Postporođajna depresija: Ozbiljna smetnja ili dokaz razmaženosti?

Majka sam dve devojčice. Starija ima 5 godina i samostalna je za podmirivanje većine osnovnih dečijih potreba. Mlađa ima 7 meseci, dobre je i živahne naravi, radoznala i uporna. Od pre mesec dana pokušava da stoji uz sve čega se domogne. Noge su joj još uvek slabe, nespretna je i često pada. Sve sadašnje, bivše ili buduće mame beba ovog uzrasta znaju, sećaju se ili naslućuju koliko je ovo zahtevan period. Stalni fokus, napetost i umor. Moram napomenuti da moja deca ni po čemu nisu ekstremna u odnosu na njihove vršnjake.

Vratila sam se poslu. Radim 4 dana nedeljno. Jednom nedeljno, po par sati ih čuva moja majka, koja kaže da ne može da dođe češće jer ne uspeva da se odmori do idućeg puta koliko je iscrpljena. Jedom nedeljno, takođe par sati ih čuva svekrva, uz uslov da njen mlađi sin bude tu da bi uspela nešto da skuva. Jednom ga čak nije pustila u školu (u pitanju je bila radna subota) jer neće moći sama oko bebe. Jednom nedeljno dođe i bebisiterka. Maločas mi se požalila kako joj je 6 sati previše i kako maksimalno može da izdrži 4 do 5 sati. Ima 24 godine, nema svoju decu i već se boji kako će se snaći u toj ulozi. Muž dolazi kući i prepričavam mu bebisiterkinu priču. Njegov komentar je: “Pa nemoj puno da nam izrabljuješ bebisiterku, ostaćemo bez nje”.

Evo bez uvijanja, očekivala sam da će na osnovu priloženog bar konstatovati koliko je meni zapravo teško, ako ni babe, ni mladi ne mogu da izguraju ovu priču. Naprotiv, sada još treba da zaštitim i bebisterku od burnout-a.

Da ne dužim – biti mama je teško! I tačka. Mame su blistave i odmorne samo u magazinima i reklamama za pelene. Još uvek je tabu pričati otvoreno o negativnim aspektima majčinstva. Kruži legenda da postporođajne depresije ranije, u vreme naših baka, nije ni bilo. Da je to bolest modernog doba.

Prvo, tada je odlazak kod stručnjaka za mentalno zdravlje bio još veći tabu nego danas, pa statistike i ne posedujemo.

Drugo, tada se još više “prljav veš” čuvao pod ključem svoga doma, pa se žene nisu žalile ni jedna drugoj.

Treće, tada je uloga žene bila mnogo manje zahtevna, ugavnom svedena na majku i domaćicu, pa su i uslovi za razvoj PPD bili suptilniji.

Četvrto, uglavnom se živelo u širim zajednicama, pa su tetke, babe, strine uskakale svako malo kao ispomoć. Dete bi u opštem metežu neosetno poraslo.

Šta me je izazvalo da vam sve ovo pišem. Ja sam mama, koja iza sebe ima iskustvo PPD-a. Takođe sam i psihoterapeut koji radi sa ženama koje imaju postporođajnu depresiju. Kao stručnjaka su me puno puta zvali u medije da pričam o ovoj temi i uvek bi pitali da li je moguće da su razmažene, ušuškane i suviše zaštićene žene podložnije ovoj problematici. Još jedna raširena zabluda koju sam dužna da opovrgnem! Iz ličnog, a i profesionalnog iskustva znam šta povečava verovatnoću za PPD i to je upravo suprotno – ne razmaženost, već prevelika Snaga! Onaj ko je od deteta bildovan porukama “ti si jaka, izdržljiva” pokušavaće da u svom daljem razvoju opravda ove etikete. Ovakve poruke su na prvu loptu validirajuće, ali su istovremeno jako zahtevne i obavezujuće. Obavezuju te da ne poklekneš, da ne pokažeš slabost, da izdržiš, da ne kukaš, da ne tražiš pomoć, ni pod razno. Isprva je lako, jer su i zalogaji mali. Mic po mic savladavaš prepreke a tvoj Ego kvasa kad god neko potvrdi koliko si stabilan, nesalomiv, potentan. To te nadalje obavezuje još više. Rasteš u Jakog i Sposobnog odraslog. Vrtiš se u začaranom krugu dokazivanja da možeš i opovrgivanja da nešto ne možeš. Tvoja okolina, tvoj mikrokosmos je uveliko navikao na tvoje rezultate, tvoju samostalnost, tvoj stoicizam i tišinu sa kojom sve dostojanstveno podnosiš. Ne diže se nikakva pompa oko tvojih rezultata, oni se prosto podrazumevaju. Pod teretom tuđih očekivanja, onaj ko takođe podrazumeva samo uspehe si i ti sam. Kada bi bilo drugačije, izneverio bi uprte poglede, ali još više sebe. Nešto bi duboko uzdrmalo tvoj identitet. Tu brižljivo građenu i održavanu konstrukciju Selfa.

Postaješ mama. Očekuješ, spram pređašnjih rezultata, da to neće biti zahtevno i nepremostivo. Dužna si , i ovaj put, da dokažeš koliko si dorasla zadatku – mami, tati, sestri, mužu, sebi… Ubrzo shvataš da si štiteći “imidž” preterala. Toliko si im svima dokazala da sve možeš sama i najbolje da su se za uzvrat odmakli. Oko tebe je pustoš. Prvi redovi na frontu su se povukli, a i drugi i svi ostali za njima. Bitku biješ sama. Niko ti se ne nudi kao saveznik jer si ih sama uverila kako ti saveznici i nisu potrebni. Ponos, panika i odsustvo umeća da tražiš pomoć igraju protiv tebe. Neko vreme se suzdržavaš od vapaja. Ovo te učvršćuje kao jaku osobu u percepciji drugih. Ni vreme nije na tvojoj strani. Što ga više prolazi, to si više ubedio okolinu da Možeš, da se Snalaziš, da je sve O.K.

Naposletku, tvoje telo te pobeđuje, odbija saradnju, iznureno je i umorno. Ne nalazi načina da se regeneriše. Trošiš se i ne spavaš. Zanemaruješ osnovne potrebe da neko ne bi video da gubiš kontrolu, da ne uspevaš. Strah te je. Počinješ da kukaš. Isprva tiho i suptilno. Niko ne čuje. Zapravo, niko ne veruje! Nisi im poznata u toj ulozi. Mora biti da je samo šala. Pojačavaš ton, odlučnija si, vrištiš za pomoć. Odmahuju rukom i kažu: “To su samo hormoni, proći će!” Joj jedna opasna i takođe medijski rasprostranjena zabluda. Svim ženama tokom trudnoće određeni hormoni naglo rastu i sve žene nakon porođaja imaju nagli pad hormona. Pa opet, ne iskuse sve žene postporođajnu depresiju. Osim hormona, potrebni su i drugi faktori koji će je aktivirati. Jedan od glavnih je IZOSTANAK PODRŠKE. A podršku upravo nemaju one žene koje su navikle na život bez nje, koje se hrane i ponose svojom samostalnošću, koje nisu imale potrebu i ne znaju da traže tu istu podršku.

Retko će razmažena žena razviti PPD. Razmažena žena je žena koja ume da kuka, koja je puno puta kukala, za koju su drugi rešavali njene probleme. Njeno iskustvo kukanja pomaže joj da kuka i sada i zna kako će njeno kukanje biti primećeno. Ona čak i ne mora da kuka. Ima tu privilegiju da je opažaju kao nemoćnu, osetljivu i nesposobnu, pa joj podrška sama hrli u naručje. Njena kuća je uvek opkoljena babama, strinama, tetkama… Ona će sebi dozvoliti ideju da je zamenljiva jer to ne šteti njenom krhom Egu. Ništa nije u riziku da propadne – njen self marketing ionako nije zainteresovan za pohvale i hvalospeve. I blago ovim ženama što su otkrile tu mudrost da nisu i ne moraju biti omnipotentne. Život će ionako ići svojim tokom, i to lakše i bezbrižnije.

Zato je moja poruka svima koji u svojoj intimnoj okolini imaju neku mladu mamu – Primetite je, razmazite je, nudite joj pomoć, čak i kad ne traži, čak i kad se otvoreno protivi. Budite nasrtljivi, ne odustajte, uvek imajte na umu ideju da je svakoj mami potrebna vaša pomoć. Što vam ratobornije žena izgleda to je više držite na oku. Nudite joj svoju pažnju. Kada uvidi da ste dobronamerni možda će se osmeliti i da je prigrli. Zapamtite – i ispod najgušćeg trnja čuči jedan nežan pupoljak koji samo čeka uslove da se otvori. Šta vam je teško da ga katkad zalijete?

Jedna žena, mama i psihoterapeut

Terapijska grupa za osnaživanje ličnih potencijala

Verujemo da svako ljudsko biće poseduje potencijal da se menja i razvija kroz sopstvena životna iskustva. Jedno takvo iskustvo, koje sistematično i brižljivo vodi osobu kroz proces promene je grupna terapija. Grupa, više nego bilo koja druga forma, pojedincu pruža potrebnu ušuškanost, klimu poverenja, razmene i međusobne podrške. Ona je pravi izbor na putu ka psihološkom blagostanju i unapređenju kvaliteta življenja.

Upravo formiramo novu terapijsku grupu čiji će članovi raditi na:

boljem upoznavanju strukture i dinamike sopstvene ličnosti,
osnaživanju kapaciteta za lični rast i razvoj,
unapređenju socijalnih, emocionalnih, komunikacionih i drugih veština,
razvoju veće empatije za perspektivu drugog, kao i bolje refleksije nad sopstvenim unutrašnjim sadržajima,
ostvarivanju većeg stepena svesnosti nad sopstvenim postupcima i reakcijama,
razvijanju sposobnosti za lakše i brže donošenje odluka,
povećavanju kapaciteta da se bude u kontaktu sa sobom, sopstvenim potrebama, ciljevima, planovima i mogućnostima,
usavršavanju veština da se adekvatno odgovori na stresne situacije koje život nosi, i dr.

Grupa je netematskog tipa, što znači da se nećemo okupljati na osnovu jedne, unapred zadate teme ili određenog problema (npr. depresija). Članovi ne moraju da imaju slične psihološke probleme, niti slične psihoterapijske ciljeve!

Grupa nije patološki orijentisana; fokus će biti na potencijalima, strategijama i veštinama, a ne na dijagnozama i problemima.

Grupa je po svom sastavu heterogena i članovi će moći da pričaju o različitim sadržajima, svemu onome što ih muči, što priželjkuju ili što bi voleli da izbegnu. Bilo koja tema može doći u obzir!

Grupa je otvorenog tipa, što podrazumeva da njeno trajanje zavisi od potreba članova. Takođe, tokom procesa nam se mogu pridruživati novi članovi koji će svojim dolaskom obogatiti grupnu dinamiku.

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera. Članovi će imati prilike da nauče brojne psihološke koncepte, kao i da isprobaju različite psihološke tehnike. Pored toga, veliki benefit grupnog rada je i u interakciji, međusobnoj podršci, prihvatanju, odigravanju uloga, empatiji i razmeni perspektiva.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom kada se prijavi dovoljan broj polaznika, a održavaće se svake subote od 15 do 17 h (4 puta mesečno). Trajanje grupnog procesa nije unapred određeno. Svaki član može ostati u procesu onoliko koliko mu prija i dok mu se čini da od učešća ima neku psihološku korist.

Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i poželjno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe.

Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu.

U slučaju da neko želi trajno da odustane, neophodno je da o tome blagovremeno obavesti grupu.

Metodologija rada:

Grupni susreti održavaće se kao kolektivni rad u grupi (gde svi polaznici zajedno učestvuju u obrađivanju određene teme ili se edukuju o nekoj tehnici) ili kao individualni rad u grupi (gde nas jedan od polaznika, svojom voljom, upoznaje sa njegovom istorijom slučaja, a ostali učesnici daju svoje refleksije i podržavaju).

Neke od tema koje će biti prorađivane na grupi su:

ličnost i identitet
komunikacione barijere
partnerski odnosi
intima, poverenje i seksualnost
gubitak i tugovanje
krivica i oproštaj
adekvatna i konstruktivna ekspresija besa
lične potrebe i resursi
porodična dinamika
psihološke granice
strahovi, nesigurnosti i samopouzdanje
ambicije, ciljevi i mogućnosti
sklonost perfecionizmu
razrešenje konflikta
donošenje odluka, itd.

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Mesto održavanja:

Susreti će se održavati u prostoru psihološkog savetovališta Psiholjub koje se nalazi na adresi Pavla Pavlovića 2b, I sprat (Beograd, Zvezdara, Severni bulevar, kod ulaza u Novo groblje, linije prevoza 65, 66, 74).

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za terapijsku grupu” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

*Ako ste se u međuvremenu predomislili javite unapred, jer neko možda čeka na vaše mesto! Molim vas da svoju prijavu shvatite ozbiljno, jer otkazivanje rezervacije može dovesti u pitanje početak rada grupe.

Novi članovi su slobodni da nam se pridruže i u toku procesa (ukoliko u tom trenutku ima slobodnih mesta!).

O voditelju grupe:

Grupu će voditi Leonora Pavlica, master kliničke psihologije i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut. Poseduje nacionalnu i evropsku licencu za psihoterapeuta i psihološkog savetnika. Leonora radi u svom savetovalištu Psiholjub, gde se preko deset godina uspešno bavi individualnom, grupnom i partnerskom terapijom tretirajući najrazličitije probleme.

Takođe, autor je i voditelj psiholoških radionica na temu emocionalne inteligencije, unapređenja partnerskih odnosa, suzbijanja anksioznosti i dr. Učesnik je i stručni konsultant brojnih onlajn grupa podrške za anksiozne gde nesebično deli svoje znanje sa ostalim članovima. Njen rad možete pratiti i na njenom You Tube kanalu koji sadrži korisne video materijale sa praktičnim smernicama za tretman anksioznosti i napada panike.

Aktivna je i u pisanju mnogobrojnih stručnih tekstova za dnevne listove Politika, Večernje novosti, Danas, itd. Čest je gost mnogih TV emisija (150 minuta, Alisa u 5, Ali sa Osmehom, Osmatranje, Vredi znati, itd.).

Autor je zbirke psiholoških pripovedaka „Ko je ovde lud?!“ (2016) koja je naišla na velike pohvale stručne i laičke publike. Urednik je psihološkog portala Psiholjub.com na kome možete potražiti njene stručne tekstove.

Živi i radi u Beogradu.

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Grupna terapija za anksiozne

U toku je formiranje nove grupe polaznika koja će intenzivno raditi na svojoj anksioznosti i napadima panike! Dobrodošli su svi koji imaju neki od problema iz anksioznog spektra (anksioznost, napade panike, različite forme fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj, preterana briga, itd.).

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera, a polaznici će imati priliku da saznaju kako nastaju simptomi iz anksioznog spektra, kao i šta su njihovi uzroci u svakom konkretnom slučaju. Takođe, biće snabdeveni velikim repertoarom tehnika koje će im omogućiti da veoma brzo suzbiju simptome, a dalji rad usmeriće se ka tome kako da se simptomi više nikada ne vrate.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom u subotu 19. januara, a nadalje će se održavati svake subote od 12 do 14h (4 puta mesečno). Predviđeno je da ciklus traje 20 susreta (a u zavisnosti od grupne dinamike i potreba članova ciklus se može skratiti ili produžiti). Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i neophodno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe. Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu. Prilikom prijavljivanja imajte u vidu očekivano trajanje ciklusa!

Metodologija rada:

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Tehnike koje će učesnici imati priliku da savladaju su: One Move, sistematska desenzitizacija, vežbe disanja, tehnike mišićne relaksacije, zajednica jastava, ja usred drugih, uzemljenje, verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata, dijalog sa strahom, itd.

Mesto održavanja:

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za grupnu terapiju za anksiozne” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

Rok za prijavljivanje je 18.01.2019. Oni koji se nisu prijavili na vreme mogu osigurati svoje prisustvo u grupi najkasnije u roku od dve nedelje od dana otpočinjanja grupnih susreta i to uz odobrenje ostalih polaznika. Ukoliko je ovaj rok prekoračen nova grupa biće formirana u martu pa se možete pridružiti tada.

O voditelju grupe:

Živi i radi u Beogradu.

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Zašto je brzo otklanjanje simptoma potencijalno opasno

Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“ stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?

Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.

A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –

Kako oprostiti drugima i kako oprostiti samom sebi?

Zašto je važno da opraštamo?

Opraštanje se ne preduzima sa ciljem da olakšamo drugoj osobi, niti da umanjimo vrednost njenog lošeg postupka, niti da popravimo naš odnos sa tom osobom. Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja depresije, anksioznosti i besa. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode?

Evolucione teorije kažu da nas je priroda kao vrstu snabdela sa oba – sposobnošću da opraštamo i sposobnošću za osvetom i borbom. Međutim, stiče se utisak da kada smo ugroženi daleko češće reagujemo napadom, nego prihvatanjem. Napad, odnosno osveta, proističe iz naše bazične potrebe za opstankom, dok se opraštanje vezuje za našu bazičnu potrebu za socijalizacijom. Moguće je da je potreba za opstankom intenzivnija i primarnija od potrebe da se potvrdimo kao socijalna bića, pa otud ova disproporcija. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, svako od nas ima urođen kapacitet za praštanje. Psiholozi odlaze dalje i pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i saradljivosti ujedno i skloniji praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.

Kažu da je za oproštaj potrebno da prihvatimo da nešto mora da umre, da pristanemo da ćemo se nečeg odreći i da će boleti, jer je samo to kompletan proces. Slažete li se sa tim?

Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa koje je proizvela osoba koja nam je učinila nešto nažao. To nikako ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba saosećati sa osobom koja nas je povredila. Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira prihvatanje. Međutim, treba imati na umu da postoje slučajevi kada je praštanje kontaproduktivno. Jedan takav izuzetak je na primer seksualno zlostavljanje, jer se žrtva često može osetiti osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi (“ja sam loša osoba jer to osećam prema počiniocu”, “ja sam kriv/a jer ne mogu da oprostim”), pametnije je dozvoliti osobi da se oseća ljuto, besno i povređeno. Kada prihvati da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli?

Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa”, ili smo oprostili ili nismo. Naprotiv, ona je proces koji ima svoje nivoe. Na skali opraštanja od nula do 10, možda nikada nećemo moći da dođemo do potpunog opraštanja, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomeramo sa 6 na 7 i tako redom. U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne žrtvi da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati počiniocu, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega žrtva prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

Da li je teže oprostiti izdaju partnera, roditelja, dece, najboljeg prijatelja…? Ili je nemoguće praviti gradaciju?

Kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je pravljenje gradacije o tome šta je teže, a šta lakše oprostiti isto krajnje subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi povredu od strane bliže osobe doživeti kao veću izdaju. Osim razlika po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.

Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići i da dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani – da to govori o njihovoj veličini?

I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli preko nečijeg nedela. Međutim, ako smo pravilno shvatili definiciju opraštanja, onda znamo da se ne radi o minimiziranju značaja počinjenog. Proces je dosta komplikovaniji od toga. Štaviše, slobodno mogu reći da je ostati ljut i ogorčen prilično lakše. Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promenimo nepromenljivo. Hostilni ljudi su slepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Deo njihovog repertoara je i osvetoljubivo ponašanje, jer misle da će osvetom promeniti tok događaja. Ovo ne vidim kao promenu, već kao regresiju, kao nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot toga, opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo sebi da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili?

Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.

*Intervju za Večernje novosti

Zašto je psihoterapijski odnos važniji od psihoterapijskog pravca

Puno je polemike oko toga koji je psihoterapijski pravac delotvorniji – psihoanaliza, geštalt, transakciona analiza, REBT… Brojna istraživanja rađena su sa idejom provere za koje vrste psiholoških problema (dijagnoza) je koji pravac merodavniji. Rezultati postoje i favorizuju određene pravce, ali je opšti trend da se i u ovoj sferi ostane „politički korektan“. Tako se svi terapeuti bez izuzetka povode za onim „sve najbolje o suparniku“. Niko više ne ističe prednosti svoga pristupa jer nije korektno, štaviše nadmeno je i arogantno. A prećutni dogovor da se ova polemika reši je u tome da se akcenat pomeri sa pravca na psihoterapijski odnos.

Psihoterapijski odnos je neutralan teren na kome prestaje sva kompeticija. Odjednom, svi terapijski pravci su podjednako dobri za sve vrste problema i sve klijente, a ono što izdvaja dobru od loše terapije jeste odnos terapeuta i klijenta. Ovo je načelno u redu i zaista, moramo poštovati rad kolega jer time iskazujemo poštovanje prema struci u celini. Međutim, ono što vidim kao problematično, jeste da se sa naglašavanjem terapijskog odnosa sve završava. Svi samo koriste gotove floskule kako taj odnos treba da bude odnos poverenja, topao, iskren i autentičan.

Šta to zapravo znači?

Kako će klijent znati da li je odnos takav ili je neko veliki profesionalac u svom poslu i zna da „odglumi“ takav odnos?

Kako će sam terapeut proceniti da li je odnos autentičan, da li klijent ima dovoljno poverenja, da li je iskren?

Na osnovu čega se jedan takav odnos razlikuje od svih drugih odnosa u koje stupamo?

Na koji način je takav odnos delotvoran, šta on to pruža, šta menja u klijentovom svetu?

Da li biti dobar terapeut nužno znači imati umeće da sa svakim klijentom izgradiš ovakav odnos ili je prirodnija postavka da će se u nekim slučajevima ovakav odnos formirati, a u nekima ne?

Koliko ta izgradnja zavisi od samog terapeuta, a koliko i od klijenta i njihove međusobne interakcije?

I konačno, i možda najvažnije, kada kažemo da psihoterapijski odnos treba da bude autentičan, iskren, topao odnos, odnos poverenja, kako ga svi opisuju, ne deluje li to pomalo pretenciozno?

Čini se kao da je to jedan savršen odnos, jedan zlatni standard svim odnosima, odnos kakav niko od nas nema van terapijske sobe. Pominju se još epiteti odnos razumevanja, prihvatanja, neosuđivanja.

Kolika je verovatnoća da se ovakav idealan odnos izgradi tokom terapijskih susreta i treba li uopšte tome da težimo? Da li je to ono što je ovde lekovito?

I sama sam kao terapeut, pozivajući se na ODNOS, upala u ovu zamku papagajskog deklamovanja njegovih svojstava „razumevanje, toplina, autentičnost, prihvatanje, poverenje…“ I nisam se previše udubljivala u to da iznedrim neku ličnu, intimnu, iskustvenu definiciju pojma „terapijski odnos“. Jednostavno sam prihvatila koncept i slepo ga propagirala. Tek sada, kada je jedan takav odnos iza mene, kadra sam da razumem šta on treba da sadrži i u čemu je njegova snaga.

U želji da moje kolege uđu u debatu sa samim sobom, da postave sebi ova pitanja i uvide koliko su ovih odnosa imali tokom karijere, ispričaću vam ovu priču. Takođe, mislim da će ova priča pomoći i mnogim klijentima da oforme precizniju ideju o tome kakav bi to odnos trebalo da bude, izvan onih pomenutih idealizovanih epiteta.

Zvala se Jovana. Zapravo, još uvek se zove, samo više nije moja klijentkinja. Bila je to skoro pune dve godine. Dolazila je veoma redovno, najredovnije od svih mojih klijenata – po pljusku, vejavici, na 40 stepeni, tokom praznika… Ako je nešto bilo izvesno u mome planeru, to je da će se Jovana pojaviti svake nedelje. Došla je sa prilično hostilnim očekivanjima da promeni svoju mamu, jer je odnos bio neizdrživ. Nije joj padalo napamet da možda i ona treba da se menja. Njen život biće bolji ako se promeni mama. Kako sam ubrzo shvatala, njena mama je neko ko bi, da je ikada otišao u neku ustanovu za mentalno zdravlje, dobio dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Bila je dozlaboga konfliktna, kontrolišuća, usamljena i manipulativna, a opet nesigurna i nalik malom detetu.

U početku, fokusirala sam se na pritužbu i pokušavala da vrlo prilježno isprobam čitav arsenal relacionih tehnika ne bi li promenila dinamiku njihovog odnosa. Bilo je neznatnih pomaka. Sa ove distance, mogu konstatovati da je ovaj period mog „najintenzivnijeg“ rada sa Jovanom, bio zapravo puki tehnicizam. Nedelje su prolazile a Jovana je dolazila i svaki put pričala neku aktuelnu dramu. Sve se svodilo na more konkretizacija, na banalno prepričavanje šta je ko kome rekao, a kako je ovaj potom odgovorio. Saznala sam da Jovana nikada nije upoznala tatu, da je faktički pobegao od iscrpljujuće žene, i da ju je mama emotivno i higijenski zanemarivala tokom čitavog detinjstva. Emotivne ucene bile su sastavni deo njenog odrastanja. Živele su u kući sa mamine dve sestre, koje su nažalost bile mamine replike. Tri vrlo hladne, proračunate ženske figure „bavile“ su se odgajanjem devojčice.

Jovana je tako izrasla u jednu veoma proaktivnu, snalažljivu i uspešnu ženu, ali nepoverljivu i praktično otuđenu od sveta. Jedina strategija preživljavanja u ovako surovim okolnostima bila je da budeš stalno u pokretu, večito van kuće, što ju je opredelilo da postane turistički vodič. Očekivao bi čovek da pored tri mračne, pesimistične persone, koje te isisavaju i tu su da te povuku na dno (ne bi li im postao sličan) i ona postane jedna negativna i džangrizava žena. Ali, ona se nije identifikovala sa ovom skupinom Minera, kako ih je zvala, ona je bila njihov kontrast – Motivator, ona koja bodri druge ljude, koja je nasmejana za troje.

Nakon ovog uvoda većina mojih kolega bi verovatno empatisala sa Jovanom. I ja sam, da se razumemo, ali empatija, razumevanje i prihvatanje nisu dovoljni. Oni su bili preslabi da Jovani obezbede promenu. Štaviše, to što je promena izostajala, počelo je kod mene da rasplamsava profesionalnu sujetu. Osećala sam ljutnju, nestrpljenje, čak i dosadu, koje su bile samo spoljna manifestacija moje nemoći. Bila sam umorna od njenog materijala u kome iznova i iznova prepričava do u detalja novi konflikt sa mamom. Svaka seansa počela je da liči na svež dokaz moje nesposobnosti da joj pomognem. Izgledalo mi je kao da je gluva za moje reči, kao da se bilo koja intervencija odbija od nju kao o zid. Moj gnev je rastao i bio je sasvim nepravedno uperen na nju – „ona ne želi da se menja, ona je distancirana od mene i nema poverenja, kao uostalom što ga nema ni u jednom drugom odnosu…“ U toj fazi nisam preispitivala svoje veštine, držala sam se nadmeno kao da ih baš sve na svetu posedujem. Nisam uviđala da su klijenti tu da nam pomognu da uvidimo gde smo tanki, da nas nauče veštini koja nedostaje. Nisam shvatala da su naši klijenti naše prilike za učenje, za naš rast i razvoj, baš kao što smo i mi za njih. Ili bar to do tada nisam doživela na ovako neposredan način.

Svaka seansa nastavila je da liči na prethodnu. Njen monolog i moje skoro nezainteresovano slušanje. Čudila sam se zašto se iznova vraća ovde. Šta to ona od mene dobija pa dolazi po još? Činilo mi se da ne dobija ništa. Moja početna frustriranost poprimila je u kasnijim fazama oblik letargičnosti. Svakih 5-6 seansi dešavala se smena u meni – red ljutnje i beznadežnosti, red nezainteresovanosti i čuđenja. Vremenom, Jovana se sa mame prebacila na druge odnose, ako ih tako uopšte možemo nazvati. Iako u poznim tridesetim, nije imala nikada ozbiljniju vezu, zbog prirode posla menjala je često poslodavce, imala je par drugarica za „uz kafu“. I to kafu tokom koje je ona slušala, jer zaboga – ona je motivator, a ne ta koja kao njena mama opterećuje druge ljude.

Postepeno sam počela da razumem da je rasla na zabrani da opterećuje, da je pored majke i tetki smela da bude samo nevidljiva, a i da je probala drugačije ove egocentične figure je ne bi primetile. Opterećivati je loše i sa tim stavom nesvesno se kretala i na drugim socijalnim trasama. Bila je uvo da bi je prihvatili i njeni odnosi nisu imali nikakav reciprocitet. Ako opterećuješ bićeš kao mama, a onda ćete svi napustiti! Zato moraš raditi sasvim suprotno od toga. Biti nasmejan i kad ti nije do toga, samostalan i pomagački nastrojen, osoba kakvu svi vole u okruženju.

Slagalica se polako slagala. Postajalo mi je jasno zašto mi se uporno vraća, zašto joj je kontakt sa mnom važan, možda najvažniji do sada. Ono što sam ja uzimala kao svoju najveću nesposobnost, ona je prepoznala kao najveći kvalitet. Ja sam joj jedina pružala dozvolu da opterećuje, ja sam paradoksalno, ne radeći ništa, bila jedina tu za nju. Moja očekivanja dolazila su na svoje mesto. Ponekad je nešto najbolje što možeš da uradiš prosto to da budeš tu, da ne zahtevaš, da ne očekuješ, da ne nudiš, da pratiš. Ovo je odnos u kome je Jovana postajala osobom. Ovo je odnos u kome sam ja postajala kompletnija osoba. Ona me je naučila da slušam bolje, da vidim dalje. Ona je trenirala moju sujetu i moje strpljenje koje mi je puno puta u životu zafalilo. Hvala joj na tome. Neizmerno!

Jednoga dana morala je da prekine terapiju. Dobila je posao turističkog vodiča na prekookeanskom brodu. Tog dana pričale smo o našem odnosu. Rekla sam joj da me je ljutila, da mi je bila dosadna, da je nisam shvatala. Rekla mi je da zna. Ali da je osetila da je ovo odnos u kome sme da rizikuje, u kome sme da proba, u kome se usudila da pomera granice. I da nije pogrešila. Kao da je bila bolji terapeut od mene u ovom procesu. Išla je korak ispred mene i radila za dvoje. Sada znam da je terapijski odnos zbilja lekovit, ali ne zbog svoje savršenosti, već upravo zbog potencijala koji se otvori kada obe osobe izađu iz svojih zona komfora.

Ona je prva osoba koju sam snažno zagrlila na rastanku i pokazala joj bez ustručavanja svoje suze!

U sećanje na veliku životnu lekciju…

Zašto je moj izbor psihoterapija, a ne motivaciono govorništvo

Naše doba je doba procvata novih, do sada neprepoznatih profesija. Mnoge od njih svoje pokriće nalaze u institucionalizovanom sistemu školovanja, pa je tako moguće i diplomom dokazati da si ekspert u nekoj oblasti. Takva je situacija recimo sa programiranjem, za koga su danas u opciji brojne škole, akademije, privatni kursevi ili učenje onlajn. Međutim, moguće je biti programer i „bez pokrića“, tačnije bez formalne diplome, ali su znanje i stručnost u toj oblasti ono što ne možeš isfolirati. Kada dođeš na konkurs za posao, ili kada ti neko naruči neki projekat, ili ćeš pokazati svoje umeće ili nećeš, nema prevare.

Sa druge strane, tu su i danas popularna zanimanja kao što je motivaciono govorništvo, gde ti nije potrebna diploma, već „životno iskustvo“, a tvoje veštine i sposobnosti ne mogu nikako biti objektivno procenjene. Ostavljene su na procenu svakom konkretnom korisniku i njegovom senzibilitetu. Za neke, ova profesija „radi posao“, za druge je čista tričarija.

U ovom tekstu osvrnuću se na poređenje psihoterapije i motivacionog govorništva, upravo zato što se čini da im je polje delatnosti u mnogo čemu preklopljeno i da svoje usluge pružaju sličnoj ciljnoj populaciji.

Široka oblast u kojoj obe profesije manevrišu može se definisati kao briga o mentalnom zdravlju i psihološkom rastu i razvoju ličnosti.

Pa gde su onda razlike i otkud potreba za dve discipline?

Pokušaću da u kratkim tezama poentiram razliku između psihoterapeuta i motivacionih govornika.

Psihoterapija VS Motivaciono govorništvo

1. Edukacija

Psihoterapeut je osoba iza koje leži dugogodišnja formalna edukacija iz nekog psihoterapijskog pravca, a koja je prethodno završila i neki fakultet iz oblasti humanističkih nauka.
Motivacioni govornik može biti bilo koje lice, sa ili bez prethodnog formalnog obrazovanja.

2. Sertifikat

Psihoterapeut poseduje sertifikat za obavljanje svoje delatnosti, čime zajednica stručnjaka ovog profila stoji iza njega i garantuje za njegov rad; sertifikat mu dodeljuje priznata ustanova.
Motivacioni govornik je sam sebe proklamovao kao takvog i za svoj rad ne poseduje zvanično pokriće.

3. Znanja i veštine

Psihoterapeut je svoje veštine i znanja sticao kako na teorijskom, tako i na praktičnom nivou; osim školovanja on je u obavezi da nekoliko godina provede u kontinuiranom radu na sebi kako bi bio dovoljno psihološki uravnotežen i kompetentan da svoje usluge pruža i drugima.
Motivacioni govornik je po vokaciji guru koji je kroz samostalni rad na sebi, bez supervizije od strane drugih lica, rešio neki vlastiti životni problem (npr. pobedio anksioznost, preležao tešku fizičku bolest, svoj hendikep pretvorio u potencijal, prestao da bude zavisnik od nečega, itd.).

4. Pristup problemu

Budući psihoterapeut se tokom svoje prakse suočavao sa problemima različite prirode i radio sa osobama različitog profila, pa je razvio visoku senzibilnost i kadar je da osmisli individualizovani pristup svakoj konkretnoj osobi.
Motivacioni govornik u svom iskustvu ima samo rešenje sopstvenog problema i ovo rešenje primenjuje bez modifikacije na sve slučajeve sa kojima dolazi u kontakt.

5. Strateške razlike

Psihoterapeut generiše specifična, indivualna rešenja, traga za potencijalima svake konkretne osobe i radi na problemu osobe uzimajući u obzir i kontekst u kome je problem nastao.
Motivacioni govornik izvodi generalizacije i daje opšta uputstva, tačnije recepte za srećniji život, koji bi trebalo da budu efikasni za sve ljude bez izuzetka.

6. Tip komunikacije

Psihoterapeut je tu da sluša, razume i prihvati osobu, kao i da je postepeno navede da svoju sudbinu krene alternativno da konstruiše.
Motivacioni govornik ne sluša pojedinačne sudbine, već se sa superiorne pozicije obraća masi, očekujući da su njegovi recepti lako primenjivi i podjednako efikasni svima; on nameće i potencira ispravnost ovih instrukcija.

7. Ciljevi

Cilj psihoterapije je omogućiti osobi da postane sposobna da se nadalje samostalno suočava sa problemima koje život nosi, dakle da razbije zavisnički odnos koji je u nekom trenutku oformila sa terapeutom.
Cilj motivacionog govorništva je da osoba trajno ostane zavisna od tuđih instrukcija i da ih slepo prati, jer će jedino tako nastaviti da posećuje masovna okupljanja svog gurua i da ga prati na društvenim mrežama.

8. Resursi

Psihoterapeutov najveći saveznik u radu je poverenje klijenta i autentična dvosmerna razmena.
Najveći saveznik u radu motivacionog govornika je visoka sugestibilnost publike i vešta, jednosmerna retorika.

Mogla bih ovako analizirati do u nedogled, ali ovde ću se zaustaviti. Ne moram da iznosim zaključak u prilog neke od opcija, jer mislim da je ionako dovoljno transparentno.

Samo ću vas za kraj pitati:

Da li će vam pre pomoći neko sa širokim, utemeljenim iskustvom ili opšti recept od koga je bolje čitavoj sali?

Da li će vam više prijati da neko razume da nešto ne možete i da zajedno otkrivate puteve kojima ćete nešto postići ili da vas neko nasilno i bez takta ugurava u situaciju „vi to možete, vi to morate!“?

Koji odnos je za vas autentičniji – onaj u kome ste saslušani ili onaj u kome ste samo pasivni prijemnik, osoba bez identiteta, broj?

Preverbalna komunikacija

Gostovanje u emisiji 150 minuta

Šta je preverbalna komunikacija?
Kako se razlikuje od neverbalne komunikacije?
Da li se sa njom rađamo ili se ona razvija tokom čitavog života?
U kakvoj je vezi sa emocijama?
Čemu služi preverbalna komunikacija?
Koja je uloga roditelja u razvoju preverbalne komunikacije?

Leonora Pavlica o svojoj knjizi Ko je ovde lud?!

Gostovanje u emisiji U ritmu Pazove

Kako je nastala ideja za knjigu?
U kom trenutku ljudi treba da se obrate stručnjaku za pomoć; kako da to prepoznaju?
Da li odlazak psihoterapeutu u našoj zemlji još uvek tabu tema?
Koliko su lekovi efikasni u suzbijanju psihičkih problema?

Seksualna zavisnost i zavisnost od partnera

Gostovanje na Tv Pinku

Gosti: Nebojša Jovanović i Leonora Pavlica, psihoterapeuti

Da li je zavisnost od seksa po pitanju nauke još uvek siva zona, nedovoljno definisana? Neki tvrde da to nije uopšte zavisnost…
Koji znaci pokazuju da je neko prešao liniju normalnog ponasanja, da li kada nagon za seksom utiče na kompletan svakodnevni život?
Procenjuje se da je više od 6 odsto svetske populacije zavisno od seksa u nekom periodu svog života. Od šest zavisnika jedna je žena, a 5 su muškarci. Zašto je ovakav “odnos snaga” među zavisnicima od seksa?
Da li se leči kao i bilo koja druga zavisnost?

https://www.youtube.com/watch?v=F98jAVT4TT0&t=1s