Egomanija: Grandiozno Ja koje nas štiti od nesigurnosti

O Šta znači kada neko insistira na veličanju svog ega, u svakoj prilici – na poslu, kod kuće, u ljubavi, gledajući ostale sa visine? Da li se iza svake egomanije zapravo krije nesigurnost? Kompenzuju li tim štitom sve ono što ne znaju, čega se plaše?

U zanimljivom članku “Egomanija: Adaptivna i neophodna bolest političara” (2011), Dejvid Rajnstajn opisao je egomaniju kao opsesivnu preokupaciju samim sobom. Ova nekontrolisana težnja da se uvek i svuda bude u centru pažnje, da se zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi, po Rajnstajnu često ljude regrutuje da se bave politikom ili nekim medijskim poslom. Međutim, autor navodi, da iako se čini da su ovakvi ljudi samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A ova iluzija služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.

O Koliko su egomanija i narcizam slični, odnosno različiti?

Egomanija i narcizam dele sijaset sličnih obeležja, ali ih je zapravo opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi opisali osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je patološki oblik ovakvog funkcionisanja rezervisan za dijagnozu narcističnog poremećaja ličnosti. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika egomanije i patološkog narcizma, a to su: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje,osećanje zavisti prema drugima, lažno samopouzdanje, itd. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost istinske konekcije i dublje emotivne razmene i vezivanja za druge ljude.

O Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj “liniji”?

Iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za ove “univerzalne sveznalice”, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja. Naime, niko ne postaje ovoliko samocentiran preko noći i bez razloga. Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba.Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima.Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti (Vink, 1996). Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca koja su zadojena roditeljskim porukama o tome da su superiorna i specijalna (Speri, 2003). Bilo kako bilo, u oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem i veličinom nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Štaviše, oni ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvene ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje.

O Da li je sa takvim osobama moguć dijalog, ili samo monolog, s obzirom na to da ne trpe kritiku?

Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, u svakom slučaju smo osuđeni na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja, ponižavanja i spuštanja. Egomanijak će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način provocira kod njega osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik “razoružan” lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć.

O Koliko ego “trip” komplikuje partnerski odnos?

Egomanija je bazirana na mehanizmu “usisavanja” svega oko sebe. Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora biti podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner koji je voljan da igra svoju inferiornu ulogu, koji pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može funkcionisati. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, on je u kombinaciji sa partnerom egomanijakom nemoguć, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, na uzajamno zadovoljavanje potreba, na podeljenu pažnju, na ravnopravnu komunikaciju, na topao, empatični odnos.

O A kako je biti podredjen ili nadredjen osobi koja misli da je najbolja i najpametnija u svemu?

Ako smo podređeni egomanijaku na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju; iz njegove perspektive nikada ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost; pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan (odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan).

O Da li stradaju i deca ljudi koja za sebe tvrde da su naj, naj, pa onda to projektuju i na očekivanja od naslednika?

I ovde su moguća dva kontradiktorna scenarija. Ako egomanijak doživljava svoje dete kao svoj produženi self, kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima njegovo dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da se i rođeno dete doživljava kao potencijalni rival. U tom slučaju dete će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, kao neadekvatno i nedoraslo zadatku, pa ovakvo dete lako može razviti osećaj manje vrednosti i zauzimati “nevidljivu poziciju” u odnosu na druge. Može postati pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju.

O U kom trenutku ljudi sa “grandioznim ja” pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost?

U korenu “grandioznog ja” je osećaj bezvrednosti koji se mora nadomestiti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu. Ovakva osoba je konstantno gladna pažnje, divljenja i obožavanja, jer na taj način drugi svedoče o tome da je zapravo vredna.Zato je njen najveći strah strah od odbacivanja i samoće. Ona će preživeti ako je odbaci neko nebitan, štaviše – ako joj taj nebitan protivreči biće otklonjen iz njenog socijalnog polja pod parolom da nije dobra osoba. Ali, ako osobe koje doživljava kao bliske počnu da pokazuju ravnodušnost ili izbegavanje, strah od odbacivanja nagnaće egomanijaka da ih na sve moguće načine i pošto-poto zadrži. U tom trenutku, na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti egomanijaka, jer je spreman da se ponizi, moli, udovoljava ne bi li osigurao naklonost bližnjih.

O S druge strane, čini se da su se pametni zaista povukli pred onima koji vole da zvuče pametno. Da li je to posledica urušavanja sistema vrednosti u našem društvu?

Sklonost glupih ljudi da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto – pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao Daning-Krugerov efekat. Ovaj fenomen pokazuje da su pametni ljudi svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove. Stoga, izgleda da je pre reč o individualnim sklonostima, nego o globalnom urušavanju sistema vrednosti.

*Intervju za Večernje novosti

Deca, žrtve roditeljskog konzervativizma: Razapetost između krivice i stida

Puno je stručnih i drugih tekstova napisano na temu seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja deteta od strane roditelja. I, svima nama su više nego poznate surove posledice ovakvog maltretmana. Međutim, da li je nasilna porodična klima uvek i isključivo odgovorna za dečiji „izmenjen razvoj“? Da li jedino u toj krajnje izvitoperenoj atmosferi deca izrastaju u emocionalno nestabilne, nesigurne i krhke Odrasle?

Sve češće mi na psihoterapijske seanse dolaze tinejdžeri ili „deca“ u svojim ranim 20-im koji su na prvi pogled imali pristojno detinjstvo. Živeli su u celovitim porodicama, majka i otac su bili u ljubavi i uzajamno se poštovali, deca su dobijala dovoljno ljubavi, pažnje i sigurnosti. Jednom rečju, zadovoljena je forma „dovoljno dobrog roditeljstva“.

Šta onda ove mlade odrasle dovodi na psihoterapiju?

Oni dolaze na terapiju veoma rastrzani, uznemireni, potišteni, često anksiozni, izjavljuju da imaju panične napade, izraženo nisko samopouzdanje, loše prilagođavanje, nesanice, muke sa apetitom, a kad-tad se i samopovređuju. Bez obzira na manifestacije, koje kako vidimo mogu biti razne, osnovni motiv dolaska je razjašnjenje dileme: odseliti se od kuće ili ostati?

I naravno, prirodno je da se terapeut zapita zašto je za tako mladu osobu odlazak od kuće tako neodložna, goruća stvar, ako su opisi detinjstva, odrastanja i roditeljskih figura sasvim regularni. Šta se tu dešava pa je toliko nepodnošljivo, uzimajući u obzir da i 10 godina stariji klijenti još uvek bezbrižno sede u roditeljskom gnezdu? Drugo pitanje koje se spontano nameće je zašto je odlazak od kuće čak važniji nego rad na suzbijanju opisanih simptoma? Zar je biti kod kuće gori krst nego imati anksioznost, panične napade, povređivati se?

Kada se zađe dublje u porodične odnose i interakcije među članovima uočava se jedan sličan obrazac. Iako deci ne manjka ljubavi, manjka im jedan gradivni element koji još snažnije utiče na formiranje identiteta, a to je prihvatanje.

Možemo reći da između ma kojih roditelja i ma koje dece uvek postoji generacijski jaz. Logično je da su se vrednosti sa protokom 30 godina izmenile. Roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu oslanjajući se na „zastarele“ vrednosti, a deca hrle da se uklope i usvoje nove. Optimalno razrešenje ovoga je naći se na pola puta, što znači biti obostrano popustljiv, razumevati i prihvatiti drugačije tačke gledišta. Većini roditelja i mališana ovo pođe za rukom, pre ili kasnije. Međutim, ima i onih slučajeva gde su ove perspektive nepremostive, a posledice takvog odrastanja po život deteta nesagledive i pogubne.

Ukoliko je reč o roditeljima koji su oduvek živeli na teritoriji na kojoj i danas njihovo dete odrasta, okolnosti su prilično lakše. Takav roditelj nema radikalno drugačiju perspektivu, a uz to poseduje taj potreban kontinuitet življenja u zajednici koja je rasla i razvijala se na određeni način. Ma koliko se privatno neslagao sa novim trendovima, on je makar u toku, upoznat sa njima, njihov svedok, pa će lakše premostiti jaz. Uz to, ima i prijatelje koji prolaze kroz slične situacije sa svojom decom, što ga dodatno „mekša“.

Primeri mladih odraslih koji su se meni obratili imali su donekle drugačiju priču. Njihovi roditelji su po osnovnim stavovima i vrednostima bili daleko udaljeniji. To su ili roditelji druge vere koji su bili primorani da zbog ratova napuste svoj zavičaj, ili roditelji sa sela koji su u potrazi za finansijskom stabilnošću migrirali u urbanije regije, itd. Takvima je nažalost, u većini slučajeva, još teže da razumeju i prihvate odrastanje deteta savremenog doba, jer ih sagledavaju kroz naočare sopstvenog konzervativizma. Ogradiću se odmah i reći, da se odsustvo prihvatanja i nerazumevanje od strane roditelja može javiti i ako je roditelj rastao u sličnim uslovima kao i dete, na isti način kao što je moguće i da roditelj iz sasvim različitog konteksta uspeva da prati korak sa detetom.

No, vratiću se na stvar. Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu. A to znači tako mnogo toga – ne izlaziti kasno, ne stavljati pirsing, ne ići na žurke, družiti se sa dobrim đacima, učiti, oblačiti se pristojno, imati primerenu frizuru, itd. Njihova lista puna je imperativa, prilično je duga i isključiva. Ako bilo šta sa liste dete ne ispuni, onda nije po roditeljskim merilima i nije dobro dete. Dakle, situacija je takva da te prividno niko ne dira (bar ne otvoreno), ali si na livadi prepunoj nagaznih mina i ako neku zgaziš eksplodiraćeš. Cena koju moraš da platiš za svoju slobodu, individualnost i autentičnost je kritika, omalovažavanje i neprihvatanje.

Dilema je velika: biti dobro dete ili biti vršnjački prilagođen? Ili da budem još egzaktnija: biti neprihvaćen ili biti neprihvaćen? Šta god da odabreš, u nečije standarde se nećeš uklopiti! Roditeljske, vršnjačke ili sopstvene. Ako ne radiš ono što od tebe očekuju, osetićeš stid, jer je stid emocija koja se definiše kao osećaj nepoklapanja sebe sa onim što drugi ljudi očekuju da budeš. Ako izneveriš sopstvene standarde i zanemaruješ svoje potrebe, osetićeš krivicu, jer je krivica emocija koje se definiše kao odstupanje od sopstvene slike o sebi.

Hronično razapeta između krivice i stida kao jedinih alternativa, ova deca nemaju drugu šansu do da postanu nesigurna, bojažljiva, anksiozna i sve ostalo. Izgradnja njihovog identiteta je duboko uzdrmana i praktično ne mogu da daju odgovor na ono fundamentalno pitanje: Ko sam ja?

Ako se i usude da odgovore i da sagledaju šta u stvari žele da rade i budu u životu, suočavaju se sa dvostrukim odbacivanjem – više nisu ni ogledalo društva, niti roditeljski odraz, već nešto treće što niko ne razume, niti prihvata. Neslobodni da izaberu sebe, ovi mladi ljudi postaju begunci od kuće, begunci u drugu realnost (putem konzumiranja alkohola i psihoaktivnih supstanci), vlastiti dželati koji se samokažnjavaju…

Dragi roditelji, nije dovoljno samo da volite, pazite i štitite svoju decu. Dokle god ne prihvatate da deca nisu vaš produženi Self, ona neće biti srećna na putu samoostvarenja. Ona nisu vi, ona su oni!

~ Tek kada počnete gledati svoju decu kao „dovoljno dobru decu“

i sami ćete postati „dovoljno dobri roditelji“. ~

Šta nam političari poručuju rukama?

Položaj i pokret ruku spadaju u domen neverbalne komunikacije, odnosno govora tela, i kao takvi nam mnogo šta mogu reći o sagovorniku – o njegovim mislima, namerama i osećanjima. Naravno, ne treba ih uzimati zdravo za gotovo kao pojedinačne indikatore, već ih treba razmatrati u širem kontekstu, zajedno sa ostalim gestovima koje osoba pokazuje.

Sklopljene ruke s isprepletenim prstima

Obično, uz zauzimanje položaja isprepletanih prstiju, ide i facijalna ekspresija sreće; ljudi se smeše, pa se čini da je to gest poverenja. Međutim, Nierenberg i Calero, istraživači koji su najviše pažnje posvetili ispitivanju ovog gesta, zaključili su da njime osoba zapravo potiskuje neki svoj negativan stav. Oni su zabeležili tri osnovna tipa ovog gesta:

1. ruke sklopljene u visini lica

2. ruke naslonjene na sto ili u krilu

3. ruke sklopljene ispred tela u visini pojasa pri stajanju

Takođe, istraživači su našli vezu između visine na kojoj se ruke drže i stupnja negativnog stava osobe, pa su zaključili da je teže upravljati osobom (njen stav je negativniji i otporniji) što se isprepletane ruke nalaze bliže licu (dakle najnepokornija je osoba koja drži isprepletane prste u visini lica).

Ruke spojene jagodicama

Ovaj gest često se koristi u odnosu nadređeni – podređeni, pa ga političari, rukovodioci, pravnici i direktori obilato manifestuju. Za razliku od drugih gestova, ovaj je moguće analizirati i izdvojeno iz konteksta, jer sam po sebi govori o tome koliko je osoba samouverena i superiorna ličnost.

Tipične su dve verzije ovog gesta:

1. Ruke usmerene prema gore – češće se koristi kada govornik iznosi svoje ideje i stavove. Udruženo sa glavom zabačenom u nazad ovaj gest ostavlja utisak samodopadljivosti i nadmenosti

2. Ruke usmerene prema dole – obično se koristi kada čovek više sluša nego što govori i odaje njegovu pokornost.

Interesantno je što su istraživači zapazili kako žene češće koriste gest sklopljenih jagodica usmerenih ka dole.

Držanje ručnog zgloba

Ovaj gest, pri kome osoba šeta visoko uzdignute glave, a na leđima jednu ruku čvrsto pridržava drugom, nastao je u domenu britanske kraljevske porodice, pa se kasnije odomaćio i u profesijama čija je uloga nadzor i kontrola. Tako, on je tipičan za policajce dok obilaze neko svoje područje, direktore dok se šetaju školskim dvorištem, vojne starešine i druga lica koja predstavljaju vlast. Prema tome, ovo je gest sigurnosti i nadmoći. Simbolički gledano, osoba koja zauzima ovaj položaj, otvara svoje poprsje ka sagovorniku i nesmetano izlaže “protivniku” svoja ranjiva područja – trbuh, srce, vrat, što govori o njenoj neustrašivosti i autoritativnosti.

U istraživanju sprovedenom na australijskim policajcima, uočeno je da oni koji ne nose oružje često zauzimaju ovakvu pozu, dok ona nije tipična kada imaju oružje. Kada nose oružje najčešće koriste agresivan gest sa rukama na bokovima. Izgleda da je prisustvo oružja samo po sebi dovoljno autoritativno.

Imamo tri verzije ovog gesta:

1. Držanje dlana dlanom – ovo je gest nadmoćnosti i samosvesnosti

2. Držanje ručnog zgloba – znak je frustracije i pokušaja samokontrole; jedna druka čvrsto drži zglob druge ruke kao da pokušava da je zadrži.

3. Držanje nadlaktice druge ruke – Što je osoba srditija, to je ruka položena na mesto više na leđima, kao da je potrebna veća samokontrola.

Isticanje palca

Gestovi palca su sekundarni gestovi, pomoćni deo nekog sistema gestova. Isticanje palca najčešće se kao izolovani gest tumači kao znak sigurnosti koji tipično koristi “hladnokrvni” nadređeni u prisustvu svog podređenog. Palčeve češće ističu muškarci, osobe koje imaju visoki položaj i ugled, a često je i deo igre “udvaranja”.

Palčevi najčešće vire iz džepova kako bi na prefinjen način pokušali da prikriju nadmoćan stav osobe.

Jedan od popularnih gestova iz ove grupe je gest prekriženih ruku sa palčevima usmerenim prema gore. Ovo je dvoznačan gest koji u sebi sadži protivrečne poruke – prekrižene ruke simbolišu povlačenje ili negativan stav, a istureni palčevi superioran stav.

Pokreti ruke na licu

Gestovi ruke na licu sa godinama postaju sve diskretniji i manje očiti, ali se ipak javljaju kad god neka osoba laže, prikriva istinu ili je svedok neke obmane. Takođe označavaju sumnju, nesigurnost, laž ili preterivanje.

U istraživanju Morisa, medicinske sestre kojima je rečeno da lažu svoje pacijente o njihovom zdravstvenom stanju češće su koristile gestove ruke na licu, od onih koje su govorile istinu.

Možemo izdvojiti više formi ovog gesta:

Prekrivanje usta – ovde dlan prekriva usta, a palac je prislonjen uz obraz, što izgleda kao da osoba pokušava da potisne izgovorene reči obmane. Ako osoba koristi ovaj gest dok govori, znači da laže, a ako prekriva usta dok sagovornik govori, to znači da joj se čini da on laže.

Dodirivanje nosa – ovo je profinjen, zamaskiran gest prekrivanja usta. Javlja se u formi blagog dodira nosa ili nekoliko blagih češkanja ispod nosa. Obrazloženje za nastanak ovog gesta je da u trenutku kada se javi negativna misao, podsvest daje uputsvo ruci da prikrije usta, ali u zadnjem trenutku, kako bi to izgledalo što manje napadno, ruka se udaljuje od lica, a rezultat je brz gest dodirivanja nosa.

Trljanje oka – ovo je gest pokušaja mozga da zaustavi očitu obmanu, sumnju ili laž ili da spreči pogled u oči osobe kojoj lažemo. Muškarci obično snažno trljaju oči i obaraju pogled prema tlu ako se radi o krupnoj laži, dok žene pri trljanju oka koriste male, nežne pokrete odmah ispod oka.

Trljanje uva – ovo je sofisticirani pokušaj odraslog slušaoca da ne čuje nikakvo zlo, dok je kod dece u formi prekrivanja uveta šakom kako se ne bi slušali prekori roditelja. Postoji više manifestacija trljanja uveta kod odraslih – trljanje zadnje strane uveta, stavljanje prsta u uvo, povlačenje ušne resice ili savijanje ušne školjke prema napred kako bi se zatvorio slušni otvor. Kada osoba to radi možda je to znak da je već dovoljno čula ili da želi ona nešto da kaže.

Češkanje vrata – osoba se počeše oko pet puta ispod uveta ili sa strane po vratu. Tumači se kao znak sumnje ili nesigurnosti i karakterističan je za ljude koji kažu: “Nisam siguran da se slažem”. Ovaj gest naročito je upadljiv ako se javi u suprotnosti sa verbalnom porukom poput “Razumem kako ti je”.

Povlačenje okovratnika – Morris je ustanovio da laži uzrokuju osećaj peckanja na osetljivom tkivu lica i vrata i da je potrebno trljanje ili češkanje kako bi se taj osećaj otklonio. Posebno se javlja kada osoba oseti da sumnjate da ona laže.

Prst u ustima – Istraživači govora tela smatraju da se ovaj gest javlja kada je osoba pod nekim pritiskom. To je njen nesvesni pokušaj da se vrati u sigurnost dečjeg sisanja majčine dojke. Ovo je dakle gest unutrašnje potrebe za ponovnom sigurnošću.

Gestovi ruke na obrazu ili bradi

Gestovi koji manifestuju dosadu

Kada slušaoc krene da koristi ruku kao da podupire glavu to je znak da je nastupila dosada. Stupanj dosade proporcionalan je meri u kojoj njegova ruka i šaka pridržavaju glavu. Dosada je najveća kada se čitavom rukom pridržava glava, kao da će u suprotnom pasti na sto.

Bubnjanje prstima po stolu i drmusanje stopala neki tumače znakovima dosade, a zapravo su znaci nestrpljenja. Što su ovi pokreti brži to je znak da je nestrpljenje osobe veće.

Gestovi procenjivanja

Uobičajeni gest procenjivanja i zainteresovanosti za ono što govornik kazuje izražava se zatvorenom šakom koja počiva na licu, uz kažiprst usmeren prema gore. Tokom ovog gesta ruka ne bi trebalo da pridržava bradu kao u prethodno opisanom sllučaju.

U slučaju da je kažiprst položen uz obraz i usmeren prema gore, a palac pridržava bradu, slušalac ima negativno mišljenje o govorniku i/ili temi. Za ovaj gest se često pogrešno misli da je znak zanimanja za temu.

Glađenje brade

Gest glađenja brade znak je da slušalac donosi odluku, pa on sledi odmah nakon gestova procenjivanja o kojima je malopre bilo reči. Da li će biti donešena pozitivna ili negativna odluka, zavisi od kombinacije gestova koji idu uz glađenje brade. Ako npr. osoba gladi bradu, a istovremeno sedi prekriženih nogu, onda je sagovorniku neverbalno rečeno “ne”.

Kod ljudi koji nose naočare ili pušača, tipično je da pri donošenju odluke umesto glađenja brade posegnu za ovim sredstvima kako bi dobili na vremenu pri donošenju odluke. Oni će recimo skinuti naočare i staviti jednu dršku naočara u usta, ili će namaknuti naočare na oči, ili će baš tada zapaliti cigaretu. Ovo su znakovi da osoba nije sigurna u svoju odluku i da joj trema vremena za premišljanje.

Gestovi češkanja glave i lupanja po čelu i potiljku

Naglašeni oblik gesta povlačenja okovratnika je trljanje vrata dlanom, a ovaj gest se često naziva gest “bola u vratu”. Osoba koja koristi ovaj gest dok laže, obično izbegava pogled sagovornika i gleda u pod. Ovo je takođe i znak frustracije ili ljutnje, što se manifestuje isprva udaranjem po potiljku, a zatim trljanjem potiljka.

Lupanje po glavi sugeriše na nečiju zaboravnost, ali u zavisnosti od toga gde se osoba lupa to će pokazati ono što oseća prema vama ili prema situaciji. Ako se udara po čelu pokazuje da nije zaplašena time što ste joj spomenuli da je nešto zaboravila. Međutim, ako se udara po potiljku, osoba vam govori da ste vi dosledno njena “bol u vratu” zbog ukazivanja na njen propust.

Oni koji iz navike trljaju potiljak skloni su negativnom ili kritičkom raspoloženju, a oni koji iz navike trljaju čelo teže otvorenosti i jednostavnosti.