Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

  • jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
  • osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

buli

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti  osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.


Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

  1. Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
  2. I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
  3. Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
  4. Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Kult savršenog izgleda i poremećaji ishrane

Ovaj tekst je uvod u poremećaje ishrane i način na koji ti poremećaji utiču na ljudsku psihu i telo. Bitno je i kako oni utiču na odnos prema vlastitom telu i na način na koji vidimo sebe, tačnije kakav je odnos prema slici vlastitog tela, tzv. body i self – image.

Narcizam je neizbežan faktor koji, bez obzira koliko je ili pozitivan ili negativan, utiče na način na koji vidimo sebe i kako se borimo da bismo izgledali lepo, bilo to izgladnjivanjem, preteranim unošenjem hrane i na koji način doživljavamo sebe, itd. Poremećaji ishrane su u korelaciji s medijski nametnutim imperativom i konstruisanim standardom lepote.

Cilj ovog teksta jeste da se poveća svest mladih osoba, pre svega devojaka, jer je kod njih uočljiv veći procenat poremećaja ishrane. Cilj je i povećanje svesti o značaju zdravlja, razlici između zdravlja i zdravog, pravilno uhranjenog tela i premršavosti ili pothranjenosti – izgladnjivanja. Potrebno je i pomoći mladima da zavole svoje telo, da uvide značaj pravilne ishrane i umerenog i pravilnog načina vežbanja.

Takođe, cilj je i da mladi shvate razliku između fotošopovanja slika, koje se propagiraju u medijima i nemaju veze sa realnošću i realnog, zdravog, svežeg izgleda, i samim tim realne telesne težine i telesne građe, koja je jedinstvena, a ne univerzalna – kakvom je mediji prikazuju i samim tim i propagiraju.

Poremećaji ishrane o kojima će u narednim tekstovima biti reči su: anoreksija, bulimija i ortoreksija (nervoza), bulimareksija, a već smo spominjali pregoreksiju i poremećaje slike tela – bigoreksiju, tanoreksiju, kao i body dysmorphic disorder (BDD).

Spominjaćemo i razne izazove i trendove, poput razmaka između butina, popularnih dijeta i nezdravih trendova u ishrani, poput jedenja vate, a koji povezuju poremećaje u ishrani sa slikom sopstvenog tela i izgleda.

Anoreksija i Bulimija

Anoreksija i njeni osnovni simptomi

Anoreksiju nervozu su 80-ih godina 19. veka opisali i izdvojili kao posebnu psihičku bolest dva naučnika: Laset u Francuskoj i Gul u Engleskoj. Od tada, pa do 60-ih godina 20.veka ona je bila vrlo retko oboljenje. (Čak je i Frojd, u svojoj knjizi “Studije o histeriji”, na 102. i 110. strani, spominjao odnos psihičke bolesnice prema hrani i psihosomatske bolove u trbuhu i svesno odbijanje hrane, a on se takvim studijama o histeriji bavio krajem 19. i početkom 20. veka). Bulimija nervoza je opisana i izdvojena kao posebna psihička bolest krajem 80-ih godina prošlog veka. Od tada su poremećaji ishrane u laganom, ali stalnom porastu, s tim da je poslednjih godina izraženiji porast učestalosti bulimije. (Vidić, 2003)

Da bismo dalje objašnjavali poremećaje prehrane, moramo naglasiti da ishrana spada u vitalne nagone, poput nagona za samoodržanjem (opstanak i ishrana), dok u ostale vitalne nagone spadaju i nagon za održanjem vrste (seksualni nagon) i roditeljski nagon. Ovde možemo uvideti značaj pravilne, zdrave ishrane.

Anoreksija je psihički poremećaj i spada u grupu poremećaja ponašanja. To je psihički uslovljen poremećaj, jer je pre početka bolesti mlada osoba telesno zdrava. Telesni simptomi, vidljivi na prvi pogled su posledica, a ne uzrok poremećaja. Njena simptomatologija se javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade osobe na psihičkom, porodičnm i socijalnom planu. Ona je, posle bulimije, najčešći poremećaj ishrane u pubertetu i adolescenciji. To je uglavnom bolest ženske populacije – bolest devojčica i mladih devojaka. Reč  “anoreksija” u slobodnom prevodu znači gubitak apetita.

“Za razliku od bulimije koja se javlja kao prateći simptom neke druge psihičke bolesti, npr. depresije, gde stvarno imamo gubitak apetita, kod anoreksije nervoze apetit je očuvan do zadnjih stadijuma bolesti. Mlada devojka odbija da jede, iako oseća glad – jer je muči strah od debljine i ima opsesivnu potrebu da održi nisku telesnu težinu. Ona se meri više puta dnevno i neznatno povećanje težine doživljava kao katastrofu. Nikada nije zadovoljna svojom težinom. Da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze, potrebno je da telesna težina bude za 20% ispod očekivane za njen uzrast i visinu“. (Vidić, 2003)

U nekim slučajevima, oboleli pribegavaju i konzumaciji cigareta za održavanje težine ispod prihvatljive; može im se desiti i smanjenje libida, kao i neredovni ciklusi ili gubitak menstruacije (kod žena).

Da bi održali tu nisku telesnu težinu, skloni su i gutanju vate, umesto hrane, jer ih vata dovodi do sitosti, a pošto ne unose hranu, telo će im biti sve mršavije i mršavije i neće više osećati glad nakon konzumacije vate umesto pravih namirnica.

Bulimija nervoza i njeni simptomi

Bulimija nervoza je najčešći poremećaj ishrane u adolescenciji. Bulimija je izdvojena i opisana kao posebna bolest krajem 80-ih godina. To je psihičko oboljenje koje spada u poremećaje ponašanja ishrane. Kao i kod anoreksije, postoji opsesivna želja da se bude mršav, kao i bolesni strah od hrane – “hrana je moj najveći neprijatelj”. Ono što je tipično za bulimiju su bulimične krize ili bulimični napadi. Bulimična kriza se odvija u nekoliko faza. Ona počinje kratkim razdobljem intenzivne napetosti i neodoljive želje da se unese hrana. Ovu potrebu za hranom najveći broj bulimičnih devojaka razlikuje od osećaja gladi. I kad postoji borba protiv prejedanja, ona je bezuspešna. “Ponavljam sebi nećeš, nećeš i već se nalazim pred hladnjakom i trpam u sebe sve što nađem”.

U drugoj fazi – fazi prejedanja pacijentkinja unosi velike količine hrane, obično lakosvarljive, visoko kalorične, ugljeno-hidratne hrane – keks, hleb, pecivo, čokoladu. Nakon prejedanja nastaje faza kajanja, lošeg raspoloženja, osećaja krivice, straha, samopotcenjivanja i davanja sebi obećanja da od sutra prekida. (Vidić, 2003)

Strah da će uneta hrana da se “zalepi” svuda po telu, čini da ona želi da je se što pre oslobodi – izazivajući povraćanje i uzimajući prvo manju, a zatim sve veću količinu lekova za čišćenje. Nakon izvesnog vremena, tokom kojeg strogo kontroliše svoju ishranu, obično tako što gladuje ili unosi male količine “dozvoljene, zdrave hrane” (voće, sirovo povrće), kriza se ponavlja.

Bulimični napad može se odvijati od tri puta nedeljno, do više puta tokom dana, tako da se celokupna aktivnost svede na pribavljanje, pripremanje, jedenje i povraćanje. Taj haos u ishrani se postupno širi na sve sfere života. “Bolesnica se oseća odbačenom, nevoljenom i krivom, a to pogoršava njeno ionako teško stanje. Ona je depresivna, potcenjuje sebe, čak i mrzi sebe i često se kažnjava”. (Vidić, 2003)

Još neki simptomi bulimije su: sve veća briga o težini, neredovni ciklusi kod žena, osećaj umora, osećaj krivice, održavanje iste težine uprkos dijeti. Ovde možemo uočiti da se telo kroz simptome vraćanja kilaže ili umora, kao i neredovnim ciklusima bori protiv takvih, loših navika u ishrani.