Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.

Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Pregoreksija: Fenomen fit-trudnica

U poslednje vreme često se spominje termin pregoreksija, koji se vezuje za narastajuću potrebu budućih mama za održavanjem vitke linije u periodu trudnoće. Ranije nam je pažnju odvlačila preterana gojaznost trudnica (pregobesiti), ali se danas očito ovaj trend radikalno izmenio. Izgleda da je čak i ovo “blaženo stanje” podložno pomodarstvu.

U tridesetim godinama prošlog veka, preporučivalo se povećanje težine tokom trudnoće za oko 7 kilograma, a tokom 60-ih i 70-ih je taj broj kilograma uzdignut na 9 do 12. To baš i nije bilo dobro prihvaćeno za vreme popularnosti “Tvigi izgleda” (premršave žene – manekenke). Danas za “trudnoreksiju” krive popularne ličnosti, čija tela ubrzo nakon porođaja ponovo postaju savršena.

Treba imati u vidu da su promene na telu normalna propratna pojava u trudnoći. Međutim, nedovoljno povećanje težine za vreme trudnoće povećava rizik od niske porođajne težine deteta i prevremenog porođaja. Zbog toga, ako se intenzivira ponašanje koje ukazuje na poremećaj u “prehrambenom ponašanju”, pravo je vreme da se taj problem reši, kako se takav stav o hrani i ishrani ne bi preneo detetu.

S druge strane, još uvek je paralelno aktivan i pregobesiti iliti preterano povećanje težine u trudnoći, koje je povezan s makrosomijom (veliko novorođenče, koje ima više od četiri i po kilograma), komplikacije pri porođaju, kasnijom gojaznošću i hipertenzijom (visok krvni pritisak), a nije zdravo ni za dete. Neke trudnice koriste svoje stanje kao izgovor, pa sasvim izgube kontrolu nad onim šta i koliko jedu. Rešenje bi bila edukacija o pravilnoj ishrani, što se u nekim klinikama pokazalo uspešnim.

Trudnoća nikako nije vreme za restriktivan unos hrane, a ne podržava se ni razmišljanje da trudnica može i treba da konzumira neograničene količine hrane.

Zabranjeno je korišćenje pilula za mršavljenje, čak i ako na njima piše da su od prirodnih sastojaka. Mnoštvo takvih pilula sadrži kofein i efedrin, koji ne samo da smanjuju apetit, nego stimuliraju nervni sistem i podižu temperaturu tela. Osim toga, sve što trudnica proguta, tačnije unese u organizam, uticaće na bebu, a skoro je nemoguće da se taj uticaj na bebu proceni, pogotovo u prvom trimestru – kada se formiraju srce, mozak i nervni sistem.

Trebalo bi izbegavati diuretske ili takozvane “vodene” pilule, jer dovode do dehidracije i podizanja telesne temperature. Osim toga, mogu da izazovu dijareju, umor, mučninu i glavobolju, prema rečima prim. dr sci med. Jasminke Komnenović, pedijatra- nutricioniste.

U periodu kada su žene fokusiane na stvaranje novog života i brigu o tome da li će sve biti u redu, da li im treba još jedno nametanje nerealnih očekivanja, oko izgleda, zarad čega? Na stranu su “dobri geni” ili profesionalno vođeno vežbanje, pa da li (i zašto) treba osuđivati žene koje ne mogu, ili ne žele da izgledaju tako savršeno tokom trudnoće, pa ni posle – kada se zna da je spavanje u prvim mesecima misaona imenica, a sasvim jednostavne stvari poput pranja zuba ili kose, nešto što se željno iščekuje? Primer za ovakvu trudnoću je fit-mama, Sara Stejdž, koja je imala pločice tokom trudnoće i radila veoma naporne treninge, na kakve je njeno telo bilo naviknuto i mnogo godina pre trudnoće, te nije bilo zdravo prestajati sa treningom za vreme trudnoće, osim ako to ginekolog nije strogo posavetovao.

Zdravlje tokom trudnoće zavisi od zdravlja pre trudnoće! Poznato je da stanje uhranjenosti majke u momentu zatrudnjivanja utiče na zdravlje njenog budućeg deteta. Uhranjenost majke je pod uticajem genetskih, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i ličnih faktora. Takođe je jako bitno i održavanje oralne higijene pre, za vreme i nakon trudnoće, jer se tokom ishrane majke, te bakterije izazvane nepravilnom oralnom higijenom, kroz pupčanu vrpcu mogu preneti i na dete. Nije preporučljivo ni konzumiranje lekova i antibiotika, pogotovo ne bez nadzora lekara.

Period trudnoće, kao “blaženo stanje”, ne treba da bude period nametanja nerealnih očekivanja vezanih za izgled, kao ni period nebrige o sopstvenom zdravlju i kondiciji. Taj period od 9 meseci bi trebalo da bude propraćen srećom, zadovoljstvom, zdravljem, dok je za održavanje kondicije preporučljiva lagana šetnja. Trudnice pogotovo ne smeju da potpadnu pod uticaj medija i da stave veto na unos dodatnih, a preporučenih kalorija i konzumaciju zdravih namirnica (koje su im ginekolog i nutricionista posavetovali), zarad izgleda premršavih poznatih trudnica, koje mediji propagiraju kao fit izgled. Takođe, trudnice ne smeju same sebi da nametnu nerealna očekivanja vezano za sopstveni izgled, već treba da slave svaki dan svog drugog stanja i uživaju u rastu svog stomaka, jer u njemu raste nov, maleni život.

Perspektiva jednog kanibala

Rođen na pogrešnom mestu

Zdravo!

Ja sam Armin. Rođen sam u gradu Essenu, koji se nalazi na zapadnoj strani Nemačke. Zanimljivo je i prilično ironično, (prevodim ti ako ne znaš nemački) što „essen“ na nemačkom znači jesti. Pomislio bi čovek da sam rođen na pravom mestu, na idealnom mestu, gde je glavna preokupacija jesti i gde su slobode u pogledu izbora hrane dostigle najviši nivo. No daleko smo od idealnog u pogledu preferencija hrane, bar sa moje tačke gledišta. Čuo si za mene, pretpostavljam. Zločinac, gnusni kanibal iz Rotenburga. Da, taj sam! Ozloglašeni Armin Majves. Bio sam na svim nacionalnim televizijama, na svim mogućim naslovnim stranama širom sveta te 2001. godine. Nemoguće da ti je promaklo! Svi na planeti znaju ko je Armin i svi ga mrze, osuđuju. Ne boj se, neću ti ništa! U zatvoru sam, već godinama. I biću tu doživotno. Samo ti pišem da me upoznaš, da shvatiš.

Ja sam sasvim normalan čovek! Jeo sam meso, doduše ljudsko, ali šta je tu pogrešno?! Po meni, normalno je sve ono što je prirodno, što je takvo samo po sebi, a ne ono što se narod dogovori da bude normalno. U suprotnom, svi bismo bili nenormalni, i svi jesmo nenormalni, jedni za druge. Kinezi su većini nenormalni jer jedu pse. Zamisli da ja u Nemačkoj ispržim psa? Eskimi su nam nenormalni jer im je glavna poslastica brižljivo umućeno govno kita. Na tu poslasticu većina nas bi se ispovraćala. Muslimani ne žele ni da pomisle na svinjetinu, dok je na drugim prostorima ona prava pikanterija. Vegeterijancima su svi koji uživaju u mesu nenormalni, nama mesojedima oni. I da ne naglabam dalje, shvatio si. Ja sam jeo meso, ljudsko, koje je veoma ukusno, kao svinjetina, a sad zajedno, vi mesojedi i vi nemesojedi, pravite pitanje čije je to meso. Štaviše, teretite me za ubistvo! Kako mogu biti ubica nekoga ko želi da bude ubijen? Gde je tu logika?!

Brande je kod mene došao dobrovoljno. Bio je homić, godinama je to krio od roditelja, bio je nesrećan i visoko autodestruktivan. Da se razumemo, bio sam vrlo jasan i precizan u pogledu toga šta tražim i šta nudim. Na sajtu Cannibal Café jasno sam istakao da tražim mladog, dobro građenog muškarca koji želi da bude ubijen i pojeden. Javljali su se mnogi. Mislili su da time nudim vruć seks. Svima sam podrobno objašnjavao da ovo mislim bukvalno. Brande me je jedini uverio da zaista to želi. Nije mu se živelo. Bio je depresivan, a nemoćan da sam okonča svoju agoniju. Iiii, šta sam ja tu zgrešio, pitam te? Moj čin je čak human! Pomogao sam čoveku u nevolji.

Po svetu svuda vrše eutanaziju, takozvano ubistvo iz milosrđa. Ovo što sam uradio je zapravo krajnji akt milosrđa. Šta je razlika? Ubiti nekoga ko na to dobrovoljno pristaje da mu skratiš fizičke muke ili uraditi to isto da mu olakšaš duševne muke. Duša takođe ume da pati, zar se ove patnje ne računaju? Zar se niko nije setio da obrati pažnju i na to? I tako ja ispado’ ubica! Ne čak ni lud, izvitoperenih sklonosti, već čisti, hladnokrvni, maliciozni ubica! Okoreli kriminalac koji doživotno treba da trune iza rešetaka!!!

A sa druge strane planete on caruje. Prokleti srećnik – Sagava! Mali bedni crv! Njegova René nije pristala. Ona je nevina žrtva ovog brutalnog ubistva i potonjeg proždiranja. Reći ćeš ljubomoran sam. I jesam, kako ne bih bio?! Sve je uradio pogrešno, sve! Namamio je siroticu u svoj stan, pod izgovorom da će učiti za ispit, a onda ju je kukavički, onako s’ leđa ustrelio puškom. Nije je pitao, nije tražio pristanak, sebični skot je to uradio da sebi udovolji. Sve to je čak brižljivo planirao. Birao je dugo. Zlobni patuljak! Umislio je da će ako pojede visoku zgodnu devojku nadomestiti svojih mizernih metar i 51 cm. Jedan običan kompleksaš, bez samilosti, bez duše.

(Sagavin crtež)

Brande i ja smo druga priča. Mi smo želeli istu stvar. Te večeri pili smo vino i dogovarali se kako ćemo zajedno pojesti njegov penis. Znali smo da će ga boleti. Nismo želeli da ga boli. Zato smo zajednički zaključili da treba da popije sedative i lekove protiv bolova. Ja ga nisam drogirao; čiste svesti doneo je sve odluke, od prve do poslednje. Istina, bili smo razočarani ukusom njegovog uda, pa sam ga morao blanširati u belom vinu i začiniti peršunom. Tada je već bio ukusniji. Brande je polako krvario, pa smo odlučili da ga stavim u kadu. Satima sam mu čitao „Star Trek“, naše omiljeno štivo. U mom činu nije bilo nikakvog proračuna, i nikave zle i egoistične namere. Bilo nam je lepo i uradili smo do kraja onako kako smo želeli, obojica. Nakon njegovog poslednjeg izdaha, seo sam bez ikakve griže savesti i spremio večeru. Brande je znao i aminovao moj budući meni. Isekao sam tanku šniclu sa njegovih leđa i ispžio mlade krompiriće. Bilo je ukusno. Poželeo sam da mu to kažem. Nisam se osećao loše, niti sam se doživeo kao ubica, pa nisam imao potrebu da skrivam dokaze zločina, niti da bežim. I tu sam ispao pošteniji od tog lukavog Sagave.

(Majvesov crtež)

Da, znao je taj dobro šta radi. Kao iskusni kasapin istranžirao je René na delove pogodne da se upakuju u dva putnička kofera. A onda ih je kotrljao do jezera da zataška tragove. Šunjao se iza grmova čitavo popodne da ga neko ne ukeba u njegovim zlim namerama. Da, siguran sam, osetio se kao ubica. U svom nezgrapnom pokušaju bekstva je uhvaćen. Ali presuda, presuda je krajnje fascinantna! Za francuske eksperte on je neuračunljiv, teško mentalno poremećen i samim tim nepodoban za suđenje. Za njih, on nije znao šta radi, nije odgovoran! Iz Francuske su ga deportovali u mentalnu ustanovu njegove rodne zemlje, Japana. E to je ta zemlja gde sam trebao biti rođen! Zemlja čiji su stručnjaci za mentalno zdravlje nakon samo dva meseca procenili da je mentalno zdrav. Njegovo ponašanje objasnili su sklonostima ka seksualnoj perverziji. Pošto je u Francuskoj već proglašen kao nepodoban za suđenje, ni Japan nije mogao da obori ovu presudu i nanovo otvori slučaj. Prokletnik je pušten na slobodu! Da hara i pustoši gde stigne…

Čuo sam da je postao jako popularan, svuda u svetu. Da piše recepte za ugledne kulinarske časopise i daje predloge jelovnika mnogim restoranima. Prodao je čak 20 knjiga, a u slobodno vreme slika portrete pariskih lepotica. Čuven je toliko da se o njegovoj popularnosti čuje čak i kroz zatvorske rešetke, ovde u Rotenburgu.

Nadam se da ti je jasna nepravda o kojoj pričam. Nije pravedno i nije normalno za istu stvar (ako i možemo da je nazovemo istom) dobiti sasvim različit tretman. A ako već misle da ovo nije prirodno onda neka se dogovore više, nek ujednače standard – ili robija ili slava. Ako shvataš logiku o kojoj ti pričam bori se za mene, budi pravedan! Ko zna, možda ti i uspe. A onda ćemo zajedno da proslavimo moju slobodu, uz finu večeru. Toliko ti dugujem.
Obećavam.

Tvoj Armin

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE