Šta raditi kada jedan od partnera insistira na psihoterapiji, a drugi neće ni da čuje?

Ljudi su veoma podeljeni oko toga da li je i koliko psihoterapija delotvorna. Mnogi će radije svoje mentalno zdravlje prepustiti nekom drugom pristupu podrške – prijateljima, medikamentima, sveštenicima, knjigama samopomoći i drugim formama isceljenja. I načelno, to je u redu. Svako treba da se pobrine za sebe na način koji mu najviše odgovora. Problem je kad postoji odsustvo brige o sebi – ignorisanje, potiskivanje, “guranje pod tepih”, minimizovanje problema (“nije to tako strašno”), relativizovanje (“i drugima je tako ili čak teže”).

Čitava situacija se dodatno komplikuje kada je potreban rad na odnosu. Tada je neophodno uskladiti perpektive o tome da li je nešto problematično, u kojoj meri, i kojim strategijama pristupiti rešavanju istog. Dakle, šta kada jedan partner uviđa da je nužna intervencija u njihovom odnosu i da dalje ne mogu sami, a drugi smatra da im tako nešto nije potrebno ili da psihoterapija nema tu moć da im pomogne? Ovo je pitanje sa kojim se u poslednje vreme redovno susrećem, kako u praksi, tako u u privatnom životu.

Sve više prijatelja, poznanika i redovnih klijenata me pita kako da nagovore partnera da krenu na partnersku psihoterapiju. Lakog odgovora nema. Ne postoji taj magični savet kako “nagovoriti” osobu da krene na psihoterapiju. Mora se krenuti par koraka unazad.

Prvi korak je pokušaj da se razume partnerova perspektiva, kako on/ona sagledava akutnu situaciju. Možda je nešto što je nama veliko našem partneru zanemarljivo. Ovde je ključno uzeti u obzir par stvari:

– šta partner vidi kao svoje glavne životne oblasti,

– na koji način prioritizuje ove oblasti,

– da li je trenutno zaokupljen nekim, po njemu većim problemom (voditi računa da je tajming, odnosno pravovremena intervencija često presudna, jedno je kako ćemo nekome nešto saopštiti, a sasvim drugo je koji ćemo trenutak za to izabrati),

– koji je njegov/njen dosadašnji stil rešavanja problema generalno, da li ih negira, da li prokrastinira, da li ih rešava stihijski ili planski, na koje resurse se oslanja, da li ih rešava samostalno ili mu je potrebna pomoć, na čije sugestije je u prošlosti najbolje reagovao, koje ljude smatra kredibilnim,..

– kakav je porodični obrazac rešavanja problema (šta je taj partner imao prilike da vidi i nauči tokom odrastanja, kakvi su njegovi roditelji po pitanju suočavanja sa životnim teškoćama, da li je možda u primarnoj porodici razvio mehanizam preteranog tolerisanja nekih nepovoljnih okolnosti).

Tek kada sagledamo sve ove stavke, korak smo bliže razumevanju unutrašnjeg sveta našeg partnera. Nije ideja da ga “nagovorimo”, već za početak da ga razumemo, iz njegove, a ne sopstvene perspektive. Iz svoje prakse mogu potvrditi da su klijenti koji su dovedeni pod nagovorom, ili još gore uz emotivnu manipulaciju, vrlo brzo odustajali, a ako bi se i zadržali da bi ispoštovali tu drugu osobu (partnera, majku, sestru), bili bi veoma nisko motivisani. Njihova motivacija najčešće dobija nepoželjan smer, umesto da se usmere na profitiranje iz sesija, oni su najčešće usmereni na diskreditovanje psihoterapijske delatnosti ili samog terapeuta, ili pak na detaljno uveravanje terapeuta zašto im nije potrebna njegova podrška.

Kada smo se potrudili da shvatimo kako partner doživljava naš odnos i probleme sa kojima se nosimo, dalji korak je razmevanje njegovog otpora.

Sama činjenica da se neko aktivno opire bilo kojoj ideji podrške, govori u prilog tome da neki problem ipak postoji. Osoba koja veruje da je njena uloga u određenom odnosu adekvatna neće imati problem da tu ulogu stavi na test. Često je otpor umotan u floskulu “šta da idemo da bacamo pare i trošimo vreme, kad nemamo na čemu da radimo”, što drugog partnera instant razoruža. Ovo je zapravo trenutak koji osvetljava činjenicu da partner nije spreman da se podvrgne proveri od strane stručnog lica. Da je istinski uveren u adekvatnost svoje pozicije, ne bi zazirao od odlaska po “drugo mišljenje”. Razmislite i sami, evo banalnog primera, da vam neko npr. ponudi šampon za vaške, i vi odbijete jer nemate vaške i nema potrebe da ga koristite, ali vam onda neko kaže da ga stavite makar preventivno i da nema kontraindikacija (ako ih nemate nikom ništa), da li bi ste se žestoko opirali ili bi udovoljili drugoj osobi? Dakle, što je veći otpor, to je veća crvena lampica da neko nije spreman na evaluaciju.

Kada smo u ovakvoj situaciji, dalje insistiranje i siljenje neće pomoći, štaviše, može biti put ka još većem zatvaranju partnera. Partner koji je u otporu obično očekuje da će on biti glavni predmet procene i da će nakon seanse poneti celokupnu odgovornost za manjkavost njihovog odnosa, zato mu se i ne ide.

Ovde dolazimo do trećeg važnog koraka, a to je pitanje lične odgovornosti u datom odnosu! Kao što smo prethodno razmotrili partnerovu perspektivu, sada je red da iskreno pristupimo i preispitivanju sopstvene. Odnos je živi organizam za čiji opstanak su odgovorne obe strane. Dobar terapeut će uvek praviti ravnotežu u tome koliko radnih zadataka dobijaju oba učesnika. Ne bi trebalo da se iko oseti napadnutim, dominantno odgovornim, odnosno krivim za trenutnu nefunkcionalnost odnosa. Ideja je da je odnos fleksibilan i da njegovu dinamiku uvek kreiraju najmanje dve osobe. U psihoterapijskom setingu uvek će se menjati oboje, jer njihove promene doprinose boljitku odnosa! Stoga, način da partnera odobrovoljimo da otpočne ovo poglavlje je da između ostalog dobro osvestimo čime smo sami doprineli kreiranju ovakvog aktuelnog stanja:

– da li možda imamo prevelika očekivanja,

– da li imamo suviše nizak prag tolerancije ili pak suviše visok, pa smo nešto predugo trpeli,

– da li imamo naglašenu potrebu da kontrolišemo situaciju,

– da li se naši lični problemi prelivaju na odnos,

– da li smo nedovoljno taktični, nestrpljivi,

– da li smo grubi, pasivno agresivni, konfliktni, i sl.

Tek kada smo obavili ovaj iskreni razgovor sa sobom, možemo uzevši u obzir i sve prethodno, pristupiti otvorenom razgovoru sa partnerom.

Da sumiram, važno je odabrati pravo vreme, postavljati pitanja a ne unapred zaključivati ili osuđivati, edukovati partnera o tome kako terapijski proces izgleda i kako je on prostor u kome će obe strane raditi na sebi, zatim poveriti partneru i sve stvari na kojima bi i sam trebao/la da radiš jer se na taj način zadobija njegovo poverenje i konačno, ponuditi mu alternativu – ako terapija nije njegov “cup of tea”, možda ima neku drugu ideju o tome ko ili šta vam može pomoći na putu unapređenja vašeg odnosa.

Fenomen saosećajnog zamora

Ako ste ikada osetili da više brinete za druge nego za sebe, ovo je tekst za vas!

Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje nastaje zbog kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. U početku, osoba je sposobna da održava ulogu pomagača i da se brine o licima koja su pretrpela različite forme trauma, ali kako vreme odmiče dolazi do opšte otupelosti za situaciju, distanciranosti i odsustva empatije za žrtvu.

Fenomen saosećajnog zamora je isprva opisan kod profesionalnih pomagača (lekara, medicinskih sestara, socijalnih radnika, defektologa, psihoterapeuta), gde predstavlja reakciju izgaranja koja se još zove zamenska ili sekundarna traumatizacija. Ne treba je mešati sa sindromom izgaranja (burnout), jer se on javlja kao posledica rada pod pritiskom, rada u visokozahtevnom okruženju, gde osoba “puca” pred naletom obaveza i odgovornosti. Burnout ne uključuje traumu, koja je sastavni element saosećajnog zamora. Takođe, njihova podloga je drugačija. U pozadini burnout-a je stres i visoki zahtevi, a u pozadini saosećajnog zamora je osećaj krivice koji se javlja kao posledica uverenja da smo mogli učiniti više za žrtvu.

Dosta kasnije, primećeno je da se saosećajni zamor može javiti i kod ljudi koji nisu profesionalni pomagači. Dakle, i sasvim obični ljudi koji preterano brinu za druge, koji stavljaju tuđe potrebe ispred svojih i u stanju su da zanemare sopstvene, čija je danonoćna preokupacija da pomognu onima koji su u nevolji, koji su u konstantnoj i ekstremnoj tenziji povodom tuđih problema, mogu dospeti u stanje saosećajnog zamora. Pružanje ovakve, neformalne vrste pomoći, svima i u svakoj situaciji, na duže staze takođe može voditi fatalnom ishodu.

Šta su znaci saosećajnog zamora?

Prvi jasni pokazatelji da je došlo do saosećajnog zamora su:

okrivljavanje drugih, poricanje i konstantne žalbe kako vam je dosta svega
nezdrava ekspresija emocija i oslabljen kapacitet da se bude u emocionalnom kontaktu sa sadržajem koji druga osoba iznosi
odsustvo saosećanja i strpljenja za druge, averzija prema tuđim žalbama
osećaj bespomoćnosti, preplavljenosti i gubitka svrhe
česta ljutnja, razdražljivost i anksioznost
poremećaj sna (insomnija, isprekidan san, košmarni snovi)
konstantni umor
mučnina
glavobolje
izolacija
loša higijena
kompulsivno ponašanje (kao što je prejedanje, kockanje, ekscesivno vežbanje, itd.)
apatija
preokupacija problemom
teškoće sa koncentracijom
nesvestica
zloupotreba supstanci (alkohola, sedativa, antidepresiva)

Koji ljudi su pod rizikom?

Neće svaka osoba osetiti simptome saosećajnog zamora. On je rezervisan upravo za one osobe koje tuđe potrebe stavljaju ispred svojih u većini situacija i neograničeno dugo vremena. Ljudi koji postavljaju prioritete, koji uspostavljaju jasnije granice u odnosima, koji prave diskriminaciju u tome kada, kome i kolika je pomoć potrebna, nisu kandidati za saosećajni zamor.

Najveći izgledi da se saosećajni zamor razvije su kod osoba čija je sržna uloga oslonjena na ideju pomaganja. Dakle, ako osoba doživljava da je njena životna misija da pomogne svakome, jer se iza toga krije ideja da će tako sebe validirati kao dobroga čoveka, ona će se nadljudskim naporima truditi da svakome, ama baš svakome bude na usluzi. Takvu osobu je moguće pozvati i upola noći i ona će se stvoriti u sekundi. Paradoksalno, uvek će imati ideju da nije dovoljno učinila, da je mogla još. Ako učini za nekoga 99 stvari, a jednu ne uspe, omalovažiće svoj celokupni projekat i suočiće se sa preplavljujućom krivicom. I najmanja stvar dovoljna je da se oseti lošim čovekom.

Očigledno je koliko su kriterijumi prenapregnuti i kako je veoma lako doživeti invalidaciju. Tako će, ova osoba koja je resurs za sve i na koju svi mogu “okačiti” svoje potrebe, zbog serije subjektivno doživljenih neuspeha, otići u svoj ekstrem, odnosno emocionalnu otupelost.

Šta nam je činiti?

Zbog sve učestalijih žalbi na fenomen saosećajnog zamora, kreiran je ABC Program Prevencije.

A (Awareness) – Svesnost

Svesnost se odnosi na poznavanje i otkrivanje simptoma saosećajnog zamora. Sa ovim pokazateljima bi trebalo da je upoznata šira okolina, a ne samo osoba koja nesebično pomaže, kako bi joj na vreme signalizirali da je u problemu. Najvažnije je biti stalno u kontaktu sa sopstvenim emocionalnim doživljavanjem i primetiti očigledne fluktuacije i smene u emocionalnom reagovanju.

B (Balance) – Balans

Ključ prevencije i prevazilaženja saosećajnog zamora je u vođenju uravnoteženog života. Najvažniji aspekt ovoga je vežbanje brige o sebi, kako ne bi bila zanemarena nauštrb brige o drugima. Ljudi koji vole da pomažu su neretko toliko zaokupljeni podmirivanjem tuđih potreba da vlastite i ne konstatuju. A suština je u tome da i pomagači moraju biti emotivno, psihički i fizički zdravi, kako bi uopšte bili od koristi ljudima u nevolji. Upravo zato je važan balans. On se postiže konstantnim podsećanjem da i mi imamo svoje potrebe koje traže zadovoljenje, pa je u tom smislu važno pronaći trenutke u kojima možemo namenski uživati samo za sebe. Da bi kvalitetno i dugoročnije igrao svoju ulogu, pomagač treba da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima i prioritetima. Ovakva uloga zahteva pozitivan stav, samopouzdanje, smisao za humor, radoznalost, a ove stvari se moraju negovati.

C (Connections) – Veze

Baš kao što osoba u nevolji zahteva sistem podrške, tako je i osobi pomagaču potrebna podrška. Da bi se saosećajni zamor držao na distanci, potrebno je izgraditi sistem podrške koja će nam pomoći da na adekvatan način ventiliramo svoje emocije, kao i da budemo u kontaktu sa sopstvenim bićem. Odluka da se nekome ko prolazi kroz tešku životnu fazu pomogne (npr. ko je preživeo gubitak ili smrt voljene osobe, ko je na odvikavanju od heroina, ko je žrtva zlostavljanja, itd.) zahteva veliku odgovornost i brojna odricanja. Stoga, da bi osoba adekvatno vršila ovu funkciju, mora pre svega voditi zdrav i uravnotežen život, život u kome i sama može na nekoga da se osloni.

Ako vaše razmene nemaju reciprocitet i osoba ste koja samo pruža, a ne ume da primi pomoć, u riziku ste da vas kad-tad oprhva saosećajni zamor. Razmislite o tome!

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Ozbiljnost problema

Postpartalna depresija je najčešći oblik pogoršanja u psihičkom funkcionisanju koji može da pogodi porodilju. Nalazi 59 razmotrenih longitudinalnih studija širom sveta sugerišu da čak 13% porodilja iskusi simptome postporođajne depresije u prvih 12 nedelja nakon porođaja. Od njih, čak 70% živi sa ovim simptomima preko godinu dana. Ova brojka svakako nije zanemarljiva. Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da žene koje su imale postporođajnu depresiju, u narednih 5 godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Ono što takođe zabrinjava je i podatak da su njihova deca posebno vulnerabilna na raznorodne psihijatrijske simptome, budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.

Glavne barijere u rešavanju ovog problema

Uprkos dobro poznatim posledicama koje ima po psihofizičko zdravlje majke, a i deteta, čini se da postporođajna depresija ipak prečesto ostaje neprepoznata i nelečena. Pregledom medicinske literature dolazi se do zaključka da glavna barijera u traženju stručne pomoći leži u nesposobnosti žena sa postporođajnom depresijom da osveste i interpretiraju svoje stanje u datom trenutku. Stoga, akcenat bi trebalo da bude na pojačanoj edukaciji ovih žena, a koja bi doprinela većem stepenu samorefleksije.

Dodatna barijera koja se navodi vezuje se za nesposobnost porodice „novopečene“ mame da uvidi njeno stanje i pojačano izađe u susret njenim emotivnim, ali i praktičnim potrebama. Zato će transparentnije objašnjenje kliničke slike ovog fenomena biti od koristi, kako majkama, tako i široj rodbini. U nedostatku znanja, čitav porodični sistem ne uspeva da uvidi simptome depresije, već stanje majke očitava kao posledicu novonastalih okolnosti.

Na koga sve utiče ovo stanje

U prvom planu su depresivni simptomi majke. Međutim, takva majka ima negativnu percepciju ponašanja svog novorođenčeta (za nju je ono neizdrživo, bezobrazno, bahato, plače namerno), pa literatura navodi brojne implikacije i po zdravlje i razvoj deteta, a takođe i po psihofizičko stanje supruga koji živi u ovakvoj atmosferi, a ne zna kako da pomogne. Obično, on je u ovoj priči „dežurni krivac“ za svekoliko majčino nesnalaženje. Zato je akcenat na majčinoj adaptaciji, uspostavljanju boljeg sistema vrednosti, osvešćivanju pogrešnih percepcija, uspostavljanju pozitivnog afekta i verbalizacije, kako sa detetom, tako i sa suprugom.

1. Uticaj postporođajne depresije na novorođenče

Autori navode razne implikacije majčine depresije po stanje novorođenčeta, od nesigurnog vezivanja (Lyons-Ruth, Zoll, Connell, & Grunebaum, 1986), preko depresivnog afekta (Field, 1992; Radke-Yarrow, Nottelmann, Martinez, Fox, & Belmont, 1992), do bihejvioralnih problema i zastoja u kognitivnom razvoju (Murray & Cooper, 1997). Fild navodi najučestalije smetnje koje pogađaju novorođenčad čije majke pate od postporođajne depresije: besciljno ponašanje (slično ADHD-u na starijem uzrastu), sniženi afekat nalik depresiji, neregularan/isprekidan san, veću aktivaciju moždanih talasa merenu EEG-om (što ukazuje na stanje razdraženosti i uznemirenosti deteta), više nivoe norepinefrina (hormona čija je primarna uloga uzbuđenje i koji se aktivira pri stresnim situacijama). Pored toga, što majčina depresija duže traje, to se nadalje kod dece razvijaju i smetnje u razvoju govora, a kasnije i problemi u ponašanju i učenju.

2. Uticaj postporođajne depresije na odnos majka – dete

Ono gde se simptomi postporođajne depresije najočiglednije reflektuju jeste kvalitet majčine emocionalne i bihejvioralne interakcije sa detetom i to u doba koje je najkritičnije za razvoj psihološke i emocionalne regulacije i za stvaranje bazičnog kapaciteta za ljudsko vezivanje (Campbell & Cohn, 1997; Radke-Yarrow, Cummings, Kuczynski, & Chapman, 1985). Žene koje pate od postporođajne depresije po pravilu imaju narušenu sposobnost da obezbede senzitivnu i predvidljivu negu za svoje odojče. Njihovo ponašanje varira od tužnog i pasivnog (tokom čega su inertne u izvršavanju majčinskih dužnosti i povlače se u sebe), do krajnje intruzivnog i bezosećajnog (kada pristupaju detetu grubo kao da je lutka, bacaju ga prilikom presvlačenja, viču na njega, itd.). Generalno rečeno, u afektivnom smislu, ovakva veza majka – dete je prilično osiromašena i dosta negativno obojena. Nije ni čudo, budući da žene tokom postporođajne depresije doživljavaju veoma negativne emocije – iritabilnost, izrazitu krivicu, osećaj neadekvatnosti, anksioznost, osećaj usisavanja sopstvenog bića (Weissman & Olfson, 1995; Weissman, Paykel, & Klerman, 1972). One ne umeju da izađu na kraj sa ovakvim emocionalnim promenama i svoja stanja neminovno projektuju na decu.

3. Uticaj postporođajne depresije na očeve/supružnike

Veoma malo istraživanja rađeno je na ovu temu. Ipak, Mejgan i saradnici (1999) su intervjuisali 8 muževa čije su žene imale simptome postporođajne depresije i pronašli podatke da ne samo da ovi simptomi utiču na muževe, već i na odnos otac-dete. Muževi su konstantno zabrinuti za zdravlje svojih žena, konfuzni oko kliničke slike postporođajne depresije, frustrirani zbog nesposobnosti da ženama olakšaju ove depresivne simptome i u strepnji od neizvesne budućnosti. Oni dalje izveštavaju kako su morali napraviti korenite promene u svom stilu življenja kako bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. U studiji Milgroma i MekLauda (1996) muževi su rekli da osećaju veoma visok nivo stresa vezanog za bračni život, kao i veliku zabrinutost za razvoj svog deteta. Ovi nalazi sugerišu potrebu za obuhvatnim tretmanom, koji bi pored majčinih depresivnih simptoma trebalo da uključi i intervencije usmerene ka emocionalnoj regulaciji i razvoju veština kod deteta, kao i rad na celovitom porodičnom sistemu.

Forme pomoći za mame koje pate od postporođajne depresije

Otkriveno je da žene sa postporođajnom depresijom preferiraju psihoterapijsku pomoć, spram farmakoterapije, i to one vrste koja podrazumeva blaži, nedirektivan pristup. U literaturi se navodi sledećih 8 tipova psihoterapijske pomoći:

1) Interpersonalna psihoterapija (IPT)

Trenutno se smatra da je IPT najefikasnija forma za tretman postporođajne depresije. To je vremenski ograničena forma terapije, u trajanju od 12 do 16 nedelja, čiji je glavni cilj otklanjanje simptoma. IPT terapeut je veoma direktan i aktivan u procesu terapije i pomaže osobi da napravi uvide u izvore svojih novonastalih stresova. IPT je bazirana na premisi da postporođajna depresija ima svoje korene u 4 problemske oblasti, a to su:

1. tugovanje: priznavanje gubitaka koji su se desili u sferi selfa, odnosa sa drugima ili još specifičnijih gubitaka.
2. tranzicije uloge: tranzicije u životnom stadijumu i socijalne tranzicije, uključujući gubitak nezavisnosti i promene u socijalnoj mreži.
3. interpersonalni sporovi: ono što se često dešava nakon rođenja deteta, a uključuje neispunjena očekivanja i intimne probleme sa partnerom.
4. interpersonalni deficiti: traženje onih problema u vezivanju koji iskrsavaju i u drugim odnosima (van porodice), a koji mogu nadalje pojačavati stres.

Velika zasluga IPT forme je u podučavanju komunikacionim veštinama koje potpomažu u izgradnji odnosa, pojačavaju samopouzdanje i omogućavaju bolju socijalnu podršku.

2) Kognitivno – bihejvioralna terapija (KBT)

KBT je najpoznatija forma psihoterapije po svojoj efikasnosti u tretmanu anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ona polazi od pretpostavke da način na koji razmišljamo utiče na to kako se osećamo, pa je tako tretman fokusiran na pomaganje mamama da ostvare kontrolu nad svojim mislima čime će se osećati sposobnijim da ih menjaju. KBT terapeut će raditi sa mamom na identifikaciji i priznavanju njenih automatskih misli, evaluaciji tih misli i osvešćivanju momenata kada te misli nisu produktivne, zatim će istraživati i menjati njena uverenja, podvući razliku između realističnih i pogrešno percipiranih pretnji i raditi na razvoju novih i korisnijih perspektiva. Tako, mama razvija strategije za savladavanje problema i oseća se bolje “opremljenom” za suočavanje sa distresom. KBT se oslanja na raznovrsne tehnike kao što su relaksacija, zaustavljanje misli, terapija izlaganjem, domaći zadaci, zamišljanje, itd.

3) Dijalektična bihejvioralna terapija (DBT)

DBT je forma terapije isprva dizajnirana za tretman osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, ali je sada poznato da je efikasna i za druga stanja kojima je distres jedna od glavnih komponenti. Slično KBT-u i DBT je dosta aktivna i praktična forma terapije, koja osobu poziva na delanje. Obuhvata učenje sledećih veština: majndfulnes, tolerancija distresa, emocionalna regulacija i interpersonalna efikasnost. Prednost ove forme je što se uspešno primenjuje i kao individualan i kao grupni vid pomoći. Ako je celokupan porodični sistem uključen u tretman daje najbolje rezultate.

4) Psihodinamska psihoterapija

Ovo je najstarija forma psihoterapije koja je fokusirana na istraživanje nesvesnog i prošlih iskustava u razumevanju sadašnjeg ponašanja. Pristalice ove struje veruju da rana iskustva iz detinjstva imaju direktni uticaj na sadašnje tegobe, i da kada mame postanu kadre da identifikuju i prihvate ova iskustva otpočeće proces lečenja. Po ovoj formi, rana iskustva igraju ulogu u formiranju verovanja o sebi kao odraslom biću, pa je akcenat na identifikovanju upravo tih verovanja koja nisu više od koristi ili su čak štetna za osobu. Kada radi sa terapeutom psihodinamske orjentacije, mama će biti ohrabrena da priča o odnosima sa svojim roditeljima i važnim drugima u pokušaju da razotkrije nesvesni sadržaj njenog trenutnog načina razmišljanja. Ovaj proces redukuje tenziju i nelagodu. Posebno je značajan jer promena zahteva svesnost i razumevanje onoga što se desilo. Često, zbog gomile “aha” uvida osoba postepeno radi na izgradnji empatije i samopouzdanja, kao i na redukciji samooptuživanja.

5) Desenzibilizacija i reprocesiranje uz pomoć pokreta očiju (EMDR)

EMDR je trenutno najefikasniji vid terapije za ljude koji su imali neko traumatsko iskustvo i posebno se često koristi u tretmanu osoba sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Ona se oslanja na elemente kognitivno-bihejvioralne terapije i psihodinamske psihoterapije, kao i na specifične tehnike koje su osmišljene da redukuju senzorni uticaj traumatskih sećanja. Pošto su traumatska sećanja uvek lokalizovana ili u desnoj (emocionalnoj) ili u levoj (logičkoj i intelektualnoj) sferi mozga, EMDR koristi bilateralnu stimulaciju mozga (kroz pokrete oka, bilateralan zvuk ili bilateralnu taktilnu stimulaciju) i to kombinuje sa uverenjima, vizualizacijom i pažnjom usmerenom na telo, a sve kako bi se reprocesirala memorija. Glavni značaj ovog modela je pomaganje mami da pristupi mislima i osećanjima koja su pozitivna, zdrava i korisna.

6) Kratka terapija fokusirana na problem

Ova forma terapije fokusira se na specifičan problem i radi u pravcu pozitivne promene. Za razliku od drugih formi ona se distancira od istraživanja problema iz daleke prošlosti i pokušava da istakne snage i veštine majke koja ima postporođajnu depresiju. Terapeuti ove struje vode se idejom da je važnije postaviti ciljeve i raditi na njihovom rešenju, nego na problemu. Obično obuhvata samo par susreta koji donose očigledan benefit, iako brojni autori navode kako je njena glavna zamerka to što se ne bavi uzrokom problema pa ne može da proizvede dugotrajniju promenu.

7) Grupna terapija

Grupna terapija oslanja se na zajednicu kao temelj podrške. Dobra grupna terapija zahteva više od jednog iskusnog terapeuta i njihovo korišćenje dinamike grupe kao osnove za identifikovanje problematičnih oblasti i interpersonalnih teškoća. Grupa podrške za postporođajnu depresiju uglavnom predstavlja kombinaciju psiho-edukacije (obučavanje o mentalnim bolestima majke, uzrocima, opcijama tretmana, životnim strategijama zdravlja, tipičnim nadolazećim stresovima…), sa važnom ulogom validacije od strane drugih članova grupe. Glavni cilj ovakvih grupa je da pomognu u izgradnji zajednice, daju prostor u kome mama može da se čuje i da nauči da nije sama u ovoj borbi, kao i da priča i deli ideje o stres menadžmentu, kopingu i ranom materinstvu.

8) Terapija parova

Terapija parova ostavlja prostor partnerima da se čuju za vreme krize. U ovoj formi partneri uče da identifikuju ponavljajuće negativne obrasce kojima se služe u tom odnosu, kao i strategije komuniciranja i slušanja koje su neophodne u suočavanju sa daljim životnim izazovima. Fokus je na promeni dinamike u njihovom odnosu, radu na intimnim izazovima i individualnim potrebama koji mogu remetiti odnos, kao i na razvoju osetljivosti za individualne potrebe koje su osnov zdravog partnerskog života.

Kako da znam da sam u postporođajnoj depresiji

Vodeći instrument za skrining postporođajne depresije je Edinburgova skala postnatalne depresije (Edinburgh Postnatal Depression Scale – EPDS). Ona se sastoji od deset pitanja samoprocene i dokazano je efikasna u identifikovanju osoba koje su pod rizikom od postporođajne depresije.

Molim Vas označite odgovor koji najbolje opisuje kako ste se osećali u poslednjih 7 dana:

1. Bila sam sposobna da se smejem i da vidim vedru stranu stvari.
o Da, kao i obično.
o Ne baš kao i obično.
o Definitivno manje nego ranije.
o Nisam bila sposobna uopšte.

2. Gledam unapred sa uživanjem u stvarima.
o Da, isto koliko i ranije.
o Ređe nego ranije.
o Definitivno manje nego ranije.
o Teško da uopšte to mogu.

3. Bespotrebno sam sebe krivila kada stvari pođu naopako.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne, nikada.

4. Bila sam uznemirena i brinula sam i bez razloga za to.
o Ne uopšte.
o Skoro nikad.
o Da, ponekad.
o Da, veoma često.

5. Osećala sam se preplašeno i panično bez jasnog razloga.
o Da, jako često.
o Da, ponekad.
o Ne baš.
o Uopšte ne.

6. Problemi su se sručili na mene.
o Da, većinu vremena nisam bila sposobna da izađem na kraj sa problemima.
o Da, ponekad nisam bila u stanju da savladam probleme kao obično.
o Ne, većinu vremena sam se snalazila dobro.
o Ne, snalazila sam se dobro kao i ranije.

7. Osećala sam se tako nesrećno da sam imala problem da zaspim.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

8. Osećala sam se tužno i očajno.
o Da, većinu vremena.
o Da, veoma često.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

9. Osećala sam se tako nesrećno da sam plakala.
o Da, većinu vremena.
o Da, prilično često.
o Samo u nekim situacijama.
o Ne, nikada.

10. Imala sam ideju da se povredim.
o Da, prilično često.
o Ponekad.
o Skoro nikad.
o Nikad.

Ako ste u većini slučajeva zaokružili „negativne“ odgovore možda je vreme da se obratite nekome za pomoć.

* Nove tekstove na temu postporođajne depresije možete pogledati ovde:

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?