Kako funkcioniše odnos između “ševa” i “sova” (ranoranilaca i noćnih ptica)

Od čega zavisi da li će neko biti jutarnji ili noćni tip? Da li je reč o nečemu što je nasleđeno ili stečeno? Naučnici se sve češće pozivaju na određeni gen koji utiče na hronotip…

Još uvek nemamo čvrste dokaze u prilog nasleđa ili sredine po ovom pitanju. Jedna struja zagovara ideju da su u drevnim civilizacijama postojali samo ljudi “ševe”, jer je čovek bio izložen samo prirodnoj svetlosti, pa se njegov centar za regulaciju upravljao isključivo po tome. Sa pronalaskom struje, dakle veštačke svetlosti, i sa daljim razvojem tehnologije, ljudi su imali opciju da sve češće budu izloženi veštačkoj svetlosti, što je vremenom izmenilo cirkadijalni ritam. Uočeni su ljudi “sove”, a kasnije i ljudi “golubovi” za koje se veruje da su najbrojniji, jer predstavljaju neku sredinu izmedju ova dva ekstrema. Dakle, ova struja naglašava da su vanjske promene (odnosno sredina) odgovorne za nastanak određenih hronotipova. Struja koja lobira za nasleđe, navodi rezultate brojnih laboratorijskih istraživanja na glodarima, koji pod istim i kontrolisanim spoljašnjim uslovima, pokazuju različite navike u spavanju i drugim telesnim aktivnostima.

Pod kakvim okolnostima to može da se promeni?

Zagovornici ideje o nasleđu hronotipova skloni su da kažu kako se ritam spavanja teško može izmeniti. Čak sugerišu, da pošto je to urođena predispozicija, moramo ljudima svih tipova ponuditi adekvatan raspored rada. Rezultati brojnih studija pokazuju da ljudi imaju neuporedivo veće performanse na radu ukoliko imaju fleksibilno radno vreme, gde sami biraju kada će raditi, odnosno kada im je moždana aktivnost na najvišem nivou (sleep friendly strategija). Sa druge strane, naučnici koji veruju u uticaj sredine, navode brojne faktore koji mogu promeniti cirkadijalni ritam, kao što su promena režima ustajanja i leganja, promena ishrane, menjanje navika u fizičkim aktivnostima, odnos izlaganja sunčevoj i veštačkoj svetlosti, promena vremenske zone (putovanja), smenski rad, itd. Oni veruju da navedeni faktori mogu lako uticati na promenu cirkadijalnog ritma.

Kada ove dve suprotnosti završe u vezi ili braku, kako to vremenom može da se odrazi na njihov odnos?

Svaki hronotip ima osobito vreme u toku dana u kome dostiže svoj vrhunac po pitanju moždane i opšte aktivnosti organizma. Za jutarnji tip vrhunac je između 7 i 11 časova, a za večernji između 19 i 23 časa. Osim što su pojedinci tada najaktivniji i najproduktivniji, posledično, i njihovo raspoloženje je tada najstabilnije. Deluje da su ovo nepomirljive razlike i da partneri sa drugačijim cirkadijalnim ritmom nemaju šansu za opstanak. Pa ipak, nije vreme provedeno u zajedništu ono što garantuje kvalitet nekog odnosa. Bitnije je da se zajedničko vreme provodi kvalitetno, a ne da ga je što više. Takođe, to što nam je optimum postavljen drugačije može biti i naša zajednička snaga, a ne prepreka, posebno kada su u pitanju parovi sa decom. Uz veliko razumevanje za potrebe ovog drugog, partneri se mogu veoma dobro organizovati tako da svako preuzme obaveze u onom delu dana kada je u svom optimumu funkcionisanja.

Može li i to da se podvede pod “nepremostive razlike” u slučaju razlaza? Jer, dok za jednog supružnika život počinje tek kad se napolju smrkne, drugi tada uveliko razmišlja o odlasku u krevet.

Poznato je da je jedna od formula uspešnog odnosa Moje vreme, Tvoje vreme i Naše vreme. Ovu formulu ovakvi parovi mogu uspešno da okrenu u svoju korist. To znači da jutarnji tip može iskoristiti vreme za sebe upravo ujutru, dok je večernji partner još neaktivan i obrnuto. Kao što uočavamo, ostaje dovoljno vremena tokom dana, koje nije ni jutro ni veče, za uživanje u zajedničkim aktivnostima.

Da li takvi parovi, u odnosu na ostale, provode manje kvalitetnog vremena zajedno?

Ovakvi parovi definitivno provode manje vremena zajedno, izuzev ako se neko od partnera žrtvuje pokušavajući da isprati nametnuti ritam onog drugog. Adekvatna strategija bila bi postepeno i postupno smanjivanje ove razlike, što se, videli smo, može regulisati promenom određenih navika. Životi savremenih ljudi su često nekompatibilni i iz vanjskih razloga, jer ljudi rade u drugačijim smenama. Da je to osnovna prepreka u održanju veze, danas bi malo veza opstalo. Dakle, neovisno od toga da li nam spoljašnji ili unutrašnji uslovi diktiraju ritam dana, važno je KAKO, a ne KOLIKO vremena provodimo sa partnerom.

Kada tome dodamo i sve više svakodnevnih obaveza, u kom delu dana je njihova tačka spajanja?

Ovo je, čini mi se, pitanje koje pogađa svaki radno aktivni par današnjice. Poslovi i obaveze oko dece, kuće i ostalo, su tako koncipirani, da ostaje jako malo vremena za bilo šta što nije obaveza. U tom smislu, važno je da se gaji želja za partnerom. Svako od nas treba da se zapita u svom često haotičnom rasporedu, želi li da provede vreme sa partnerom. Ako je ta želja prisutna i ako je jaka, onda će se i naći vremena. Partner do koga nam je stalo mora biti visoko prioritizovan na našoj “listi”, i ako je tako, iz aktivne želje rodiće se i mogućnosti.

Da li ova vremenska razmimoilaženja utiču i na seksualni odnos? Jutarnji tip može uveče da se požali na “glavobolju”, a noćni da isti ili sličan izgovor potegne ujutru.

Naučnici podupiru tezu o različitim tačkama umora kod ova dva tipa ljudi. Jutarnji tip pokazuje prve znake umora oko 18 časova i tada vidno može da opada i raspoloženje. Večernji tip svoju najlošiju performansu pokazuje u ranim jutarnjim časovima. Međutim, treba imati u vidu da iako cirkadijalni ritam zovemo još i telesni sat, taj sat nije baš švajcarski… ne radi kao jedan besprekoran mehanizam. Ljudi, ma kog da su tipa, pokazuju svoje fluktuacije u raspoloženju, potrebama, snazi i u nepravilnim intervalima tokom 24 časa. Razmislite na trenutak da li vam je baš uvek predvidljivo kada ćete osetiti zamor, opterećenje, pad u raspoloženju i sl. U svim tim nepravilnostima postoji i jedna pravilnost – a to je da će dvoje ljudi koji se vole i žele, naći onaj trenutak u vremenu kada su im ove potrebe sinhronizovane.

Da li veze u kojima je jedan partner “ševa” a drugi “sova” imaju neke prednosti u odosu na ostale parove?

Ako partneri dovoljno komuniciraju, otvoreni su da razumeju potrebe onog drugog, zajednički donose odluke i planiraju, dogovaraju se oko organizacije, poštuju tuđe i svoje vreme, neguju zdrave granice, onda su u prednosti u odnosu na ostale parove. Ovo je ključna razlika, a ne kom hronotipu neko pripada. Dokle god ljudi neguju i aktivno razvijaju svoj odnos, sve međusobne razlike su tu da se premoste i doživljavaju se kao izazov, a ne kao kamen spoticanja. Ševe i sove mogu skladno živeti i biti kompatibilni partneri jednako kao i drugi tipovi parova. Njihove razlike, u većini situacija, mogu se pretvoriti i u nedvosmislene prednosti (npr. Jutarnji tip može spremati decu za vrtić, a večernji ih kupati i pričati priče za laku noć).

Koji od ovih tipova je barem u neznatnoj prednosti u odnosu na partnera, ili u ovom spoju možemo da govorimo o “pata kartama”? Da li i ovde važi izreka “ko rano rani dve sreće grabi”?

Uspešnost bilo kog tipa će zavisiti od toga koliko je svoje spoljašnje obaveze prilagodio unutrašnjem ritmu. Većina obaveza se zaista i može prilagoditi – možemo birati kada ćemo trenirati, naći firmu koja nam nudi fleksibilno radno vreme, družiti se sa ljudima koji imaju navike sličnije našim… Jedina potencijalna razlika može se uočiti u roditeljstvu, gde blagu prednost imaju ljudi ševe. Detetov budni i aktivan dan, kada mu je više potrebno prisustvo roditelja, je od ranog jutra do ranih večernjih sati. Tada je ševa spremnija da mu se nađe. Ovo ne važi za novorođenčad i decu do dve godine, kojima se san još uvek nije regulisao (u slučajevima noćnog buđenja ili noćnih grčeva, kao i noćne temperature, roditelj sova je agilniji da pomogne).

Da li je bliskost uslov za uspešnu vezu?

Koliko je važno od početka negovati bliskost prema nekome do koga ti je stalo?

Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija „sve ili ništa“, kao zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose – roditeljski, prijateljski, partnerski… Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti. A ako odnos počiva na ekstremnoj uzajamnosti, gde osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ni tada ne možemo govoriti o adekvatnoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuuma su u neku ruku patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

Može li ona da se nadoknadi, pa kada izostane na početku, da se uspešno izgradi tokom veze?

Bliskost i treba graditi, to je njena suština. Na početku, ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugoga. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto ućiće saradnja. Saradnja, uzajamno poštovanje i empatija su inače tri ključne komponente bliskosti.

Često čujemo da se neko razišao jer je nestalo bliskosti? Šta to tačno znači? Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati, itd. Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja.

Može li ljubav, prava i jaka, uopšte da postoji bez nje?

Kako smo rekli da su gradivne komponente bliskosti uzajamnost, međusobno poštovanje i empatija, možete li da zamislite pravu ljubav bez njih? Ja teško. Odnos lišen ovih elemenata pre liči na poslovni, nego na emotivni. Nažalost, poslednjih decenija kao da smo upravo preplavljeni baš ovakvim odnosima – ugovorenim, pragmatičnim, bezličnim.

Koliko smo svi postali sebični, pa se prvo brinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, ne razmišljajući da je važno da se dajemo i negujemo bliskost?

U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze; partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da se preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je „sačuvati živu glavu“. Odavno nas je već From upozorio u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Da li je i ovo vreme zbacilo potrebu za bliskošću, bacilo je na margine?

Nova vremena donose nove sisteme vrednosti. Ovaj naš današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost,itd. Ove osobine ne moraju se nužno kositi sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno ali, najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Kako bi morao da izgleda jedan blizak odnos u kojem su obe strane srećne i ispunjene?

Daću vam jedan primer. Moji baka i deka imali su srećan i ispunjen odnos u trajanju od 50 godina. Gledajući ih (bar pod stare dane), zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo „njegovo vreme“ bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, mice, Crnog Petra ili Čoveče ne ljuti se. Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju (da imaju svoj personalni prostor u kome će raditi šta i kako žele, ali oboje!), kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju – ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

*Intervju za Večernje novosti

Šta je predmenstrualni sindrom (PMS) i na koji način narušava kvalitet života žene?

Koliko žena vam se obraća zbog simptoma predmenstrualnog sindroma i šta vam najčešće govore, kako se osećaju, zbog čega su tu?

Predmenstrualni sindrom je pre medicinski fenomen, nego psihološki, pa se sa njim u izolovanoj formi nisam susretala. Međutim, pošto se veoma često javlja kao pratioc depresije, poremećaja raspoloženja i postporođajne depresije, imala sam prilike da kod žena sa ovim dijagnozama čujem žalbe i na temu PMS-a. Obično se, kada dođemo do ove teme, ne žale na fizičke simptome, već se fokusiraju na to da su primetile pad koncentracije, pojačanu nervozu i plačljivost, osećaj razdražljivosti, depresivno raspoloženje i izlive besa. Najviše ih zabrinjava što imaju osećaj kao da nemaju kontrolu nad svojim mislima i akcijama, pa često kažu i/ili urade i ono što ne misle.

Koji su najčešći simptomi PMS-a i koliko oni mogu da naruše život žene?

Simptomi PMS-a se grubo mogu podeliti u dve grupe, pa tu imamo fizičke znake kao što su bolovi u kostima i mišićima,glavobolja,osećaj opšte telesne iscrpljenosti, porast telesne težine zbog zadržavanja tečnosti, nadutost stomaka, osetljivost grudi, opstipacija ili dijareja. U drugoj grupi, koja obuhvata emocionalne i bihejvioralne simptome, nalaze se pojačan apetit i prohtevi za određenom vrstom hrane, problemi sa nesanicom,promene raspoloženja koje uključuju razdražljivost i ljutnju, depresivno raspoloženje, tenzija i anksioznost, plačljivost, socijalno povlačenje i drugo. Navedeni simptomi nisu zanemarljivi. Neke žene, posebno one sa višim pragom bola, se mogu uspešno nositi sa ovim “stanjem”. Ipak, ima dosta slučajeva gde žene ne mogu sebe da prepoznaju tokom ovog perioda. Deluje da im je životna ravnoteža komplektno narušena, ulaze u česte i bezrazložne konflikte ili se kao preventiva tome osamljuju i leže u krevetu, zbog iscrpljenosti i bolova zanemaruju brojne aktivnosti, radna sposobnost im je umanjena i mogu utonuti u pesimistična razmišljanja.

Da li je ovo zapravo veliki problem kojem se malo poklanja pažnja?

Statistike pokazuju da čak 85% žena proživljava simptome PMS-a. Ukoliko se radi o povremenim epizodama, problem se može smatrati benignim. Međutim, procenjeno je da je PMS često u vezi sa poremećajima raspoloženja i da zapravo predstavlja maskiranu formu depresije koja nije na vreme otkrivena. U tom kontekstu problem je ozbiljniji. 2013. godine je u dijagnostički priručnik mentalnih bolesti čak uvedena i nova dijagnoza – Premenstrualni disforični pormećaj (PMDD), koja se daje u slučaju da osoba u periodu od godinu dana, tokom gotovo svakog ciklusa, doživljava intenzivnu formu PMS simptoma. Ovu dijagnozu ima od 3 do 8% žena, a ona dodatno uključuje suicidalne misli, panične napade i otežano razmišljanje.

Devojke se žale da im nekoliko dana pred ciklus “padne roletna”, ponekad im se čini da imaju pomračenje uma, padaju u depresiju, plaču bez razloga, bole ih grudi, oteknu im noge… Da li je sve to stvar hormona?

Promene u nivoima hormona, posebno estrogena, progesterona i serotonina, smatraju se značajnim uzrokom PMS-a. Pored toga, važan je i ukupni nivo vitamina i minerala. Kao dodatni faktori rizika za PMS spominju se još istorija depresije, bipolarnih poremećaja i postporođajne depresije, zatim porodična istorija PMS-a i porodična istorija depresije (što ukazuje na naslednu sklonost ovim tegobama),i faktori koji mogu da pojačaju PMS simptome, kao što su porodično nasilje,stres, zloupotreba supstanci, fizička ili emocionalna trauma.

Da li ovi simptomi dolaze i pojačavaju se s godinama? Koliko na njih utiče kvalitet i zadovoljstvo vlastitim životom?

PMS se češće dešava ženama između kasnih dvadesetih i ranih četrdesetih, i onima koje imaju bar jedno dete. Pošto je ustanovljena česta povezanost PMS-a i depresije, može se reći da obrnuto, odnosno zadovoljstvo vlastitim životom, može biti važan preventivni faktor. Takođe, kvalitet života u formi zdrave ishrane, redovnog sna i dobre fizičke kondicije, može značajno ublažiti PMS simptome.

Do kog trenutka možemo da kažemo da je sve ovo “normalno”, a kada bi žene morale da zatraže stručnu pomoć?

Ako premenstrualni simptomi dugo traju, ako predstavljaju pravilo, a ne izuzetak, i ako kao takvi značajno utiču na psihofizičko stanje žene i ugrožavaju njene dnevne aktivnosti, potrebno je potražiti stručnu pomoć.

Kako devojke mogu same sebi da pomognu po ovom pitanju?

Savetuje se kompletna promena životnog stila. Ovo uključuje redovan san (minimum 8 sati dnevno), zdravu ishranu (bogatu vitaminima i mineralima,posebno kalcijumom, magnezijumom i vitaminom E i D, izbegavanje soli, slatke hrane, povećan unos tečnosti), savladavanje loših navika (smanjenje ili prestanak konzumiranja kofeina, cigareta i alkohola), redovno vežbanje (mišićna relaksacija, aerobni trening, masaža, joga), pronalaženje zdravih načina za suzbijanje stresa (kroz razgovor sa drugima, čitanje, psihoterapiju).

Mnoge u tim danima izbegavaju društvo, osamljuju se, sede kod kuće i plaču uz tužne filmove… Da li je to u redu ili bi morale da se nateraju da se baš tada pokrenu?

Tokom PMS-a žene su naročito razdražljive, pa nemaju poverenja u svoj kapacitet da kontrolišu emocije. Zato biraju da se osame i tako spreče eventualne konflikte. Ova početna nesigurnost utiče na doživljaj sebe kao slabe osobe koja ne može da izađe na kraj sa svojim simptomima. Ovaj osećaj bespomoćnosti često je praćen plakanjem i prejedanjem, nakon čega osoba oseća još veću krivicu, pa sve izgleda kao jedan veliki začarani krug. Da bi se iz njega izašlo upravo je potrebna akcija, u vidu vežbanja koje će podići nivo serotonina, koga još zovu “hormon sreće”. On će povratno delovati na poboljšanje slike o sebi i povećati osećaj kontrole nad sopstvenim životom.

Koliko je tada poželjno biti fizički aktivan?

Fizička aktivnost je uvek preporučljiva, ali se u toku menstrualnog ciklusa savetuju blaže vežbe, usmerene na istezanje i mišićnu relaksaciju.

Većina se žali na pojačan apetit i potrebu za slatkišima. Kako to obuzdati?

Nagli unos “veštačkih” ugljenih hidrata trenutno podiže nivo serotonina i donosi osećaj zadovoljstva. Međutim, ovi efekti su kratkotrajni i osobu ubrzo nakon preteranog unosa slatkiša sustiže osećaj krivice. Zato je najprirodnija alternativa koja vodi dobrom raspoloženju upravo zdrava ishrana i vežbanje.

*Intervju za Večernje novosti

Šta je dobrota?

Koliko je dobrota danas potcenjena kao društvena vrednost, a koliko nam je potrebna ili potrebnija nego ikad?

Danas su nažalost na ceni neke druge vrednosti kao što su biti sposoban, biti snalažljiv, uspešan i slično, pa se čini kao da je dobrota otišla na marginu. Nove generacije bivaju zadojene makijavelističkom idejom da „cilj opravdava sredstva“. Ljudi su se prilično otuđili i egocentično biraju one opcije koje povećavaju verovatnoću za njihov vlastiti uspeh, čak i ako to podrazumeva otvorenu štetu po drugoga. U ekspanziji je kultura kompeticije i konkurencije spram kulture saradnje i poverenja. Ovo je definitivno trenutak kada nam je povrat dobrote važniji nego ikad.

Da li je ona nagon, suština ljudskosti, nasušna potreba…?

Nagoni su nešto što nam je zajedničko sa životinjama; to su biološke predispozicije da reagujemo u cilju samozaštite i vlastitog opstanka. Nagoni su po prirodi sebični i ne mare za drugoga. Ne možemo reći ni da je dobrota suština ljudskosti jer bi to značilo da se svako rađa sa klicom dobrote, a to nije uvek slučaj. Najpre sam za opciju da je dobrota nasušna potreba nekih (ne svih!)ljudi i da u velikoj meri zavisi i od okruženja u kome rastemo i razvijamo se. Ako oko sebe imamo takve modele koji šire dobrotu, i što je najvažnije, koji nam svedoče o svojim pozitivnim iskustvima koja su iz dobrote proizašla, veće su šanse da ćemo krenuti njihovim stopama.

Jesu li ljudi u osnovi dobri, samo su to zaboravili?

Ljudi imaju određeni kapacitet da budu dobri, ali će se uglavnom ophoditi po dominantnom i većinskom trendu kulturalnih očekivanja. Ako su vrednosti takve da se neko više ceni zbog uspeha nego zbog dobrote onda će dobrota biti žrtvovana nauštrb ovog trenda.

Zašto često kažemo da su “dobar i lud braća”, pa se sami razoračaramo kada nam se dobro delo vrati lošim?

Mnogi ljudi su u današnje vreme u strahu od dobrote jer veruju da ona može biti zloupotrebljena od strane drugih. Tipične su ideje da će biti iskorišćeni, „namagarčeni“, da ih drugi ne poštuju… Takvi ljudi zapravo imaju problem sa personalnim granicama i ne znaju da postave ograničenja, pa i završe onako kako su sami sebi prorekli. Istina je negde na pola puta. Treba biti dobar prema drugima do mere u kojoj to ne narušava našu dobrobit. Ako je osoba u stanju da održava jasne i zdrave granice sa drugim ljudima ne bi trebalo da ima bojazan od dobrote.

Da li se danas sistematski trudimo da ne budemo dobri, da bismo se sačuvali, zaštitili od drugih?

Čini mi se da je danas puno dobrih ljudi koji se kriju iza fasada ravnodušnosti, distanciranosti ili čak okrutnosti. Cilj je verovatno samozaštita. Sa druge strane su oni čija preterana dobrota, briga i požrtvovanost vode osećaju iskorištenosti, bezvrednosti i „izigranosti“. Zato se treba držati van ovih ekstremnih okvira i vešto dozirati sopstveno dobročinstvo.

A, koliko je zapravo poželjno biti dobar, širiti dobrotu i vaspitavati mlađe od nas da budu dobri, uprkos tome što nam se dobrota ponekad obije o glavu?

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan čuveni eksperiment koji sam nedavno gledala na televiziji. Ispitanici su pozivani u eksperimentalnu sobu u kojoj se nalazio ispitivač koji im je zadavao sledeću instrukciju – treba da odaberu jedan od tri sosa koji su gradacijski poređani po ljutini. Sos koji odaberu će jedan subjekt morati da pojede u celosti kako bi dobio nagradu od 500 dolara. Situacija je tako izrežirana da se neposredno pre eksperimenta ispitanik na hodniku susreće sa dotičnim subjektom koji naleće „slučajno“ na njega, sudaraju se a subjekt odmahuje rukom i teatralno opsuje. Ispitanici u prvoj fazi eksperimenta uglavnom biraju najljući sos jer su izrevoltirani negativnom reakcijom subjekta i kada na projektoru vide da to lice treba da dobije pomenutu novčanu nagradu instiktivno žele da mu onemoguće taj zadatak. Međutim, obrt se dešava u drugoj fazi eksperimenta kada ispitivač koji je u prvoj fazi bio neutralan i suzdržan sada postaje naročito ljubazan prema ispitaniku. Ova ljubaznost smekšava ispitanikovo srce te ispitanik ublažava svoju reakciju, mržnja biva umanjena i bira sos umerenije ljutine. Eksperiment jasno dokazuje uticaj drugih na pobuđivanje dobrote i mržnje kod ljudi. Okrutne reakcije pobuđivaće ljutnju i mržnju, dok će dobrota imati tendenciju da širi dobrotu. Dakle, kada bi većina nas isijavala dobrotom značajno bi povećali šansu da čovečanstvo u celini favorizuje dobrotu kao dominantnu vrednost.

Može li dobrota da se uči, vežba?

Prethodni eksperiment upravo dokazuje da je element učenja dobrote presudniji od neke genetske predispozicije za dobrotu. Dobrota se, na sreću, lančano širi i to upravo učenjem po modelu. Ako okruženje produkuje dobrotu ona će se lakše uzvratiti.

Jeste li pomislili kako bi izgledao svet kada bi dobrota bila dominantna?

Takav svet bi bio nerealan, nerealno lep. Prepuštam vašim čitaocima da makar na sekund zamisle takav prizor.

I na kraju da vidimo šta je to zapravo dobrota? Koja je njena manifestacija?

Iako neka zvanična i precizna definicija dobrote ne postoji, jer je teško napraviti iscrpnu listu elemenata dobrote, ja bih je najpre uporedila sa psihološkim pojmom empatije. Saosećati sa drugim ljudskim bićem, u njegovim dobrim i lošim okolnostima, biti sposoban da se „staviš u tuđe cipele“, da razumeš tuđu perspektivu i delaš u skladu sa nečijim najboljim interesom, neugrožavajući pritom sopstvenu dobrobit, ono je što bi u najkraćem nazvala dobrotom.

*Intervju za Večernje novosti

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

Terapijska grupa za osnaživanje ličnih potencijala

Verujemo da svako ljudsko biće poseduje potencijal da se menja i razvija kroz sopstvena životna iskustva. Jedno takvo iskustvo, koje sistematično i brižljivo vodi osobu kroz proces promene je grupna terapija. Grupa, više nego bilo koja druga forma, pojedincu pruža potrebnu ušuškanost, klimu poverenja, razmene i međusobne podrške. Ona je pravi izbor na putu ka psihološkom blagostanju i unapređenju kvaliteta življenja.

Upravo formiramo novu terapijsku grupu čiji će članovi raditi na:

boljem upoznavanju strukture i dinamike sopstvene ličnosti,
osnaživanju kapaciteta za lični rast i razvoj,
unapređenju socijalnih, emocionalnih, komunikacionih i drugih veština,
razvoju veće empatije za perspektivu drugog, kao i bolje refleksije nad sopstvenim unutrašnjim sadržajima,
ostvarivanju većeg stepena svesnosti nad sopstvenim postupcima i reakcijama,
razvijanju sposobnosti za lakše i brže donošenje odluka,
povećavanju kapaciteta da se bude u kontaktu sa sobom, sopstvenim potrebama, ciljevima, planovima i mogućnostima,
usavršavanju veština da se adekvatno odgovori na stresne situacije koje život nosi, i dr.

Grupa je netematskog tipa, što znači da se nećemo okupljati na osnovu jedne, unapred zadate teme ili određenog problema (npr. depresija). Članovi ne moraju da imaju slične psihološke probleme, niti slične psihoterapijske ciljeve!

Grupa nije patološki orijentisana; fokus će biti na potencijalima, strategijama i veštinama, a ne na dijagnozama i problemima.

Grupa je po svom sastavu heterogena i članovi će moći da pričaju o različitim sadržajima, svemu onome što ih muči, što priželjkuju ili što bi voleli da izbegnu. Bilo koja tema može doći u obzir!

Grupa je otvorenog tipa, što podrazumeva da njeno trajanje zavisi od potreba članova. Takođe, tokom procesa nam se mogu pridruživati novi članovi koji će svojim dolaskom obogatiti grupnu dinamiku.

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera. Članovi će imati prilike da nauče brojne psihološke koncepte, kao i da isprobaju različite psihološke tehnike. Pored toga, veliki benefit grupnog rada je i u interakciji, međusobnoj podršci, prihvatanju, odigravanju uloga, empatiji i razmeni perspektiva.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom kada se prijavi dovoljan broj polaznika, a održavaće se svake subote od 15 do 17 h (4 puta mesečno). Trajanje grupnog procesa nije unapred određeno. Svaki član može ostati u procesu onoliko koliko mu prija i dok mu se čini da od učešća ima neku psihološku korist.

Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i poželjno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe.

Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu.

U slučaju da neko želi trajno da odustane, neophodno je da o tome blagovremeno obavesti grupu.

Metodologija rada:

Grupni susreti održavaće se kao kolektivni rad u grupi (gde svi polaznici zajedno učestvuju u obrađivanju određene teme ili se edukuju o nekoj tehnici) ili kao individualni rad u grupi (gde nas jedan od polaznika, svojom voljom, upoznaje sa njegovom istorijom slučaja, a ostali učesnici daju svoje refleksije i podržavaju).

Neke od tema koje će biti prorađivane na grupi su:

ličnost i identitet
komunikacione barijere
partnerski odnosi
intima, poverenje i seksualnost
gubitak i tugovanje
krivica i oproštaj
adekvatna i konstruktivna ekspresija besa
lične potrebe i resursi
porodična dinamika
psihološke granice
strahovi, nesigurnosti i samopouzdanje
ambicije, ciljevi i mogućnosti
sklonost perfecionizmu
razrešenje konflikta
donošenje odluka, itd.

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Mesto održavanja:

Susreti će se održavati u prostoru psihološkog savetovališta Psiholjub koje se nalazi na adresi Pavla Pavlovića 2b, I sprat (Beograd, Zvezdara, Severni bulevar, kod ulaza u Novo groblje, linije prevoza 65, 66, 74).

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za terapijsku grupu” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

*Ako ste se u međuvremenu predomislili javite unapred, jer neko možda čeka na vaše mesto! Molim vas da svoju prijavu shvatite ozbiljno, jer otkazivanje rezervacije može dovesti u pitanje početak rada grupe.

Novi članovi su slobodni da nam se pridruže i u toku procesa (ukoliko u tom trenutku ima slobodnih mesta!).

O voditelju grupe:

Grupu će voditi Leonora Pavlica, master kliničke psihologije i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut. Poseduje nacionalnu i evropsku licencu za psihoterapeuta i psihološkog savetnika. Leonora radi u svom savetovalištu Psiholjub, gde se preko deset godina uspešno bavi individualnom, grupnom i partnerskom terapijom tretirajući najrazličitije probleme.

Takođe, autor je i voditelj psiholoških radionica na temu emocionalne inteligencije, unapređenja partnerskih odnosa, suzbijanja anksioznosti i dr. Učesnik je i stručni konsultant brojnih onlajn grupa podrške za anksiozne gde nesebično deli svoje znanje sa ostalim članovima. Njen rad možete pratiti i na njenom You Tube kanalu koji sadrži korisne video materijale sa praktičnim smernicama za tretman anksioznosti i napada panike.

Aktivna je i u pisanju mnogobrojnih stručnih tekstova za dnevne listove Politika, Večernje novosti, Danas, itd. Čest je gost mnogih TV emisija (150 minuta, Alisa u 5, Ali sa Osmehom, Osmatranje, Vredi znati, itd.).

Autor je zbirke psiholoških pripovedaka „Ko je ovde lud?!“ (2016) koja je naišla na velike pohvale stručne i laičke publike. Urednik je psihološkog portala Psiholjub.com na kome možete potražiti njene stručne tekstove.

Živi i radi u Beogradu.

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Grupna terapija za anksiozne

U toku je formiranje nove grupe polaznika koja će intenzivno raditi na svojoj anksioznosti i napadima panike! Dobrodošli su svi koji imaju neki od problema iz anksioznog spektra (anksioznost, napade panike, različite forme fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj, preterana briga, itd.).

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera, a polaznici će imati priliku da saznaju kako nastaju simptomi iz anksioznog spektra, kao i šta su njihovi uzroci u svakom konkretnom slučaju. Takođe, biće snabdeveni velikim repertoarom tehnika koje će im omogućiti da veoma brzo suzbiju simptome, a dalji rad usmeriće se ka tome kako da se simptomi više nikada ne vrate.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom u subotu 19. januara, a nadalje će se održavati svake subote od 12 do 14h (4 puta mesečno). Predviđeno je da ciklus traje 20 susreta (a u zavisnosti od grupne dinamike i potreba članova ciklus se može skratiti ili produžiti). Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i neophodno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe. Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu. Prilikom prijavljivanja imajte u vidu očekivano trajanje ciklusa!

Metodologija rada:

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Tehnike koje će učesnici imati priliku da savladaju su: One Move, sistematska desenzitizacija, vežbe disanja, tehnike mišićne relaksacije, zajednica jastava, ja usred drugih, uzemljenje, verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata, dijalog sa strahom, itd.

Mesto održavanja:

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za grupnu terapiju za anksiozne” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

Rok za prijavljivanje je 18.01.2019. Oni koji se nisu prijavili na vreme mogu osigurati svoje prisustvo u grupi najkasnije u roku od dve nedelje od dana otpočinjanja grupnih susreta i to uz odobrenje ostalih polaznika. Ukoliko je ovaj rok prekoračen nova grupa biće formirana u martu pa se možete pridružiti tada.

O voditelju grupe:

Živi i radi u Beogradu.

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Egomanija: Grandiozno Ja koje nas štiti od nesigurnosti

O Šta znači kada neko insistira na veličanju svog ega, u svakoj prilici – na poslu, kod kuće, u ljubavi, gledajući ostale sa visine? Da li se iza svake egomanije zapravo krije nesigurnost? Kompenzuju li tim štitom sve ono što ne znaju, čega se plaše?

U zanimljivom članku “Egomanija: Adaptivna i neophodna bolest političara” (2011), Dejvid Rajnstajn opisao je egomaniju kao opsesivnu preokupaciju samim sobom. Ova nekontrolisana težnja da se uvek i svuda bude u centru pažnje, da se zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi, po Rajnstajnu često ljude regrutuje da se bave politikom ili nekim medijskim poslom. Međutim, autor navodi, da iako se čini da su ovakvi ljudi samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A ova iluzija služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.

O Koliko su egomanija i narcizam slični, odnosno različiti?

Egomanija i narcizam dele sijaset sličnih obeležja, ali ih je zapravo opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi opisali osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je patološki oblik ovakvog funkcionisanja rezervisan za dijagnozu narcističnog poremećaja ličnosti. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika egomanije i patološkog narcizma, a to su: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje,osećanje zavisti prema drugima, lažno samopouzdanje, itd. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost istinske konekcije i dublje emotivne razmene i vezivanja za druge ljude.

O Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj “liniji”?

Iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za ove “univerzalne sveznalice”, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja. Naime, niko ne postaje ovoliko samocentiran preko noći i bez razloga. Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba.Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima.Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti (Vink, 1996). Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca koja su zadojena roditeljskim porukama o tome da su superiorna i specijalna (Speri, 2003). Bilo kako bilo, u oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem i veličinom nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Štaviše, oni ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvene ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje.

O Da li je sa takvim osobama moguć dijalog, ili samo monolog, s obzirom na to da ne trpe kritiku?

Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, u svakom slučaju smo osuđeni na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja, ponižavanja i spuštanja. Egomanijak će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način provocira kod njega osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik “razoružan” lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć.

O Koliko ego “trip” komplikuje partnerski odnos?

Egomanija je bazirana na mehanizmu “usisavanja” svega oko sebe. Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora biti podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner koji je voljan da igra svoju inferiornu ulogu, koji pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može funkcionisati. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, on je u kombinaciji sa partnerom egomanijakom nemoguć, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, na uzajamno zadovoljavanje potreba, na podeljenu pažnju, na ravnopravnu komunikaciju, na topao, empatični odnos.

O A kako je biti podredjen ili nadredjen osobi koja misli da je najbolja i najpametnija u svemu?

Ako smo podređeni egomanijaku na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju; iz njegove perspektive nikada ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost; pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan (odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan).

O Da li stradaju i deca ljudi koja za sebe tvrde da su naj, naj, pa onda to projektuju i na očekivanja od naslednika?

I ovde su moguća dva kontradiktorna scenarija. Ako egomanijak doživljava svoje dete kao svoj produženi self, kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima njegovo dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da se i rođeno dete doživljava kao potencijalni rival. U tom slučaju dete će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, kao neadekvatno i nedoraslo zadatku, pa ovakvo dete lako može razviti osećaj manje vrednosti i zauzimati “nevidljivu poziciju” u odnosu na druge. Može postati pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju.

O U kom trenutku ljudi sa “grandioznim ja” pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost?

U korenu “grandioznog ja” je osećaj bezvrednosti koji se mora nadomestiti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu. Ovakva osoba je konstantno gladna pažnje, divljenja i obožavanja, jer na taj način drugi svedoče o tome da je zapravo vredna.Zato je njen najveći strah strah od odbacivanja i samoće. Ona će preživeti ako je odbaci neko nebitan, štaviše – ako joj taj nebitan protivreči biće otklonjen iz njenog socijalnog polja pod parolom da nije dobra osoba. Ali, ako osobe koje doživljava kao bliske počnu da pokazuju ravnodušnost ili izbegavanje, strah od odbacivanja nagnaće egomanijaka da ih na sve moguće načine i pošto-poto zadrži. U tom trenutku, na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti egomanijaka, jer je spreman da se ponizi, moli, udovoljava ne bi li osigurao naklonost bližnjih.

O S druge strane, čini se da su se pametni zaista povukli pred onima koji vole da zvuče pametno. Da li je to posledica urušavanja sistema vrednosti u našem društvu?

Sklonost glupih ljudi da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto – pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao Daning-Krugerov efekat. Ovaj fenomen pokazuje da su pametni ljudi svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove. Stoga, izgleda da je pre reč o individualnim sklonostima, nego o globalnom urušavanju sistema vrednosti.

*Intervju za Večernje novosti

Zašto je brzo otklanjanje simptoma potencijalno opasno

Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“ stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?

Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.

A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –

Kako se izboriti sa sujetom?

Kažu da smo svi sujetni, samo je pitanje u kojoj meri. Da li se slažete sa tim?

Svakoj osobi potrebna je izvesna doza potvrde da je sposobna, uspešna, vredna, a nema te osobe koja u svemu što radi oseća apsolutnu sigurnost. Sujeta se upravo javlja kao zaštitna funkcija ega, jer ga brani od spoljašnje kritike i pokušava da održi njegovu veličinu. Zato smo svi manje ili više sujetni i to u zavisnosti od količine oblasti u kojima nemamo dovoljno poverenja u sopstvene potencijale. One stvari koje su nam važne pokušavamo pošto-poto da odbranimo i da ih ne dovedemo u pitanje, a upravo one su plodno tle za razvoj sujete.

Šta zapravo znači biti sujetan i koliko se taj pojam meša sa nekim drugim, sličnim?

Sujeta predstavlja neosvešćenu strategiju pojedinca da održi i pothrani vlastitu vrednost uprkos spoljašnjem pritisku. Da bi sačuvale poželjnu sliku o sebi, sujetne osobe imaju dva mehanizma za filtriranje informacija. Informacije koje ih prikazuju u poželjnom svetlu se opažaju i daje im se na značaju, a informacije koje ih osporavaju se negiraju i guraju pod tepih. Ove osobe su u osnovi veoma rigidne jer žele da po svaku cenu sačuvaju sliku o sebi, te nijednu kritiku ne shvataju konstruktivno, već isključivo kao znak neprihvatanja i odbacivanja. Težnja da se dopadnu drugima i istovremeni strah od odbacivanja posledica su duboko ukorenjene nesigurnosti.Iako je fenomen sujete prilično kompleksan u literaturi se često i nepravilno izjednačava sa egocentičnošću, narcizmom, manjkom samopoštovanja, ponosom, itd.

Postoji li razlika u stepenu sujetnosti među polovima? Nepisano je pravilo da su žene sujetnije kada je u pitanju izgled, a muškarci u vezi i poslu.

Sujeta je socijalni fenomen koji ne može postojati u društvenom vakumu.Ona je potraga za potvrdom od strane drugih kako bi se kompenzovao osećaj lične neadekvatnosti. Društvo nas, sa druge strane, snabdeva kulturološkim očekivanjima vezanim za određeni pol, pa tako svi dobijamo ideju šta su važna područja u kojima je poželjno da se ostvarimo kao žene, odnosno kao muškarci. Zato će i sama sujeta imati različito stanište zavisno od pola o kome je reč. Stepen sujetnosti kod muškaraca i žena je isti, ali je mesto ispoljavanja uglavnom različito. Kako se i polni stereotipi vremenom menjaju, pa se recimo danas od žena očekuje da budu uspešne i u poslu, tako i sujeta vremenom može menjati svoju oblast delovanja. Čini mi se da sa sve većim izjednačavanjem polova sujeta prestaje da bude izbirljiva kao ranije, pa je možete videti u sličnim oblastima kod oba pola.

Da li se superiornost često meša sa sujetom odnosno naglašavanjem sopstvenog ega?

Sujeta se ispoljava kroz nadmenost i samouverenost, kroz prepotentno potenciranje vlastite vrednosti koje drugima može ostaviti utisak superiornosti. Međutim, reč je o jakoj fasadi koja je izgrađena upravo zato što je ego krh, ranjiv i fragilan.Sujetna osoba je preokupirana prihvatanjem od strane drugih i gladna priznanja, jer je to jedini način da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću, nezadovoljstvom i osećajem neutoljive praznine. Iako se čini da je ceo manevar organizovan oko veličanja ega, treba shvatiti da je srž sujetnog ponašanja u sprečavanju povrede ega.

Kažu da je sujeta otrov za dušu, a slast za ego. Da ruši prijatelljstva, ugrožava veze, sprečava napredak na poslu… Da li taština ima samo negativno značenje ili ponekad može da nam bude saveznik, a ne neprijatelj?

Sujeta se vezuje za one oblasti našeg života koje vrednujemo kao važne, a istovremeno opažamo da smo u njima nedovoljno kompetentni, te se osećamo nesigurno i ovu nesigurnost maskiramo postavljanjem garda i precenjivanjem sebe. Ako negiramo da ovo činimo, sujeta će zasigurno biti naš krst koji će nas voditi u razne životne neprilike koje ste opisali. Ali, ukoliko je tretiramo kao saveznika, ona nam može biti koristan vodič u preispitivanju oblasti u kojima smo “tanki”. Ako mapiramo ona mesta gde se javlja sumnja u vlastite kvalitete, imaćemo dobru polaznu osnovu da radimo na njima. A kako rastu naše kompetencije, jačaće sigurnost i samopouzdanje, a opadaće nivo sujete.

Koliko smo sami svesni svoje sujetnosti? Možemo li da je ublažimo, kontrolišemo? Kako možemo da je prevaziđemo?

Kada nas okolina hvali, ovu “hranu za ego” doživljavamo isključivo kao nešto pozitivno i ne dovodimo je u pitanje. Međutim, kritika je ono mesto koje nas, ma koliko se trudili da je negiramo, suočava sa osećajem nelagode. U tim momentima možemo najbolje da uhvatimo kako nas nagriza zub sujete. Kako bi ublažili ovo stanje, važno je da shvatimo da je kritika upućena samo jednom malom delu naše ličnosti, nekoj našoj osobini, ponašanju ili postupku, a ne ličnosti u celini, te stoga ona ne treba da nas ugrozi na nivou identiteta. Drugi važan mehanizam u suočavanju sa sujetom je svest o tome da ne možemo biti savršeni u svemu, te da nije mudro stalno se sameravati sa drugim ljudima. Za naš sveukupni razvoj, mnogo je adekvatnije porediti se sa samim sobom i uviđati koliko smo danas u nečemu bolji u odnosu na juče.

Ako bismo zamislili društvo bez sujete, kako bi ono izgledalo?

Na prvu loptu deluje da bi društvo bez sujete bilo bajkovito, svi bi bili zadovoljni sobom, samopouzdani i realistični u pogledu procene sopstvenih sposobnosti. Međutim, ako niko ne bi reagovao na tuđu kritiku, ako ne bi preispitivao korektnost svojih postupaka i ako bi svi ljudi slepo radili sve prema vlastitom nahođenju, takvo društvo bi u najmanju ruku bilo bezobzirno. Izgubila bi se samorefleksija i motivacija da se korigujemo.

*Intervju za Večernje novosti