Šta raditi kada jedan od partnera insistira na psihoterapiji, a drugi neće ni da čuje?

Ljudi su veoma podeljeni oko toga da li je i koliko psihoterapija delotvorna. Mnogi će radije svoje mentalno zdravlje prepustiti nekom drugom pristupu podrške – prijateljima, medikamentima, sveštenicima, knjigama samopomoći i drugim formama isceljenja. I načelno, to je u redu. Svako treba da se pobrine za sebe na način koji mu najviše odgovora. Problem je kad postoji odsustvo brige o sebi – ignorisanje, potiskivanje, “guranje pod tepih”, minimizovanje problema (“nije to tako strašno”), relativizovanje (“i drugima je tako ili čak teže”).

Čitava situacija se dodatno komplikuje kada je potreban rad na odnosu. Tada je neophodno uskladiti perpektive o tome da li je nešto problematično, u kojoj meri, i kojim strategijama pristupiti rešavanju istog. Dakle, šta kada jedan partner uviđa da je nužna intervencija u njihovom odnosu i da dalje ne mogu sami, a drugi smatra da im tako nešto nije potrebno ili da psihoterapija nema tu moć da im pomogne? Ovo je pitanje sa kojim se u poslednje vreme redovno susrećem, kako u praksi, tako u u privatnom životu.

Sve više prijatelja, poznanika i redovnih klijenata me pita kako da nagovore partnera da krenu na partnersku psihoterapiju. Lakog odgovora nema. Ne postoji taj magični savet kako “nagovoriti” osobu da krene na psihoterapiju. Mora se krenuti par koraka unazad.

Prvi korak je pokušaj da se razume partnerova perspektiva, kako on/ona sagledava akutnu situaciju. Možda je nešto što je nama veliko našem partneru zanemarljivo. Ovde je ključno uzeti u obzir par stvari:

– šta partner vidi kao svoje glavne životne oblasti,

– na koji način prioritizuje ove oblasti,

– da li je trenutno zaokupljen nekim, po njemu većim problemom (voditi računa da je tajming, odnosno pravovremena intervencija često presudna, jedno je kako ćemo nekome nešto saopštiti, a sasvim drugo je koji ćemo trenutak za to izabrati),

– koji je njegov/njen dosadašnji stil rešavanja problema generalno, da li ih negira, da li prokrastinira, da li ih rešava stihijski ili planski, na koje resurse se oslanja, da li ih rešava samostalno ili mu je potrebna pomoć, na čije sugestije je u prošlosti najbolje reagovao, koje ljude smatra kredibilnim,..

– kakav je porodični obrazac rešavanja problema (šta je taj partner imao prilike da vidi i nauči tokom odrastanja, kakvi su njegovi roditelji po pitanju suočavanja sa životnim teškoćama, da li je možda u primarnoj porodici razvio mehanizam preteranog tolerisanja nekih nepovoljnih okolnosti).

Tek kada sagledamo sve ove stavke, korak smo bliže razumevanju unutrašnjeg sveta našeg partnera. Nije ideja da ga “nagovorimo”, već za početak da ga razumemo, iz njegove, a ne sopstvene perspektive. Iz svoje prakse mogu potvrditi da su klijenti koji su dovedeni pod nagovorom, ili još gore uz emotivnu manipulaciju, vrlo brzo odustajali, a ako bi se i zadržali da bi ispoštovali tu drugu osobu (partnera, majku, sestru), bili bi veoma nisko motivisani. Njihova motivacija najčešće dobija nepoželjan smer, umesto da se usmere na profitiranje iz sesija, oni su najčešće usmereni na diskreditovanje psihoterapijske delatnosti ili samog terapeuta, ili pak na detaljno uveravanje terapeuta zašto im nije potrebna njegova podrška.

Kada smo se potrudili da shvatimo kako partner doživljava naš odnos i probleme sa kojima se nosimo, dalji korak je razmevanje njegovog otpora.

Sama činjenica da se neko aktivno opire bilo kojoj ideji podrške, govori u prilog tome da neki problem ipak postoji. Osoba koja veruje da je njena uloga u određenom odnosu adekvatna neće imati problem da tu ulogu stavi na test. Često je otpor umotan u floskulu “šta da idemo da bacamo pare i trošimo vreme, kad nemamo na čemu da radimo”, što drugog partnera instant razoruža. Ovo je zapravo trenutak koji osvetljava činjenicu da partner nije spreman da se podvrgne proveri od strane stručnog lica. Da je istinski uveren u adekvatnost svoje pozicije, ne bi zazirao od odlaska po “drugo mišljenje”. Razmislite i sami, evo banalnog primera, da vam neko npr. ponudi šampon za vaške, i vi odbijete jer nemate vaške i nema potrebe da ga koristite, ali vam onda neko kaže da ga stavite makar preventivno i da nema kontraindikacija (ako ih nemate nikom ništa), da li bi ste se žestoko opirali ili bi udovoljili drugoj osobi? Dakle, što je veći otpor, to je veća crvena lampica da neko nije spreman na evaluaciju.

Kada smo u ovakvoj situaciji, dalje insistiranje i siljenje neće pomoći, štaviše, može biti put ka još većem zatvaranju partnera. Partner koji je u otporu obično očekuje da će on biti glavni predmet procene i da će nakon seanse poneti celokupnu odgovornost za manjkavost njihovog odnosa, zato mu se i ne ide.

Ovde dolazimo do trećeg važnog koraka, a to je pitanje lične odgovornosti u datom odnosu! Kao što smo prethodno razmotrili partnerovu perspektivu, sada je red da iskreno pristupimo i preispitivanju sopstvene. Odnos je živi organizam za čiji opstanak su odgovorne obe strane. Dobar terapeut će uvek praviti ravnotežu u tome koliko radnih zadataka dobijaju oba učesnika. Ne bi trebalo da se iko oseti napadnutim, dominantno odgovornim, odnosno krivim za trenutnu nefunkcionalnost odnosa. Ideja je da je odnos fleksibilan i da njegovu dinamiku uvek kreiraju najmanje dve osobe. U psihoterapijskom setingu uvek će se menjati oboje, jer njihove promene doprinose boljitku odnosa! Stoga, način da partnera odobrovoljimo da otpočne ovo poglavlje je da između ostalog dobro osvestimo čime smo sami doprineli kreiranju ovakvog aktuelnog stanja:

– da li možda imamo prevelika očekivanja,

– da li imamo suviše nizak prag tolerancije ili pak suviše visok, pa smo nešto predugo trpeli,

– da li imamo naglašenu potrebu da kontrolišemo situaciju,

– da li se naši lični problemi prelivaju na odnos,

– da li smo nedovoljno taktični, nestrpljivi,

– da li smo grubi, pasivno agresivni, konfliktni, i sl.

Tek kada smo obavili ovaj iskreni razgovor sa sobom, možemo uzevši u obzir i sve prethodno, pristupiti otvorenom razgovoru sa partnerom.

Da sumiram, važno je odabrati pravo vreme, postavljati pitanja a ne unapred zaključivati ili osuđivati, edukovati partnera o tome kako terapijski proces izgleda i kako je on prostor u kome će obe strane raditi na sebi, zatim poveriti partneru i sve stvari na kojima bi i sam trebao/la da radiš jer se na taj način zadobija njegovo poverenje i konačno, ponuditi mu alternativu – ako terapija nije njegov “cup of tea”, možda ima neku drugu ideju o tome ko ili šta vam može pomoći na putu unapređenja vašeg odnosa.

Krize u braku i potencijalna rešenja

Koje su najkritičnije faze braka?

o Svaki brak prolazi kroz krizne periode. Koje faze partnerskog odnosa se smatraju najkritičnijim i zbog čega?

Svaki brak je priča za sebe, jer ga čine konkretne osobe i njihove specifične situacije. Ovo uvek treba imati u vidu, ali svakako da se mogu izdvojiti neki životni događaji koji na razvojnoj liniji bračnog odnosa mogu praviti potrese. Prvi potres može se desiti već nakon par meseci do godinu dana, kada prolazi tzv. faza “medenog meseca”, odnosno faza idealizacije. Po njenom završetku, partneri realisičnije percipiraju jedno drugo, a rezultat može biti neispunjenost očekivanja. Sledeća krizna tačka mnogih brakova je ulazak u novu ulogu – roditeljsku, u kojoj se jedna ili obe osobe nisu snašle. Naredni potres porodicu može očekivati sa osamostaljivanjem deteta i njegovim polaskom u školu, kada bi bilo prirodno da se partneri ponovo zbliže jer imaju više vremena za njihov odnos nego što su imali kada su deca bila mala i kada su njihove potrebe trpele. U ovoj fazi potencijalnog zbližavanja, partneri zapravo postaju svesni koliko su se tokom vremena udaljili. Sledeća kriza, često označena kao “sindrom praznog gnezda”, dešava se kada deca odlaze od kuće, a supružnici ostaju upućeni isključivo jedno na drugo i ne znaju kako da zajednički provode vreme. Osim ovih razvojnih kriza, javljaju se i situacione krize koje su uslovljene različitim životnim događajima, kao što su otkaz ili promena posla, smrt ili bolest nekog člana porodice, finansijska nesigurnost, itd.

o Bračni terapeuti smatraju da se prva kriza može javiti već u prvoj ili drugoj godini braka, kada prođe ružičasta faza zajedičkog života. Sa čime se parovi mogu suočiti već tada?

Nakon ružičaste faze koja uvek ima svoj kraj jer je vođena hemijskim procesima, nastupa faza otrežnjenja u kojoj kao da smo progledali. Sada više ne idealizujemo svog partnera, ne projektujemo u njega sve najbolje osobine i ne ignorišemo njegove mane. Sada smo spremni ili pak nespremni da sagledamo njegovu celovitost. Ova faza, kao uostalom i svaka prethodno navedena, može se pretvoriti u rizik ili u šansu – rizik da odnos propadne jer partneri ne žele da odustanu od svojih očekivanja i jer nisu spremni da se menjaju i rade na odnosu, i šansu da njihov odnos postane još kvalitetniji i čvršći ukoliko se oslobode svojih rigidnih principa i odnos vide kao priliku za učenje i postajanje boljom osobom.

o Obično se kaže da je sedma godina braka najkritničnija. Zbog čega je ona posebno apostrofirana?

Sedma godina se često provlači u literaturi kao prekretnica jer otprilike u to vreme, ako parovi imaju decu, ona postaju samostalnija i ne zahtevaju više toliki angažman roditelja. Do tada fokusirani isključivo na detetove potrebe, partneri smisao svog odnosa nalaze u roditeljstvu. Međutim, kako se zavisnost deteta smanjuje, trebalo bi da raste upućenost partnera na njihov odnos. Ovo je nažalost period u kome veliki broj supružnika, umesto da se konačno zbližava, shvata koliko su se s godinama udaljili, koliko su im se izmenila interesovanja, koliko su splasnule strasti, koliko su zaboravili da komuniciraju, koliko su navikli da sami ispunjavaju vlastite potrebe, pa se partner čini kao višak. Iza njih su teške godine, neprospavane noći, dečije bolesti, puno stresa, umora, nesloge oko odgoja, i ako u tom izazovnom periodu nisu funkcionisali kao tim, postaje sada teško vratiti se na pravi kolosek.

o Gde je u svemu ovome emotivna prevara koja je jedna od prvih asocijacija na bračnu krizu?

Emotivna prevara nije uzrok krize u braku već njena posledica. Ako su partneri složni, ako neguju svoj odnos, ako komuniciraju, ako se poštuju i podržavaju, ako vode računa i ne zapostavljaju svoju intimu, ako se trude da je osveže kako bi sprečili monotoniju, neće biti razloga za emotivnu prevaru. Prevara će s druge strane biti prirodna posledica zanemarivanja svih navedenih stavki.

o Da li se kriza srednjih godina može uvrstiti u kritične faze, koliko to može da uzdrma brak?

Kriza srednjih godina nije zanemarljiv potres, posebno ako se dešava istovremeno kod oba partnera, pa je svako ćudljiv na svoj način i razilaze se u interesovanjima, životnoj energiji i emocionalnom reagovanju. Ipak, kako su do ovog perioda supružnici već dugi niz godina zajedno, ako su naučili da se slušaju, poštuju, komuniciraju i uspešno prevladavaju konflikte situacije, ova faza može proći kao manji izazov.

o Šta najpre može da nam nagovesti da brak ulazi u kritičnu fazu, šta može da bude alarm za uzbunu?

Obično postoje dve vrste nagoveštaja, a to su agresija i apatija. Prvi se odnosi na to da se partneri intenzivnije ne slažu, češće ulaze u konflikte, oštro brane svoje stanovište, gluvi su za reči onog drugog, nisu spremni na kompromis. Drugi izgleda sasvim suprotno – supružnici se izbegavaju, kao da ne vole da provode vreme u istoj prostoriji, iznalaze nove vankućevne aktivnosti, manje komuniciraju, razmenjuju se samo oko neophodnih informacija, ne potežu rasprave, nisu zainteresovani za popravljanje odnosa, češće ćute, ne reaguju na provokacije, deluju indiferentno ma šta da se dešava.

o Kako prevazići krizu kada do nje dođe?

Krizu je najpre neophodno uočiti, a potom prihvatiti da se ona dešava. Ignorisanje krize, koje nije tako retko, će samo produbiti jaz među partnerima. Kada se prihvati da je odnos u krizi, potrebno je fokusirati se na vlastite doprinose ovakvom stanju stvari. Većina ljudi konstatuje krizu, a zatim odgovornost za njen nastanak situiraju u partnera i tu kreće začarani krug unakrsnog optuživanja. Ovakva dinamika će u najvećem broju slučajeva krizu odvesti u rizik da brak propadne. Zato je važno da oba partnera imaju razvijenu svest o sopstvenoj odgovornosti i da nemaju sujetu, već rade na sebi. Zvuči lako, ali je u praksi češći prvi scenario. Tako se brojni parovi i odluče na rešavanje krize uz pomoć psihoterapeuta, jer ih on podseća na lične odgovornosti i zahteva odustajanje od rigidne bračne dinamike. U ovom procesu psihoterapeut je posrednik, medijator, neko ko omogućava da se partneri zaista čuju, da ne ostanu izgubljeni u prevodu.

o A kako eventualno izbeći takve zamke?

Redovno komuniciranje sa partnerom i navika da se izveštava o svojim potrebama, kao i o onome što nam smeta, ključ je za izbegavanje krize u braku. Ako nezadovoljstvo taložimo, doćićemo do tačke kada ga saopštavamo u afektu, a time smanjujemo verovatnoću da ga partner čuje i prihvati na pravi način. Takođe, ključno je i redovno negovanje intime, pravljenje zajedničkih planova, uživanje u zajedničkim aktivnostima. I neizostavno, važno je baviti se sobom, jer je zadovoljan partner onaj koji je prevashodno zadovoljan sobom.

Kako funkcioniše odnos između “ševa” i “sova” (ranoranilaca i noćnih ptica)

Od čega zavisi da li će neko biti jutarnji ili noćni tip? Da li je reč o nečemu što je nasleđeno ili stečeno? Naučnici se sve češće pozivaju na određeni gen koji utiče na hronotip…

Još uvek nemamo čvrste dokaze u prilog nasleđa ili sredine po ovom pitanju. Jedna struja zagovara ideju da su u drevnim civilizacijama postojali samo ljudi “ševe”, jer je čovek bio izložen samo prirodnoj svetlosti, pa se njegov centar za regulaciju upravljao isključivo po tome. Sa pronalaskom struje, dakle veštačke svetlosti, i sa daljim razvojem tehnologije, ljudi su imali opciju da sve češće budu izloženi veštačkoj svetlosti, što je vremenom izmenilo cirkadijalni ritam. Uočeni su ljudi “sove”, a kasnije i ljudi “golubovi” za koje se veruje da su najbrojniji, jer predstavljaju neku sredinu izmedju ova dva ekstrema. Dakle, ova struja naglašava da su vanjske promene (odnosno sredina) odgovorne za nastanak određenih hronotipova. Struja koja lobira za nasleđe, navodi rezultate brojnih laboratorijskih istraživanja na glodarima, koji pod istim i kontrolisanim spoljašnjim uslovima, pokazuju različite navike u spavanju i drugim telesnim aktivnostima.

Pod kakvim okolnostima to može da se promeni?

Zagovornici ideje o nasleđu hronotipova skloni su da kažu kako se ritam spavanja teško može izmeniti. Čak sugerišu, da pošto je to urođena predispozicija, moramo ljudima svih tipova ponuditi adekvatan raspored rada. Rezultati brojnih studija pokazuju da ljudi imaju neuporedivo veće performanse na radu ukoliko imaju fleksibilno radno vreme, gde sami biraju kada će raditi, odnosno kada im je moždana aktivnost na najvišem nivou (sleep friendly strategija). Sa druge strane, naučnici koji veruju u uticaj sredine, navode brojne faktore koji mogu promeniti cirkadijalni ritam, kao što su promena režima ustajanja i leganja, promena ishrane, menjanje navika u fizičkim aktivnostima, odnos izlaganja sunčevoj i veštačkoj svetlosti, promena vremenske zone (putovanja), smenski rad, itd. Oni veruju da navedeni faktori mogu lako uticati na promenu cirkadijalnog ritma.

Kada ove dve suprotnosti završe u vezi ili braku, kako to vremenom može da se odrazi na njihov odnos?

Svaki hronotip ima osobito vreme u toku dana u kome dostiže svoj vrhunac po pitanju moždane i opšte aktivnosti organizma. Za jutarnji tip vrhunac je između 7 i 11 časova, a za večernji između 19 i 23 časa. Osim što su pojedinci tada najaktivniji i najproduktivniji, posledično, i njihovo raspoloženje je tada najstabilnije. Deluje da su ovo nepomirljive razlike i da partneri sa drugačijim cirkadijalnim ritmom nemaju šansu za opstanak. Pa ipak, nije vreme provedeno u zajedništu ono što garantuje kvalitet nekog odnosa. Bitnije je da se zajedničko vreme provodi kvalitetno, a ne da ga je što više. Takođe, to što nam je optimum postavljen drugačije može biti i naša zajednička snaga, a ne prepreka, posebno kada su u pitanju parovi sa decom. Uz veliko razumevanje za potrebe ovog drugog, partneri se mogu veoma dobro organizovati tako da svako preuzme obaveze u onom delu dana kada je u svom optimumu funkcionisanja.

Može li i to da se podvede pod “nepremostive razlike” u slučaju razlaza? Jer, dok za jednog supružnika život počinje tek kad se napolju smrkne, drugi tada uveliko razmišlja o odlasku u krevet.

Poznato je da je jedna od formula uspešnog odnosa Moje vreme, Tvoje vreme i Naše vreme. Ovu formulu ovakvi parovi mogu uspešno da okrenu u svoju korist. To znači da jutarnji tip može iskoristiti vreme za sebe upravo ujutru, dok je večernji partner još neaktivan i obrnuto. Kao što uočavamo, ostaje dovoljno vremena tokom dana, koje nije ni jutro ni veče, za uživanje u zajedničkim aktivnostima.

Da li takvi parovi, u odnosu na ostale, provode manje kvalitetnog vremena zajedno?

Ovakvi parovi definitivno provode manje vremena zajedno, izuzev ako se neko od partnera žrtvuje pokušavajući da isprati nametnuti ritam onog drugog. Adekvatna strategija bila bi postepeno i postupno smanjivanje ove razlike, što se, videli smo, može regulisati promenom određenih navika. Životi savremenih ljudi su često nekompatibilni i iz vanjskih razloga, jer ljudi rade u drugačijim smenama. Da je to osnovna prepreka u održanju veze, danas bi malo veza opstalo. Dakle, neovisno od toga da li nam spoljašnji ili unutrašnji uslovi diktiraju ritam dana, važno je KAKO, a ne KOLIKO vremena provodimo sa partnerom.

Kada tome dodamo i sve više svakodnevnih obaveza, u kom delu dana je njihova tačka spajanja?

Ovo je, čini mi se, pitanje koje pogađa svaki radno aktivni par današnjice. Poslovi i obaveze oko dece, kuće i ostalo, su tako koncipirani, da ostaje jako malo vremena za bilo šta što nije obaveza. U tom smislu, važno je da se gaji želja za partnerom. Svako od nas treba da se zapita u svom često haotičnom rasporedu, želi li da provede vreme sa partnerom. Ako je ta želja prisutna i ako je jaka, onda će se i naći vremena. Partner do koga nam je stalo mora biti visoko prioritizovan na našoj “listi”, i ako je tako, iz aktivne želje rodiće se i mogućnosti.

Da li ova vremenska razmimoilaženja utiču i na seksualni odnos? Jutarnji tip može uveče da se požali na “glavobolju”, a noćni da isti ili sličan izgovor potegne ujutru.

Naučnici podupiru tezu o različitim tačkama umora kod ova dva tipa ljudi. Jutarnji tip pokazuje prve znake umora oko 18 časova i tada vidno može da opada i raspoloženje. Večernji tip svoju najlošiju performansu pokazuje u ranim jutarnjim časovima. Međutim, treba imati u vidu da iako cirkadijalni ritam zovemo još i telesni sat, taj sat nije baš švajcarski… ne radi kao jedan besprekoran mehanizam. Ljudi, ma kog da su tipa, pokazuju svoje fluktuacije u raspoloženju, potrebama, snazi i u nepravilnim intervalima tokom 24 časa. Razmislite na trenutak da li vam je baš uvek predvidljivo kada ćete osetiti zamor, opterećenje, pad u raspoloženju i sl. U svim tim nepravilnostima postoji i jedna pravilnost – a to je da će dvoje ljudi koji se vole i žele, naći onaj trenutak u vremenu kada su im ove potrebe sinhronizovane.

Da li veze u kojima je jedan partner “ševa” a drugi “sova” imaju neke prednosti u odosu na ostale parove?

Ako partneri dovoljno komuniciraju, otvoreni su da razumeju potrebe onog drugog, zajednički donose odluke i planiraju, dogovaraju se oko organizacije, poštuju tuđe i svoje vreme, neguju zdrave granice, onda su u prednosti u odnosu na ostale parove. Ovo je ključna razlika, a ne kom hronotipu neko pripada. Dokle god ljudi neguju i aktivno razvijaju svoj odnos, sve međusobne razlike su tu da se premoste i doživljavaju se kao izazov, a ne kao kamen spoticanja. Ševe i sove mogu skladno živeti i biti kompatibilni partneri jednako kao i drugi tipovi parova. Njihove razlike, u većini situacija, mogu se pretvoriti i u nedvosmislene prednosti (npr. Jutarnji tip može spremati decu za vrtić, a večernji ih kupati i pričati priče za laku noć).

Koji od ovih tipova je barem u neznatnoj prednosti u odnosu na partnera, ili u ovom spoju možemo da govorimo o “pata kartama”? Da li i ovde važi izreka “ko rano rani dve sreće grabi”?

Uspešnost bilo kog tipa će zavisiti od toga koliko je svoje spoljašnje obaveze prilagodio unutrašnjem ritmu. Većina obaveza se zaista i može prilagoditi – možemo birati kada ćemo trenirati, naći firmu koja nam nudi fleksibilno radno vreme, družiti se sa ljudima koji imaju navike sličnije našim… Jedina potencijalna razlika može se uočiti u roditeljstvu, gde blagu prednost imaju ljudi ševe. Detetov budni i aktivan dan, kada mu je više potrebno prisustvo roditelja, je od ranog jutra do ranih večernjih sati. Tada je ševa spremnija da mu se nađe. Ovo ne važi za novorođenčad i decu do dve godine, kojima se san još uvek nije regulisao (u slučajevima noćnog buđenja ili noćnih grčeva, kao i noćne temperature, roditelj sova je agilniji da pomogne).

Da li je bliskost uslov za uspešnu vezu?

Koliko je važno od početka negovati bliskost prema nekome do koga ti je stalo?

Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija „sve ili ništa“, kao zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose – roditeljski, prijateljski, partnerski… Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti. A ako odnos počiva na ekstremnoj uzajamnosti, gde osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ni tada ne možemo govoriti o adekvatnoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuuma su u neku ruku patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

Može li ona da se nadoknadi, pa kada izostane na početku, da se uspešno izgradi tokom veze?

Bliskost i treba graditi, to je njena suština. Na početku, ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugoga. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto ućiće saradnja. Saradnja, uzajamno poštovanje i empatija su inače tri ključne komponente bliskosti.

Često čujemo da se neko razišao jer je nestalo bliskosti? Šta to tačno znači? Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati, itd. Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja.

Može li ljubav, prava i jaka, uopšte da postoji bez nje?

Kako smo rekli da su gradivne komponente bliskosti uzajamnost, međusobno poštovanje i empatija, možete li da zamislite pravu ljubav bez njih? Ja teško. Odnos lišen ovih elemenata pre liči na poslovni, nego na emotivni. Nažalost, poslednjih decenija kao da smo upravo preplavljeni baš ovakvim odnosima – ugovorenim, pragmatičnim, bezličnim.

Koliko smo svi postali sebični, pa se prvo brinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, ne razmišljajući da je važno da se dajemo i negujemo bliskost?

U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze; partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da se preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je „sačuvati živu glavu“. Odavno nas je već From upozorio u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Da li je i ovo vreme zbacilo potrebu za bliskošću, bacilo je na margine?

Nova vremena donose nove sisteme vrednosti. Ovaj naš današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost,itd. Ove osobine ne moraju se nužno kositi sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno ali, najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Kako bi morao da izgleda jedan blizak odnos u kojem su obe strane srećne i ispunjene?

Daću vam jedan primer. Moji baka i deka imali su srećan i ispunjen odnos u trajanju od 50 godina. Gledajući ih (bar pod stare dane), zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo „njegovo vreme“ bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, mice, Crnog Petra ili Čoveče ne ljuti se. Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju (da imaju svoj personalni prostor u kome će raditi šta i kako žele, ali oboje!), kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju – ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

*Intervju za Večernje novosti

Postporođajna depresija: Ozbiljna smetnja ili dokaz razmaženosti?

Majka sam dve devojčice. Starija ima 5 godina i samostalna je za podmirivanje većine osnovnih dečijih potreba. Mlađa ima 7 meseci, dobre je i živahne naravi, radoznala i uporna. Od pre mesec dana pokušava da stoji uz sve čega se domogne. Noge su joj još uvek slabe, nespretna je i često pada. Sve sadašnje, bivše ili buduće mame beba ovog uzrasta znaju, sećaju se ili naslućuju koliko je ovo zahtevan period. Stalni fokus, napetost i umor. Moram napomenuti da moja deca ni po čemu nisu ekstremna u odnosu na njihove vršnjake.

Vratila sam se poslu. Radim 4 dana nedeljno. Jednom nedeljno, po par sati ih čuva moja majka, koja kaže da ne može da dođe češće jer ne uspeva da se odmori do idućeg puta koliko je iscrpljena. Jedom nedeljno, takođe par sati ih čuva svekrva, uz uslov da njen mlađi sin bude tu da bi uspela nešto da skuva. Jednom ga čak nije pustila u školu (u pitanju je bila radna subota) jer neće moći sama oko bebe. Jednom nedeljno dođe i bebisiterka. Maločas mi se požalila kako joj je 6 sati previše i kako maksimalno može da izdrži 4 do 5 sati. Ima 24 godine, nema svoju decu i već se boji kako će se snaći u toj ulozi. Muž dolazi kući i prepričavam mu bebisiterkinu priču. Njegov komentar je: “Pa nemoj puno da nam izrabljuješ bebisiterku, ostaćemo bez nje”.

Evo bez uvijanja, očekivala sam da će na osnovu priloženog bar konstatovati koliko je meni zapravo teško, ako ni babe, ni mladi ne mogu da izguraju ovu priču. Naprotiv, sada još treba da zaštitim i bebisterku od burnout-a.

Da ne dužim – biti mama je teško! I tačka. Mame su blistave i odmorne samo u magazinima i reklamama za pelene. Još uvek je tabu pričati otvoreno o negativnim aspektima majčinstva. Kruži legenda da postporođajne depresije ranije, u vreme naših baka, nije ni bilo. Da je to bolest modernog doba.

Prvo, tada je odlazak kod stručnjaka za mentalno zdravlje bio još veći tabu nego danas, pa statistike i ne posedujemo.

Drugo, tada se još više “prljav veš” čuvao pod ključem svoga doma, pa se žene nisu žalile ni jedna drugoj.

Treće, tada je uloga žene bila mnogo manje zahtevna, ugavnom svedena na majku i domaćicu, pa su i uslovi za razvoj PPD bili suptilniji.

Četvrto, uglavnom se živelo u širim zajednicama, pa su tetke, babe, strine uskakale svako malo kao ispomoć. Dete bi u opštem metežu neosetno poraslo.

Šta me je izazvalo da vam sve ovo pišem. Ja sam mama, koja iza sebe ima iskustvo PPD-a. Takođe sam i psihoterapeut koji radi sa ženama koje imaju postporođajnu depresiju. Kao stručnjaka su me puno puta zvali u medije da pričam o ovoj temi i uvek bi pitali da li je moguće da su razmažene, ušuškane i suviše zaštićene žene podložnije ovoj problematici. Još jedna raširena zabluda koju sam dužna da opovrgnem! Iz ličnog, a i profesionalnog iskustva znam šta povečava verovatnoću za PPD i to je upravo suprotno – ne razmaženost, već prevelika Snaga! Onaj ko je od deteta bildovan porukama “ti si jaka, izdržljiva” pokušavaće da u svom daljem razvoju opravda ove etikete. Ovakve poruke su na prvu loptu validirajuće, ali su istovremeno jako zahtevne i obavezujuće. Obavezuju te da ne poklekneš, da ne pokažeš slabost, da izdržiš, da ne kukaš, da ne tražiš pomoć, ni pod razno. Isprva je lako, jer su i zalogaji mali. Mic po mic savladavaš prepreke a tvoj Ego kvasa kad god neko potvrdi koliko si stabilan, nesalomiv, potentan. To te nadalje obavezuje još više. Rasteš u Jakog i Sposobnog odraslog. Vrtiš se u začaranom krugu dokazivanja da možeš i opovrgivanja da nešto ne možeš. Tvoja okolina, tvoj mikrokosmos je uveliko navikao na tvoje rezultate, tvoju samostalnost, tvoj stoicizam i tišinu sa kojom sve dostojanstveno podnosiš. Ne diže se nikakva pompa oko tvojih rezultata, oni se prosto podrazumevaju. Pod teretom tuđih očekivanja, onaj ko takođe podrazumeva samo uspehe si i ti sam. Kada bi bilo drugačije, izneverio bi uprte poglede, ali još više sebe. Nešto bi duboko uzdrmalo tvoj identitet. Tu brižljivo građenu i održavanu konstrukciju Selfa.

Postaješ mama. Očekuješ, spram pređašnjih rezultata, da to neće biti zahtevno i nepremostivo. Dužna si , i ovaj put, da dokažeš koliko si dorasla zadatku – mami, tati, sestri, mužu, sebi… Ubrzo shvataš da si štiteći “imidž” preterala. Toliko si im svima dokazala da sve možeš sama i najbolje da su se za uzvrat odmakli. Oko tebe je pustoš. Prvi redovi na frontu su se povukli, a i drugi i svi ostali za njima. Bitku biješ sama. Niko ti se ne nudi kao saveznik jer si ih sama uverila kako ti saveznici i nisu potrebni. Ponos, panika i odsustvo umeća da tražiš pomoć igraju protiv tebe. Neko vreme se suzdržavaš od vapaja. Ovo te učvršćuje kao jaku osobu u percepciji drugih. Ni vreme nije na tvojoj strani. Što ga više prolazi, to si više ubedio okolinu da Možeš, da se Snalaziš, da je sve O.K.

Naposletku, tvoje telo te pobeđuje, odbija saradnju, iznureno je i umorno. Ne nalazi načina da se regeneriše. Trošiš se i ne spavaš. Zanemaruješ osnovne potrebe da neko ne bi video da gubiš kontrolu, da ne uspevaš. Strah te je. Počinješ da kukaš. Isprva tiho i suptilno. Niko ne čuje. Zapravo, niko ne veruje! Nisi im poznata u toj ulozi. Mora biti da je samo šala. Pojačavaš ton, odlučnija si, vrištiš za pomoć. Odmahuju rukom i kažu: “To su samo hormoni, proći će!” Joj jedna opasna i takođe medijski rasprostranjena zabluda. Svim ženama tokom trudnoće određeni hormoni naglo rastu i sve žene nakon porođaja imaju nagli pad hormona. Pa opet, ne iskuse sve žene postporođajnu depresiju. Osim hormona, potrebni su i drugi faktori koji će je aktivirati. Jedan od glavnih je IZOSTANAK PODRŠKE. A podršku upravo nemaju one žene koje su navikle na život bez nje, koje se hrane i ponose svojom samostalnošću, koje nisu imale potrebu i ne znaju da traže tu istu podršku.

Retko će razmažena žena razviti PPD. Razmažena žena je žena koja ume da kuka, koja je puno puta kukala, za koju su drugi rešavali njene probleme. Njeno iskustvo kukanja pomaže joj da kuka i sada i zna kako će njeno kukanje biti primećeno. Ona čak i ne mora da kuka. Ima tu privilegiju da je opažaju kao nemoćnu, osetljivu i nesposobnu, pa joj podrška sama hrli u naručje. Njena kuća je uvek opkoljena babama, strinama, tetkama… Ona će sebi dozvoliti ideju da je zamenljiva jer to ne šteti njenom krhom Egu. Ništa nije u riziku da propadne – njen self marketing ionako nije zainteresovan za pohvale i hvalospeve. I blago ovim ženama što su otkrile tu mudrost da nisu i ne moraju biti omnipotentne. Život će ionako ići svojim tokom, i to lakše i bezbrižnije.

Zato je moja poruka svima koji u svojoj intimnoj okolini imaju neku mladu mamu – Primetite je, razmazite je, nudite joj pomoć, čak i kad ne traži, čak i kad se otvoreno protivi. Budite nasrtljivi, ne odustajte, uvek imajte na umu ideju da je svakoj mami potrebna vaša pomoć. Što vam ratobornije žena izgleda to je više držite na oku. Nudite joj svoju pažnju. Kada uvidi da ste dobronamerni možda će se osmeliti i da je prigrli. Zapamtite – i ispod najgušćeg trnja čuči jedan nežan pupoljak koji samo čeka uslove da se otvori. Šta vam je teško da ga katkad zalijete?

Jedna žena, mama i psihoterapeut

Šta je predmenstrualni sindrom (PMS) i na koji način narušava kvalitet života žene?

Koliko žena vam se obraća zbog simptoma predmenstrualnog sindroma i šta vam najčešće govore, kako se osećaju, zbog čega su tu?

Predmenstrualni sindrom je pre medicinski fenomen, nego psihološki, pa se sa njim u izolovanoj formi nisam susretala. Međutim, pošto se veoma često javlja kao pratioc depresije, poremećaja raspoloženja i postporođajne depresije, imala sam prilike da kod žena sa ovim dijagnozama čujem žalbe i na temu PMS-a. Obično se, kada dođemo do ove teme, ne žale na fizičke simptome, već se fokusiraju na to da su primetile pad koncentracije, pojačanu nervozu i plačljivost, osećaj razdražljivosti, depresivno raspoloženje i izlive besa. Najviše ih zabrinjava što imaju osećaj kao da nemaju kontrolu nad svojim mislima i akcijama, pa često kažu i/ili urade i ono što ne misle.

Koji su najčešći simptomi PMS-a i koliko oni mogu da naruše život žene?

Simptomi PMS-a se grubo mogu podeliti u dve grupe, pa tu imamo fizičke znake kao što su bolovi u kostima i mišićima,glavobolja,osećaj opšte telesne iscrpljenosti, porast telesne težine zbog zadržavanja tečnosti, nadutost stomaka, osetljivost grudi, opstipacija ili dijareja. U drugoj grupi, koja obuhvata emocionalne i bihejvioralne simptome, nalaze se pojačan apetit i prohtevi za određenom vrstom hrane, problemi sa nesanicom,promene raspoloženja koje uključuju razdražljivost i ljutnju, depresivno raspoloženje, tenzija i anksioznost, plačljivost, socijalno povlačenje i drugo. Navedeni simptomi nisu zanemarljivi. Neke žene, posebno one sa višim pragom bola, se mogu uspešno nositi sa ovim “stanjem”. Ipak, ima dosta slučajeva gde žene ne mogu sebe da prepoznaju tokom ovog perioda. Deluje da im je životna ravnoteža komplektno narušena, ulaze u česte i bezrazložne konflikte ili se kao preventiva tome osamljuju i leže u krevetu, zbog iscrpljenosti i bolova zanemaruju brojne aktivnosti, radna sposobnost im je umanjena i mogu utonuti u pesimistična razmišljanja.

Da li je ovo zapravo veliki problem kojem se malo poklanja pažnja?

Statistike pokazuju da čak 85% žena proživljava simptome PMS-a. Ukoliko se radi o povremenim epizodama, problem se može smatrati benignim. Međutim, procenjeno je da je PMS često u vezi sa poremećajima raspoloženja i da zapravo predstavlja maskiranu formu depresije koja nije na vreme otkrivena. U tom kontekstu problem je ozbiljniji. 2013. godine je u dijagnostički priručnik mentalnih bolesti čak uvedena i nova dijagnoza – Premenstrualni disforični pormećaj (PMDD), koja se daje u slučaju da osoba u periodu od godinu dana, tokom gotovo svakog ciklusa, doživljava intenzivnu formu PMS simptoma. Ovu dijagnozu ima od 3 do 8% žena, a ona dodatno uključuje suicidalne misli, panične napade i otežano razmišljanje.

Devojke se žale da im nekoliko dana pred ciklus “padne roletna”, ponekad im se čini da imaju pomračenje uma, padaju u depresiju, plaču bez razloga, bole ih grudi, oteknu im noge… Da li je sve to stvar hormona?

Promene u nivoima hormona, posebno estrogena, progesterona i serotonina, smatraju se značajnim uzrokom PMS-a. Pored toga, važan je i ukupni nivo vitamina i minerala. Kao dodatni faktori rizika za PMS spominju se još istorija depresije, bipolarnih poremećaja i postporođajne depresije, zatim porodična istorija PMS-a i porodična istorija depresije (što ukazuje na naslednu sklonost ovim tegobama),i faktori koji mogu da pojačaju PMS simptome, kao što su porodično nasilje,stres, zloupotreba supstanci, fizička ili emocionalna trauma.

Da li ovi simptomi dolaze i pojačavaju se s godinama? Koliko na njih utiče kvalitet i zadovoljstvo vlastitim životom?

PMS se češće dešava ženama između kasnih dvadesetih i ranih četrdesetih, i onima koje imaju bar jedno dete. Pošto je ustanovljena česta povezanost PMS-a i depresije, može se reći da obrnuto, odnosno zadovoljstvo vlastitim životom, može biti važan preventivni faktor. Takođe, kvalitet života u formi zdrave ishrane, redovnog sna i dobre fizičke kondicije, može značajno ublažiti PMS simptome.

Do kog trenutka možemo da kažemo da je sve ovo “normalno”, a kada bi žene morale da zatraže stručnu pomoć?

Ako premenstrualni simptomi dugo traju, ako predstavljaju pravilo, a ne izuzetak, i ako kao takvi značajno utiču na psihofizičko stanje žene i ugrožavaju njene dnevne aktivnosti, potrebno je potražiti stručnu pomoć.

Kako devojke mogu same sebi da pomognu po ovom pitanju?

Savetuje se kompletna promena životnog stila. Ovo uključuje redovan san (minimum 8 sati dnevno), zdravu ishranu (bogatu vitaminima i mineralima,posebno kalcijumom, magnezijumom i vitaminom E i D, izbegavanje soli, slatke hrane, povećan unos tečnosti), savladavanje loših navika (smanjenje ili prestanak konzumiranja kofeina, cigareta i alkohola), redovno vežbanje (mišićna relaksacija, aerobni trening, masaža, joga), pronalaženje zdravih načina za suzbijanje stresa (kroz razgovor sa drugima, čitanje, psihoterapiju).

Mnoge u tim danima izbegavaju društvo, osamljuju se, sede kod kuće i plaču uz tužne filmove… Da li je to u redu ili bi morale da se nateraju da se baš tada pokrenu?

Tokom PMS-a žene su naročito razdražljive, pa nemaju poverenja u svoj kapacitet da kontrolišu emocije. Zato biraju da se osame i tako spreče eventualne konflikte. Ova početna nesigurnost utiče na doživljaj sebe kao slabe osobe koja ne može da izađe na kraj sa svojim simptomima. Ovaj osećaj bespomoćnosti često je praćen plakanjem i prejedanjem, nakon čega osoba oseća još veću krivicu, pa sve izgleda kao jedan veliki začarani krug. Da bi se iz njega izašlo upravo je potrebna akcija, u vidu vežbanja koje će podići nivo serotonina, koga još zovu “hormon sreće”. On će povratno delovati na poboljšanje slike o sebi i povećati osećaj kontrole nad sopstvenim životom.

Koliko je tada poželjno biti fizički aktivan?

Fizička aktivnost je uvek preporučljiva, ali se u toku menstrualnog ciklusa savetuju blaže vežbe, usmerene na istezanje i mišićnu relaksaciju.

Većina se žali na pojačan apetit i potrebu za slatkišima. Kako to obuzdati?

Nagli unos “veštačkih” ugljenih hidrata trenutno podiže nivo serotonina i donosi osećaj zadovoljstva. Međutim, ovi efekti su kratkotrajni i osobu ubrzo nakon preteranog unosa slatkiša sustiže osećaj krivice. Zato je najprirodnija alternativa koja vodi dobrom raspoloženju upravo zdrava ishrana i vežbanje.

*Intervju za Večernje novosti

Šta je dobrota?

Koliko je dobrota danas potcenjena kao društvena vrednost, a koliko nam je potrebna ili potrebnija nego ikad?

Danas su nažalost na ceni neke druge vrednosti kao što su biti sposoban, biti snalažljiv, uspešan i slično, pa se čini kao da je dobrota otišla na marginu. Nove generacije bivaju zadojene makijavelističkom idejom da „cilj opravdava sredstva“. Ljudi su se prilično otuđili i egocentično biraju one opcije koje povećavaju verovatnoću za njihov vlastiti uspeh, čak i ako to podrazumeva otvorenu štetu po drugoga. U ekspanziji je kultura kompeticije i konkurencije spram kulture saradnje i poverenja. Ovo je definitivno trenutak kada nam je povrat dobrote važniji nego ikad.

Da li je ona nagon, suština ljudskosti, nasušna potreba…?

Nagoni su nešto što nam je zajedničko sa životinjama; to su biološke predispozicije da reagujemo u cilju samozaštite i vlastitog opstanka. Nagoni su po prirodi sebični i ne mare za drugoga. Ne možemo reći ni da je dobrota suština ljudskosti jer bi to značilo da se svako rađa sa klicom dobrote, a to nije uvek slučaj. Najpre sam za opciju da je dobrota nasušna potreba nekih (ne svih!)ljudi i da u velikoj meri zavisi i od okruženja u kome rastemo i razvijamo se. Ako oko sebe imamo takve modele koji šire dobrotu, i što je najvažnije, koji nam svedoče o svojim pozitivnim iskustvima koja su iz dobrote proizašla, veće su šanse da ćemo krenuti njihovim stopama.

Jesu li ljudi u osnovi dobri, samo su to zaboravili?

Ljudi imaju određeni kapacitet da budu dobri, ali će se uglavnom ophoditi po dominantnom i većinskom trendu kulturalnih očekivanja. Ako su vrednosti takve da se neko više ceni zbog uspeha nego zbog dobrote onda će dobrota biti žrtvovana nauštrb ovog trenda.

Zašto često kažemo da su “dobar i lud braća”, pa se sami razoračaramo kada nam se dobro delo vrati lošim?

Mnogi ljudi su u današnje vreme u strahu od dobrote jer veruju da ona može biti zloupotrebljena od strane drugih. Tipične su ideje da će biti iskorišćeni, „namagarčeni“, da ih drugi ne poštuju… Takvi ljudi zapravo imaju problem sa personalnim granicama i ne znaju da postave ograničenja, pa i završe onako kako su sami sebi prorekli. Istina je negde na pola puta. Treba biti dobar prema drugima do mere u kojoj to ne narušava našu dobrobit. Ako je osoba u stanju da održava jasne i zdrave granice sa drugim ljudima ne bi trebalo da ima bojazan od dobrote.

Da li se danas sistematski trudimo da ne budemo dobri, da bismo se sačuvali, zaštitili od drugih?

Čini mi se da je danas puno dobrih ljudi koji se kriju iza fasada ravnodušnosti, distanciranosti ili čak okrutnosti. Cilj je verovatno samozaštita. Sa druge strane su oni čija preterana dobrota, briga i požrtvovanost vode osećaju iskorištenosti, bezvrednosti i „izigranosti“. Zato se treba držati van ovih ekstremnih okvira i vešto dozirati sopstveno dobročinstvo.

A, koliko je zapravo poželjno biti dobar, širiti dobrotu i vaspitavati mlađe od nas da budu dobri, uprkos tome što nam se dobrota ponekad obije o glavu?

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan čuveni eksperiment koji sam nedavno gledala na televiziji. Ispitanici su pozivani u eksperimentalnu sobu u kojoj se nalazio ispitivač koji im je zadavao sledeću instrukciju – treba da odaberu jedan od tri sosa koji su gradacijski poređani po ljutini. Sos koji odaberu će jedan subjekt morati da pojede u celosti kako bi dobio nagradu od 500 dolara. Situacija je tako izrežirana da se neposredno pre eksperimenta ispitanik na hodniku susreće sa dotičnim subjektom koji naleće „slučajno“ na njega, sudaraju se a subjekt odmahuje rukom i teatralno opsuje. Ispitanici u prvoj fazi eksperimenta uglavnom biraju najljući sos jer su izrevoltirani negativnom reakcijom subjekta i kada na projektoru vide da to lice treba da dobije pomenutu novčanu nagradu instiktivno žele da mu onemoguće taj zadatak. Međutim, obrt se dešava u drugoj fazi eksperimenta kada ispitivač koji je u prvoj fazi bio neutralan i suzdržan sada postaje naročito ljubazan prema ispitaniku. Ova ljubaznost smekšava ispitanikovo srce te ispitanik ublažava svoju reakciju, mržnja biva umanjena i bira sos umerenije ljutine. Eksperiment jasno dokazuje uticaj drugih na pobuđivanje dobrote i mržnje kod ljudi. Okrutne reakcije pobuđivaće ljutnju i mržnju, dok će dobrota imati tendenciju da širi dobrotu. Dakle, kada bi većina nas isijavala dobrotom značajno bi povećali šansu da čovečanstvo u celini favorizuje dobrotu kao dominantnu vrednost.

Može li dobrota da se uči, vežba?

Prethodni eksperiment upravo dokazuje da je element učenja dobrote presudniji od neke genetske predispozicije za dobrotu. Dobrota se, na sreću, lančano širi i to upravo učenjem po modelu. Ako okruženje produkuje dobrotu ona će se lakše uzvratiti.

Jeste li pomislili kako bi izgledao svet kada bi dobrota bila dominantna?

Takav svet bi bio nerealan, nerealno lep. Prepuštam vašim čitaocima da makar na sekund zamisle takav prizor.

I na kraju da vidimo šta je to zapravo dobrota? Koja je njena manifestacija?

Iako neka zvanična i precizna definicija dobrote ne postoji, jer je teško napraviti iscrpnu listu elemenata dobrote, ja bih je najpre uporedila sa psihološkim pojmom empatije. Saosećati sa drugim ljudskim bićem, u njegovim dobrim i lošim okolnostima, biti sposoban da se „staviš u tuđe cipele“, da razumeš tuđu perspektivu i delaš u skladu sa nečijim najboljim interesom, neugrožavajući pritom sopstvenu dobrobit, ono je što bi u najkraćem nazvala dobrotom.

*Intervju za Večernje novosti

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

Terapijska grupa za osnaživanje ličnih potencijala

Verujemo da svako ljudsko biće poseduje potencijal da se menja i razvija kroz sopstvena životna iskustva. Jedno takvo iskustvo, koje sistematično i brižljivo vodi osobu kroz proces promene je grupna terapija. Grupa, više nego bilo koja druga forma, pojedincu pruža potrebnu ušuškanost, klimu poverenja, razmene i međusobne podrške. Ona je pravi izbor na putu ka psihološkom blagostanju i unapređenju kvaliteta življenja.

Upravo formiramo novu terapijsku grupu čiji će članovi raditi na:

boljem upoznavanju strukture i dinamike sopstvene ličnosti,
osnaživanju kapaciteta za lični rast i razvoj,
unapređenju socijalnih, emocionalnih, komunikacionih i drugih veština,
razvoju veće empatije za perspektivu drugog, kao i bolje refleksije nad sopstvenim unutrašnjim sadržajima,
ostvarivanju većeg stepena svesnosti nad sopstvenim postupcima i reakcijama,
razvijanju sposobnosti za lakše i brže donošenje odluka,
povećavanju kapaciteta da se bude u kontaktu sa sobom, sopstvenim potrebama, ciljevima, planovima i mogućnostima,
usavršavanju veština da se adekvatno odgovori na stresne situacije koje život nosi, i dr.

Grupa je netematskog tipa, što znači da se nećemo okupljati na osnovu jedne, unapred zadate teme ili određenog problema (npr. depresija). Članovi ne moraju da imaju slične psihološke probleme, niti slične psihoterapijske ciljeve!

Grupa nije patološki orijentisana; fokus će biti na potencijalima, strategijama i veštinama, a ne na dijagnozama i problemima.

Grupa je po svom sastavu heterogena i članovi će moći da pričaju o različitim sadržajima, svemu onome što ih muči, što priželjkuju ili što bi voleli da izbegnu. Bilo koja tema može doći u obzir!

Grupa je otvorenog tipa, što podrazumeva da njeno trajanje zavisi od potreba članova. Takođe, tokom procesa nam se mogu pridruživati novi članovi koji će svojim dolaskom obogatiti grupnu dinamiku.

Grupa je iskustveno-edukativnog karaktera. Članovi će imati prilike da nauče brojne psihološke koncepte, kao i da isprobaju različite psihološke tehnike. Pored toga, veliki benefit grupnog rada je i u interakciji, međusobnoj podršci, prihvatanju, odigravanju uloga, empatiji i razmeni perspektiva.

Organizacija rada:

Grupa će početi sa radom kada se prijavi dovoljan broj polaznika, a održavaće se svake subote od 15 do 17 h (4 puta mesečno). Trajanje grupnog procesa nije unapred određeno. Svaki član može ostati u procesu onoliko koliko mu prija i dok mu se čini da od učešća ima neku psihološku korist.

Grupa može brojati minimalno 6, a maksimalno 12 članova, i poželjno je da učesnici budu redovni kako se ne bi remetilo funkcionisanje grupe.

Susret se neće održati u slučaju da je većinski deo tog dana otkazao svoj dolazak, odnosno ako grupa broji manje od 6 članova. Zato je veoma važno da svaki član shvati udeo sopstvene odgovornosti u grupnom procesu.

U slučaju da neko želi trajno da odustane, neophodno je da o tome blagovremeno obavesti grupu.

Metodologija rada:

Grupni susreti održavaće se kao kolektivni rad u grupi (gde svi polaznici zajedno učestvuju u obrađivanju određene teme ili se edukuju o nekoj tehnici) ili kao individualni rad u grupi (gde nas jedan od polaznika, svojom voljom, upoznaje sa njegovom istorijom slučaja, a ostali učesnici daju svoje refleksije i podržavaju).

Neke od tema koje će biti prorađivane na grupi su:

ličnost i identitet
komunikacione barijere
partnerski odnosi
intima, poverenje i seksualnost
gubitak i tugovanje
krivica i oproštaj
adekvatna i konstruktivna ekspresija besa
lične potrebe i resursi
porodična dinamika
psihološke granice
strahovi, nesigurnosti i samopouzdanje
ambicije, ciljevi i mogućnosti
sklonost perfecionizmu
razrešenje konflikta
donošenje odluka, itd.

Grupni rad temelji se na osnovnim konceptima konstruktivističke psihoterapije, a više o ovom pravcu saznajte na sledećem linku.

Mesto održavanja:

Susreti će se održavati u prostoru psihološkog savetovališta Psiholjub koje se nalazi na adresi Pavla Pavlovića 2b, I sprat (Beograd, Zvezdara, Severni bulevar, kod ulaza u Novo groblje, linije prevoza 65, 66, 74).

Cena:

Jedan grupni susret u trajanju od dva sata iznosi 1500 RSD.

Uplaćuje se na licu mesta, pojedinačno za svaki susret.

Prijavljivanje:

Zainteresovani se mogu prijaviti voditelju grupe Leonori Pavlici na email lea_mih@yahoo.com ili telefon 069/305-7770

Potrebno je da email poruku naslovite sa “Prijava za terapijsku grupu” i da u poruci ostavite sledeće podatke: ime i prezime, broj telefona i razlog prijave na grupu. Bićete kontaktirani telefonskim putem radi potvrde o otpočinjanju grupe par dana ranije!

*Ako ste se u međuvremenu predomislili javite unapred, jer neko možda čeka na vaše mesto! Molim vas da svoju prijavu shvatite ozbiljno, jer otkazivanje rezervacije može dovesti u pitanje početak rada grupe.

Novi članovi su slobodni da nam se pridruže i u toku procesa (ukoliko u tom trenutku ima slobodnih mesta!).

O voditelju grupe:

Grupu će voditi Leonora Pavlica, master kliničke psihologije i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut. Poseduje nacionalnu i evropsku licencu za psihoterapeuta i psihološkog savetnika. Leonora radi u svom savetovalištu Psiholjub, gde se preko deset godina uspešno bavi individualnom, grupnom i partnerskom terapijom tretirajući najrazličitije probleme.

Takođe, autor je i voditelj psiholoških radionica na temu emocionalne inteligencije, unapređenja partnerskih odnosa, suzbijanja anksioznosti i dr. Učesnik je i stručni konsultant brojnih onlajn grupa podrške za anksiozne gde nesebično deli svoje znanje sa ostalim članovima. Njen rad možete pratiti i na njenom You Tube kanalu koji sadrži korisne video materijale sa praktičnim smernicama za tretman anksioznosti i napada panike.

Aktivna je i u pisanju mnogobrojnih stručnih tekstova za dnevne listove Politika, Večernje novosti, Danas, itd. Čest je gost mnogih TV emisija (150 minuta, Alisa u 5, Ali sa Osmehom, Osmatranje, Vredi znati, itd.).

Autor je zbirke psiholoških pripovedaka „Ko je ovde lud?!“ (2016) koja je naišla na velike pohvale stručne i laičke publike. Urednik je psihološkog portala Psiholjub.com na kome možete potražiti njene stručne tekstove.

Živi i radi u Beogradu.

– Požurite i osigurajte svoje mesto, dobro došli! –

Egomanija: Grandiozno Ja koje nas štiti od nesigurnosti

O Šta znači kada neko insistira na veličanju svog ega, u svakoj prilici – na poslu, kod kuće, u ljubavi, gledajući ostale sa visine? Da li se iza svake egomanije zapravo krije nesigurnost? Kompenzuju li tim štitom sve ono što ne znaju, čega se plaše?

U zanimljivom članku “Egomanija: Adaptivna i neophodna bolest političara” (2011), Dejvid Rajnstajn opisao je egomaniju kao opsesivnu preokupaciju samim sobom. Ova nekontrolisana težnja da se uvek i svuda bude u centru pažnje, da se zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi, po Rajnstajnu često ljude regrutuje da se bave politikom ili nekim medijskim poslom. Međutim, autor navodi, da iako se čini da su ovakvi ljudi samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A ova iluzija služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.

O Koliko su egomanija i narcizam slični, odnosno različiti?

Egomanija i narcizam dele sijaset sličnih obeležja, ali ih je zapravo opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi opisali osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je patološki oblik ovakvog funkcionisanja rezervisan za dijagnozu narcističnog poremećaja ličnosti. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika egomanije i patološkog narcizma, a to su: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje,osećanje zavisti prema drugima, lažno samopouzdanje, itd. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost istinske konekcije i dublje emotivne razmene i vezivanja za druge ljude.

O Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj “liniji”?

Iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za ove “univerzalne sveznalice”, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja. Naime, niko ne postaje ovoliko samocentiran preko noći i bez razloga. Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba.Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima.Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti (Vink, 1996). Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca koja su zadojena roditeljskim porukama o tome da su superiorna i specijalna (Speri, 2003). Bilo kako bilo, u oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem i veličinom nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Štaviše, oni ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvene ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje.

O Da li je sa takvim osobama moguć dijalog, ili samo monolog, s obzirom na to da ne trpe kritiku?

Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, u svakom slučaju smo osuđeni na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja, ponižavanja i spuštanja. Egomanijak će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način provocira kod njega osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik “razoružan” lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć.

O Koliko ego “trip” komplikuje partnerski odnos?

Egomanija je bazirana na mehanizmu “usisavanja” svega oko sebe. Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora biti podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner koji je voljan da igra svoju inferiornu ulogu, koji pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može funkcionisati. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, on je u kombinaciji sa partnerom egomanijakom nemoguć, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, na uzajamno zadovoljavanje potreba, na podeljenu pažnju, na ravnopravnu komunikaciju, na topao, empatični odnos.

O A kako je biti podredjen ili nadredjen osobi koja misli da je najbolja i najpametnija u svemu?

Ako smo podređeni egomanijaku na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju; iz njegove perspektive nikada ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost; pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan (odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan).

O Da li stradaju i deca ljudi koja za sebe tvrde da su naj, naj, pa onda to projektuju i na očekivanja od naslednika?

I ovde su moguća dva kontradiktorna scenarija. Ako egomanijak doživljava svoje dete kao svoj produženi self, kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima njegovo dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da se i rođeno dete doživljava kao potencijalni rival. U tom slučaju dete će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, kao neadekvatno i nedoraslo zadatku, pa ovakvo dete lako može razviti osećaj manje vrednosti i zauzimati “nevidljivu poziciju” u odnosu na druge. Može postati pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju.

O U kom trenutku ljudi sa “grandioznim ja” pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost?

U korenu “grandioznog ja” je osećaj bezvrednosti koji se mora nadomestiti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu. Ovakva osoba je konstantno gladna pažnje, divljenja i obožavanja, jer na taj način drugi svedoče o tome da je zapravo vredna.Zato je njen najveći strah strah od odbacivanja i samoće. Ona će preživeti ako je odbaci neko nebitan, štaviše – ako joj taj nebitan protivreči biće otklonjen iz njenog socijalnog polja pod parolom da nije dobra osoba. Ali, ako osobe koje doživljava kao bliske počnu da pokazuju ravnodušnost ili izbegavanje, strah od odbacivanja nagnaće egomanijaka da ih na sve moguće načine i pošto-poto zadrži. U tom trenutku, na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti egomanijaka, jer je spreman da se ponizi, moli, udovoljava ne bi li osigurao naklonost bližnjih.

O S druge strane, čini se da su se pametni zaista povukli pred onima koji vole da zvuče pametno. Da li je to posledica urušavanja sistema vrednosti u našem društvu?

Sklonost glupih ljudi da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto – pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao Daning-Krugerov efekat. Ovaj fenomen pokazuje da su pametni ljudi svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove. Stoga, izgleda da je pre reč o individualnim sklonostima, nego o globalnom urušavanju sistema vrednosti.

*Intervju za Večernje novosti