Onlajn narcizam

Narcizam se nije pojavio tek u 21. veku. Mit o Narcisu dolazi još iz Stare Grčke i delovi tog mita su jako važni za razumevanje modernog narcizma, koji polako preti da postane pandemija zbog društvenih mreža i interneta.

Da bismo bolje razumeli pojam narcizma, potrebno je da navedemo i objasnimo mit o Narcisu. Arhaična verzija mita o Narcisu je priča o bezosećajnom Narcisu u kojeg je bio zaljubljen jedan mladić, koji se zvao Aminija. Osećanja su bila jednostrana – Narcis ga je odbio, te mu je kao uvredu dao mač. Povređeni Aminija se molio Nemezi, boginji osvete da Narcis jednog dana oseti bol neuzvraćene ljubavi, te se Aminija mačem ubio na Narcisovom kućnom pragu. Jednog dana je Narcis ugledao prelepog mladića u jezeru i odmah pokušao da ga zavede, ne shvatajući da je to zapravo bio njegov vlastiti odraz. To je shvatio tek kada je pokušao da ga poljubi. Očajan je uzeo svoj mač i ubio se od tuge, zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi, a njegovo telo se pretvorilo u istoimeni cvet.

Razlika između mitskog i modernog Narcisa je da moderni Narcis prvenstveno ili isključivo ne uživa gledajući sebe u ogledalu ili na fotografijama, ali uživa u tuđem uživanju u njegovom liku i slikama, po principu: “Ja sam, ili bi trebao biti ono što bi drugi da ja jesam / budem “. (Milivojević, 2015)

Elementi grčkog mita o Narcisu, koji su relevantni za ovaj tekst, osim moći koju fizička lepota ima u odnosu na druge su: da je Narcis ravnodušan, neosetljiv, ponosan, ne poseduje sposobnost empatije, i ima nezasitu strast prema samom sebi. Narcis ne zna šta znači voleti, ali ne zna ni šta znači voleti sebe.

Današnji mali narcisi čine tako veliko mnoštvo, kod kojih je narcizam prihvaćen i normalizovan, a to podrazumeva, po Lašu, (Lasch, 1991) “tražiti, pitati, moliti za pažnju i obožavanje sledbenika”. Oni ne zavise od drugih kao osobe, već od drugih kao njihovih evaluatora, i to od bezlične mase koja ih gleda i daje sud o njihovom izgledu.

Narcizam se obično tumači kao jedan od glavnih simptoma nelagode modernog sveta i opisan je kao patološki učinak individualista (Ehrenberg, 2010). Međutim, pitanje je da li narcizam ukazuje na sudar ili na ćorsokak individualizma, ili samo otkriva strukturni defekt koji leži u srži ove teme.

Narcizam otkriva ranjivost, krhkost, dok se metafora “moderni Narcis” ne odnosi na snažnu individualnost, već je to još nerazvijena ličnost, slaba, ali samo prožeta opasnim osećajem i fantazijama o svemoći i samodovoljnosti, a u pozadini je osnovnih bespomoćnosti.

Današnji čovek ulazi u potragu za svojom individualnom srećom, a anksioznost pokušava da smiri sistematskim pribegavanjem u sve vrste sigurnosti, uključujući i konformizam i oportunizam – to je mesto gde Kristopher Laš vidi trijumf Narcisa.

Na području seksualnosti, emancipacija pojedinca od drevnih tabua mu ne donosi mir. Narcis traži neposredno zadovoljstvo i živi u stanju zabrinutosti i večno nezasitne želje. (Lasch, 1991).

Da bismo bolje razumeli narcizam i Narcisa, moraćemo da spomenemo sve verzije mitova o Narcisu. “U spisu Andrea Žida (Gide) “Traktat o narcisu”, nalazimo podnaslov “Teorija simbola”. Tragajući za mitom o Narcisu, Žid je zabeležio: “Narcis je bio savršeno lep i zato je bio čedan. Prezirao je nimfe jer je bio zaljubljen u sebe samog. Nikakav vetar nije remetio površinu izvora nad kojim je miran i nadnesen čitavog dana promatrao svoj lik”. Narcis celog dana promatra svoj lik, on je sanjalica, biće koje se izdvaja iz sivila. Ne može da se ukoloteči u svakodnevicu.

Opsednut je idejom da se vidi, jer postojati – nije više dovoljno samo sebi to dokazati. On hoće, na kraju krajeva, da sazna kakav oblik ima njegova duša. Narcis je, u stvari pesnik.

U delu “Leksikon psihoanalize”, Žarko Trebješanin odredio je narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kojem je sva ljubav usmerena na vlastiti Ego. O Narcisu je zabeležio: “Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep, da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikom nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho, koja je venula od ljubavne čežnje, dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, a to se i ostvarilo. Čak i u podzemnom carstvu senki, Narcis ogleda svoje lice u vodama Stiga”.

U “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” , narcizam se definiše kao ljubav prema vlastitoj slici, ali i kao oblik perverznog ponašanja. Autor ovog rečnika, Žarko Trebješanin, je neočekivano više redova posvetio simboličnom određenju cveta narcisa. Cvet Narcis označava ukočenost, smrt, ali i posledice samoljublja i taštine. Ovaj cvet se dovodi u vezu s infernalnim obredima, (koji su povezani s podzemnim svetom i paklom), kao i svečanostima inicijacije.

Za narcisa se vezuje samoljublje, samodovoljnost, taština, hladnoća i smrt u mladosti. U “Rečniku Jungovih pojmova simbola” možemo pročitati da je ugodni i opojni miris ovog cveta uzrok ludila.

Moderni narcizam ima dosta karakteristika mitskog Narcisa, te ostaje otvoreno pitanje – “Da li je narcizam čovekovo patološko ili normalno stanje?” Ta silna opijenost sobom, sopstvenim likom, gde je uočljiva i potpuna otuđenost od drugih i pojava da narcisima drugi trebaju samo da bi se divili njihovom liku ili odrazu u ogledalu, u ovom slučaju slikama na društvenim mrežama, kao novi aspekt i oblik narcizma u 21.veku. Narcizam se poput epidemije proširio društvenim mrežama i fenomenom nazvanim selfiji, kada osobe slikaju same sebe u ogledalu, a nakon toga dobijaju silne komplimente na račun izgleda od strane drugih ljudi.

Narcisi uživaju u tuđoj omamljenosti njima, njihovim likom, ali oni sami ne uživaju u sopstvenom izgledu. Ovde vidimo apsolutnu kontradiktornost – oni ne vole sebe, ali vole kada ih drugi vole, barem njihov izgled, a uz to narcisi druge koriste samo da bi iskoristili njihovu ljubav upućenu prema njima, jer oni sami ne osećaju ljubav prema sebi. Tu nailazimo na “šizofreničan” odnos prema samom sebi – narcisi ne vole sebe ali vole kada ih drugi vole, te tako kompenzuju nedostatke ljubavi prema sebi.

Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Kao veoma zastupljen poremećaj ličnosti u 21. veku, narcizam polako postaje normalno, a ne patološko ponašanje osoba. Društvene mreže, kao potpora narcizmu, pomažu nastanak i održavanje takvog poremećaja ličnosti, jer pružaju neiscrpan teren za traženje validacije i divljenja. Pored toga, popularni “selfiji” dodatno intenziviraju ovu problematiku, jer je putem njih olakšan pristup samovalidaciji. Iako mit o narcisu nije nastao u ovom milenijumu, danas je tolika “poplava” narcističnih, da čine realnost naše svakodnevnice.

Postoje mnoge teorije o uzrocima i vrstama narcističkog poremećaja ličnosti. “Često se spominje urođeni preosetljiv detetov temperament, preterano roditeljsko obožavanje, roditeljski propust da se osiguraju realne povratne informacije tokom razvoja, nepouzdana roditeljska briga i emocionalno zlostavljanje” (McLean, 2007). Pravi narcis je odvojen od istinskog sebe. Progoni ga hronično osećanje usamljenosti, praznine i samoprezira, pa tu odvojenost želi premostiti osećajima vrednosti i značaja koje dobija od drugih.

Narcizam karakteriše nedostatak empatije, nesposobnost da dele razumevanje i povezivanje s osećajima drugih ljudi. To su osobine koje psiholozi poistovećuju sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti. Ovaj nedostatak samospoznaje i sposobnosti da dožive empatičnu vezu s drugima su karakteristike, a koje teraju narcisoidne osobe da budu zavisne od reakcija drugih ljudi, kako bi ojačali osećaj sopstva.

“Narcisima je ogledalo celi svet, i oni žive svoje živote u stalnoj potrazi za zadovoljavajućim odrazom, predivnom slikom sebe, koja bi pomogla takvim ličnostima da izbegnu osećanje unutrašnje praznine. Moderni narcisi te odraze traže u stranicama časopisa i na ekranima svojih televizora i kompjutera“ (Pinsky 2009).

Narcisi često razvijaju atraktivne i neodoljive socijalne veštine, koje im služe da održavaju ličnost koja je konstruisana kako bi uspeli da od drugih dobiju apsolutno sve što požele. Visoko funkcionalni narcisi često su dobro prihvaćeni u društvu poznanika i površnih prijatelja, jer im se oni nikada nisu približili dovoljno da prepoznaju što je ispod maske, takve narcisoidne osobe. Narcisi se, takođe, ne uzdržavaju ni od laganja, u cilju održavanja pažljivo konstruisanog imidža, što otežava psihoterapeutu da prepozna pravu verziju događaja koji je pacijent doživeo, i šta se od cele pacijentove priče stvarno dogodilo.

“Nesposobni su da razviju pravi intimni odnos za kojim žude, a vođeni su potrebom da drugima budu neophodni” (Pinsky 2009). Tu možemo uvideti manipulativni karakter narcisa, jer će takve ličnosti učiniti sve da drugima budu potrebne, a nesposobne su da postignu pozitivne ljudske odnose, pune empatije.

Narcistički poremećaj ličnosti je sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljene u sebe, a koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Takve osobe imaju potrebu da budu centar sveta, da sve bude okrenuto njima i samo njihovim potrebama.

Prema Kristijanu  Lašu, struktura “narcističke ličnosti našeg doba”, sastoji se, s jedne strane, od fasade Narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, “topline”, šarma i društvenosti, a s druge strane, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionalna hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, a koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje narcističkog poremećaja ličnosti

Dijagnostički kriterijumi narcisoidnih poremećaja ličnosti definisani su kao stalno prisutan obrazac, koji se odlikuje: grandioznošću, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije, a taj narcisoidni poremećaj ličnosti prisutan je onda, kada je ispunjeno najmanje pet, od devet kriterijuma.

Ti kriterijumi su:

  • grandiozni osećaj vlastite važnosti;
  • preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, snage, moći, izvrsnosti, lepote ili idealne ljubavi;
  • verovanje u vlastitu posebnost, koju mogu razumeti samo drugi, koji su, takođe posebni ljudi, ili oni višeg statusa, i smatraju da se samo s takvim ljudima i treba povezati i družiti;
  • takođe, potreba za prekomernim divljenjem;
  • polaganje prava – nerazumna očekivanja da prema njima treba posebno postupati, i da drugi automatski treba da se podrede njihovim željama i očekivanjima;
  • sklonost iskorištavanju drugih u međuljudskim odnosima zarad postizanja vlastitih ciljeva;
  • nedostatak empatije i nemogućnosti prepoznavanja i identifikacije s tuđim potrebama i emocijama;
  • zavist, ili verovanje da drugi zavide njemu;
  • arogantno i uobraženo, umišljeno ponašanje i stavovi  (Pinsky 2009).

S obzirom na to koliko je samodovoljnih i samozadovoljnih osoba na internetu, možemo zaključiti da je internet bio okidač za sve veći broj narcisoidnih osoba. U poslednje vreme, uočena je velika koncentracija selfija, gde osobe pokazuju svoje samozadovoljstvo, (naročito izgledom), kao i potkrepljenje drugim osobama na društvenim mrežama da nastave taj trend. Da li je narcizam patološko ili normalno stanje – konstantno pokazivanje drugima svog zadovoljstva sobom preko slike na društvenim mrežama? Da li je to ono što pozitivistička psihologija podržava, kao ljubav prema sebi, svom izgledu i ličnosti, iako u ovom slučaju, na društvenim mrežama možemo pokazati samo samoljubav prema izgledu.

U današnje vreme je jako teško napraviti distinkciju između onih koji se leče u psihijatrijskim ustanovama i novog, a sve popularnijeg trenda samoobožavanja i uobraženosti na internetu, koji se po mnogim osobinama verodostojno uklapa u kriterijume za Narcistični poremećaj ličnosti. Koga sada treba lečiti, i da li, s obzirom na pomenute okolnosti, možda treba napraviti reviziju psihijatrijskih udžbenika eliminisanjem ovog stanja koje se danas smatra normalnim?!