Sindrom žrtve ili zašto je određenim osobama uvek neko drugi kriv za sve

Šta je sindrom žrtve, zašto je određenim osobama uvek neko drugi kriv za sve?

Sindrom žrtve ili Kalimero sindrom (“nepravda, pa to ti je!”) je tendencija da se vlastiti neuspesi objasne spoljašnjim lokusom kontrole. To znači da osoba odbija da preuzme odgovornost za vlastiti život, pa sve što joj se dešava sagledava kroz neke vanjske faktore, npr. zadaci su bili jako teški, profesor je bio loše volje, nije bilo dovoljno vremena da se sve dobro pređe i nauči, konkurencija je bila visoka, itd. Kao što možemo da primetimo, lociranje krivca spolja, omogućava osobi da se odbrani od osećaja vlastite neadekvatnosti. Uvek je neko ili nešto drugo odgovorno, a ne ja! Kada bi lokus kontrole bio unutra, osoba bi bila u stanju da prihvati kako je ona odgovorna za neki životni neuspeh, bila bi samorefleksivna, preispitivala bi sopstvene sposobnosti, kapacitete, uložen trud, pa bi samim tim imala mogućnost i da se koriguje. Nažalost, kod sindroma žrtve nema ovakvih uvida, pa osoba ostaje zaglavljena u procesu samosažaljevanja.

Kako prepoznati takve osobe, koje su njihove glavne osobine i karakteristike?

Ovakve osobe su veoma lako prepoznatljive; karakteriše ih nisko samopouzdanje, nesigurnost, držanje po strani i pasivnost, često prokrastiniraju iz straha od donošenja pogrešne odluke, imaju izražen govor samosažaljenja, infantilno se uvek drže za neku drugu osobu koja treba stvari da reši umesto nje, te su često u zavisničkim odnosima u kojima su oni žrtve, a neko drugi spasitelj, nisu neodgovorne, ali kad god to mogu potrudiće se da zaobiđu odgovornost, rigidne su u mišljenju i ponašanju jer nalaze neograničeni broj izgovora za sebe te ponavljaju iznova iste obrasce ponašanja.

U kojim situacijama i aspektima života to najčešće dolazi do izražaja?

Sindrom žrtve naširoko obuzima osobu i postaje centralni način njenog funkcionisanja u bilo kom aspektu – na poslu, u drugarstvu, u partnerskim i porodičnim odnosima. Osoba koja ima sklonost da sebe smesti u takvu ulogu, takve će argumente koristiti da bi sačuvala svoj fragilni self gde god joj se pruži prilika. Ono što je dodatna komplikacija, to je da osoba nema uvid da to radi iako je okolini očigledno. Pri pokušaju da joj se na to dobronamerno skrene pažnja, ova osoba reagovaće negodovanjem i udaljavanjem od sagovornika, pod parolom da nije dovoljno senzitivan za kontekst u kome se ona nalazi.

Da li je reč o stečenoj osobini?

Da, reč je o stečenoj osobini i to stečenoj na veoma ranom uzrastu. U vreme kada je ta osoba trebala da razvija i vežba neke životne kompetence, da donosi odluke, da greši, da uči iz iskustva, da israjava i prepreke vidi kao izazove, a ne probleme, neko joj nije pružio priliku za to. Uglavnom su u opticaju 3 objašnjenja porodične dinamike odgovorne za ovakav rasplet: 1) roditelj je bio prezaštitnički nastrojen, uglavnom topao i suviše servilan prema detetu, pa je sve završavao pre njega i umesto njega, 2) roditelj je bio izuzetno kontrolišuć, zahtevan i kritikujući, pa je svaki pokušaj deteta da uvežbava samostalnost osujetio negativnim komentarima, i 3) sam roditelj je bio model koji je aktivno demonstrirao ulogu žrtve, što je i kod deteta doprinelo razvoju pasivnog, zavisnog i nesigurnog karaktera.

Da li je sindrom žrtve povezan sa samopouzdanjem?

Svakako da je sindrom žrtve u očiglednoj sprezi sa niskim samopouzdanjem. Sva tri malopre data objašnjenja nastanka sindroma žrtve govore u prilog tome da je kod deteta sistematski urušavano samopouzdanje. Dete koje nema priliku da vežba donošenje odluka, da greši, da ima slobodu izbora je dete koje živi u strahu od sveta i sa dubokim osećajem unutrašnje bespomoćnosti i niže vrednosti.

Da li se iza takvog ponašanja krije neki dublji problem i ko ima najviše šanse da razvije sindrom žrtve?

Kao što smo videli, problem je veoma dubok, potiče iz porodice i razvija se u formativnom periodu. Ako dete ima oba roditelja sa gorepomenutim vaspitnim stilom sva je šansa da će razviti ovakav obrazac reagovanja. Međutim, ukoliko postoji makar jedan značajni odrasli koji dete bodri, veruje u njega, pušta ga da proba nove stvari, dozvoljava mu da donosi neke odluke, ako je nežan, podržavajući i siguran oslonac za detetovu eksperimentaciju, to umnogome može promeniti kurs razvoja nabolje.

Da li je ovo najlakši način da okrive druge za lično nezadovoljstvo, neuspeh, nedostatak ambicije, neodgovornost…?

To za njih jeste dominantan i najlakši način, vremenom čak sve postane automatizovano, bez mnogo razmišljanja krivica se smešta u drugoga ili u okolnosti. Teško je u odraslom dobu progledati i priznati da nemaš veštine, iskustva, hrabrosti, istrajnosti i vere u sebe da bilo šta probaš, kao i da si ti sam odgovoran što ti nešto ne ide. To bi značilo vratiti se na početak i puno i naporno vežbati. Upravo zato se ide linijom manjeg otpora – optužuju se drugi ili se “angažuju” drugi da donose odluke i rade stvari umesto nas. Ove osobe bi trebalo da nauče “da love ribu”, a umesto toga uporno insistiraju “da im neko ulovi ribu”.

Da li ove osobe vremenom razviju negativističnu perspektivu?

Ove osobe znaju da se raduju i dosta stvari vide pozitivno, ali je narativ žaljenja toliko čest i dominantan da ga vremenom osećaju kao siguran teren, kao da su navikli da svet sagledavaju iz perspektive žrtve. Pošto im je samopouzdanje urušeno, njihovom egu je lakše da i druge ljude i događaje sagledavaju u negativnim terminima, jer su tako u sopstvenim očima manje neuspešni.

Kako takve osobe mogu sebi da pomognu, kako da počnu objektivno da gledaju događaje i ljude oko sebe i shvate da nije sve tako negativno?

Rekli smo da oni neće dobro reagovati ako im neko argumentima otvara oči o tome kakvi su i kako žive, na taj način ćemo samo zatvoriti kanal komunikacije. Ali, ni alterntiva u kojoj puštamo da budu zavisni od nas takođe nije dobra. U takvom simbiotskom odnosu gde “lovimo ribu umesto njih” samo nastavljamo onaj roditeljski obrazac u kome ih prezaštićujemo. Dakle, za ovakve osobe je najvažnije da polako i sistematično, uz puno podrške i razmevanja, pokušaju da nadoknade propušteno. Ovo bukvalno znači da počnu da žive život; da razumeju da su pogreške deo iskustva, da su to životne lekcije koje nas uče kako da sledeći put budemo uspešniji. Na ovom putu im puno može pomoći psihoterapija kao proces koji će im omogućiti praksu samoljubavi i samonege, jer osim što im treba podrška od drugoga, ne bi trebalo da budu zavisni od tuđe validacije. Potrebno je da onaj “unutrašnji kritičar” koji je nastao u detinjstvu i koji je sazdan od negativnih samoevaluacija, postane dosta blaži i nežniji, a to znači da se glavne unutrašnje poruke transformišu iz “ti to ne znaš, ti to ne smeš” u “ti to možeš, ti to smeš”. Tek sa ovom unutrašnjom promenom, nekadašnji Kalimero ima šansu da postane jaka, zrela i proaktivna individua!

Šta raditi kada jedan od partnera insistira na psihoterapiji, a drugi neće ni da čuje?

Ljudi su veoma podeljeni oko toga da li je i koliko psihoterapija delotvorna. Mnogi će radije svoje mentalno zdravlje prepustiti nekom drugom pristupu podrške – prijateljima, medikamentima, sveštenicima, knjigama samopomoći i drugim formama isceljenja. I načelno, to je u redu. Svako treba da se pobrine za sebe na način koji mu najviše odgovora. Problem je kad postoji odsustvo brige o sebi – ignorisanje, potiskivanje, “guranje pod tepih”, minimizovanje problema (“nije to tako strašno”), relativizovanje (“i drugima je tako ili čak teže”).

Čitava situacija se dodatno komplikuje kada je potreban rad na odnosu. Tada je neophodno uskladiti perpektive o tome da li je nešto problematično, u kojoj meri, i kojim strategijama pristupiti rešavanju istog. Dakle, šta kada jedan partner uviđa da je nužna intervencija u njihovom odnosu i da dalje ne mogu sami, a drugi smatra da im tako nešto nije potrebno ili da psihoterapija nema tu moć da im pomogne? Ovo je pitanje sa kojim se u poslednje vreme redovno susrećem, kako u praksi, tako u u privatnom životu.

Sve više prijatelja, poznanika i redovnih klijenata me pita kako da nagovore partnera da krenu na partnersku psihoterapiju. Lakog odgovora nema. Ne postoji taj magični savet kako “nagovoriti” osobu da krene na psihoterapiju. Mora se krenuti par koraka unazad.

Prvi korak je pokušaj da se razume partnerova perspektiva, kako on/ona sagledava akutnu situaciju. Možda je nešto što je nama veliko našem partneru zanemarljivo. Ovde je ključno uzeti u obzir par stvari:

– šta partner vidi kao svoje glavne životne oblasti,

– na koji način prioritizuje ove oblasti,

– da li je trenutno zaokupljen nekim, po njemu većim problemom (voditi računa da je tajming, odnosno pravovremena intervencija često presudna, jedno je kako ćemo nekome nešto saopštiti, a sasvim drugo je koji ćemo trenutak za to izabrati),

– koji je njegov/njen dosadašnji stil rešavanja problema generalno, da li ih negira, da li prokrastinira, da li ih rešava stihijski ili planski, na koje resurse se oslanja, da li ih rešava samostalno ili mu je potrebna pomoć, na čije sugestije je u prošlosti najbolje reagovao, koje ljude smatra kredibilnim,..

– kakav je porodični obrazac rešavanja problema (šta je taj partner imao prilike da vidi i nauči tokom odrastanja, kakvi su njegovi roditelji po pitanju suočavanja sa životnim teškoćama, da li je možda u primarnoj porodici razvio mehanizam preteranog tolerisanja nekih nepovoljnih okolnosti).

Tek kada sagledamo sve ove stavke, korak smo bliže razumevanju unutrašnjeg sveta našeg partnera. Nije ideja da ga “nagovorimo”, već za početak da ga razumemo, iz njegove, a ne sopstvene perspektive. Iz svoje prakse mogu potvrditi da su klijenti koji su dovedeni pod nagovorom, ili još gore uz emotivnu manipulaciju, vrlo brzo odustajali, a ako bi se i zadržali da bi ispoštovali tu drugu osobu (partnera, majku, sestru), bili bi veoma nisko motivisani. Njihova motivacija najčešće dobija nepoželjan smer, umesto da se usmere na profitiranje iz sesija, oni su najčešće usmereni na diskreditovanje psihoterapijske delatnosti ili samog terapeuta, ili pak na detaljno uveravanje terapeuta zašto im nije potrebna njegova podrška.

Kada smo se potrudili da shvatimo kako partner doživljava naš odnos i probleme sa kojima se nosimo, dalji korak je razmevanje njegovog otpora.

Sama činjenica da se neko aktivno opire bilo kojoj ideji podrške, govori u prilog tome da neki problem ipak postoji. Osoba koja veruje da je njena uloga u određenom odnosu adekvatna neće imati problem da tu ulogu stavi na test. Često je otpor umotan u floskulu “šta da idemo da bacamo pare i trošimo vreme, kad nemamo na čemu da radimo”, što drugog partnera instant razoruža. Ovo je zapravo trenutak koji osvetljava činjenicu da partner nije spreman da se podvrgne proveri od strane stručnog lica. Da je istinski uveren u adekvatnost svoje pozicije, ne bi zazirao od odlaska po “drugo mišljenje”. Razmislite i sami, evo banalnog primera, da vam neko npr. ponudi šampon za vaške, i vi odbijete jer nemate vaške i nema potrebe da ga koristite, ali vam onda neko kaže da ga stavite makar preventivno i da nema kontraindikacija (ako ih nemate nikom ništa), da li bi ste se žestoko opirali ili bi udovoljili drugoj osobi? Dakle, što je veći otpor, to je veća crvena lampica da neko nije spreman na evaluaciju.

Kada smo u ovakvoj situaciji, dalje insistiranje i siljenje neće pomoći, štaviše, može biti put ka još većem zatvaranju partnera. Partner koji je u otporu obično očekuje da će on biti glavni predmet procene i da će nakon seanse poneti celokupnu odgovornost za manjkavost njihovog odnosa, zato mu se i ne ide.

Ovde dolazimo do trećeg važnog koraka, a to je pitanje lične odgovornosti u datom odnosu! Kao što smo prethodno razmotrili partnerovu perspektivu, sada je red da iskreno pristupimo i preispitivanju sopstvene. Odnos je živi organizam za čiji opstanak su odgovorne obe strane. Dobar terapeut će uvek praviti ravnotežu u tome koliko radnih zadataka dobijaju oba učesnika. Ne bi trebalo da se iko oseti napadnutim, dominantno odgovornim, odnosno krivim za trenutnu nefunkcionalnost odnosa. Ideja je da je odnos fleksibilan i da njegovu dinamiku uvek kreiraju najmanje dve osobe. U psihoterapijskom setingu uvek će se menjati oboje, jer njihove promene doprinose boljitku odnosa! Stoga, način da partnera odobrovoljimo da otpočne ovo poglavlje je da između ostalog dobro osvestimo čime smo sami doprineli kreiranju ovakvog aktuelnog stanja:

– da li možda imamo prevelika očekivanja,

– da li imamo suviše nizak prag tolerancije ili pak suviše visok, pa smo nešto predugo trpeli,

– da li imamo naglašenu potrebu da kontrolišemo situaciju,

– da li se naši lični problemi prelivaju na odnos,

– da li smo nedovoljno taktični, nestrpljivi,

– da li smo grubi, pasivno agresivni, konfliktni, i sl.

Tek kada smo obavili ovaj iskreni razgovor sa sobom, možemo uzevši u obzir i sve prethodno, pristupiti otvorenom razgovoru sa partnerom.

Da sumiram, važno je odabrati pravo vreme, postavljati pitanja a ne unapred zaključivati ili osuđivati, edukovati partnera o tome kako terapijski proces izgleda i kako je on prostor u kome će obe strane raditi na sebi, zatim poveriti partneru i sve stvari na kojima bi i sam trebao/la da radiš jer se na taj način zadobija njegovo poverenje i konačno, ponuditi mu alternativu – ako terapija nije njegov “cup of tea”, možda ima neku drugu ideju o tome ko ili šta vam može pomoći na putu unapređenja vašeg odnosa.

Krize u braku i potencijalna rešenja

Koje su najkritičnije faze braka?

o Svaki brak prolazi kroz krizne periode. Koje faze partnerskog odnosa se smatraju najkritičnijim i zbog čega?

Svaki brak je priča za sebe, jer ga čine konkretne osobe i njihove specifične situacije. Ovo uvek treba imati u vidu, ali svakako da se mogu izdvojiti neki životni događaji koji na razvojnoj liniji bračnog odnosa mogu praviti potrese. Prvi potres može se desiti već nakon par meseci do godinu dana, kada prolazi tzv. faza “medenog meseca”, odnosno faza idealizacije. Po njenom završetku, partneri realisičnije percipiraju jedno drugo, a rezultat može biti neispunjenost očekivanja. Sledeća krizna tačka mnogih brakova je ulazak u novu ulogu – roditeljsku, u kojoj se jedna ili obe osobe nisu snašle. Naredni potres porodicu može očekivati sa osamostaljivanjem deteta i njegovim polaskom u školu, kada bi bilo prirodno da se partneri ponovo zbliže jer imaju više vremena za njihov odnos nego što su imali kada su deca bila mala i kada su njihove potrebe trpele. U ovoj fazi potencijalnog zbližavanja, partneri zapravo postaju svesni koliko su se tokom vremena udaljili. Sledeća kriza, često označena kao “sindrom praznog gnezda”, dešava se kada deca odlaze od kuće, a supružnici ostaju upućeni isključivo jedno na drugo i ne znaju kako da zajednički provode vreme. Osim ovih razvojnih kriza, javljaju se i situacione krize koje su uslovljene različitim životnim događajima, kao što su otkaz ili promena posla, smrt ili bolest nekog člana porodice, finansijska nesigurnost, itd.

o Bračni terapeuti smatraju da se prva kriza može javiti već u prvoj ili drugoj godini braka, kada prođe ružičasta faza zajedičkog života. Sa čime se parovi mogu suočiti već tada?

Nakon ružičaste faze koja uvek ima svoj kraj jer je vođena hemijskim procesima, nastupa faza otrežnjenja u kojoj kao da smo progledali. Sada više ne idealizujemo svog partnera, ne projektujemo u njega sve najbolje osobine i ne ignorišemo njegove mane. Sada smo spremni ili pak nespremni da sagledamo njegovu celovitost. Ova faza, kao uostalom i svaka prethodno navedena, može se pretvoriti u rizik ili u šansu – rizik da odnos propadne jer partneri ne žele da odustanu od svojih očekivanja i jer nisu spremni da se menjaju i rade na odnosu, i šansu da njihov odnos postane još kvalitetniji i čvršći ukoliko se oslobode svojih rigidnih principa i odnos vide kao priliku za učenje i postajanje boljom osobom.

o Obično se kaže da je sedma godina braka najkritničnija. Zbog čega je ona posebno apostrofirana?

Sedma godina se često provlači u literaturi kao prekretnica jer otprilike u to vreme, ako parovi imaju decu, ona postaju samostalnija i ne zahtevaju više toliki angažman roditelja. Do tada fokusirani isključivo na detetove potrebe, partneri smisao svog odnosa nalaze u roditeljstvu. Međutim, kako se zavisnost deteta smanjuje, trebalo bi da raste upućenost partnera na njihov odnos. Ovo je nažalost period u kome veliki broj supružnika, umesto da se konačno zbližava, shvata koliko su se s godinama udaljili, koliko su im se izmenila interesovanja, koliko su splasnule strasti, koliko su zaboravili da komuniciraju, koliko su navikli da sami ispunjavaju vlastite potrebe, pa se partner čini kao višak. Iza njih su teške godine, neprospavane noći, dečije bolesti, puno stresa, umora, nesloge oko odgoja, i ako u tom izazovnom periodu nisu funkcionisali kao tim, postaje sada teško vratiti se na pravi kolosek.

o Gde je u svemu ovome emotivna prevara koja je jedna od prvih asocijacija na bračnu krizu?

Emotivna prevara nije uzrok krize u braku već njena posledica. Ako su partneri složni, ako neguju svoj odnos, ako komuniciraju, ako se poštuju i podržavaju, ako vode računa i ne zapostavljaju svoju intimu, ako se trude da je osveže kako bi sprečili monotoniju, neće biti razloga za emotivnu prevaru. Prevara će s druge strane biti prirodna posledica zanemarivanja svih navedenih stavki.

o Da li se kriza srednjih godina može uvrstiti u kritične faze, koliko to može da uzdrma brak?

Kriza srednjih godina nije zanemarljiv potres, posebno ako se dešava istovremeno kod oba partnera, pa je svako ćudljiv na svoj način i razilaze se u interesovanjima, životnoj energiji i emocionalnom reagovanju. Ipak, kako su do ovog perioda supružnici već dugi niz godina zajedno, ako su naučili da se slušaju, poštuju, komuniciraju i uspešno prevladavaju konflikte situacije, ova faza može proći kao manji izazov.

o Šta najpre može da nam nagovesti da brak ulazi u kritičnu fazu, šta može da bude alarm za uzbunu?

Obično postoje dve vrste nagoveštaja, a to su agresija i apatija. Prvi se odnosi na to da se partneri intenzivnije ne slažu, češće ulaze u konflikte, oštro brane svoje stanovište, gluvi su za reči onog drugog, nisu spremni na kompromis. Drugi izgleda sasvim suprotno – supružnici se izbegavaju, kao da ne vole da provode vreme u istoj prostoriji, iznalaze nove vankućevne aktivnosti, manje komuniciraju, razmenjuju se samo oko neophodnih informacija, ne potežu rasprave, nisu zainteresovani za popravljanje odnosa, češće ćute, ne reaguju na provokacije, deluju indiferentno ma šta da se dešava.

o Kako prevazići krizu kada do nje dođe?

Krizu je najpre neophodno uočiti, a potom prihvatiti da se ona dešava. Ignorisanje krize, koje nije tako retko, će samo produbiti jaz među partnerima. Kada se prihvati da je odnos u krizi, potrebno je fokusirati se na vlastite doprinose ovakvom stanju stvari. Većina ljudi konstatuje krizu, a zatim odgovornost za njen nastanak situiraju u partnera i tu kreće začarani krug unakrsnog optuživanja. Ovakva dinamika će u najvećem broju slučajeva krizu odvesti u rizik da brak propadne. Zato je važno da oba partnera imaju razvijenu svest o sopstvenoj odgovornosti i da nemaju sujetu, već rade na sebi. Zvuči lako, ali je u praksi češći prvi scenario. Tako se brojni parovi i odluče na rešavanje krize uz pomoć psihoterapeuta, jer ih on podseća na lične odgovornosti i zahteva odustajanje od rigidne bračne dinamike. U ovom procesu psihoterapeut je posrednik, medijator, neko ko omogućava da se partneri zaista čuju, da ne ostanu izgubljeni u prevodu.

o A kako eventualno izbeći takve zamke?

Redovno komuniciranje sa partnerom i navika da se izveštava o svojim potrebama, kao i o onome što nam smeta, ključ je za izbegavanje krize u braku. Ako nezadovoljstvo taložimo, doćićemo do tačke kada ga saopštavamo u afektu, a time smanjujemo verovatnoću da ga partner čuje i prihvati na pravi način. Takođe, ključno je i redovno negovanje intime, pravljenje zajedničkih planova, uživanje u zajedničkim aktivnostima. I neizostavno, važno je baviti se sobom, jer je zadovoljan partner onaj koji je prevashodno zadovoljan sobom.

Da li je bliskost uslov za uspešnu vezu?

Koliko je važno od početka negovati bliskost prema nekome do koga ti je stalo?

Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija „sve ili ništa“, kao zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose – roditeljski, prijateljski, partnerski… Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti. A ako odnos počiva na ekstremnoj uzajamnosti, gde osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ni tada ne možemo govoriti o adekvatnoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuuma su u neku ruku patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

Može li ona da se nadoknadi, pa kada izostane na početku, da se uspešno izgradi tokom veze?

Bliskost i treba graditi, to je njena suština. Na početku, ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugoga. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto ućiće saradnja. Saradnja, uzajamno poštovanje i empatija su inače tri ključne komponente bliskosti.

Često čujemo da se neko razišao jer je nestalo bliskosti? Šta to tačno znači? Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati, itd. Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja.

Može li ljubav, prava i jaka, uopšte da postoji bez nje?

Kako smo rekli da su gradivne komponente bliskosti uzajamnost, međusobno poštovanje i empatija, možete li da zamislite pravu ljubav bez njih? Ja teško. Odnos lišen ovih elemenata pre liči na poslovni, nego na emotivni. Nažalost, poslednjih decenija kao da smo upravo preplavljeni baš ovakvim odnosima – ugovorenim, pragmatičnim, bezličnim.

Koliko smo svi postali sebični, pa se prvo brinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, ne razmišljajući da je važno da se dajemo i negujemo bliskost?

U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze; partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da se preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je „sačuvati živu glavu“. Odavno nas je već From upozorio u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Da li je i ovo vreme zbacilo potrebu za bliskošću, bacilo je na margine?

Nova vremena donose nove sisteme vrednosti. Ovaj naš današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost,itd. Ove osobine ne moraju se nužno kositi sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno ali, najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Kako bi morao da izgleda jedan blizak odnos u kojem su obe strane srećne i ispunjene?

Daću vam jedan primer. Moji baka i deka imali su srećan i ispunjen odnos u trajanju od 50 godina. Gledajući ih (bar pod stare dane), zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo „njegovo vreme“ bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, mice, Crnog Petra ili Čoveče ne ljuti se. Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju (da imaju svoj personalni prostor u kome će raditi šta i kako žele, ali oboje!), kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju – ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

*Intervju za Večernje novosti

Šta je dobrota?

Koliko je dobrota danas potcenjena kao društvena vrednost, a koliko nam je potrebna ili potrebnija nego ikad?

Danas su nažalost na ceni neke druge vrednosti kao što su biti sposoban, biti snalažljiv, uspešan i slično, pa se čini kao da je dobrota otišla na marginu. Nove generacije bivaju zadojene makijavelističkom idejom da „cilj opravdava sredstva“. Ljudi su se prilično otuđili i egocentično biraju one opcije koje povećavaju verovatnoću za njihov vlastiti uspeh, čak i ako to podrazumeva otvorenu štetu po drugoga. U ekspanziji je kultura kompeticije i konkurencije spram kulture saradnje i poverenja. Ovo je definitivno trenutak kada nam je povrat dobrote važniji nego ikad.

Da li je ona nagon, suština ljudskosti, nasušna potreba…?

Nagoni su nešto što nam je zajedničko sa životinjama; to su biološke predispozicije da reagujemo u cilju samozaštite i vlastitog opstanka. Nagoni su po prirodi sebični i ne mare za drugoga. Ne možemo reći ni da je dobrota suština ljudskosti jer bi to značilo da se svako rađa sa klicom dobrote, a to nije uvek slučaj. Najpre sam za opciju da je dobrota nasušna potreba nekih (ne svih!)ljudi i da u velikoj meri zavisi i od okruženja u kome rastemo i razvijamo se. Ako oko sebe imamo takve modele koji šire dobrotu, i što je najvažnije, koji nam svedoče o svojim pozitivnim iskustvima koja su iz dobrote proizašla, veće su šanse da ćemo krenuti njihovim stopama.

Jesu li ljudi u osnovi dobri, samo su to zaboravili?

Ljudi imaju određeni kapacitet da budu dobri, ali će se uglavnom ophoditi po dominantnom i većinskom trendu kulturalnih očekivanja. Ako su vrednosti takve da se neko više ceni zbog uspeha nego zbog dobrote onda će dobrota biti žrtvovana nauštrb ovog trenda.

Zašto često kažemo da su “dobar i lud braća”, pa se sami razoračaramo kada nam se dobro delo vrati lošim?

Mnogi ljudi su u današnje vreme u strahu od dobrote jer veruju da ona može biti zloupotrebljena od strane drugih. Tipične su ideje da će biti iskorišćeni, „namagarčeni“, da ih drugi ne poštuju… Takvi ljudi zapravo imaju problem sa personalnim granicama i ne znaju da postave ograničenja, pa i završe onako kako su sami sebi prorekli. Istina je negde na pola puta. Treba biti dobar prema drugima do mere u kojoj to ne narušava našu dobrobit. Ako je osoba u stanju da održava jasne i zdrave granice sa drugim ljudima ne bi trebalo da ima bojazan od dobrote.

Da li se danas sistematski trudimo da ne budemo dobri, da bismo se sačuvali, zaštitili od drugih?

Čini mi se da je danas puno dobrih ljudi koji se kriju iza fasada ravnodušnosti, distanciranosti ili čak okrutnosti. Cilj je verovatno samozaštita. Sa druge strane su oni čija preterana dobrota, briga i požrtvovanost vode osećaju iskorištenosti, bezvrednosti i „izigranosti“. Zato se treba držati van ovih ekstremnih okvira i vešto dozirati sopstveno dobročinstvo.

A, koliko je zapravo poželjno biti dobar, širiti dobrotu i vaspitavati mlađe od nas da budu dobri, uprkos tome što nam se dobrota ponekad obije o glavu?

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan čuveni eksperiment koji sam nedavno gledala na televiziji. Ispitanici su pozivani u eksperimentalnu sobu u kojoj se nalazio ispitivač koji im je zadavao sledeću instrukciju – treba da odaberu jedan od tri sosa koji su gradacijski poređani po ljutini. Sos koji odaberu će jedan subjekt morati da pojede u celosti kako bi dobio nagradu od 500 dolara. Situacija je tako izrežirana da se neposredno pre eksperimenta ispitanik na hodniku susreće sa dotičnim subjektom koji naleće „slučajno“ na njega, sudaraju se a subjekt odmahuje rukom i teatralno opsuje. Ispitanici u prvoj fazi eksperimenta uglavnom biraju najljući sos jer su izrevoltirani negativnom reakcijom subjekta i kada na projektoru vide da to lice treba da dobije pomenutu novčanu nagradu instiktivno žele da mu onemoguće taj zadatak. Međutim, obrt se dešava u drugoj fazi eksperimenta kada ispitivač koji je u prvoj fazi bio neutralan i suzdržan sada postaje naročito ljubazan prema ispitaniku. Ova ljubaznost smekšava ispitanikovo srce te ispitanik ublažava svoju reakciju, mržnja biva umanjena i bira sos umerenije ljutine. Eksperiment jasno dokazuje uticaj drugih na pobuđivanje dobrote i mržnje kod ljudi. Okrutne reakcije pobuđivaće ljutnju i mržnju, dok će dobrota imati tendenciju da širi dobrotu. Dakle, kada bi većina nas isijavala dobrotom značajno bi povećali šansu da čovečanstvo u celini favorizuje dobrotu kao dominantnu vrednost.

Može li dobrota da se uči, vežba?

Prethodni eksperiment upravo dokazuje da je element učenja dobrote presudniji od neke genetske predispozicije za dobrotu. Dobrota se, na sreću, lančano širi i to upravo učenjem po modelu. Ako okruženje produkuje dobrotu ona će se lakše uzvratiti.

Jeste li pomislili kako bi izgledao svet kada bi dobrota bila dominantna?

Takav svet bi bio nerealan, nerealno lep. Prepuštam vašim čitaocima da makar na sekund zamisle takav prizor.

I na kraju da vidimo šta je to zapravo dobrota? Koja je njena manifestacija?

Iako neka zvanična i precizna definicija dobrote ne postoji, jer je teško napraviti iscrpnu listu elemenata dobrote, ja bih je najpre uporedila sa psihološkim pojmom empatije. Saosećati sa drugim ljudskim bićem, u njegovim dobrim i lošim okolnostima, biti sposoban da se „staviš u tuđe cipele“, da razumeš tuđu perspektivu i delaš u skladu sa nečijim najboljim interesom, neugrožavajući pritom sopstvenu dobrobit, ono je što bi u najkraćem nazvala dobrotom.

*Intervju za Večernje novosti

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

Kako se izboriti sa sujetom?

Kažu da smo svi sujetni, samo je pitanje u kojoj meri. Da li se slažete sa tim?

Svakoj osobi potrebna je izvesna doza potvrde da je sposobna, uspešna, vredna, a nema te osobe koja u svemu što radi oseća apsolutnu sigurnost. Sujeta se upravo javlja kao zaštitna funkcija ega, jer ga brani od spoljašnje kritike i pokušava da održi njegovu veličinu. Zato smo svi manje ili više sujetni i to u zavisnosti od količine oblasti u kojima nemamo dovoljno poverenja u sopstvene potencijale. One stvari koje su nam važne pokušavamo pošto-poto da odbranimo i da ih ne dovedemo u pitanje, a upravo one su plodno tle za razvoj sujete.

Šta zapravo znači biti sujetan i koliko se taj pojam meša sa nekim drugim, sličnim?

Sujeta predstavlja neosvešćenu strategiju pojedinca da održi i pothrani vlastitu vrednost uprkos spoljašnjem pritisku. Da bi sačuvale poželjnu sliku o sebi, sujetne osobe imaju dva mehanizma za filtriranje informacija. Informacije koje ih prikazuju u poželjnom svetlu se opažaju i daje im se na značaju, a informacije koje ih osporavaju se negiraju i guraju pod tepih. Ove osobe su u osnovi veoma rigidne jer žele da po svaku cenu sačuvaju sliku o sebi, te nijednu kritiku ne shvataju konstruktivno, već isključivo kao znak neprihvatanja i odbacivanja. Težnja da se dopadnu drugima i istovremeni strah od odbacivanja posledica su duboko ukorenjene nesigurnosti.Iako je fenomen sujete prilično kompleksan u literaturi se često i nepravilno izjednačava sa egocentičnošću, narcizmom, manjkom samopoštovanja, ponosom, itd.

Postoji li razlika u stepenu sujetnosti među polovima? Nepisano je pravilo da su žene sujetnije kada je u pitanju izgled, a muškarci u vezi i poslu.

Sujeta je socijalni fenomen koji ne može postojati u društvenom vakumu.Ona je potraga za potvrdom od strane drugih kako bi se kompenzovao osećaj lične neadekvatnosti. Društvo nas, sa druge strane, snabdeva kulturološkim očekivanjima vezanim za određeni pol, pa tako svi dobijamo ideju šta su važna područja u kojima je poželjno da se ostvarimo kao žene, odnosno kao muškarci. Zato će i sama sujeta imati različito stanište zavisno od pola o kome je reč. Stepen sujetnosti kod muškaraca i žena je isti, ali je mesto ispoljavanja uglavnom različito. Kako se i polni stereotipi vremenom menjaju, pa se recimo danas od žena očekuje da budu uspešne i u poslu, tako i sujeta vremenom može menjati svoju oblast delovanja. Čini mi se da sa sve većim izjednačavanjem polova sujeta prestaje da bude izbirljiva kao ranije, pa je možete videti u sličnim oblastima kod oba pola.

Da li se superiornost često meša sa sujetom odnosno naglašavanjem sopstvenog ega?

Sujeta se ispoljava kroz nadmenost i samouverenost, kroz prepotentno potenciranje vlastite vrednosti koje drugima može ostaviti utisak superiornosti. Međutim, reč je o jakoj fasadi koja je izgrađena upravo zato što je ego krh, ranjiv i fragilan.Sujetna osoba je preokupirana prihvatanjem od strane drugih i gladna priznanja, jer je to jedini način da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću, nezadovoljstvom i osećajem neutoljive praznine. Iako se čini da je ceo manevar organizovan oko veličanja ega, treba shvatiti da je srž sujetnog ponašanja u sprečavanju povrede ega.

Kažu da je sujeta otrov za dušu, a slast za ego. Da ruši prijatelljstva, ugrožava veze, sprečava napredak na poslu… Da li taština ima samo negativno značenje ili ponekad može da nam bude saveznik, a ne neprijatelj?

Sujeta se vezuje za one oblasti našeg života koje vrednujemo kao važne, a istovremeno opažamo da smo u njima nedovoljno kompetentni, te se osećamo nesigurno i ovu nesigurnost maskiramo postavljanjem garda i precenjivanjem sebe. Ako negiramo da ovo činimo, sujeta će zasigurno biti naš krst koji će nas voditi u razne životne neprilike koje ste opisali. Ali, ukoliko je tretiramo kao saveznika, ona nam može biti koristan vodič u preispitivanju oblasti u kojima smo “tanki”. Ako mapiramo ona mesta gde se javlja sumnja u vlastite kvalitete, imaćemo dobru polaznu osnovu da radimo na njima. A kako rastu naše kompetencije, jačaće sigurnost i samopouzdanje, a opadaće nivo sujete.

Koliko smo sami svesni svoje sujetnosti? Možemo li da je ublažimo, kontrolišemo? Kako možemo da je prevaziđemo?

Kada nas okolina hvali, ovu “hranu za ego” doživljavamo isključivo kao nešto pozitivno i ne dovodimo je u pitanje. Međutim, kritika je ono mesto koje nas, ma koliko se trudili da je negiramo, suočava sa osećajem nelagode. U tim momentima možemo najbolje da uhvatimo kako nas nagriza zub sujete. Kako bi ublažili ovo stanje, važno je da shvatimo da je kritika upućena samo jednom malom delu naše ličnosti, nekoj našoj osobini, ponašanju ili postupku, a ne ličnosti u celini, te stoga ona ne treba da nas ugrozi na nivou identiteta. Drugi važan mehanizam u suočavanju sa sujetom je svest o tome da ne možemo biti savršeni u svemu, te da nije mudro stalno se sameravati sa drugim ljudima. Za naš sveukupni razvoj, mnogo je adekvatnije porediti se sa samim sobom i uviđati koliko smo danas u nečemu bolji u odnosu na juče.

Ako bismo zamislili društvo bez sujete, kako bi ono izgledalo?

Na prvu loptu deluje da bi društvo bez sujete bilo bajkovito, svi bi bili zadovoljni sobom, samopouzdani i realistični u pogledu procene sopstvenih sposobnosti. Međutim, ako niko ne bi reagovao na tuđu kritiku, ako ne bi preispitivao korektnost svojih postupaka i ako bi svi ljudi slepo radili sve prema vlastitom nahođenju, takvo društvo bi u najmanju ruku bilo bezobzirno. Izgubila bi se samorefleksija i motivacija da se korigujemo.

*Intervju za Večernje novosti

Kako oprostiti drugima i kako oprostiti samom sebi?

Zašto je važno da opraštamo?

Opraštanje se ne preduzima sa ciljem da olakšamo drugoj osobi, niti da umanjimo vrednost njenog lošeg postupka, niti da popravimo naš odnos sa tom osobom. Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja depresije, anksioznosti i besa. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode?

Evolucione teorije kažu da nas je priroda kao vrstu snabdela sa oba – sposobnošću da opraštamo i sposobnošću za osvetom i borbom. Međutim, stiče se utisak da kada smo ugroženi daleko češće reagujemo napadom, nego prihvatanjem. Napad, odnosno osveta, proističe iz naše bazične potrebe za opstankom, dok se opraštanje vezuje za našu bazičnu potrebu za socijalizacijom. Moguće je da je potreba za opstankom intenzivnija i primarnija od potrebe da se potvrdimo kao socijalna bića, pa otud ova disproporcija. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, svako od nas ima urođen kapacitet za praštanje. Psiholozi odlaze dalje i pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i saradljivosti ujedno i skloniji praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.

Kažu da je za oproštaj potrebno da prihvatimo da nešto mora da umre, da pristanemo da ćemo se nečeg odreći i da će boleti, jer je samo to kompletan proces. Slažete li se sa tim?

Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa koje je proizvela osoba koja nam je učinila nešto nažao. To nikako ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba saosećati sa osobom koja nas je povredila. Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira prihvatanje. Međutim, treba imati na umu da postoje slučajevi kada je praštanje kontaproduktivno. Jedan takav izuzetak je na primer seksualno zlostavljanje, jer se žrtva često može osetiti osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi (“ja sam loša osoba jer to osećam prema počiniocu”, “ja sam kriv/a jer ne mogu da oprostim”), pametnije je dozvoliti osobi da se oseća ljuto, besno i povređeno. Kada prihvati da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli?

Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa”, ili smo oprostili ili nismo. Naprotiv, ona je proces koji ima svoje nivoe. Na skali opraštanja od nula do 10, možda nikada nećemo moći da dođemo do potpunog opraštanja, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomeramo sa 6 na 7 i tako redom. U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne žrtvi da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati počiniocu, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega žrtva prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

Da li je teže oprostiti izdaju partnera, roditelja, dece, najboljeg prijatelja…? Ili je nemoguće praviti gradaciju?

Kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je pravljenje gradacije o tome šta je teže, a šta lakše oprostiti isto krajnje subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi povredu od strane bliže osobe doživeti kao veću izdaju. Osim razlika po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.

Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići i da dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani – da to govori o njihovoj veličini?

I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli preko nečijeg nedela. Međutim, ako smo pravilno shvatili definiciju opraštanja, onda znamo da se ne radi o minimiziranju značaja počinjenog. Proces je dosta komplikovaniji od toga. Štaviše, slobodno mogu reći da je ostati ljut i ogorčen prilično lakše. Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promenimo nepromenljivo. Hostilni ljudi su slepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Deo njihovog repertoara je i osvetoljubivo ponašanje, jer misle da će osvetom promeniti tok događaja. Ovo ne vidim kao promenu, već kao regresiju, kao nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot toga, opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo sebi da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili?

Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.

*Intervju za Večernje novosti

Cigla po cigla, temelji i krov ljubavnog partnerstva

Strah od samoće jedan je od najvećih strahova čoveka pored straha od smrti. Ljudi su društvena bića i najprirodnije je da imaju težnju za pripadanjem. Upravo ovaj strah povezan je sa potragom za ljubavlju i zadržavanjem iste. Nekad ju je mnogo lakše naći nego zadržati. A nekad je ni ne treba zadržati. Nekad zapravo nije ni postojala a da mi toga nismo bili svesni. Ili pak obrnuto. Zar je moguće da je toliko kompleksno? Nažalost ili na sreću jeste, ali u ovom tekstu baviću se samo nekim aspektima navedene teme.

Afektivno vezivanje predstavlja ciljem usmeravan sistem ponašanja, a njegov cilj je održavanje blizine sa osobom za koju je dete od rođenja vezano. Ključan period afektivnog vezivanja odvija se do četvrte godine života deteta. U prva 3 meseca života beba putem signala kao što su plakanje i osmehivanje iskazuje svoju težnju ka bliskosti sa osobama iz okoline. Oko 4. meseca počinje da izdvaja jednu osobu, najćešće majku kao glavni predmet svog interesovanja ka kojoj usmerava afektivnu vezanost u nastanku. Oko 6. meseca dete počinje da istražuje okolinu i postaje fizički sposobno da osigura blizinu objekta afektivne vezanosti. Dete tada koristi majku kao bazu sigurnosti ne samo za sve svoje potrebe već i za istraživanje neposredne okoline. Sa oko 3 godine dete pokazuje blagu uznemirenost pri odvajanju od majke čak i ako ostaju sa drugom bliskom osobom, dok sa 4 godine uglavnom uznemirenost prestaje ako je odvajanje kraće i ako dete ima jasan dogovor sa majkom o tome. Ciljem usmeravano partnerstvo između majke i deteta u ovoj fazi je veoma značajno. Rano iskustvo deteta sa osobom za koju je afektivno vezano može imati presudan uticaj na kvalitet kasnijih relacija.

Već u najranijem dobu prema ponašanju u stresnim situacijama može se očekivati koji tip vezanosti će dete i kasnije posedovati u svojim vezama. Glavna podela obrazaca vezanosti je:

1. Sigurni obrazac – u prisustvu majke dete slobodno istražuje okolinu i zadržava fizički ili vizuelni kontakt sa majkom. Pri odvajanju pokazuje uznemirenost koja se ne mora ispoljiti plakanjem i pokazuje pozitivne reakcije i povratak istraživanju pri sjedinjavanju sa majkom. Istraživanja pokazuju da je čak 47 % dece u Srbiji usvojilo ovaj obrazac.

2. Izbegavajući obrazac – dete ne obraća puno pažnje na majku niti je posebno zainteresovano za istraživanje okoline. Pri odvajanju pokazuje slabu uznemirenost koju može da ublaži i nepoznata osoba. Pri povratku majke ne obraća pažnju na nju, čak može i odbijati kontakt (10 %).

3. Ambivalentni obrazac – dete je uznemireno u stranoj situaciji i teško se odvaja od majke. Pri odvajanju je vidno vrlo uznemireno. Pri povratku majke ostaje uznemireno i praktično istovremeno besno i traži i odbija kontakt sa njom (31 %).

Kako bi dete stvorilo sigurni afektivni obrazac vezanosti potrebno je da roditelji budu osetljivi i responzivni na njegove potrebe (ali umereno), da nisu depresivni, anksiozni, pesimistični ili agresivni. Veoma je važno da su usmereni na um deteta.

Obrasci afektivne vezanosti slično se prezentuju i u partnerskim relacijama.

Osobe sigurne afektivne vezanosti osećaju naklonost prema svom partneru ali nemaju potrebu za stalnim iskazivanjem iste niti za tim da im je partner stoprocentno posvećen. Imaju poverenja u partnera, nisu posesivni niti ljubomorni. Rastanak sa partnerom za njih ne znači razvijanje sumnje u vlastitu vrednost. Osobe sa ovim tipom vezanosti uglavnom ostvaruju kvalitetne i vremenski dugotrajne relacije.

Osobe sa izbegavajućim tipom afektivne vezanosti izbegavaju vezivanje iz različitih strahova. U vezi su često povučene i odbijaju bliskost na više nivoa. Sa druge strane, konačno povlačenje partnera tumače upravo onim od čega su i započeli – da će ih neko povrediti.

Anksiozno-ambivalentne osobe traže kompletnu posvećenost od strane partnera kao i konstantno obostrano dokazivanje naklonosti. Često su ljubomorni, posesivni i nepoverljivi. Rastanak sa partnerom kod njih izaziva ozbiljne sumnje u vlastitu vrednost. Imaju veliki strah od napuštanja i samoće. Njihove relacije neretko bivaju prekinute od strane partnera.

Sigurna afektivna vezanost ne garantuje nam ni pronalazak ni zadržavanje partnera. Važno je i koji tip vezanosti druga strana ima, kao i mnoštvo drugih osobina, kako naših tako i partnerovih. Ipak, ovaj tip vezanosti pozitivno utiče i u prvim koracima gradnje i u održavanju svih relacija. Pored toga, partnerska relacija predstavlja integraciju 3 sistema – obrasca afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti. Kad je u pitanju seksulanost optimalno je imati samopouzdanje u vlastite kompetencije, želju za istraživanjem i uvažavanjem potreba partnera. Što se tiče brižnosti važno je izražavanje osetljivosti prema partneru bez nametljive i kompulsivne brižnosti ili pak izostanka interesovanja.

Istraživanja su pokazala da muškarci češće pripadaju izbegavajućem tipu afektivne vezanosti nego žene, kod kojih pak dominira ambivalentni tip vezanosti. Nažalost, ovakva kombinacija parova je vrlo česta. Pored toga, rezultati pokazuju da su najčešći uzroci konflikata u partnerskim relacijama različite potrebe po pitanju bliskosti i autonomije – slobode.

Veoma je značajno da ne živimo u prošlosti. To podrazumeva da ne očekujemo od novog partnera slično ponašanje kao od prethodnog. Na taj način uvažavamo njegovu ličnost i ne težimo ponavljanju šablona ljubavne veze.

Kao što sam rekla, obrazac afektivne vezanosti stvara se u ranom detinjstvu ali to ne znači da je nepromenljiv. U nama je moć, da na njemu radimo i da ga promenimo ako ustanovimo da ne funkcioniše. Što se tiče obrasca partnera na to možemo pokušati da utičemo, ali umereno.

Ljubavni stilovi: Koja si vrsta ljubavnika i da li se uklapaš sa partnerom?

Brojni autori su stolećima pokušavali da dokuče taj kompleksan i oduvek intrigantan pojam ljubavi. Među njima je i Džon Alan Li, kontroverzni kanadski pisac i jedan od prvih koji se javno zalagao za prava LGBT populacije, kao i za pravo na suicid. Li se posebno zanimao za psihološke i sociološke aspekte ljubavi i seksualnosti, a iz njegovih dugogodišnjih promatranja proizašla je knjiga Ljubavni stilovi.

Ovom knjigom autor je želeo da nam pruži bolji uvid u načine ponašanja zaljubljenih ljudi, kao i da omogući svakom od nas da prepoznamo i razumemo vlastita ponašanja u situacijama zaljubljenosti.

Li polazi od poređenja ljubavi i boja i kaže da kao što postoje samo tri osnovne boje – crvena, žuta i plava, tako postoje i samo tri osnovne vrste ljubavi, od kojih se svaka korenito razlikuje od druge dve. Sve ostale vrste izgledaju kao varijante ove tri. Kao što se sve ostale boje dobijaju kombinacijom ove tri osnovne, tako su i sve druge vrste ljubavi izvedene od tri primarne. Zato te novonastale kombinacije Li i naziva sekundarnim ljubavima, baš kao što su i narandžasta i zelena sekundarne boje. Postoje čak i ljubavi trećeg reda, poput tercijarnih boja, npr. smeđe.

U ljubavi, kao i kod boja, sekundarno ne znači manje vredno; ono se odnosi samo na osnovnu građu. Kao što narandžasto nije manje vredna boja od crvenog, tako ni među tipovima ljubavi nijedan nije vredniji od ostalih.

Osnovne vrste ljubavi Li je nazvao primarnim ljubavnim stilovima i tu spadaju: Eros, Ludus i Storge. Najvažniji sekundarni ljubavni stilovi su: Manija, Pragma, Agape i Ludični eros.

~ Primarni ljubavni stilovi ~

EROS

To je naziv starih Grka za ljubav koja je bazirana na idealu lepote. Taj ljubavni stil karakteriše težnja za savršenim partnerom. Najtipičniji simptom erosa je neposredna, snažna privlačnost fizičke pojave voljene osobe.

„Nekada sam smatrao da je eros površan, da ga uzrokuje pretežno polni nagon i da se brzo iscrpi. Razgovori sa stvarno zaljubljenima promenili su moje mišljenje. Otkrio sam „ljubav na prvi pogled“, čija je početna snaga preživela niz godina zajedničkog života“ (Džon Alan Li).

Prvi susret takvih partnera uvek je sadržavao osećaj prepoznavanja lepote koja se zaljubljenom činila gotovo savršenom. Ono što je interesantno je da što je tačnije određena predstava savršenstva erotskog ljubavnika, tim je manja verovatnoća da će naći zadovoljavajućeg partnera.

Eros nije samo potraga za fizičkom lepotom; erotski ljubavnik očekuje da se društveni kvaliteti pojavljuju uporedo sa savršenim telesnim izgledom. Zato je očito da se erotski zaljubljeni često razočaraju! Neke vrste ljubavi su slepe, ali eros to nije. Što je nečiji stil bliži erotskom, to teže taj čovek previđa i neznatne nedostatke. Erotski ljubavnik može odlučiti da se ne osvrće na neki nedostatak zbog partnerove sveukupno prihvatljive spoljašnosti; ali, uvek će ostati svestan da je „nos malo prevelik“. Ozbiljna mana može idealnog erotskog ljubavnika podstaknuti da prekine vezu.

Ovakvi ljubavnici, zbog učestalosti promašaja u erotskoj ljubavi, navikli su kako da prekinu vezu, a da se pri tome niko psihički ne slomi. Oni nastavljaju dalje nadi da će jednog dana naći idealnu lepotu. Često sa svojim bivšima ostaju prisni prijatelji.

LUDUS

Ludus je latinska reč za igru i služi da se opiše ljubav koja je više igrarija nego zbilja. Ludični ljubavnici svoje osećaje ne shvataju suviše ozbiljno, oni ne žele biti zavisni od voljene osobe, niti se suviše vezati za nju. Zato mnogi ljudi odbacuju ludus kao ljubav i smatraju ga pukom zabavom. Moralisti ga čak osuđuju kao vešt način zavođenja.

Ovakav pojam ljubavi najbliži je onome koga opisuje rimski pesnik Ovidije. On je upozoravao zaljubljene da se klone preterane ozbiljnosti i isuviše velikog zalaganja, te da uživaju u ljubavi kao ugodnoj dokolici.

Ludično zaljubljeni tvrde da pretvaranje ljubavi u igru nipošto ne umanjuje njenu vrednost. Štaviše, oni su uverenja da ljubav kao takva treba biti zabavna. Nisu za ludičnog ljubavnika duševne boli ni muke, teskoba i slomljeno srce. Srednjevekovna dosetka je to zgodno sažela: „Ljubav je nalik na bunar – dobra stvar kad iz njega piješ, ali loš kad u njega upadneš“.

Ludični ljubavnik tvrdi da se svi koristimo drugim ljudima. Ako je takvo iskorištavanje na obostranu dobit, ne može se o njemu u tom smislu ni govoriti.

Ovakvim ljubavnicima zaljubljenost nije najvažnija stvar na svetu. Kad partner prestane da bude zanimljiv ili zabavan, igra se prekida i traži se neko prikladniji. Takođe, to su najčešće oni koji ne nameravaju da se „smire“, tj. ožene ili udaju.

Za razliku od erosa, ludus ne daje ničemu posebnu prednost. On čak smatra budalastim usmeriti se na jednu „vrstu ljudi“ kad ih ima toliko. Zato je za njega svako zamenljiv. Ta sposobnost lakog nadomeštavanja partnera izraz je činjenice da ludično zaljubljiv čovek nosi u sebi mnogo neodređeniju sliku ideala nego što je to svojstveno erosu.

Činjenica je da većina ludičnih ljubavnika voli biti ljubljena. To godi njihovoj taštini. Osećaj da je voljen laska onoj istoj taštini ludičnog ljubavnika koja ga čini toliko samoživim da je površan i da se ne uživljava u partnerove osećaje.

STORGE

Stari Grci koristili su ovu reč da bi opisali prirodne osećaje koji se rađaju između braće i sestara ili prijatelja iz detinjstva. To je osećajni, odani stil ljubavi. U ovom stilu nema uzbuđenja, a često ni značajnih događaja, pa je retko tema drame ili ljubavnog romana. U pitanju je jedna vrsta trezvene ljubavi.

Čovek kome je temeljni ljubavni stil eros ili ludus, ne smatra storge ljubavlju, nego običnom naklonošću. Sa druge strane, tipično storgičnom ljubavniku zanos erosa je samoobmana, patnja, manija, mučenje samoga sebe, a razigranost ludusa sprdanje ozbiljnoj ljubavi.

Storge je drugarski oblik ljubavi, a cilj joj je brak, dom i deca. Ali ne u onom proračunatom smislu, već u smislu prijatnog, toplog ognjišta.

Ovaj stil se sporije razvija u odnosu na prethodna dva, ljubav se rađa postepeno, a polni odnos postaje važan tek kada se partneri i drugačije prisnije upoznaju.
Storge je ljubav koja se sastoji više od simpatije nego želje. Zato je u njoj i manje borbe i manje rana koje treba isceliti. Storgični ljubavnik veruje da je prava ljubav dubok osećaj poštovanja, brižnosti, razumevanja i pažnje. Za njega, život protiče kao i obično, samo je sada uključen i partner.

„Za ljubavnike nema ničeg pogubnijeg od nesporazuma zbog oprečnog shvatanja ljubavi“ (Dallas Kenmare)

~ Sekundarni ljubavni stilovi ~

MANIJA

Grčki filozofi su verovali da nekim ljubavnicima bogovi šalju ludilo koje ih nagoni da se ponašaju bezumno. Manija je ovde izraz za opsednutost bezumnom ljubavlju i ljubomorom. Minični je ljubavnik zahvaćen snagom isključivosti i njegov je život i danju i noću usmeren na voljenu osobu. Bespomoćno posrće pred bremenom ljubavi koja ga raspinje i muči. I najmanja hladnoća ili ravnodušnost u ponašanju voljene osobe postaje za njega izbor strepnje i gorčine. I najneznatniji znak topline ili naklonosti smesta ga uteši, no ne može ga trajno zadovoljiti. Njegova je potreba za pažnjom i odanošću zaista nezasita.

Ovakvu vrstu ljubavi psiholozi nazivaju narcističnom, neurotičnom i patološkom. Manična opsesivna odanost postaje opravdanje za svaki čin. Posedovanje voljene osobe postaje merilo svih vrednosti, arbitar moralnosti, jedina smislena delatnost u životu.
Čini se da je teško razlikovati maniju od erosa; međutim, stari su Grci dobro razlikovali ta dva tipa ljubavi. Eros je bila težnja za lepotom; najpre u njenoj spoljašnjosti, a onda i u duhovnoj srži. Manija je bila ludilo, s očito spoljašnjim uzrokom, koje je spopadalo ljubavnika i mučilo ga nezadovoljenom željom i poniženjem.

Ako eros zamislimo kao crveno, a ludus kao plavo, tada njihovo mešanje daje novu boju – ljubičasto, koja nije ni crveno ni plavo, ali sadrži oboje. Čisto ljubičasto se razlikuje od bilo koje od primarnih boja, kao što ni čista manija nije slična ni čistom erosu ni čistom ludusu.

Tipični manični ljubavnik je osamljena i nesigurna osoba, koja se zaljubljuje, ili tačnije poludi za partnerom, koji je sa stanovišta nekog posmatrača za nju sasvim neprikladna osoba. Na početku ljubavne veze oseća veliku potrebu za ljubavi. Sklonost da se „zaljubi zbog ljubavi“ obično potiče od ljubavnikovog nezadovoljstva sopstvenim životom. Ovakav ljubavnik smatra da je imao nesretno detinjstvo. Često je u lošim odnosima sa roditeljima ili s njima i nema nikakve veze. Obično nema prisnih prijatelja i ne voli svoj posao. Ukratko, čezne za nekim ko će dati smisao njegovom životu.

Manični ljubavnik povremeno uviđa da je postao preterano zavistan od voljene osobe. Tada se iznenada povlači, prepuštajući partneru inicijativu. Međutim, to samo povećava njegovu zavisnost. Ako partneru treba više od nekoliko minuta ili čak nekoliko sati (što se obično događa), da odluči u korist svog ljubavnika, možete biti sigurni da će se manični ljubavnik vrlo brzo opet latiti inicijative. On zapravo ne može dopustiti partneru da ga voli. Ne može ostaviti na miru vatru ljubavi, već mora neprestano čeprkati po njenoj žeravici.

Ako nesretni partner na takvu preteranu i posedničku pažnju ne reaguje oduševljeno, što se često događa, manični ljubavnik će nastojati da mu ugodi, makar i po cenu vlastitog ponosa. Njegove će nagoveštaje smatrati zapovestima, promeniće način govora ili odevanja, napustiti porodicu i prijatelje, podrediće mu se do apsurdnosti i činiti mu sve moguće usluge.

Kad propadne i poslednji pokušaj da se veza obnovi, kad poslednja molba ostane neuslišena i poslednja pretnja zanemarena, manični ljubavnik može možda i nasilnim činom uništiti samoga sebe, a možda i voljenu osobu koja ga odbacuje. Da bi se oporavio od ljubavnog kraha potrebni su mu meseci, a nekad i godine. Da opet stekao samopoštovanje, gotovo da je nužno da takav čovek neko vreme mrzi bivšeg partnera. Da bi ponovo dokazao svoje „ja“, mora poreći i napasti onoga koji ga je odbacio.

AGAPE

Ova reč opisuje plemenitu, nesebičnu, odgovornu ljubav. U njoj je sadržana dužnost ili obaveza brižljivosti prema drugoj osobi, bez obzira na to da li se želite brinuti o njoj ili ne i bez obzira na to da li je ona vredna ljubavi ili nije.

Agapični se ljubavnik doduše ponekad ponada da će mu ljubav biti uzvraćena, ali ne postupa kao da to očekuje, a još manje zahteva uzajamnost. Agapično zaljubljena osoba daje onu vrstu ljubavi koju voljena osoba treba, bez obzira na teškoće ili koristi. Najveći dar takvog ljubavnika sastoji se u tome da se potpuno povuče iz života voljene osobe i dopusti joj da voli (nekog drugog), i bude voljena.

Ludični ljubavnik se ne želi vezati da bi izbegao predanost voljenoj osobi, a za agape je upravo ta predanost osnovna motivacija. Bit agape je prevladavanje narcizma. U agape nema mesta sebičnoj brizi za vlastito preživljavanje, dok je u ludusu bitna upravo takva briga.

PRAGMA

Pragma je ljubavni stil koji naglašava podudarnost i oslanjanje na zdrav razum. Nekada su taj ljubavni stil nazivali razumskom vezom. Pragmatična ljubav ne mora biti ni uzbudljiva ni osobito zanimljiva, a ni neobična. Nije ni površna ni pustolovna, a sigurno je da je odana. Pragma je ljubav koja ide u potragu za prikladnim partnerom i zahteva samo to da veza bude uspešna, da se partneri slažu i da međusobno zadovoljavaju osnovne i praktične potrebe.

Ključni pojam tog zdravorazumnog pristupa ljubavi jeste usklađenost, koja se toliko ne odnosi na polne koliko na osobne i društvene odnose. Pragmatični ljubavnik jednako kao erotični ima jasnu predstavu o budućem partneru, ali ta predstava retko obuhvata i njegov fizički izgled. Umesto toga pragmatički ljubavnik ima na umu karakterna svojstva, zvanje, društveni položaj i prihode. Ukoliko je krajnje pragmatičan, sastaviće čak i popis osobina koje traži, uporediće sa njim osobine potencijalnog partnera i odrediti stepen podudarnosti.

Pragmatični ljubavnik jednako vlada sobom kao i ludični ljubavnik, jednako je svestan da partnera može zameniti i jednako je promišljen u ljubavi. Bitna je razlika u tome što se pragmatični ljubavnik želi smiriti s jednim partnerom koji će ga zadovoljiti, a ne lutati od jednog partnera do drugog.

_____________________________________________________________

Da zaključimo, Li ne zagovara ideju da čovek pripada jednom čistom ljubavnom stilu, kao što su uostalom i čiste osnovne boje veoma retke u svetu boja. Takođe, on ne želi da napravi univerzalnu i iscrpnu kategorizaciju ljubavnih stilova nalik astrološkim znakovima. Naprotiv, stilova je potencijalno beskonačno, baš kao i boja. Tako nam priča o tercijarnim ljubavnim stilovima, koji bi bili mešavina nekog osnovnog stila sa nekom smešom (odnosno nekim sekundarnim stilom). I tako u nedogled. Pitate se čemu onda sve ovo služi? U moru opisa možemo veoma jasno identifikovati šta je ono što se odnosi na naše ljubavno ponašanje, šta nam je najsličnije, sa kakvim očekivanjima ulazimo u partnerski odnos, kao i kakva očekivanja od odnosa ima naš partner. Razumevajući svoje potrebe i istovremeno stavljajući se u poziciju partnera i njegovih potreba, možemo dobiti korisne ideje kako da izbegnemo tipične „nagazne mine“ u partnerskom odnosu, kao i u kom smeru veza treba da se razvija i menja.

*Pročitajte intervju na ovu temu u Večernjim novostima