daning-krugerov efekat

O Šta znači kada neko insistira na veličanju svog ega, u svakoj prilici – na poslu, kod kuće, u ljubavi, gledajući ostale sa visine? Da li se iza svake egomanije zapravo krije nesigurnost? Kompenzuju li tim štitom sve ono što ne znaju, čega se plaše?

U zanimljivom članku “Egomanija: Adaptivna i neophodna bolest političara” (2011), Dejvid Rajnstajn opisao je egomaniju kao opsesivnu preokupaciju samim sobom. Ova nekontrolisana težnja da se uvek i svuda bude u centru pažnje, da se zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi, po Rajnstajnu često ljude regrutuje da se bave politikom ili nekim medijskim poslom. Međutim, autor navodi, da iako se čini da su ovakvi ljudi samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A ova iluzija služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.

O Koliko su egomanija i narcizam slični, odnosno različiti?

Egomanija i narcizam dele sijaset sličnih obeležja, ali ih je zapravo opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi opisali osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je patološki oblik ovakvog funkcionisanja rezervisan za dijagnozu narcističnog poremećaja ličnosti. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika egomanije i patološkog narcizma, a to su: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje,osećanje zavisti prema drugima, lažno samopouzdanje, itd. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost istinske konekcije i dublje emotivne razmene i vezivanja za druge ljude.

O Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj “liniji”?

Iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za ove “univerzalne sveznalice”, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja. Naime, niko ne postaje ovoliko samocentiran preko noći i bez razloga. Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba.Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima.Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti (Vink, 1996). Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca koja su zadojena roditeljskim porukama o tome da su superiorna i specijalna (Speri, 2003). Bilo kako bilo, u oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem i veličinom nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Štaviše, oni ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvene ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje.

O Da li je sa takvim osobama moguć dijalog, ili samo monolog, s obzirom na to da ne trpe kritiku?

Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, u svakom slučaju smo osuđeni na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja, ponižavanja i spuštanja. Egomanijak će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način provocira kod njega osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik “razoružan” lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć.

O Koliko ego “trip” komplikuje partnerski odnos?

Egomanija je bazirana na mehanizmu “usisavanja” svega oko sebe. Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora biti podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner koji je voljan da igra svoju inferiornu ulogu, koji pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može funkcionisati. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, on je u kombinaciji sa partnerom egomanijakom nemoguć, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, na uzajamno zadovoljavanje potreba, na podeljenu pažnju, na ravnopravnu komunikaciju, na topao, empatični odnos.

O A kako je biti podredjen ili nadredjen osobi koja misli da je najbolja i najpametnija u svemu?

Ako smo podređeni egomanijaku na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju; iz njegove perspektive nikada ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost; pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan (odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan).

O Da li stradaju i deca ljudi koja za sebe tvrde da su naj, naj, pa onda to projektuju i na očekivanja od naslednika?

I ovde su moguća dva kontradiktorna scenarija. Ako egomanijak doživljava svoje dete kao svoj produženi self, kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima njegovo dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da se i rođeno dete doživljava kao potencijalni rival. U tom slučaju dete će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, kao neadekvatno i nedoraslo zadatku, pa ovakvo dete lako može razviti osećaj manje vrednosti i zauzimati “nevidljivu poziciju” u odnosu na druge. Može postati pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju.

O U kom trenutku ljudi sa “grandioznim ja” pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost?

U korenu “grandioznog ja” je osećaj bezvrednosti koji se mora nadomestiti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu. Ovakva osoba je konstantno gladna pažnje, divljenja i obožavanja, jer na taj način drugi svedoče o tome da je zapravo vredna.Zato je njen najveći strah strah od odbacivanja i samoće. Ona će preživeti ako je odbaci neko nebitan, štaviše – ako joj taj nebitan protivreči biće otklonjen iz njenog socijalnog polja pod parolom da nije dobra osoba. Ali, ako osobe koje doživljava kao bliske počnu da pokazuju ravnodušnost ili izbegavanje, strah od odbacivanja nagnaće egomanijaka da ih na sve moguće načine i pošto-poto zadrži. U tom trenutku, na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti egomanijaka, jer je spreman da se ponizi, moli, udovoljava ne bi li osigurao naklonost bližnjih.

O S druge strane, čini se da su se pametni zaista povukli pred onima koji vole da zvuče pametno. Da li je to posledica urušavanja sistema vrednosti u našem društvu?

Sklonost glupih ljudi da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto – pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao Daning-Krugerov efekat. Ovaj fenomen pokazuje da su pametni ljudi svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove. Stoga, izgleda da je pre reč o individualnim sklonostima, nego o globalnom urušavanju sistema vrednosti.

*Intervju za Večernje novosti

Daning-Krugerov efekat

Verujem da je svako od vas u životu upoznao osobu koja misli da sve zna i stalno „pametuje“, iako je jasno da je za mnoge stvari nestručna. Ovakva nelogičnost i nesrazmernost između stvarne kompetentnosti i iluzije o vlastitoj superiornosti nije zaobišla ni pažnju stručnjaka.

Takav fenomen, prema kome osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu, po prvi put su opisali Dejvid Daning i Džastin Kruger. Po njima, ova sklonost je 1999. godine dobila ime Daning-Krugerov efekat.

Autori su ovo predubeđenje pripisali metakognitivnoj nesposobnosti nestručnih ljudi da prepoznaju sopstvenu nesposobnost i da adekvatno procene svoje domete. Njihovi nalazi sugerišu čak i obrnuto – da visokostručne osobe često podcenjuju svoju stručnost i čvrsto su ubeđene da su zadaci koji su njima laki, laki i svim ostalim ljudima. Daning i Kruger su pretpostavili da je ovaj fenomen rezultanta unutrašnje iluzije nestručnih i spoljašnje pogrešne percepcije stručnih.

“Pogrešna procena nestručnih javlja se zbog pogrešne percepcije Selfa, a pogrešna procena stručnih zbog pogrešne percepcije Drugih”.

Autori su započeli seriju svojih istraživanja inspirisani poznatim slučajem MekArtur Vilera, čoveka koji je opljačkao dve banke. U obe pljačke, kako bi se zaštitio od kamera, Viler je na lice stavio sok od limuna, jer se on koristi kao nevidljivo mastilo, verujući da će tako i on biti nevidljiv. Ovaj slučaj autori su objasnili Vilerovom nesposobnošću da adekvatno proceni sopstvenu (ne)kompetentnost.

Pored ovoga, autori su detektovali set oblasti u kojima je ovaj efekat najuočljiviji, a to su: čitanje sa razumevanjem, upravljanje motornim vozilom, izvođenje lekarskih intervencija, igranje društvenih igara kao što su šah ili tenis. Daning i Kruger kažu da će nestručni ljudi suočeni sa ovakvim situacijama:
• pokazati neuspeh u prepoznavanju sopstvene manjkavosti za datu veštinu
• pokazati neuspeh u prepoznavanju obima sopstvene nestručnosti
• pokazati neuspeh u odmeravanju tuđe stručnosti u datoj situaciji
• prepoznaće i priznaće sopstveni nedostatak veštine tek kada su izloženi treningu za tu veštinu.

Daning je napravio zanimljivu analogiju ovog fenomena sa anosognozijom – stanjem u kome pacijent, nakon npr. povrede mozga, poriče, ne prepoznaje ili nije svestan sopstvenog defekta. Zato i kaže: ”Ako si nekompetentan, ne možeš znati da si nekompetentan!” Veštine koje su ti potrebne da dođeš do pravog odgovora su upravo one veštine koje su ti potrebne da prepoznaš pravi odgovor.

Daning i Kruger su testirali svoje hipoteze u više navrata i to na svojim studentima psihologije. Zadavali su im testove kojim se proveravaju veštine logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Kasnije su im davali da procene vlastitu uspešnost. Trend je bio očekivan. Oni sa visokim postignućem rangirali su sebe ispravno, dok su oni ispodprosečni precenili sopstvene rezultate. Oni studenti koji su imali najbolje skorove najčešće su procenjivali zadatke kao suviše lake i mislili da su i drugima laki takođe. Dakle, za njih su i drugi isto toliko stručni kao i oni. Naredno istraživanje pokazalo je da jako neuspešni studenti posle minimalnog treninga u datoj veštini uspevaju da značajno poboljšaju svoju samoprocenu (u pravcu realistične). Ovaj rezultat je krajnje optimističan i sugeriše da ako imamo posla sa “pametnjakovićem” možemo da ga prizovemo pameti direktnim suočavanjem sa veštinom za koju se hvali da je majstor. Tek tada, na licu mesta, moraće da odustane od ideje da je najpametniji i biće suočen sa nemogućnošću da nas ubedi u vlastitu superiornost.

Ostaje pitanje da li su ovakvi ljudi nestručni, nesvesni ili oba? Ovo, u svojoj studiji, rasvetljavaju Kruger i Miler. Krenuli su od testiranja hipoteze da ovakvi ljudi precenjuju sopstveno postignuće bez obzira na nivo svoje uspešnosti u datoj veštini. Od svojih ispitanika oni su tražili da procene težinu zadatka, kao i sopstveni uspeh u tom zadatku. Pokazalo se da kada se ispitanicima daju umereno teški zadaci razlike u adekvatnoj proceni sopstvene uspešnosti između onih uspešnih i neuspešnih nisu velike. Međutim, kada im se daju znatno teži zadaci, oni koji su na njima uspešniji pokazuju dosta manju preciznost u predviđanju sopstvene uspešnosti od onih manje uspešnih. Naravno, uspešniji misle da su podbacili. Dakle, zaključak je da oni nestručni, na svim nivoima date veštine, precenjuju vlastite sposobnosti. Tako dolazimo do odgovora da je reč o ljudima koji su, povrh toga što su nestručni i nesvesni svoje nestručnosti.

Pored procene pomenutih veština, situacija je ista i sa procenom sopstvene inteligencije. Ponovo oni nižeg nivoa inteligencije precenjuju sopstvenu inteligenciju, a oni superiorni je podcenjuju. Međutim, opažen je i jedan zanimljiv trend koji nagoveštava i udeo sredinskog faktora u celoj priči. Naime, dodatna istraživanja otkrila su da muškarci smatraju kako u proseku imaju za 5 bodova višu inteligenciju, dok žene misle da imaju 5 bodova nižu inteligenciju od stvarne. Očigledno, kulturološki aspekt ove problematike ne sme ostati zanemaren. Udeo kulture jasno je vidljiv u samoprocenama vozačke sposobnosti, radne sposobnosti, popularnosti, itd. Za ove aspekte ljudima je važno da “ispoliraju” sliku o sebi u što poželjnijem svetlu. Fenomen je nazvan Lejk Vobegon efekat po gradiću “u kome su sva deca iznad proseka”. Ovde se javljaju dve različite kategorije grešaka:

1) greška u kojoj postoji preferirani (poželjni) odgovor, gde većina ljudi daje tu očekivanu vrstu odgovora (“Ja sam dobar vozač”)
2) greška u kojoj se predrasude menjaju zavisno od aktuelne kompetencije, slično Daning-Krugerovom efektu.

Druga greška je daleko opasnija, posebno za ljude koji precenjuju sopstvenu nestručnost. Drugim rečima, oni su do te mere nekompetentni da propuštaju da primete sopstvenu nekompetentnost.

The trouble with the world
is that the stupid are cocksure
and the intelligent are full of doubt.
~ Bertrand Russell ~

Egomanija: Grandiozno Ja koje nas štiti od nesigurnosti