Da li si emocionalno inteligentna osoba?

U ranijim tekstovima bilo je reči o tome šta je emocionalna inteligencija i koje sposobnosti uključuje (vidi ovde), kao i kako razvijati EQ (vidi ovde).

U ovom tekstu postavlja se pitanje:

A ko su onda emocionalno neinteligentne osobe?

Prevashodno, važno je istaći da biti emocionalno neinteligentan nije trajno obeležje ličnosti, nije fiksna, definitivna etiketa, već trenutno stanje koje se može razvijati, što nam unosi dozu optimizma.

Da podsetimo, rečeno je da emocionalno inteligentne osobe umeju da prepoznaju i razumeju svoje emocije, znaju da ih imenuju, umeju da nađu adekvatan način za njihovu ekspresiju, imaju sposobnost da razumeju tuđe emocije, da budu empatični, pa samim tim i da uspešno razrešavaju konflikte, što vodi zadovoljavajućim međuljudskim odnosima.

Ako je suština emocionalno inteligentnog ponašanja u tome da se ovlada i upravlja sopstvenim emocionalnim doživljajima, onda bi emocionalno neinteligentno ponašanje obuhvatalo ove dve krajnosti:

Sa jedne strane bile bi emocionalno distancirane, odnosno zatvorene osobe, one koje nisu u kontaktu sa svojim emocijama. Odsečenost od vlastitih emocija, njihovo neprepoznavanje, tačnije njihovo potiskivanje, verovatno vuče koren iz porodičnog uverenja da nije socijalno prihvatljivo izražavati određene emocije. Kontinuirano gušenje sopstvenih emocija, kao što su npr. tuga ili bes, osobu na kraju vodi razvoju određenih patoloških obrazaca kakvi su depresija, alkoholizam, i dr.
Sa druge strane bi se nalazile one osobe koje isuviše intenzivno i nekoordinisano iskazuju svoje emocije, osobe koje dozvoljavaju da emocije upravljaju njima, a ne obratno. U ovu grupu spadale bi konfliktne i agresivne osobe (koje neprimereno, prejako i impulsivno reaguju), anksiozne osobe (koje su presenzitivne, pa svaku draž tumače kao potencijalno preteću i stoga preterano strahuju), i osobe psihopatske strukture ličnosti (koje nemaju kapacitet za razumevanje tuđih emocija, neempatične su i gluve za tuđe potrebe, pa se koriste emocijama u cilju manipulacije drugim ljudima).

* Ako ste se pronašli u ovim kategorijama ne očajavajte! Emocionalna inteligencija je ponavljamo, veština koja se do kraja života može usavršavati 🙂

Reka uspomena

Rođena sam u Toledu, španskom gradiću ušuškanom na visoravni. Ujutru, kada staneš na proplanak, kroz izmaglicu možeš da uočiš Tajo. Hladnu i usku reku koja je obeležila detinjstvo svih nas. Majke bi nas sa prtljagom hrane od rane zore vodile na Tajo da sakupljamo kamenčiće, dok one, dokle god dopire sunčev zrak, uz pesmu i vino peru rublje. Mogle su i drugačije. Rođena sam u doba razvijene tehnologije, postojale su već odavno mašine za veš, ali ovo su bili generacijama prenošeni rituali koje niko nije želeo da zaboravi. Ovde se mnogo polaže na običaje i poštuju se preci. Tako mi je majka nadenula ime Paloma, po svojoj baki, sa kojom je kao mala takođe često išla na Tajo. Dopada mi se moje ime i još više njegovo značenje, golubica. Asocira na slobodu, lakoću i nežnost. I zaista sam takva i bila, krotko, umilno i nesputano dete. Volela sam svoj grad, svoju reku, naše običaje, naše ljude. Ovde sam se osećala sigurno i želela sam zauvek tu da ostanem.

I, imala sam puno sreće. U devojačkim danima za oko mi je zapao Pablo, mladić iz Madrida koji je radio kao železničar na relaciji Toledo – Madrid. Osećanja su bila uzvraćena i ubrzo smo bili zaručeni. Kada je na red došla tema o mestu na kom ćemo po venčanju živeti, Pablo mi je bez ikakve naznake premišljanja nagovestio da je njegova sreća tamo gde sam ja i da će prihvatiti svaku moju odluku. Takav je bio moj Pablo. Iskren, osećajan i blag. Razdoblje srećnog života nastavilo se u Toledu. Uživali smo u dugim šetnjama po šumi, branju svežeg i mirisnog bilja, kupanju u bistrom Taju, održavanju porodičnog imanja i naravno, u zaljubljenim pogledima. Sve dok jedne večeri Pablo nije došao kući i doneo suze u očima. Kroz tihi jecaj koji se uvukao u zajedničku postelju ispričao mi je najpotresniju priču koja mu se dogodila na poslu. Neko je bio na šinama. Dve senke, kao priviđenje, stajale su tu nepomične. Isprva se činilo da se pomeraju, da će se skloniti, ali nije bilo vremena za premišljanje. Nova železnica ide čak 330 km/h. Instiktivno je povukao polugu za kočenje, silovito kao da će je iščupati iz ležišta. Osetilo se potmulo trenje voza, a sila inercije je nagnula putnike u suprotnom smeru. Popadali su svi do jednog. A onda… Tras! Dve siluete nestale su sa vidika pod patosom brzog voza. Dva života. Majka i dete.

Pablo više nikada nije bio isti. Nije se više šetao, nije išao na kupanje, nije vodio računa o imanju, nije želeo da jede. Nestao je njegov osmeh, nestali su zaljubljeni pogledi. Nešto ga je nepovratno uzelo. Venuo je mesecima i, tek ću kasnije shvatiti, smišljao kako da pronađe smiraj. Našao ga je u Taju. Zapravo, našli su ga u Taju. Mojoj reci, u mom gradu. Siroti Pablo, osećajan kakav jeste, sa ovim na duši nije mogao dalje. Ribolovci su pronašli utopljenika i doneli ga na moj prag. Ceo kraj je svenuo. Svi su bili u žalosti. Sve se izmenilo. Tugovala sam godinama. Da sam bila malko hrabrija možda bi mu se i pridružila. Ovako, ostala sam u kući, prikovana za našu postelju, u kojoj više nikada neće biti onako prijatno tesno.

Kroz par godina, kada je tuga konačno rešila da me napusti, na njeno mesto uvukao se nemir. Onaj sveprožimajući nemir, pomešan sa osećajima straha i nesigurnosti. Gde god bih se otisnula sve je delovalo tako tuđe, tako čudno i zastrašujuće. Šume po kojima smo bezbrižno šetali sada su izgledale kao strojevi neprijatelja koji vrebaju da mi naude. Ljudi koje sam dobro poznavala i koji bi me radosno pozdravljali, delovali su strano i zloslutno. A Tajo, reka koja je bila pun kovčeg najlepših sećanja iz detinjstva, postala je tamno grotlo od kog me podilazi jeza. Kako ostati tu?! Kako živeti na jedinom mestu na kom si voleo živeti, kada se potpuno izvitoperilo u tvom umu? Shvatila sam da ne mogu sama, da ne znam sama. Neko mi mora pomoći. Za deset godina nije ni trun bolje.

Tako sam otišla u Madrid, istom onom železnicom koja protutnji ovu relaciju za samo 20 minuta. Nije me bilo strah, možda po prvi put od kad nema Pabla. Štaviše, potajno sam se možda i nadala nekoj katastrofi koja bi nas ponovo ujedinila. Nije se desila. Morala sam dalje. Dalje ka duševnoj bolnici, da nađem spas.

U madridskoj bolnici primila me je načelnica za koju važi da je najveći stručnjak sa ovih prostora. Krupna žena, srednjih godina, teturavo se smestila u mekanu fotelju i očas posla pretvorila u uvo. Potanko sam joj ispričala svoju dugogodišnju agoniju. Znalački je konstatovala da je depresija iza mene, a da su svi sadašnji simptomi posledica anksioznog poremećaja. Nisam se baš dobro razumela u ovu nauku pa sam potražila objašnjenje. Ona mi je brižljivo izdeklamovala kako je to jedna posebna vrsta strepnje koja se ne vezuje ni za kakvu određenu situaciju ili objekat. „Zovu je još slobodno lebdeći strah. Neka opšta uznemirenost, stalno očekivanje da će Vam se nešto loše desiti, sveobuzimajuća nelagoda“, smireno je dodala načelnica. „Pa kako se ne vezuje za neku konkretnu situaciju? Jeste li me slušali uopšte? Moj suprug se ubio, namerno se utopio u reci, ima li nešto konkretnije od toga?!“, zagrmela sam najednom iz sveg grla pogođena njenim nerazumevanjem. „U redu gospođo, ali to je bilo davno, previše davno da bi se još uvek plašili. No, kad bolje razmislim, možda ste i u pravu. Možda ste vremenom čak razvili fobičnu reakciju“, podigla je oči ka plafonu onako kako ljudi čine kada se dvoume.

„Dobrooo, a šta bi bila ta fobija, po čemu se ona razlikuje od običnog straha?“, požurila sam da upitam sveznajuću personu. „Znate kako, strah je jedna očekivana reakcija na opasnu situaciju, a fobija, to Vam je preterani i iracionalan strah od nekoga ili nečega, lako se razlikuju. Vaš strah konkretno, je očigledno preteran. Prošlo je deset godina od kada Vam se suprug utopio, a Vi još uvek ne možete mirno da prođete Tajom. Smatra se da je 6 meseci period koji se toleriše. Plus, svakako da je Vaš strah iracionalan, pa nećete se sigurno utopiti u reci, niti će Vas pojesti drveće!“, zapenila je sad vidno i načelnica. Očigledno joj je bilo dosta naduzimanja sa nedokazanom osobom.

I meni je bilo dosta! Toga, da neko moju patnju, jedno posve ljudsko i razumno stanje naziva depresijom. Toga, da neko moju logičnu uznemirenost naziva preteranom i iracionalnom. „Pa zar treba da se davim u Taju da bi moj strah postao opravdan, recite mi?! Dosta mi je! Kako uopšte smete da vagate moj strah, da ga merite? Kako Vas nije sramota da za sve osećaje koje prirodno poseduje naša vrsta Vi izmislite neke stručne termine? Pa tako bi svako mogao da postane Vaš pacijent. Svi su oko nečega uznemireni, zar ne?, jurnula sam iz sobe koja odiše na zaveru. U pravcu Toleda, mog rodnog grada, gde mogu dostojanstveno da patim.

Skamenjena u svojoj fotelji, načelnica je ispila veliki gutljaj vode i precrtala ime golubice, neurotične žene koja je očigledno u otporu da se leči.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…