Krize u braku i potencijalna rešenja

Koje su najkritičnije faze braka?

o Svaki brak prolazi kroz krizne periode. Koje faze partnerskog odnosa se smatraju najkritičnijim i zbog čega?

Svaki brak je priča za sebe, jer ga čine konkretne osobe i njihove specifične situacije. Ovo uvek treba imati u vidu, ali svakako da se mogu izdvojiti neki životni događaji koji na razvojnoj liniji bračnog odnosa mogu praviti potrese. Prvi potres može se desiti već nakon par meseci do godinu dana, kada prolazi tzv. faza “medenog meseca”, odnosno faza idealizacije. Po njenom završetku, partneri realisičnije percipiraju jedno drugo, a rezultat može biti neispunjenost očekivanja. Sledeća krizna tačka mnogih brakova je ulazak u novu ulogu – roditeljsku, u kojoj se jedna ili obe osobe nisu snašle. Naredni potres porodicu može očekivati sa osamostaljivanjem deteta i njegovim polaskom u školu, kada bi bilo prirodno da se partneri ponovo zbliže jer imaju više vremena za njihov odnos nego što su imali kada su deca bila mala i kada su njihove potrebe trpele. U ovoj fazi potencijalnog zbližavanja, partneri zapravo postaju svesni koliko su se tokom vremena udaljili. Sledeća kriza, često označena kao “sindrom praznog gnezda”, dešava se kada deca odlaze od kuće, a supružnici ostaju upućeni isključivo jedno na drugo i ne znaju kako da zajednički provode vreme. Osim ovih razvojnih kriza, javljaju se i situacione krize koje su uslovljene različitim životnim događajima, kao što su otkaz ili promena posla, smrt ili bolest nekog člana porodice, finansijska nesigurnost, itd.

o Bračni terapeuti smatraju da se prva kriza može javiti već u prvoj ili drugoj godini braka, kada prođe ružičasta faza zajedičkog života. Sa čime se parovi mogu suočiti već tada?

Nakon ružičaste faze koja uvek ima svoj kraj jer je vođena hemijskim procesima, nastupa faza otrežnjenja u kojoj kao da smo progledali. Sada više ne idealizujemo svog partnera, ne projektujemo u njega sve najbolje osobine i ne ignorišemo njegove mane. Sada smo spremni ili pak nespremni da sagledamo njegovu celovitost. Ova faza, kao uostalom i svaka prethodno navedena, može se pretvoriti u rizik ili u šansu – rizik da odnos propadne jer partneri ne žele da odustanu od svojih očekivanja i jer nisu spremni da se menjaju i rade na odnosu, i šansu da njihov odnos postane još kvalitetniji i čvršći ukoliko se oslobode svojih rigidnih principa i odnos vide kao priliku za učenje i postajanje boljom osobom.

o Obično se kaže da je sedma godina braka najkritničnija. Zbog čega je ona posebno apostrofirana?

Sedma godina se često provlači u literaturi kao prekretnica jer otprilike u to vreme, ako parovi imaju decu, ona postaju samostalnija i ne zahtevaju više toliki angažman roditelja. Do tada fokusirani isključivo na detetove potrebe, partneri smisao svog odnosa nalaze u roditeljstvu. Međutim, kako se zavisnost deteta smanjuje, trebalo bi da raste upućenost partnera na njihov odnos. Ovo je nažalost period u kome veliki broj supružnika, umesto da se konačno zbližava, shvata koliko su se s godinama udaljili, koliko su im se izmenila interesovanja, koliko su splasnule strasti, koliko su zaboravili da komuniciraju, koliko su navikli da sami ispunjavaju vlastite potrebe, pa se partner čini kao višak. Iza njih su teške godine, neprospavane noći, dečije bolesti, puno stresa, umora, nesloge oko odgoja, i ako u tom izazovnom periodu nisu funkcionisali kao tim, postaje sada teško vratiti se na pravi kolosek.

o Gde je u svemu ovome emotivna prevara koja je jedna od prvih asocijacija na bračnu krizu?

Emotivna prevara nije uzrok krize u braku već njena posledica. Ako su partneri složni, ako neguju svoj odnos, ako komuniciraju, ako se poštuju i podržavaju, ako vode računa i ne zapostavljaju svoju intimu, ako se trude da je osveže kako bi sprečili monotoniju, neće biti razloga za emotivnu prevaru. Prevara će s druge strane biti prirodna posledica zanemarivanja svih navedenih stavki.

o Da li se kriza srednjih godina može uvrstiti u kritične faze, koliko to može da uzdrma brak?

Kriza srednjih godina nije zanemarljiv potres, posebno ako se dešava istovremeno kod oba partnera, pa je svako ćudljiv na svoj način i razilaze se u interesovanjima, životnoj energiji i emocionalnom reagovanju. Ipak, kako su do ovog perioda supružnici već dugi niz godina zajedno, ako su naučili da se slušaju, poštuju, komuniciraju i uspešno prevladavaju konflikte situacije, ova faza može proći kao manji izazov.

o Šta najpre može da nam nagovesti da brak ulazi u kritičnu fazu, šta može da bude alarm za uzbunu?

Obično postoje dve vrste nagoveštaja, a to su agresija i apatija. Prvi se odnosi na to da se partneri intenzivnije ne slažu, češće ulaze u konflikte, oštro brane svoje stanovište, gluvi su za reči onog drugog, nisu spremni na kompromis. Drugi izgleda sasvim suprotno – supružnici se izbegavaju, kao da ne vole da provode vreme u istoj prostoriji, iznalaze nove vankućevne aktivnosti, manje komuniciraju, razmenjuju se samo oko neophodnih informacija, ne potežu rasprave, nisu zainteresovani za popravljanje odnosa, češće ćute, ne reaguju na provokacije, deluju indiferentno ma šta da se dešava.

o Kako prevazići krizu kada do nje dođe?

Krizu je najpre neophodno uočiti, a potom prihvatiti da se ona dešava. Ignorisanje krize, koje nije tako retko, će samo produbiti jaz među partnerima. Kada se prihvati da je odnos u krizi, potrebno je fokusirati se na vlastite doprinose ovakvom stanju stvari. Većina ljudi konstatuje krizu, a zatim odgovornost za njen nastanak situiraju u partnera i tu kreće začarani krug unakrsnog optuživanja. Ovakva dinamika će u najvećem broju slučajeva krizu odvesti u rizik da brak propadne. Zato je važno da oba partnera imaju razvijenu svest o sopstvenoj odgovornosti i da nemaju sujetu, već rade na sebi. Zvuči lako, ali je u praksi češći prvi scenario. Tako se brojni parovi i odluče na rešavanje krize uz pomoć psihoterapeuta, jer ih on podseća na lične odgovornosti i zahteva odustajanje od rigidne bračne dinamike. U ovom procesu psihoterapeut je posrednik, medijator, neko ko omogućava da se partneri zaista čuju, da ne ostanu izgubljeni u prevodu.

o A kako eventualno izbeći takve zamke?

Redovno komuniciranje sa partnerom i navika da se izveštava o svojim potrebama, kao i o onome što nam smeta, ključ je za izbegavanje krize u braku. Ako nezadovoljstvo taložimo, doćićemo do tačke kada ga saopštavamo u afektu, a time smanjujemo verovatnoću da ga partner čuje i prihvati na pravi način. Takođe, ključno je i redovno negovanje intime, pravljenje zajedničkih planova, uživanje u zajedničkim aktivnostima. I neizostavno, važno je baviti se sobom, jer je zadovoljan partner onaj koji je prevashodno zadovoljan sobom.

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd).

Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“, „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je“, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.

Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv. modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku.To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

Šta podrazumeva predbračno savetovanje?

Po rečima Stahmana predbračno savetovanje je: „savetodavni proces kreiran sa ciljem da poboljša i obogati partnerski odnos, kako bi obezbedio stabilniji, srećniji i uspešniji brak u budućnosti i potencijalno sprečio razvod.“ Obuhvata širok spektar intervencija, gde procena para dobro definisanim upitnikom, pored intervjua, predstavlja polaznu tačku u savetodavnom radu. Upitnik pomaže terapeutu da spozna kako par funkcioniše u određenim oblastima koje su istraživanja porodičnih terapeuta izdvoljila kao ključna za refleksiju partnerskog odnosa.

Upitnik koji bih ovom prilikom izdvojila, a sa kojim sam se upoznala na seminaru iz oblasti porodične terapije koji je vodio Centar „Harmonija“ je PREPARE/ENRICH, američkih terapeuta Olsona i Larsona.

Skale upitnika ujedno su i ključne oblasti partnerskog odnosa:

KOMUNIKACIJA,
KONFLIKT REZOLUCIJA,
LIČNOST I NAVIKE PARTNERA,
PORODICA I PRIJATELJI,
UPRAVLJANJE FINANSIJAMA,
SLOBODNO VREME,
SEKSUALNI ASPEKT ODNOSA,
RELIGIOZNA UVERENJA,
OČEKIVANJA OD BRAKA/VEZE,
ULOGE U VEZI/PORODICI.

Postoje i tri korektivne skale:

IDEALIZACIJA, POSVEĆENOST i ZLOUPOTREBA (iskustva zloupotrebe i zlostavljanja u porodicama porekla).

U okviru svake oblasti ponudjeno je deset tvrdnji. Partneri pojedinačno i nezavisno popunjavaju svoje upitnike tako što se opredeljuju u kojoj meri su saglasni sa svakom od ponuđenih tvrdnji po zadatim oblastima.

Odgovori koje su dali partneri za svaku tvrdnju upitnika se sada upoređuju i na osnovu njihove usaglašenosti, svrstavaju u jednu od sledećih kategorija:

Pozitivna usaglašenost,
Neusaglašenost,
Neodlučnost i
Pitanja specijalnog fokusa (potencijalne zone konflikta).

PREPARE je moj upitnik izbora jer obezbeđuje terapeutu pregršt relevantnih informacija o odnosu partnera, koji se obraćaju za pomoć i podršku. Pruža uvid u obe perspektive („njenu“ i „njegovu“) i evidentira nivo usaglašenosti među njima. Takođe, tvrdnje zadate upitnikom obezbeđuju detaljan uvid u ključne tačke odnosa, te pružaju efikasan način terapeutu da nauči više o paru.

Sa druge strane, partneri, na ovaj način stiču uvid u snage svoje veze, resurse koje će uvek moći da koriste u susretu sa problemima na koje će nailaziti. Stiču uvid i o poljima izazova na jedan stimulišući način, koji otvara ključna pitanja vezano za njihov odnos.

Ono što ovaj upitnik čini preventivnom alatkom u radu sa parovima je u tome što im omogućava da prepoznaju „osetljive teme“ pre nego što one prerastu u ozbiljniji problem. Takođe, izveštaj koji par dobija od terapeta, a na osnovu skorovanja PREPARE upitnika, priprema par za učenje veština, suštinskih za održavanje partnerskog odnosa, a to su na prvom mestu komunikacione veštine i veštine za rešavanje konflikta.

Izveštaj zapravo pruža paru profil njihovog odnosa, kao i mogućnost da na sasvim nov način dobiju potpunu sliku svojih jakih i slabijih strana. Jake strane su potencijal koji ne treba da ispušta iz ruku ni jedna strana u savetodavnom procesu. Snage su uporište svakog para i sredstvo pomoću kojeg jačamo zone izazova.

Kada upozna par sa izrađenim profilom njihovog odnosa, terapeut/savetnik priprema plan aktivnosti, jasno struktuiranih zadataka i intervencija koje će sa jedne strane podržavati snage, a sa druge strane raditi na izgradnji određenih veština kojima par iz različitih razloga nije ovladao. Akcenat se stavlja na razvijanje širokog spektra komunikacionih veština, učenje para kako da otvori konflikt ili kako da upravllja istim.

Eminentni stručnjak za bark i porodicu, Gottman je putem niza istraživanja i eksperimenta zapazio dve osnovne karakteristike uspešnih i srećnih brakova, koje nedostaju kod onih koji su se završili razvodoma. One su sledeće:
1. Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta,
2. Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta.

Kako ovo postići? Tako što ćemo naučiti par kako da poveća nivo pozitivnih emotivnih transakcija u oblastima lišenih konflikata, a potom i kako da umanje negativan afekat tokom samog konflikta.

Svako od polja koje se ispituje tvrdnjama pomenutog upitnika, može predstavljati „zonu izazova“ za konkretan par, te se prema tome kreiraju posebni zadaci. U zavisnosti od sposobnosti partnera da prihvate jedno drugo, da uvaže individualne potrebe, kao i da budu spremni da dele moć i održe pozitivan afekat prema partneru i kada dođe do konflikta, partneri će ostati zajedno ili će se razići. Naravno postoji i mogućnost ostajanja u nefunkcionalnom braku, kao i obraćanja za pomoć bračnom savetniku.

Ono što je dobra vest je da se na tome može raditi. Ukoliko postoji visoka motivisanost partnera da rade na svom odnosu i prevenciji problema koji se mogu akumulirati u narednoj razvojnoj fazi – bračnoj zajednici, preporučujem predbračno savetovanje.

Ukoliko ste zainteresovani za procenu Vašeg odnosa, jer smatrate da postoje određeni problemi koje želite da rešite pre ulaska u bračne vode ili delite utisak da veza dobro ne funkcioniše, a ne uspevate baš jasno da definišete konkretan problem, možete me kontaktirati putem maila: nadja.sarenac@gmail.com