suština narcisoidnosti, “nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti s drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara “Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a ta reč ima isti koren kao i reč narkoza.”

Pored bolesti zavisnosti, društvene mreže, a naročito ,,Fejsbuk”, danas su postale i platforma za ispoljavanje narcizma. Naime, putem svog profila korisnici stvaraju ličnu virtuelnu realnost samopromocijom, uz tendenciju stvaranja ulepšane slike o sebi. Profesor psihologije Kempbel (V. Kit Campbell), sa univerziteta u Georgiji, smatra da se suština ispoljavanja narcizma na Fejsbuku najjasnije definiše obrascem: ,,Nije cilj pokazati koliko sam važan, lep i pametan, već koliko sam veći, bolji i lepši u odnosu na tebe”.

Prema istraživanju profesorke kliničke psihologije, Vesne Gojković, s Fakulteta za pravne i poslovne studije Univerziteta u Novom Sadu, ,,Fejsbuk profil povećava samopouzdanje korisnika”. Gojkovićeva smatra da osoba sklonije korišćenju Facebooka imaju izraženiji narcizam kao crtu ličnosti.

“Pojava društvenih mreža, kao što su Facebook i Twitter, napravile su značajne promene u distribuciji informacija i kulturnih normi socijalnog odnosa. Ove tehnologije nude pojedincu nove načine samoprezentacije, kao i pristup i objavljivanje informacija, pregled svojih društvenih mreža, kao i mogućnost uspostavljanja i održavanja kontakta s drugima”. (Chen and Marcus 2012).

Društvene mreže su koncept koji je usko povezan s međuljudskim odnosima. Literatura o društvenim mrežama povezuje teorije identiteta i interpersonalne komunikacije, jer “ljudi koriste društvene mreže kako bi procenili sebe i druge”. (Feld 1981, Vitak, 2008). “Drugim rečima, identitet pojedinca je, delimično, određen mrežom prijateljstava koje održava”. (Vitak 2008).

Fejsbuk omogućuje korisnicima da prate promene u životima svojih “slavnih” prijatelja i veza s tim prijateljima, pregledom njihovog zida i čitanjem podataka koji se nalaze na njihovom profilu. “Načini interakcije koje društvena mreža Facebook osigurava, su: komunikacije na tajmlajnu – putem komentara – komentarisanjem fotografija, statusa itd, slanjem privatnih poruka i peckanjem”. (Vitak 2008)

Društvene mreže su se pokazale kao posebno plodno tlo za samoregulaciju Narcisa, jer nude pristup stotinama površnih i emocionalno hladnih odnosa. Društvene mreže nude i kontrolisane uslove u kojima korisnik ima potpunu kontrolu nad vlastitom prezentacijom. “Korisnici mogu preneti željene informacije o sebi i mogu birati atraktivne, samopromovišuće fotografije. Ova vrsta virtualne dvorane pruža narcisima mogućnost da ostvare beskonačan broj beznačajnih odnosa, te im pruža sredstva za hvalisanje vlastitim pozitivnim osobinama”. (Mehdizadeh, 2010)

Kao što smo već spomenuli, narcizam je sveprisutan obrazac grandioznosti, potreba za obožavanjem i preteran osećaj sopstvene važnosti. Povezuje se s pozitivnim viđenjem vlastitih osobina – inteligencije, fizičke privlačnosti i moći. “Središnje mesto u većini teorija narcizma je upotreba društvenih odnosa u cilju regulisanja narcističkog samopouzdanja. Međutim, narcisi se ne fokusiraju na međuljudsku intimnost, toplinu i druge aspekte pozitivnih odnosa, ali ih koriste kako bi se prikazali popularnima i uspešnima, a za partnere traže atraktivne i uspešne ljude. Uprkos tendenciji da traže mnogo površnih, praznih odnosa, narcisi te odnose retko održavaju dug vremenski period.” (Mehdizadeh, 2010)

Narcizam je povezan s velikim brojem društvenih odnosa i samopromovišućim samoreprezentacijama. Pronađene su dve razlike između narcisoidnosti u “pravom svetu” i onlajn zajednicama (zajednicama na društvenim mrežama na internetu). Tvrdnje narcisa su ocenjene kao manje zanimljive. Ovo nije u skladu s već utemeljenim stavom o narcisima, kao ljudima koji su zabavni pri prvom upoznavanju. (Paulhus, 1998). Jedno od mogućih objašnjenja za ovu razliku je u tome da se narcisi više oslanjaju na atraktivne fotografije kao precizne predstave-samoprezentacije, a ne obraćaju dovoljno pažnje pisanju objava. Druga razlika je uglavom tačna procena narcisoidnosti-narcizma korisnika od strane nepristrasnih promatrača. (Buffardi, Campbell, 2008: 1310)

Kada govorimo o društvenim mrežama, moramo spomenuti i Instagram.

Instagram (engl. Instagram) je besplatna aplikacija koja korisnicima omogućava obradu i deljenje fotografija na društvenim mrežama, kao što su Facebook, Twitter, itd. Instagram je kreiran i pokrenut u 2010. godine, a 2012. ga je Facebook kupio. Online servis je vrlo brzo pridobio veliku popularnost, s više od 100 miliona aktivnih korisnika.

U 2012. godini, Instagram se prvi put spominje kao društvena mreža. Korisnici su od tada omogućeni da se povežu s drugim korisnicima koji imaju Instagram i prate sve njihove objave. Takođe, korisnici aplikacije mogu da u svoj profil “ubace” i svoje lične podatke kao i da prave selekciju objavljenih fotografija. Pre objavljivanja fotografija, korisnik ih može promeni uz određene filtere koji menjaju boju fotografijama. Kao što možemo primetiti, preterano eksponiranje objektivu i pravljenje selfija za Instagram, mogu izazvati narcizam kod korisnika ove društvene mreže, jer je to, u stvari, aplikacija samo za fotografije.

Na Instagramu nema statusa, kao na Facebooku, te je značaj izgleda i selfija uveliko uočljiv za pristup i bivanje na toj društvenoj mreži. Slike koje se nalaze na ovoj društvenoj mreži nisu toliko realne, baš zbog mnoštva filtera za ulepšavanje slika, kako bi se dobio savršen izgled.

Zanimljivo je, naime, da su “opšta mesta” kojima se obično opisuju najrazličitije aktivnosti na Internetu, a posebno na društvenoj mreži Facebook, ujedno i meta kritike ovih komunikacijskih sredstava, kao prostora za lični marketing, egzibicionizam i “samopromociju”. Jer, po principu ogledanja i ogledala, savremeni narcis se, u interakciji s drugim korisnikom na Mreži, medijski potvrđuje tako što, pojednostavljeno rečeno, njegova fikcija postaje nečija “stvarnost” i obrnuto.

Zanimljivo istraživanje…

Ilustracije radi, pozvaćemo se ovde na istraživanje sprovedeno na jednom od američkih univerziteta (Western Illinois University), o oblicima ponašanja korisnika na Fejsbuk društvenoj mreži, koja pokazuju karakteristične elemente “društvenog” narcizma, realizovanog na uzorku od 294 studenta, od 18 do 65 godina starosti.

Rezultati ovog istraživanja, kako se navodi u Gardijanu , manifestuju direktnu povezanost između broja prijateljstava ostvarenih na ovoj mreži i potvrđuju da je reč o narcisoidnom korisniku profila, koji pokazuje socijalno poremećeno (socially disruptive) ponašanje, o čemu su već postojala određena mnjenja, upućena od strane skeptika, u pogledu upotrebe ovih društvenih mreža (social media sceptics).

Sada su ta mnjenja definitivno i potvrđena, te možemo i mi potvrditi njihov zaključak da društvene mreže izazivaju narcizam. Čak i da ga ne izazivaju, one ga samo podržavaju u razvutku, a time i potpiruju taj već postojeći, narcisoidni obrazac ponašanja i razmišljanja, ili čak narcizam kao poremećaj ličnosti čine sve prisutnijim u sklopu te ličnosti i njenog profila na društvenim mrežama. Narcizam kao ljubav prema sebi i sopstvenoj ličnosti nije negativna pojava, ali je negativna kada osoba ne primećuje svoje mane i kada je previse zaokupljena sobom i svojim izgledom, te ga stavlja u prvi plan kao svoju jedinu vrednost.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Onlajn narcizam

Narcizam se nije pojavio tek u 21. veku. Mit o Narcisu dolazi još iz Stare Grčke i delovi tog mita su jako važni za razumevanje modernog narcizma, koji polako preti da postane pandemija zbog društvenih mreža i interneta.

Da bismo bolje razumeli pojam narcizma, potrebno je da navedemo i objasnimo mit o Narcisu. Arhaična verzija mita o Narcisu je priča o bezosećajnom Narcisu u kojeg je bio zaljubljen jedan mladić, koji se zvao Aminija. Osećanja su bila jednostrana – Narcis ga je odbio, te mu je kao uvredu dao mač. Povređeni Aminija se molio Nemezi, boginji osvete da Narcis jednog dana oseti bol neuzvraćene ljubavi, te se Aminija mačem ubio na Narcisovom kućnom pragu. Jednog dana je Narcis ugledao prelepog mladića u jezeru i odmah pokušao da ga zavede, ne shvatajući da je to zapravo bio njegov vlastiti odraz. To je shvatio tek kada je pokušao da ga poljubi. Očajan je uzeo svoj mač i ubio se od tuge, zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi, a njegovo telo se pretvorilo u istoimeni cvet.

Razlika između mitskog i modernog Narcisa je da moderni Narcis prvenstveno ili isključivo ne uživa gledajući sebe u ogledalu ili na fotografijama, ali uživa u tuđem uživanju u njegovom liku i slikama, po principu: “Ja sam, ili bi trebao biti ono što bi drugi da ja jesam / budem “. (Milivojević, 2015)

Elementi grčkog mita o Narcisu, koji su relevantni za ovaj tekst, osim moći koju fizička lepota ima u odnosu na druge su: da je Narcis ravnodušan, neosetljiv, ponosan, ne poseduje sposobnost empatije, i ima nezasitu strast prema samom sebi. Narcis ne zna šta znači voleti, ali ne zna ni šta znači voleti sebe.

Današnji mali narcisi čine tako veliko mnoštvo, kod kojih je narcizam prihvaćen i normalizovan, a to podrazumeva, po Lašu, (Lasch, 1991) “tražiti, pitati, moliti za pažnju i obožavanje sledbenika”. Oni ne zavise od drugih kao osobe, već od drugih kao njihovih evaluatora, i to od bezlične mase koja ih gleda i daje sud o njihovom izgledu.

Narcizam se obično tumači kao jedan od glavnih simptoma nelagode modernog sveta i opisan je kao patološki učinak individualista (Ehrenberg, 2010). Međutim, pitanje je da li narcizam ukazuje na sudar ili na ćorsokak individualizma, ili samo otkriva strukturni defekt koji leži u srži ove teme.

Narcizam otkriva ranjivost, krhkost, dok se metafora “moderni Narcis” ne odnosi na snažnu individualnost, već je to još nerazvijena ličnost, slaba, ali samo prožeta opasnim osećajem i fantazijama o svemoći i samodovoljnosti, a u pozadini je osnovnih bespomoćnosti.

Današnji čovek ulazi u potragu za svojom individualnom srećom, a anksioznost pokušava da smiri sistematskim pribegavanjem u sve vrste sigurnosti, uključujući i konformizam i oportunizam – to je mesto gde Kristopher Laš vidi trijumf Narcisa.

Na području seksualnosti, emancipacija pojedinca od drevnih tabua mu ne donosi mir. Narcis traži neposredno zadovoljstvo i živi u stanju zabrinutosti i večno nezasitne želje. (Lasch, 1991).

Da bismo bolje razumeli narcizam i Narcisa, moraćemo da spomenemo sve verzije mitova o Narcisu. “U spisu Andrea Žida (Gide) “Traktat o narcisu”, nalazimo podnaslov “Teorija simbola”. Tragajući za mitom o Narcisu, Žid je zabeležio: “Narcis je bio savršeno lep i zato je bio čedan. Prezirao je nimfe jer je bio zaljubljen u sebe samog. Nikakav vetar nije remetio površinu izvora nad kojim je miran i nadnesen čitavog dana promatrao svoj lik”. Narcis celog dana promatra svoj lik, on je sanjalica, biće koje se izdvaja iz sivila. Ne može da se ukoloteči u svakodnevicu.

Opsednut je idejom da se vidi, jer postojati – nije više dovoljno samo sebi to dokazati. On hoće, na kraju krajeva, da sazna kakav oblik ima njegova duša. Narcis je, u stvari pesnik.

U delu “Leksikon psihoanalize”, Žarko Trebješanin odredio je narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kojem je sva ljubav usmerena na vlastiti Ego. O Narcisu je zabeležio: “Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep, da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikom nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho, koja je venula od ljubavne čežnje, dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, a to se i ostvarilo. Čak i u podzemnom carstvu senki, Narcis ogleda svoje lice u vodama Stiga”.

U “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” , narcizam se definiše kao ljubav prema vlastitoj slici, ali i kao oblik perverznog ponašanja. Autor ovog rečnika, Žarko Trebješanin, je neočekivano više redova posvetio simboličnom određenju cveta narcisa. Cvet Narcis označava ukočenost, smrt, ali i posledice samoljublja i taštine. Ovaj cvet se dovodi u vezu s infernalnim obredima, (koji su povezani s podzemnim svetom i paklom), kao i svečanostima inicijacije.

Za narcisa se vezuje samoljublje, samodovoljnost, taština, hladnoća i smrt u mladosti. U “Rečniku Jungovih pojmova simbola” možemo pročitati da je ugodni i opojni miris ovog cveta uzrok ludila.

Moderni narcizam ima dosta karakteristika mitskog Narcisa, te ostaje otvoreno pitanje – “Da li je narcizam čovekovo patološko ili normalno stanje?” Ta silna opijenost sobom, sopstvenim likom, gde je uočljiva i potpuna otuđenost od drugih i pojava da narcisima drugi trebaju samo da bi se divili njihovom liku ili odrazu u ogledalu, u ovom slučaju slikama na društvenim mrežama, kao novi aspekt i oblik narcizma u 21.veku. Narcizam se poput epidemije proširio društvenim mrežama i fenomenom nazvanim selfiji, kada osobe slikaju same sebe u ogledalu, a nakon toga dobijaju silne komplimente na račun izgleda od strane drugih ljudi.

Narcisi uživaju u tuđoj omamljenosti njima, njihovim likom, ali oni sami ne uživaju u sopstvenom izgledu. Ovde vidimo apsolutnu kontradiktornost – oni ne vole sebe, ali vole kada ih drugi vole, barem njihov izgled, a uz to narcisi druge koriste samo da bi iskoristili njihovu ljubav upućenu prema njima, jer oni sami ne osećaju ljubav prema sebi. Tu nailazimo na “šizofreničan” odnos prema samom sebi – narcisi ne vole sebe ali vole kada ih drugi vole, te tako kompenzuju nedostatke ljubavi prema sebi.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Kao veoma zastupljen poremećaj ličnosti u 21. veku, narcizam polako postaje normalno, a ne patološko ponašanje osoba. Društvene mreže, kao potpora narcizmu, pomažu nastanak i održavanje takvog poremećaja ličnosti, jer pružaju neiscrpan teren za traženje validacije i divljenja. Pored toga, popularni “selfiji” dodatno intenziviraju ovu problematiku, jer je putem njih olakšan pristup samovalidaciji. Iako mit o narcisu nije nastao u ovom milenijumu, danas je tolika “poplava” narcističnih, da čine realnost naše svakodnevnice.

Postoje mnoge teorije o uzrocima i vrstama narcističkog poremećaja ličnosti. “Često se spominje urođeni preosetljiv detetov temperament, preterano roditeljsko obožavanje, roditeljski propust da se osiguraju realne povratne informacije tokom razvoja, nepouzdana roditeljska briga i emocionalno zlostavljanje” (McLean, 2007). Pravi narcis je odvojen od istinskog sebe. Progoni ga hronično osećanje usamljenosti, praznine i samoprezira, pa tu odvojenost želi premostiti osećajima vrednosti i značaja koje dobija od drugih.

Narcizam karakteriše nedostatak empatije, nesposobnost da dele razumevanje i povezivanje s osećajima drugih ljudi. To su osobine koje psiholozi poistovećuju sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti. Ovaj nedostatak samospoznaje i sposobnosti da dožive empatičnu vezu s drugima su karakteristike, a koje teraju narcisoidne osobe da budu zavisne od reakcija drugih ljudi, kako bi ojačali osećaj sopstva.

“Narcisima je ogledalo celi svet, i oni žive svoje živote u stalnoj potrazi za zadovoljavajućim odrazom, predivnom slikom sebe, koja bi pomogla takvim ličnostima da izbegnu osećanje unutrašnje praznine. Moderni narcisi te odraze traže u stranicama časopisa i na ekranima svojih televizora i kompjutera“ (Pinsky 2009).

Narcisi često razvijaju atraktivne i neodoljive socijalne veštine, koje im služe da održavaju ličnost koja je konstruisana kako bi uspeli da od drugih dobiju apsolutno sve što požele. Visoko funkcionalni narcisi često su dobro prihvaćeni u društvu poznanika i površnih prijatelja, jer im se oni nikada nisu približili dovoljno da prepoznaju što je ispod maske, takve narcisoidne osobe. Narcisi se, takođe, ne uzdržavaju ni od laganja, u cilju održavanja pažljivo konstruisanog imidža, što otežava psihoterapeutu da prepozna pravu verziju događaja koji je pacijent doživeo, i šta se od cele pacijentove priče stvarno dogodilo.

“Nesposobni su da razviju pravi intimni odnos za kojim žude, a vođeni su potrebom da drugima budu neophodni” (Pinsky 2009). Tu možemo uvideti manipulativni karakter narcisa, jer će takve ličnosti učiniti sve da drugima budu potrebne, a nesposobne su da postignu pozitivne ljudske odnose, pune empatije.

Narcistički poremećaj ličnosti je sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljene u sebe, a koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Takve osobe imaju potrebu da budu centar sveta, da sve bude okrenuto njima i samo njihovim potrebama.

Prema Kristijanu  Lašu, struktura “narcističke ličnosti našeg doba”, sastoji se, s jedne strane, od fasade Narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, “topline”, šarma i društvenosti, a s druge strane, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionalna hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, a koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje narcističkog poremećaja ličnosti

Dijagnostički kriterijumi narcisoidnih poremećaja ličnosti definisani su kao stalno prisutan obrazac, koji se odlikuje: grandioznošću, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije, a taj narcisoidni poremećaj ličnosti prisutan je onda, kada je ispunjeno najmanje pet, od devet kriterijuma.

Ti kriterijumi su:

  • grandiozni osećaj vlastite važnosti;
  • preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, snage, moći, izvrsnosti, lepote ili idealne ljubavi;
  • verovanje u vlastitu posebnost, koju mogu razumeti samo drugi, koji su, takođe posebni ljudi, ili oni višeg statusa, i smatraju da se samo s takvim ljudima i treba povezati i družiti;
  • takođe, potreba za prekomernim divljenjem;
  • polaganje prava – nerazumna očekivanja da prema njima treba posebno postupati, i da drugi automatski treba da se podrede njihovim željama i očekivanjima;
  • sklonost iskorištavanju drugih u međuljudskim odnosima zarad postizanja vlastitih ciljeva;
  • nedostatak empatije i nemogućnosti prepoznavanja i identifikacije s tuđim potrebama i emocijama;
  • zavist, ili verovanje da drugi zavide njemu;
  • arogantno i uobraženo, umišljeno ponašanje i stavovi  (Pinsky 2009).

S obzirom na to koliko je samodovoljnih i samozadovoljnih osoba na internetu, možemo zaključiti da je internet bio okidač za sve veći broj narcisoidnih osoba. U poslednje vreme, uočena je velika koncentracija selfija, gde osobe pokazuju svoje samozadovoljstvo, (naročito izgledom), kao i potkrepljenje drugim osobama na društvenim mrežama da nastave taj trend. Da li je narcizam patološko ili normalno stanje – konstantno pokazivanje drugima svog zadovoljstva sobom preko slike na društvenim mrežama? Da li je to ono što pozitivistička psihologija podržava, kao ljubav prema sebi, svom izgledu i ličnosti, iako u ovom slučaju, na društvenim mrežama možemo pokazati samo samoljubav prema izgledu.

U današnje vreme je jako teško napraviti distinkciju između onih koji se leče u psihijatrijskim ustanovama i novog, a sve popularnijeg trenda samoobožavanja i uobraženosti na internetu, koji se po mnogim osobinama verodostojno uklapa u kriterijume za Narcistični poremećaj ličnosti. Koga sada treba lečiti, i da li, s obzirom na pomenute okolnosti, možda treba napraviti reviziju psihijatrijskih udžbenika eliminisanjem ovog stanja koje se danas smatra normalnim?!

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Pregoreksija: Fenomen fit-trudnica

U poslednje vreme često se spominje termin pregoreksija, koji se vezuje za narastajuću potrebu budućih mama za održavanjem vitke linije u periodu trudnoće. Ranije nam je pažnju odvlačila preterana gojaznost trudnica (pregobesiti), ali se danas očito ovaj trend radikalno izmenio. Izgleda da je čak i ovo “blaženo stanje” podložno pomodarstvu.

U tridesetim godinama prošlog veka, preporučivalo se povećanje težine tokom trudnoće za oko 7 kilograma, a tokom 60-ih i 70-ih je taj broj kilograma uzdignut na 9 do 12. To baš i nije bilo dobro prihvaćeno za vreme popularnosti “Tvigi izgleda” (premršave žene – manekenke). Danas za “trudnoreksiju” krive popularne ličnosti, čija tela ubrzo nakon porođaja ponovo postaju savršena.

Treba imati u vidu da su promene na telu normalna propratna pojava u trudnoći. Međutim, nedovoljno povećanje težine za vreme trudnoće povećava rizik od niske porođajne težine deteta i prevremenog porođaja. Zbog toga, ako se intenzivira ponašanje koje ukazuje na poremećaj u “prehrambenom ponašanju”, pravo je vreme da se taj problem reši, kako se takav stav o hrani i ishrani ne bi preneo detetu.

S druge strane, još uvek je paralelno aktivan i  pregobesiti iliti preterano povećanje težine u trudnoći, koje je povezan s makrosomijom (veliko novorođenče, koje ima više od četiri i po kilograma), komplikacije pri porođaju, kasnijom gojaznošću i hipertenzijom (visok krvni pritisak), a nije zdravo ni za dete. Neke trudnice koriste svoje stanje kao izgovor, pa sasvim izgube kontrolu nad onim šta i koliko jedu. Rešenje bi bila edukacija o pravilnoj ishrani, što se u nekim klinikama pokazalo uspešnim.

Brittany Dykstra, pregnant woman who was body shamed, and was photographed as part of The Honest Body Project.

Trudnoća nikako nije vreme za restriktivan unos hrane, a ne podržava se ni razmišljanje da trudnica može i treba da konzumira neograničene količine hrane.

Zabranjeno je korišćenje pilula za mršavljenje, čak i ako na njima piše da su od prirodnih sastojaka. Mnoštvo takvih pilula sadrži kofein i efedrin, koji ne samo da smanjuju apetit, nego stimuliraju nervni sistem i podižu temperaturu tela. Osim toga, sve što trudnica proguta, tačnije unese u organizam, uticaće na bebu, a skoro je nemoguće da se taj uticaj na bebu proceni, pogotovo u prvom trimestru – kada se formiraju srce, mozak i nervni sistem.

Trebalo bi izbegavati diuretske ili takozvane “vodene” pilule, jer dovode do dehidracije i podizanja telesne temperature. Osim toga, mogu da izazovu dijareju, umor, mučninu i glavobolju, prema rečima prim. dr sci med. Jasminke Komnenović, pedijatra- nutricioniste.

U periodu kada su žene fokusiane na stvaranje novog života i brigu o tome da li će sve biti u redu, da li im treba još jedno nametanje nerealnih očekivanja, oko izgleda, zarad čega? Na stranu su “dobri geni” ili profesionalno vođeno vežbanje, pa da li (i zašto) treba osuđivati žene koje ne mogu, ili ne žele da izgledaju tako savršeno tokom trudnoće, pa ni posle – kada se zna da je spavanje u prvim mesecima misaona imenica, a sasvim jednostavne stvari poput pranja zuba ili kose, nešto što se željno iščekuje? Primer za ovakvu trudnoću je fit-mama, Sara Stejdž, koja je imala pločice tokom trudnoće i radila veoma naporne treninge, na kakve je njeno telo bilo naviknuto i mnogo godina pre trudnoće, te nije bilo zdravo prestajati sa treningom za vreme trudnoće, osim ako to ginekolog nije strogo posavetovao.

Zdravlje tokom trudnoće zavisi od zdravlja pre trudnoće! Poznato je da stanje uhranjenosti majke u momentu zatrudnjivanja utiče na zdravlje njenog budućeg deteta. Uhranjenost majke je pod uticajem genetskih, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i ličnih faktora. Takođe je jako bitno i održavanje oralne higijene pre, za vreme i nakon trudnoće, jer se tokom ishrane majke, te bakterije izazvane nepravilnom oralnom higijenom, kroz pupčanu vrpcu mogu preneti i na dete. Nije preporučljivo ni konzumiranje lekova i antibiotika, pogotovo ne bez nadzora lekara.

Period trudnoće, kao “blaženo stanje”, ne treba da bude period nametanja nerealnih očekivanja vezanih za izgled, kao ni period nebrige o sopstvenom zdravlju i kondiciji.  Taj period od 9 meseci bi trebalo da bude propraćen srećom, zadovoljstvom, zdravljem, dok je za održavanje kondicije preporučljiva lagana šetnja. Trudnice pogotovo ne smeju da potpadnu pod uticaj medija i da stave veto na unos dodatnih, a preporučenih kalorija i konzumaciju zdravih namirnica (koje su im ginekolog i nutricionista posavetovali), zarad izgleda premršavih poznatih trudnica, koje mediji propagiraju kao fit izgled. Takođe, trudnice ne smeju same sebi da nametnu nerealna očekivanja vezano za sopstveni izgled, već treba da slave svaki dan svog drugog stanja i uživaju u rastu svog stomaka, jer u njemu raste nov, maleni život.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane Trudnoća

Tags: , ,

Bolesti savremenog čoveka: Poremećaji telesne sheme

Telesna shema je sistem međusobno povezanih predstava i ideja o vlastitom telu i njegovim organima koji čini mentalnu mapu tela. Mentalna reprezentacija tela je subjektivna i ne mora da se poklapa sa stvarnošću. Ima važnu ulogu u razvoju ega i identiteta pojedinca. Kod težih psihičkih oboljenja obično dolazi do dezintegracije telesne sheme.

U ovom radu biće prikazana tri slučaja dezintegracije telesne sheme, koji ranije nisu postojali i koji su dokaz da poremećaj nije vrednosno neutralna kategorija, već se u njemu oslikavaju mnogobrojna kulturalna očekivanja. U pitanju su: bigoreksija, telesna dismorfija i tanoreksija.

Bigoreksija – “obrnuta anoreksija”

Razvijanje mišića i rad na povećavanju tela u smislu dobijanja mišićne mase i veličine ramena, grudi, leđa, bicepsa i nije novi trend. Taj trend je nastao još u staroj Grčkoj, pre mnogo vekova, jer su ti, veliki mišići pokazivali vojnu spretnost, snagu, moć, dominaciju na svim poljima i zbog tog, takvog izgleda i veću šansu za razmnožavanje, jer se količina mišića povezuje s testosteronom, muškim polnim hormonom, a količina testosterona može biti presudna za mogućnost ostavljanja potomstva.

“Novi muški trend koji je od uličnih snagatora ili zaluđenika za bodibildingom, baš uz Švarcenegerovo postignuće, postao neka vrsta kulturnog imperativa, zamenivši sva dotadašnja uputstva za urednost i muževnost, odveo je mnoge muškarce željne vrućih ženskih (a, bogami, i muških) pogleda , i savršeno oblikovanog tela, u teretane širom zemljine kugle. Za mnoge nevoljnike, međutim, bilo je to pravo mučenje.”(Tomić 2009) Poremećaj slike tela povezan s opsesivnom željom za imati ili dobiti što više mišića se zove bigoreksija. “Poremećaj tela, koji je nazvan bigoreksija, (” big “- od reči veliki na engleskom i “anorexia “- anoreksija, što u bukvalnom prevodu znači obrnuta anoreksija) može dovesti do depresije, zloupotrebe steroida i samoubistva. Poremećaj je poznat kao mišićna dismorfija, odnosno osećaj koji ljudi imaju, pa sebe vide kao sitne, čak i pored toga što su u stvari vrlo krupni i mišićavi. Ponekad se opisuje i kao poremećaj suprotan anoreksiji (kod anoreksije, osobe koje pate od te bolesti, za sebe misle da nisu dovoljno mršave, a kod bigoreksije da nisu dovoljno mišićave, iliti “velike”).

Znaci bigoreksije mogu uključivati opsesivno-kompulsivno vežbanje koje postaje prioritet, prekomerno ogledanje (tela) u ogledalu i zloupotrebu steroida, suplemenata i proteinskih šejkova, kako bi dobili što više mišićne mase i bili što veći. Stručnjaci smatraju da bigoreksija može biti genetski poremećaj, ili može nastati usled hemijskog disbalansa u mozgu. Životna iskustva, takođe, mogu biti jedan od faktora, jer je bigoreksija češća kod ljudi koji su u prošlosti bili na bilo koji način zlostavljani.”

Takođe, simptomi koji mogu ukazati na bigoreksiju su: ignorisanje povreda – oni će vežbati čak i kada su povređeni, jer se plaše da će im se tjelo u međuvremenu opustiti i smanjiti. Drugi simptomi mogu biti i stalno ogledanje – dosta vremena provode pred ogledalom, kako bi procenili svoj fizički izgled, ili zbog straha da ne izgledaju dobro; manjak samopouzdanja – ne vole govoriti o svojim izgledu, često se skrivaju iza vrećaste odeće, ekstremno puno vežbaju, što najčešće podrazumeva višesatne treninge snage; imaju ekstremnu ishranu, jer oni koji pate od bigoreksije se uglavnom drže režima ishrane koji podrazumeva dosta proteina i malo masti. Ostali znaci bigoreksije mogu biti i preterana upotreba dodataka ishhrani – suplemenata, ili čak i upotreba steroida. Bigoreksičari nisu preterano socijalizovane osobe, jer često izbegavaju druženje s ljudima, zbog treninga ili strogog režima ishrane.

Telesna dismorfija – Body dysmorphic disorder (BDD)

Ovo je još jedan, široko rasprostranjeni poremećaj slike sopstvenog izgleda, a od koga mogu patiti i muškarci i žene. Poremećaj telesne dismorfije predstavlja stanje opsesije izgledom tela. Karakteriše se naglašenom preokupacijom stvarnim ili zamišljenim fizičkim izgledom pacijenta. Uzrok ovog poremećaja je nepoznat, ali se smatra da predstavlja kombinaciju genetskih faktora i faktora okruženja. Poremećaj telesne dismorfije može dovesti do anksioznosti, fobija i depresije, ponekad može biti praćen i suicidalnim mislima i postupcima.

Simptomi su: anksioznost, stres, čačkanje kože, prekomerno proveravanje odraza u ogledalu, skrivanje mana, prekomerno doterivanje, traženje potvrde o izgledu od drugih, često posećivanje estetskog hirurga, tačnije konstantne estetske operacije. Terapija zavisi odtežine simptoma. Tretman, koji psihijatar odredi, najčešće uključuje: antidepresive i kognitivno-bihevioralnu terapiju.”

Primer telesne dismorfije, a koji može biti univerzalan je Roksi Dramond, iz Velike Britanije, koja je bila žrtva višegodišnjeg vršnjačkog nasilja, upućenog na račun izgleda, te nije smela izaći iz kuće bez šminke i veštačkih trepavica, jer su joj vršnjaci govorili da izgleda kao dečak, da je ružna, itd. Zbog toga je ona zamrzela svoje telo i svoj izgled, te nije izlazila iz kuće po nekoliko dana, a kada bi izlazila, prije toga se šminkala i po par sati … Verbalno nasilje u detinjstvu je kod nje bio uzrok nastanka poremećaja ličnosti, koji se zove telesna dismorfija – kada osoba vidi iskrivljenu sliku svog tela, kada je opsesivno usmerena samo na svoje mane.

Nakon opsesije svojim manama je razvila opsesiju slikanja selfija – kao novog, modernog poremećaja ličnosti i ponašanja u 21. veku, nastalog na društvenim mrežama, a selfiji su, inače, i karakteristični za telesnu dismorfiju.

Tanoreksija

Naziv tanoreksija je nastao od “tan + anorexia”, što u bukvalnom prevodu znači opterećenost posedovanja tamnog tena, a osoba koja pati od tanoreksije smatra za sebe da nikada nije dovoljno tamnoputa, te će učiniti sve da bude što “tamnija”. Mnoge osobe koje pate od ovog poremećaja smatraju da će biti privlačnije ukoliko su izrazito preplanulog tena. “Tanoreksija je poput anoreksije, jer mnoge osobe imaju iskrivljenu sliku o sebi i svom izgledu, a pojedini lekari sunčanje porede s zavisnošću od cigareta, i to je poremećaj koji treba da se leči kao i sve druge bolesti zavisnosti.

Tu potrebu za preteranim sunčanjem i tamnom kožom, uprkos stalnih upozorenja o štetnom delovanju ultraljubičastih zraka, stručnjaci podvode pod novu vrstu zavisnosti, poznatu kao tanoreksija.

Profesor dr Šeri Pagoto sa univerziteta u Masačusetsu, već deset godina proučava posledice bespoštednog izlaganja suncu. Ističe da mnogi ljudi, nalik drugim zavisnicima, u sunčanju traže beg od stresa koji izazivaju škola, posao, depresija ili nešto drugo zbog čega trpe pritisak. Pojedini lekari upoređuju sunčanje s zavisnošću od cigareta. Ovakvu tvrdnju objašnjavaju aktiviranjem endorfina, hormona sreće-zadovoljstva, koji se luči u obe situacije. Ističu da je osobama izloženim ultraljubičastim zracima aktivan onaj deo mozga kao i kod pušača dok puši cigaretu.

“Za početak, kod lečenja osobe s tanoreksijom, treba raditi na uspostavljanju većeg samopouzdanja, pronaći nešto drugo što ih opušta i usrećuje, osim izlaganja sunčevom delovanju”, istakla je dr Pagoto.

Simptomi tanoreksije su: osobe koje imaju tanoreksiju, izbegavaju hlad, sunčaju se u solarijumu preko 3 puta nedeljno i tokom zime, zavisne su od osećaja sreće koje prozvodi veštačko sunčanje i preplanuli ten u solarijumu, neraspoloženi su ako ne mogu se sunčaju, ne koriste zaštitne faktore tokom sunčanja, misle da nikad nisu dovoljno preplanuli, itd.

Za kraj…

Svaki od ovih poremećaja slike tela, treba shvatiti ozbiljno. Tanoreksija je poremećaj nastao u drugoj polovini 20.veka, jer solarijumi nisu postojali pre toga, a ostali poremećaji slike tela nisu bili ovoliko široko zastupljeni, te možemo pretpostaviti da imaju veze sa medijima.

Mediji, a pogotovo internet – samim tim što neprekidno obasipaju primaoce svojih poruka, sa slikama preplanulih muških i ženskih modela, besprekornog i tamnog tena, sa savršeno zategnutim telom i čiji izgled je savršen zbog fotošopa, posebnog osvetljenja i drugih, lažnih alata za ulepšavanje, te kod publike stvaraju komplekse i osećaje inferiornosti, nesigurnosti i pada samopouzdanja, zbog razlike u svakodnevnom, normalnom izgledu, kakav nije poput onog “sa bilborda”. Baš zbog povećanja prikaza “savršenih” tela u medijima, nije nemoguća korelacija sa nastankom novih poremećaja ishrane i slike sopstvenog izgleda, kako bi se što više izgledalo poput modela sa bilborda, ili sa neke reklame… Zbog toga su i bigoreksija, tanoreksija i telesna dismorfija “procvetale” u “eri” interneta i drugih medija.

Categories: Društvene mreže Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,