Definiši poremećaj!

Tokom snimanja materijala za jednu emisiju voditelj me je upitao kako bi definisala poremećaj. Pitanje je bilo ozbiljno, pa sam mu ozbiljno odgovorila kako ga radije ne bih definisala. Bio je iznenađen, jer je za očekivati da jedan psihoterapeut mora imati ovakav odgovor. Zato je uporno nastavio dalje.

Nisam siguran da Vas razumem, ne možete ili nećete? Ne, nije to u pitanju, jednostavno ne znam kako. Da bi definisala poremećaj, moram najpre znati šta je normalnost. A iskreno rečeno, nisam baš sigurna ni da li to znam. Obično su u ponudi veoma neprecizne i cirkularne definicije – normalnost je odsustvo patologije, a patologija je statistički značajno odstupanje od normalnosti. I šta sam Vam sada rekla, ništa! U prevodu, to je kao da sam Vam rekla da si zdrav ako nisi bolestan, a bolestan si ako je očigledno da nisi zdrav. Ne može se jedan pojam definisati preko odsustva, preko onoga šta on nije, moramo videti šta on zapravo jeste. A šta normalnost jeste, škakljivo je pitanje.

Šta hoćete da kažete, kako ne znamo šta je normalnost?, mešavina zaintrigiranosti i rasrđenosti titrala je u glasu voditelja. Pa lepo, mirno sam nastavila, normalnost ljudi izjednačuju sa onim što je uobičajeno, što je prosečno, dakle ono što je u skladu sa ponašanjem većine. Onda bi poremećaj bio svako odstupanje od tog proseka.

Dobrooo, pa gde je tu problem?, pomno me je pratio voditelj. Evo najprostijeg primera, rešila sam da stvar maksimalno ogolim. Uzmete Zoricu Brunclik, koja se jednog dana pojavi na sceni sa njenom čuvenom ciklama kosom. Složićete se da ta boja nije uobičajena i svakako nije prosek. Pa opet, niko to ne doživi nenormalnim, ponajmanje ludim. Dakle, jednoj estradnoj umetnici je dozvoljeno da u rok službe zakorači izvan proseka i bude jednostavno zanimljiva. Uzimo da to sada ponovi neki profesor, muškarac, srednjih godina, koji predaje na ozbiljnom fakultetu. Dolazi on tako jedan dan ofarban u ciklama i nonšalantno započinje predavanje. Šta mislite, šta bi ljudi pomislili? To bi sigurno bio znak da je potpuno otišao u aut. Ljudi bi se okretali, neki uplašeni, neki zabrinuti, neki puni sažaljenja. I sve je to načelno u redu, da normalnost i patologija zavise i od konteksta u kome nastaju. Sve dok ti konteksti za sobom ne povlače neke diskriminatorne implikacije.

Ne razumem o čemu govorite, delovao je sada zbunjeno voditelj. Pa ovako, kada bi se celokupan kontekst uzimao u svakom slučaju ponaosob, stvar bi bila još i pravedna. Mogli bi da kažemo da je naša procena ko je lud a ko nije, veoma istančana i osetljiva. Ovako, konteksti odvajaju čitave grupe ljudi i vrše diskriminacije po raznim osnovama – polnoj, političkoj, rasnoj, statusnoj… U ovom mom primeru, da je na fakultet došla žena, profesorka, ofarbana takođe u ciklama, ne bi bilo nekog većeg problema. Nazvali bi je možda lujkom, i sve uvili u kontekst njene ekscentričnosti ili klimakteričnog perioda kroz koji prolazi. Ali svakako ne bi bila luda, niko je se ne bi plašio, niti bi izazvala sažaljenje. Znači, čitavom jednom polu je dozvoljeno da ovako eksperimentiše sa vlastitim izgledom, dok bi pripadnici “jačeg” pola u istoj situaciji bili kategorisani kao s uma sišavši.

Primer je možda banalan, ali takvih primera je, kroz istoriju definisanja pojmova normalnosti i patologije, nažalost mnogo. I svi ti primeri svedoče o obilju počinjenih diskriminacija – samo žene su dobijale dijagnozu histerije (muškarci ne), samo crnci su dobijali dijagnozu drapetomanije (ostale rase ne), samo pripadnici višeg staleža su dobijali dijagnozu kleptomanije (a siromašni su smatrani običnim lopovima), samo politički opozicionari su dobijali dijagnozu metafizičke intoksikacije (a oni ZA vladajući režim nisu), i tako dalje i tako bliže.

I dobro, kako bi ste Vi onda raščivijali ovaj problem? Možete li da nam ponudite bolju definiciju poremećaja, neutralniju?, optimistično je nastupio voditelj. Kao što rekoh na početku, radije ne bih, ostaviću to nekome pametnijem od mene… Ozbiljna je to igra!

Deca i sport: Pozitivni aspekti treninga

Negativni aspekti sedećeg načina života, a koji deca usvajaju od svojih roditelja, i sredine u kojoj se nalaze

Roditelji nemaju dovoljno vremena ni novca ni za sebe, a kamoli za decu – da ih vode na treninge, utakmice, takmičenja, da pričaju sa njima, da vode računa o njihovoj ishrani, itd. Razumljivo je da za sport zaista treba izdvojiti jako puno novca – pogotovo što deca rastu i njima treba konstantno kupovati nove patike, trenerke, itd. Ali, ni to nije izgovor, jer recimo šetnja ili trčanje su besplatni. Ono što bi bilo dobro i za roditelje i za njihovu decu je da zajedno odu u prirodu, makar da prošetaju, itd. Sve je bolje nego sedenje za kompjuterom ili ispred televizora.

Sedeći način života ima razne posledice u zdravstvenom, mentalnom, estetskom smislu.

Samo neke od posledica jako malog kretanja su: gojaznost, deformiteti stopala, kriva kičma, nedostatak kondicije, malaksalost, loše zdravlje – prehlade će brže proći kada deca, i odrasli imaju dobar imunitet, a na imunitet utiče i trening. Takođe, deca se ne druže i ne komuniciraju međusobno, jer su svi na telefonima konstantno, te imaju smanjene verbalne sposobnosti, deca su puna stresa, anksiozna, asocijalna…

Deca imaju i poremećen sistem vrednosti, jer nemaju konkretne životne ciljeve, nipodaštavaju svoje roditelje, nemaju nikakav autoritet, ne izgrađuju sopstveno mišljenje i stavove, nepoštuju starije, nemaju empatije ni prema kome, a zahtevaju da svi imaju empatiju za njih i njihove potrebe.

Deca žele da budu prihvaćena u društvu, a društvo je uglavnom takvo da se svi drogiraju, alkoholišu, puše od malih nogu i da se osećaju kul jer čine nešto zabranjeno… Deca biraju lakši put do slave, jer su takve modele ponašanja preuzela sa malih ekrana. Ima dosta studija o ovome (u knjizi “Psihologija medija”- Dejvida Džajlsa, “Uvod u teoriju medija”- Dragana Ćalovića, “Deca i televizija”- Dafne Lemiš i mnoge druge knjige i studije). Deca su agresivna jer nemaju gde da kanališu tu destruktivnu energiju i ne zanju kako da je pretvore u konstruktivnu, pozitivnu, da učine nešto pozitivno za sebe i svoju budućnost. Deca uče oponašanjem roditelja, društva, itd, te je veoma bitno ko su im idoli!

Sportom se poboljšavaju lokomotorne sposobnosti deteta, deca uče da imaju autoritet (trener mora biti jaka ličnost i dobar pedagog koji će sa decom da priča ne samo o sportu, ko će im biti uzor i usmeravati ih na pravi način), deca će biti manje agresivna, konstantno će biti u pokretu, imaće dobru cirkulaciju, imaće bolji kardiovaskularni sistem i imunitet, biće srećnija, zadovoljnija, smanjiće stepen stresa i anksioznosti, istežaće, zatezaće i koristiće sve grupe mišića, tačnije koristiće celo telo na treningu, imaće pravilno držanje, družiće se na treningu – imaće veći krug prijatelja sa sličnim interesovanjima, upoznaće i decu iz drugih škola, između ostalog i bolje će izgledati od svojih fizički neaktivnih vršnjaka, kroz druženje i podršku će razmenjivati iskustva, boraviće na raznim mestima – razne sale za trening, razni gradovi kroz takmičenja, možda čak i putovanja po drugim državama, komuniciraće više, naučiće da će svaki trud i rad doneti neke rezultate, jer smo svakim danom bolji nego ranije, imaće pozitivniji stav prema svetu i ljudima koji ih okružuju, takođe, naučiće i da u sportu ima neuspeha, da ima i loših iskustava, povreda, itd., ali da ne treba odustati, da prepreke mogu da se prevaziđu, razviće kolektivni duh i osećaj za saradnju, bilo to kolektivni ili individualni sport, i dokazano, imaće bolju kinestetičku u inteligenciju.

Posvetite se sebi i deci, motivišite i sebe i decu da treniraju, budite im pravi uzor!

Sportski pozdrav!

Pregoreksija: Fenomen fit-trudnica

U poslednje vreme često se spominje termin pregoreksija, koji se vezuje za narastajuću potrebu budućih mama za održavanjem vitke linije u periodu trudnoće. Ranije nam je pažnju odvlačila preterana gojaznost trudnica (pregobesiti), ali se danas očito ovaj trend radikalno izmenio. Izgleda da je čak i ovo “blaženo stanje” podložno pomodarstvu.

U tridesetim godinama prošlog veka, preporučivalo se povećanje težine tokom trudnoće za oko 7 kilograma, a tokom 60-ih i 70-ih je taj broj kilograma uzdignut na 9 do 12. To baš i nije bilo dobro prihvaćeno za vreme popularnosti “Tvigi izgleda” (premršave žene – manekenke). Danas za “trudnoreksiju” krive popularne ličnosti, čija tela ubrzo nakon porođaja ponovo postaju savršena.

Treba imati u vidu da su promene na telu normalna propratna pojava u trudnoći. Međutim, nedovoljno povećanje težine za vreme trudnoće povećava rizik od niske porođajne težine deteta i prevremenog porođaja. Zbog toga, ako se intenzivira ponašanje koje ukazuje na poremećaj u “prehrambenom ponašanju”, pravo je vreme da se taj problem reši, kako se takav stav o hrani i ishrani ne bi preneo detetu.

S druge strane, još uvek je paralelno aktivan i pregobesiti iliti preterano povećanje težine u trudnoći, koje je povezan s makrosomijom (veliko novorođenče, koje ima više od četiri i po kilograma), komplikacije pri porođaju, kasnijom gojaznošću i hipertenzijom (visok krvni pritisak), a nije zdravo ni za dete. Neke trudnice koriste svoje stanje kao izgovor, pa sasvim izgube kontrolu nad onim šta i koliko jedu. Rešenje bi bila edukacija o pravilnoj ishrani, što se u nekim klinikama pokazalo uspešnim.

Trudnoća nikako nije vreme za restriktivan unos hrane, a ne podržava se ni razmišljanje da trudnica može i treba da konzumira neograničene količine hrane.

Zabranjeno je korišćenje pilula za mršavljenje, čak i ako na njima piše da su od prirodnih sastojaka. Mnoštvo takvih pilula sadrži kofein i efedrin, koji ne samo da smanjuju apetit, nego stimuliraju nervni sistem i podižu temperaturu tela. Osim toga, sve što trudnica proguta, tačnije unese u organizam, uticaće na bebu, a skoro je nemoguće da se taj uticaj na bebu proceni, pogotovo u prvom trimestru – kada se formiraju srce, mozak i nervni sistem.

Trebalo bi izbegavati diuretske ili takozvane “vodene” pilule, jer dovode do dehidracije i podizanja telesne temperature. Osim toga, mogu da izazovu dijareju, umor, mučninu i glavobolju, prema rečima prim. dr sci med. Jasminke Komnenović, pedijatra- nutricioniste.

U periodu kada su žene fokusiane na stvaranje novog života i brigu o tome da li će sve biti u redu, da li im treba još jedno nametanje nerealnih očekivanja, oko izgleda, zarad čega? Na stranu su “dobri geni” ili profesionalno vođeno vežbanje, pa da li (i zašto) treba osuđivati žene koje ne mogu, ili ne žele da izgledaju tako savršeno tokom trudnoće, pa ni posle – kada se zna da je spavanje u prvim mesecima misaona imenica, a sasvim jednostavne stvari poput pranja zuba ili kose, nešto što se željno iščekuje? Primer za ovakvu trudnoću je fit-mama, Sara Stejdž, koja je imala pločice tokom trudnoće i radila veoma naporne treninge, na kakve je njeno telo bilo naviknuto i mnogo godina pre trudnoće, te nije bilo zdravo prestajati sa treningom za vreme trudnoće, osim ako to ginekolog nije strogo posavetovao.

Zdravlje tokom trudnoće zavisi od zdravlja pre trudnoće! Poznato je da stanje uhranjenosti majke u momentu zatrudnjivanja utiče na zdravlje njenog budućeg deteta. Uhranjenost majke je pod uticajem genetskih, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i ličnih faktora. Takođe je jako bitno i održavanje oralne higijene pre, za vreme i nakon trudnoće, jer se tokom ishrane majke, te bakterije izazvane nepravilnom oralnom higijenom, kroz pupčanu vrpcu mogu preneti i na dete. Nije preporučljivo ni konzumiranje lekova i antibiotika, pogotovo ne bez nadzora lekara.

Period trudnoće, kao “blaženo stanje”, ne treba da bude period nametanja nerealnih očekivanja vezanih za izgled, kao ni period nebrige o sopstvenom zdravlju i kondiciji. Taj period od 9 meseci bi trebalo da bude propraćen srećom, zadovoljstvom, zdravljem, dok je za održavanje kondicije preporučljiva lagana šetnja. Trudnice pogotovo ne smeju da potpadnu pod uticaj medija i da stave veto na unos dodatnih, a preporučenih kalorija i konzumaciju zdravih namirnica (koje su im ginekolog i nutricionista posavetovali), zarad izgleda premršavih poznatih trudnica, koje mediji propagiraju kao fit izgled. Takođe, trudnice ne smeju same sebi da nametnu nerealna očekivanja vezano za sopstveni izgled, već treba da slave svaki dan svog drugog stanja i uživaju u rastu svog stomaka, jer u njemu raste nov, maleni život.

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Imajuću u vidu konstantne sukobe u verovanjima koja se odnose na zdravlje i bolest, gotovo da je nemoguće dati verodostojan prikaz istorije ovih pojmova. Opravdano je, u tom kontekstu razdvojiti tri istorijske epohe, koje na adekvatan način reprezentuju promene opštih teorija zdravlja i bolesti: period predmodernih društava, period srednjeg veka i period začetka modernog društva.

Predmoderna društva

Primitivna shvatanja o bolesti u svojoj osnovi bila su daleko od onoga što danas nalaže medicinski model, jer shvatanja o naučno utemeljenoj higijeni i brizi o sopstvenom telu, još uvek nisu ni postojala. Bolest je, bilo mentalna ili fizička, bila povezivana sa religioznom sferom, a lečenje je bilo prevashodno usmereno na zdravlje duše, a ne tela. Bolestan pojedinac u takvom sistemu verovanja nije bio nedužan i objektivno odvojen od svoje bolesti (kako će to kasnije implicirati medicinski model), već moralno odgovoran i neraskidivo povezan sa svojom bolešću, onaj koji zasluženo trpi, jer se oglušio o norme svoje kulture. Koncept na osnovu koga se svetu daje struktura i značenje bio je baziran na predstavama o religijskoj čistoti, i grehu sa druge strane. U tako opojmljenom sistemu značenja, bolest je predstavljala zasluženu kaznu za kršenje „svetih“ normi i bila je tumačena posredstvom zlih sila koje napadaju ljudska bića. Sile dobra i zla bile su polazišna osnova za objašnjenje i opravdavanje ljudske patnje i bola, tako da su glavne pretpostavke bolesti bile situirane u diskurs fenomena svetog.

Budući da je granica između lečenja, magije i religije u primitivnim zajednicama bila zamagljena, dijagnostičke odluke i tretman bili su sprovođeni duž ove konfuzne dimenzije. Magija je imala funkciju obezbeđivanja izvesne strukture, kao i predvidljivosti u nesigurnim i opasnim kontekstima. Sa druge strane, religija je služila kao sredstvo prenošenja opštih kulturalnih vrednosti. Etiologija i tretman bolesti objašnjavali su se natprirodnim uzrocima (npr. zaposednutošću demonskim silama), a stanje bolesti se sagledavalo na osnovu morala (kao kazna za grešnost).

Kategorije bolesti su bile organizovane u kontekstu svetog, ali nisu bile jasno diferencirane, već su zapravo predstavljale jedan zajednički i širok okvir u koji se svrstavaju osobe koje po svom ponašanju (veštičarenje, padanje u trans, gatanje,…) doprinose porastu socijalne nesigurnosti, i to svojim zadiranjem u polje zabranjenog i tabuiranog. Tabui primitivnih naroda kreirani su u cilju zaštite ljudi od zlih sila i imali su funkciju opomene i regulisanja ljudskog ponašanja u interesu zajednice kao celine. Uvreženo je bilo shvatanje da pojedinci, koji ne poštuju ritualne zabrane, donose nesreću i bolest čitavom plemenu, te su posledično nad njima bili sprovođeni isceliteljski rituali različitog karaktera (bičevanje, sakaćenje, obredi žrtvovanja, itd.).

Srednji vek

Srednji vek i crkvena ideologija predstavljali su prekretnicu između diskursa svetog i diskursa nauke kojima je objašnjavano „ludilo“. U ovom periodu javlja se jasnija podela na laike, koji su iskusili grešnost, i monahe i sveštenike, koji su posvetili život Bogu. Ova podela stvorila je karakterističan sistem razmene između vernika, koji su uživali svu blagodet, i nevernika, koji su ovu blagodet mogli primiti sada čvršće utemeljenim i šire priznatim sredstvima, kao što su krštenje, pričest i ispovest. Na taj način, biti zdrav postaje privilegovan status manjine, tačnije crkvenih pobornika, a suprotno – biti bolestan, postaje obuhvatna kategorija.

Javlja se kolektivno uverenje da je bolest iskvarenost koja ukazuje na grešnost ljudske vrste, ali istovremeno otvara put ka uvidu i spoznaji. Propagira se model po kome su sveštenici predstavljali odgovorna lica za telesno zdravlje i spasenje duše svojih podanika. Prenoćišta u crkvama, kao neka vrsta preteče današnjih bolnica, postaju mesta otvorena za širi krug osoba, koja pod svoje okrilje primaju kako mentalno poremećene, tako i fizički bolesne (leprozne, obolele od kuge), skitnice, društveno nemoralne pojedince,… Predstavnici crkvenih učenja nisu u duševno poremećenim videli i prepoznavali duševno poremećene osobe, već đavole, veštice i zle duhove, i u to vreme socijalna uloga ovih stvorenja imala je funkciju uobličavanja i objektivizovanja ludila kao takvog.

Bolest je imala karakteristično dvosmislen status; ukazivala je istovremeno na mogućnost božanskog izbora i na grešnost žrtve (Tarner, 2005). Zvanične religije pod okriljem crkvenih institucija samo su produbile verovanja o bolesti začeta u primitivnim zajednicama, nudeći još moćniju i dalekosežniju doktrinu grešnosti. Istovremeno, predstavljale su uvod u savremenu medicinsku praksu, obezbeđivanjem institucionalnog modela brige iz kojeg su se razvila prva organizovana sredstva pomoći i inicijalna medicinska podrška. Uz pomoć crkve, kao dominantne političke institucije srednjovekovnog perioda, greh je postao regulisan i komercijalizovan praksom ispovedanja, a grešnost i bolest ukoliko se ne okaju verski regulisanim procedurama, posmatrane su kao izopačenost i najsurovije tretirane (prognanstvom, spaljivanjem na lomači,..).

Moderno društvo

Sa procesom modernizacije i napretkom tehnologije, zdravlje i bolest počinju da bivaju obuhvaćeni različitim naučnim diskursima. Istovremeno, sa porastom statusa medicinske profesije, opada status i uloga magijskih i religijskih tumačenja bolesti.

Narastajući upliv medicine u tretiranje psihopatoloških fenomena vodi tome da entiteti bolesti postaju sve diferenciraniji, a stanja bolesti sve specifikovanija. Po prvi put se pojavljuje diferencijacija između fizičkog i mentalnog zdravlja, iako se i dalje mentalne bolesti tretiraju po uzoru na fizičke, odnosno traži se njihova telesna osnova.

Takođe, javlja se i razdvajanje između bolesti i obolelog. Bolest biva izmeštena iz osobe i objektivizirana, čime se ukida odgovornost pojedinca za stanje u kom se našao. Umesto toga, bolest se objašnjava pomoću termina prirode, i to ukazivanjem na uzročne agense, kao što su bakterije ili virusi. Ukratko, bolest se shvata kao posledica malfunkcija koje su izazvane infekcijama, a lečenje se zasniva na različitim strategijama koje pokušavaju da kontrolišu ove infekcije medicinskim intervencijama (lekovima, odmaranjem, hirurgijom,..). Procedura dijagnostikovanja biva zaodenuta velom nauke, a tretman bolesnih pojedinaca postaje manje surov i rigorozan i dobija karakter opravdanosti. Zdravlje se poboljšava ličnom higijenom, izolacijom virusa i bakterija, vakcinacijom, i obraćanjem za pomoć visoko obučenim lekarima, koje podržava sistem univerziteta, medicinskih fakulteta i opštih bolnica.

Pretendujući da se ustoliči kao vrednosno neutralna disciplina i udalji od shvatanja bolesti proizišlih iz kolektivističke perspektive (što karakteriše prethodna dva perioda), medicina ipak ostaje povezana sa paradigmama moralnog ponašanja. Medicinske kategorije ne mogu se percipirati kao neutralne, jer one obično prenose metafore društva kojima se određena stanja smatraju poželjnim i odobravaju, a određena štetnim i sankcionišu. Stoga su opšte teorije zdravlja i bolesti koje objašnjavaju medicinsko stanje čovečanstva uvek oblikovane i organizovane oko dominantnih ideologija i verovanja kulture.

Bez obzira na epistemološke teškoće koje okružuju shvatanja o entitetima bolesti, postoji rašireno slaganje da su se koncepcije bolesti tokom istorijskog razvoja značajno promenile (Tarner, 2005). Samo ukazivanje na to da svaka psihopatološka pojava ima promenljivu istoriju, implicira relativističko gledanje na stvarnost. U tom kontekstu, može se reći da se pojmovi zdravlja i bolesti veoma često vezuju za osnovna religijska i moralna gledišta, a razlike u orijentacijama prema zdravlju i bolesti često odražavaju osnovne strukturalne i kulturalne razlike u odnosima moći u društvu. Ishod svega je da ne postoji dovoljna saglasnost o tome šta sačinjava zdravlje, a šta bolest, i da ovi pojmovi ostaju nedovoljno određeni i kontroverzni.