Zašto su glupi ljudi puni samopouzdanja?

Daning-Krugerov efekat

Verujem da je svako od vas u životu upoznao osobu koja misli da sve zna i stalno „pametuje“, iako je jasno da je za mnoge stvari nestručna. Ovakva nelogičnost i nesrazmernost između stvarne kompetentnosti i iluzije o vlastitoj superiornosti nije zaobišla ni pažnju stručnjaka.

Takav fenomen, prema kome osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu, po prvi put su opisali Dejvid Daning i Džastin Kruger. Po njima, ova sklonost je 1999. godine dobila ime Daning-Krugerov efekat.

Autori su ovo predubeđenje pripisali metakognitivnoj nesposobnosti nestručnih ljudi da prepoznaju sopstvenu nesposobnost i da adekvatno procene svoje domete. Njihovi nalazi sugerišu čak i obrnuto – da visokostručne osobe često podcenjuju svoju stručnost i čvrsto su ubeđene da su zadaci koji su njima laki, laki i svim ostalim ljudima. Daning i Kruger su pretpostavili da je ovaj fenomen rezultanta unutrašnje iluzije nestručnih i spoljašnje pogrešne percepcije stručnih.

“Pogrešna procena nestručnih javlja se zbog pogrešne percepcije Selfa, a pogrešna procena stručnih zbog pogrešne percepcije Drugih”.

Autori su započeli seriju svojih istraživanja inspirisani poznatim slučajem MekArtur Vilera, čoveka koji je opljačkao dve banke. U obe pljačke, kako bi se zaštitio od kamera, Viler je na lice stavio sok od limuna, jer se on koristi kao nevidljivo mastilo, verujući da će tako i on biti nevidljiv. Ovaj slučaj autori su objasnili Vilerovom nesposobnošću da adekvatno proceni sopstvenu (ne)kompetentnost.

Pored ovoga, autori su detektovali set oblasti u kojima je ovaj efekat najuočljiviji, a to su: čitanje sa razumevanjem, upravljanje motornim vozilom, izvođenje lekarskih intervencija, igranje društvenih igara kao što su šah ili tenis. Daning i Kruger kažu da će nestručni ljudi suočeni sa ovakvim situacijama:
• pokazati neuspeh u prepoznavanju sopstvene manjkavosti za datu veštinu
• pokazati neuspeh u prepoznavanju obima sopstvene nestručnosti
• pokazati neuspeh u odmeravanju tuđe stručnosti u datoj situaciji
• prepoznaće i priznaće sopstveni nedostatak veštine tek kada su izloženi treningu za tu veštinu.

Daning je napravio zanimljivu analogiju ovog fenomena sa anosognozijom – stanjem u kome pacijent, nakon npr. povrede mozga, poriče, ne prepoznaje ili nije svestan sopstvenog defekta. Zato i kaže: ”Ako si nekompetentan, ne možeš znati da si nekompetentan!” Veštine koje su ti potrebne da dođeš do pravog odgovora su upravo one veštine koje su ti potrebne da prepoznaš pravi odgovor.

Daning i Kruger su testirali svoje hipoteze u više navrata i to na svojim studentima psihologije. Zadavali su im testove kojim se proveravaju veštine logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Kasnije su im davali da procene vlastitu uspešnost. Trend je bio očekivan. Oni sa visokim postignućem rangirali su sebe ispravno, dok su oni ispodprosečni precenili sopstvene rezultate. Oni studenti koji su imali najbolje skorove najčešće su procenjivali zadatke kao suviše lake i mislili da su i drugima laki takođe. Dakle, za njih su i drugi isto toliko stručni kao i oni. Naredno istraživanje pokazalo je da jako neuspešni studenti posle minimalnog treninga u datoj veštini uspevaju da značajno poboljšaju svoju samoprocenu (u pravcu realistične). Ovaj rezultat je krajnje optimističan i sugeriše da ako imamo posla sa “pametnjakovićem” možemo da ga prizovemo pameti direktnim suočavanjem sa veštinom za koju se hvali da je majstor. Tek tada, na licu mesta, moraće da odustane od ideje da je najpametniji i biće suočen sa nemogućnošću da nas ubedi u vlastitu superiornost.

Ostaje pitanje da li su ovakvi ljudi nestručni, nesvesni ili oba? Ovo, u svojoj studiji, rasvetljavaju Kruger i Miler. Krenuli su od testiranja hipoteze da ovakvi ljudi precenjuju sopstveno postignuće bez obzira na nivo svoje uspešnosti u datoj veštini. Od svojih ispitanika oni su tražili da procene težinu zadatka, kao i sopstveni uspeh u tom zadatku. Pokazalo se da kada se ispitanicima daju umereno teški zadaci razlike u adekvatnoj proceni sopstvene uspešnosti između onih uspešnih i neuspešnih nisu velike. Međutim, kada im se daju znatno teži zadaci, oni koji su na njima uspešniji pokazuju dosta manju preciznost u predviđanju sopstvene uspešnosti od onih manje uspešnih. Naravno, uspešniji misle da su podbacili. Dakle, zaključak je da oni nestručni, na svim nivoima date veštine, precenjuju vlastite sposobnosti. Tako dolazimo do odgovora da je reč o ljudima koji su, povrh toga što su nestručni i nesvesni svoje nestručnosti.

Pored procene pomenutih veština, situacija je ista i sa procenom sopstvene inteligencije. Ponovo oni nižeg nivoa inteligencije precenjuju sopstvenu inteligenciju, a oni superiorni je podcenjuju. Međutim, opažen je i jedan zanimljiv trend koji nagoveštava i udeo sredinskog faktora u celoj priči. Naime, dodatna istraživanja otkrila su da muškarci smatraju kako u proseku imaju za 5 bodova višu inteligenciju, dok žene misle da imaju 5 bodova nižu inteligenciju od stvarne. Očigledno, kulturološki aspekt ove problematike ne sme ostati zanemaren. Udeo kulture jasno je vidljiv u samoprocenama vozačke sposobnosti, radne sposobnosti, popularnosti, itd. Za ove aspekte ljudima je važno da “ispoliraju” sliku o sebi u što poželjnijem svetlu. Fenomen je nazvan Lejk Vobegon efekat po gradiću “u kome su sva deca iznad proseka”. Ovde se javljaju dve različite kategorije grešaka:

1) greška u kojoj postoji preferirani (poželjni) odgovor, gde većina ljudi daje tu očekivanu vrstu odgovora (“Ja sam dobar vozač”)
2) greška u kojoj se predrasude menjaju zavisno od aktuelne kompetencije, slično Daning-Krugerovom efektu.

Druga greška je daleko opasnija, posebno za ljude koji precenjuju sopstvenu nestručnost. Drugim rečima, oni su do te mere nekompetentni da propuštaju da primete sopstvenu nekompetentnost.

The trouble with the world
is that the stupid are cocksure
and the intelligent are full of doubt.
~ Bertrand Russell ~

Zašto neko postane pušač, a neko ne?!

Ekonomska kriza koja nije zaobišla ni našu zemlju primorala je brojne pušače da odustanu od svoga poroka. Ipak, ima i onih koji su pronašli alternativne načine da udovolje svojim porivima, bilo da su prešli na jeftinije cigarete, bilo da su počeli da kupuju duvan na meru. Čini se, neki bi učinili sve da ne odustanu od ovakve vrste „uživanja“. Imajući u vidu da je u skorije vreme pušenje, koje je ranije smatrano nezdravom navikom, dostiglo status psihijatrijske dijagnoze nazvane nikotinska zavisnost (F 305.1), ova tematika zahteva opsežnije razmatranje. Do sada je dobro poznat udeo fiziologije u stvaranju bilo kog tipa zavisnosti, pa je stoga važno proširiti vidike i sagledati značaj psiholoških faktora u stvaranju i održavanju nikotinske zavisnosti. Kroz sažeti prikaz četiri najobuhvatnije psihološke studije o pušačima saznaćemo odgovore na pitanja postoji li karakterističan profil ličnosti adolescenta koji će postati pušač, da li crte ličnosti ili faktori okruženja imaju veći uticaj na ovu odluku, koje sve razvojne putanje konzumiranja cigareta postoje, zašto neki ljudi lakše, a neki veoma teško ostavljaju duvan, koji sve tipovi pušača postoje, da li se pušači od nepušača razlikuju u pogledu temperamenta i karaktera, kao i da li na ovu sklonost imaju uticaj raspoloženje i veštine prevladavanja problema?

Većina studija nikotinske zavisnosti odnosi se na proučavanje ovog fenomena na populaciji odraslih. Malo je onih kojima je glavni fokus pronalaženje faktora rizika za počinjanje pušenja, pa samim tim i detektovanje profila „budućeg pušača“. Svetska organizacija za javno zdravlje preuzela je najkrupnije korake po ovom pitanju i uključila u svoj projekat 6 783 adolescenata uzrasta od 12 do 14 godina. Glavni cilj ovog projekta je bio da se markiraju osobine ličnosti koje u najvećoj meri predisponiraju osobu da postane zavisnik od nikotina, kao i da se otkrije da li veći uticaj na započinjanje pušenja imaju personalni ili sredinski faktori. Nakon što su razdvojeni tinejdžeri pušači od tinejdžera nepušača, među pušačima su otkrivena 4 karakteristična profila koja se razlikuju po stepenu zavisnosti: oni sa niskim porivom za cigaretama, oni sa izraženim porivom za cigaretama i snažnim apstinencijalnim simptomima, oni sa visokim porivom koji su bihejvioralno zavisni, i oni koji su visoko zavisni od cigareta. Ono što je daljom analizom utvrđeno kao zajedničko za sva 4 profila i što ujedno pušače razlikuje od nepušača jesu povišeni neuroticizam i ekstraverzija. Autori objašnjavaju da nije slučajno što su baš ove dimenzije ličnosti istaknute kod pušača. Osobe sa povišenim neuroticizmom su emocionalno nestabilne, teško prevladavaju stresne situacije, lako se uznemire i razdražljive su, pa je za njih pušenje sredstvo za redukovanje tenzije i anksioznosti. Sa druge strane, ekstravertne osobe konstantno teže za uzbuđenjem, energične su i aktivne, pa je kod njih pušenje u funkciji dodatne stimulacije i izbegavanja dosade. Ono što je posebno interesantno je činjenica da neuroticizam i ekstraverzija kao izolovani faktori nisu dovoljni za predviđanje da li će neko postati pušač ili ne. Mnogo veći uticaj od personalnih faktora imaju faktori okruženja, među kojima naročit efekat ima izloženost duvanskom dimu od strane „važnih drugih“ (majke, oca i vršnjaka). Ukoliko je socijalna sredina adolescenta ona u kojoj se konzumira duvan on će biti u velikom riziku da i sam postane pušač. Nadalje, ukoliko takav adolescent ima izražen neuroticizam i ekstraverziju to povećava izglede da će razviti ozbiljniju formu nikotinske zavisnosti.

S obzirom na to da nam ova studija daje informaciju samo o tome kako razlikovati buduće pušače od nepušača, potrebno je razmotriti i to da li unutar grupe pušača postoje neke specifičnosti s obzirom na intenzitet njihove zavisnosti. Ovaj podatak može se naći u longitudinalnom američkom istraživanju koje je trajalo pune 32-e godine. Tom prilikom testirano je 975 subjekata uzrasta od 14 do 32-e godine i identifikovano je 5 grupa na osnovu različitih razvojnih putanja u konzumiranju cigareta: nepušači, povremeni pušači, oni koji kasno propuše, oni koji prestanu sa pušenjem, i teški/kontinuirani pušači. Autori su došli do zaključka da je pomenute grupe moguće razlikovati na osnovu 3 ključna faktora, a to su: niska ego integracija (emocionalne teškoće, slaba kontrola impulsa), eksternalizujuće ponašanje (agresija, delinkventno ponašanje, neposlušnost), i slabe obrazovne aspiracije. Teški/kontinuirani pušači pokazuju najveći stepen emocionalnih teškoća, najveći stepen eksternalizujućeg ponašanja i imaju najniži nivo obrazovnih aspiracija, u poređenju sa preostale 4 grupe. Oni koji prestanu sa pušenjem takođe imaju visok nivo eksternalizujućeg ponašanja, niske obrazovne aspiracije, ali nemaju toliko emocionalnih teškoća kao teški pušači. Oni koji kasno propuše nemaju probleme u ponašajnoj i emocionalnoj sferi, ali imaju niže obrazovne aspiracije od nepušača i povremenih pušača. Nepušači i povremeni pušači imaju u poređenju sa ostalim grupama najpoželjnije ponašajne i emocionalne karakteristike i među njima nisu nađene značajne razlike. Dakle, nalaz ovog istraživanja sugeriše da u prestanku pušenja centralnu ulogu ima sfera emocionalnosti, odnosno što je manje emocionalnih teškoća i što je bolja kontrola impulsa osoba će lakše ostaviti cigarete.

Francuska internet studija obavljena u periodu od 2005. do 2009. godine predstavlja pokušaj da se nikotinska zavisnost poveže sa još bazičnijim odrednicama ljudske prirode. U ovoj studiji učestvovalo je 2 993 ispitanika koji su popunjavali Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger, et al., 1993). TCI je instrument koji identifikuje 4 dimenzije temperamenta i 3 dimenzije karaktera koje predstavljaju nasledne dispozicije i u velikoj meri su povezane sa raznim vidovima zavisnosti. Ispitanici su podeljeni u 3 grupe: aktuelni pušači, bivši pušači i nepušači. Aktuelni pušači imaju najviši nivo izbegavanja povreda, a najniži nivo istrajnosti (dimenzije temperamenta) i samo-usmerenosti (dimenzija karaktera) od svih grupa; takođe, imaju viši nivo traganja za novim iskustvima (dimenzija temperamenta) od nepušača. Ovo znači da aktuelni pušači imaju izraženu tendenciju da intenzivno reaguju na averzivne stimuluse, odnosno izbegavaju ih, oni su često zabrinuti, imaju strah od neizvesnosti, stidljivi su (izbegavanje povreda), nisu istrajni u ispunjenju svojih ciljeva (istrajnost), nisu u stanju da kontrolišu i prilgođavaju svoje ponašanje situaciji, imaju nisko samoprihvatanje, ponašaju se neodgovorno, nedovoljno su snalažljivi (samo-usmerenost), lako ih obuzme dosada i stoga često eksperimentišu u potrazi za stimulacijom (traganje za novim iskustvima). Ako uporedimo ovo istraživanje čiji su uzorak odrasli ispitanici sa prvim navedenim u kome su ispitanici bili adolescenti, uočavamo da su im rezultati u saglasnosti. Povišena ekstraverzija kod adolescenata, koja uključuje težnju za dodatnom stimulacijom kako bi se izbegla dosada, uporediva je sa povišenom dimenzijom traganja za novim iskustvima; povišen neuroticizam kod adolescenata, koji obuhvata intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su anksioznost, strah, nemoć, odgovara povišenoj dimenziji izbegavanja povreda na uzorku odraslih.

Poslednje istraživanje koje će biti prikazano rasvetljava ulogu raspoloženja i koping mehanizama u procesu ostavljanja cigareta. Do sada je bilo reči o osobinama ličnosti, temperamentu, karakteru i njihovom odnosu sa nikotinskom zavisnošću. Novina ovog istraživanja je u isticanju toga da i trenutna stanja koja su podložna promeni, kao i veštine savladavanja problema koje se mogu učiti i razvijati, imaju dalekosežan uticaj na sudbinu pušača. Naime, prestanak pušenja ne zavisi samo od čvrsto ukorenjenih karakteristika ličnosti čija osnova leži u genetici, te nam ovo istraživanje nudi jednu optimističniju verziju sagledavanja ove problematike. Ovo istraživanje sprovedeno je na 600 pušača dobrovoljaca koji su se prijavili Centru za odvikavanje od pušenja. Ispitanici su popunjavali 3 testa: Bekov Inventar Depresivnosti (BDI), test ličnosti (NEO-PI-R) i koping čeklistu (RWCC). Nakon toga bili su podvrgnuti programu za odvikavanje. Ukupno je prestalo sa pušenjem 14.7% ispitanika, pa su rezultati sa testova upoređivani između grupa onih koji i dalje puše i onih koji su prestali sa pušenjem. Glavni nalaz je da crte ličnosti nisu dobar prediktor toga da li će osoba prestati da puši ili ne, dok je najznačajniji prediktor raspoloženje. Pušači koji su na testu BDI zabeležili skor iznad 10 imaju mnogo manju šansu da prestanu sa konzumiranjem cigareta, od onih čije je skor ispod ovog broja. Takođe, postoji značajna povezanost između nivoa prisutne depresivnosti i vrste koping mehanizama, što dodatno otežava odvikavanje. Oni koji su depresivniji (BDI > 10) u većoj meri koriste nekonstruktivne strategije razrešenja problema – krive sebe, izbegavaju problem, maštaju, ne mogu da se fokusiraju na rešenje problema, predviđaju negativan ishod događaja, ne traže podršku, itd. Sa druge strane, oni koji ne pokazuju znake depresivnog raspoloženja (BDI < 10) imaju ujedno i efikasnije koping mehanizme. Ovaj uvid da loše raspoloženje direktno uzrokuje nesposobnost da se prekine sa određenim porivom trebalo bi da ima veći odjek, posebno u sferi prevencije i lečenja bolesti zavisnosti.

Koja boja kose izaziva najveću fizičku privlačnost?

Evo šta kažu istraživanja…

Nicolas Guéguen, sa univerziteta u Francuskoj, nedavno je objavio rezultate svoje obuhvatne studije koja nosi naziv “Boja kose i udvaranje: Plavuše podstiču više udvaranja, a crvenokosi muškarci više odbijanja”. U prvom delu studije, učesnice eksperimenta nosile su plavu, braon, crnu ili crvenu periku u noćnom klubu. U drugom delu, muški učesnici, noseći takođe plave, braon, crne ili crvene perike, pozivali su žene iz noćnog kluba na ples. Studija je pokazala da su plavušama ubedljivo češće prilazili muškarci, dok plavokosi muškarci nisu dobili značajnije prihvatanje žena na njihovu ponudu za ples. Što se tiče crvenokosih ljudi, u oba slučaja ova boja kose povezuje se sa značajno manjom privlačnošću.

Menjajući kontekst eksperimentalne situacije, Guéguen je nadalje potvrđivao prethodni nalaz da su plavokosi ljudi više favorizovani. Prvo je probao sa istim eksperimentalnim metodom, ali takvim kontekstom gde učesnici eksperimenta kucaju ljudima na vrata i traže neku donaciju, a zatim i sa situacijom gde učesnici rade kao konobari u kafiću. U obe situacije plavokosi su sakupili više donacija i dobili ubedljivo veću napojnicu. Guéguen ove nalaze objašnjava globalnom statistikom, po kojoj 90% ljudi ima prirodno tamnu kosu, samo 2% ima svetlu (prirodno plavu), a tek 1% crvenu. Na osnovu toga on zaključuje da žene koje odluče da promene boju kose preferiraju nesvakidašnje stvari, te povećavaju svoju vidljivost i izazivaju veću pažnju muškaraca. I dalje ostaje neobjašnjeno zašto toliku pažnju ne privlače i crvenokose žene, ako su i one takođe veoma retke. No, Guéguen je nastavio da potkrepljuje svoju hipotezu.

U narednom eksperimentu, zamolio je ženske učesnike dvadesetih godina da stopiraju, takođe sa različitim perikama. Opet su muški vozači u najvećem procentu nudili prevoz plavušama, dok se kod žena vozača nije pokazala razlika u trendu u zavisnosti od boje kose eksperimentalnih subjekata.

U najskorijem istraživanju, Guéguen je napravio još specifičniji eksperimentalni nacrt. Kako bi otklonio mogućnost da su subjekti koji su nosili plave perike u prethodnim istraživanjima sami po sebi bili lepši od ostalih, sada je uzeo samo jednu ženu koja je četiri nedelje bila subjekt istraživanja. Jedne nedelje ona je svaku noć sedela u noćnom klubu sat vremena noseći plavu periku. Naredne nedelje smeđu, i tako redom. Brojani su muškarci koji joj priđu u tih nedelju dana. Rezultati su ponovo išli u istom smeru. Čak 127 muškaraca je prišlo plavuši, 84 smeđoj ženi, 82 muškarca prišla su ženi kada je nosila crnu periku, a samo 29 muškaraca joj je prišlo kada je na sebi imala crvenu periku.

Sva prethodna Guéguenova istraživanja sugerišu da preko 80% ljudi izražava averziju prema crvenokosim ljudima. Njegova druga istraživanja čak dodatno impliciraju da boja kože crvenokosih, od osam ponuđenih tipova kože, izaziva takođe najveću averziju.
Ovako velike diskrepance u preferenciji boje kose nisu bile tako očite u situacijama u kojima su muški subjekti nosili perike različite boje. Ovo potvrđuje ideju istraživača da žene manje polažu na fizički izgled kao element privlačenja, nego što to čine muškarci. Ipak, i one iznenađujuće češće odbijaju crvene muškarce kada im se udvaraju.

Začuđeni ovim nepokolebljivim rezultatima, Swami i Barett, psiholozi sa Univerziteta u Vestminsteru, preduzeli su slične korake kao njihov kolega. Tokom izlaska u noćni klub, njihovom ženskom subjektu je u “plavoj” varijanti prišlo 60 muškaraca, kao brineti 42, a kao crvenokosoj samo 18. Ono što je interesantno u njihovom eksperimentu je da kada istim tim muškarcima u noćnom klubu prikažu fotografiju devojke u tri varijante boje kose (brineta, plavuša, crvenokosa) i pitaju koja je najprivlačnija, većina njih izjavi da je najprivlačnija brineta. Ipak, kada treba da priđu devojci, najlakše se usuđuju da okušaju sreću kod plavuše. Autori navode da su isti muškarci na fotografijama ocenili plavuše kao one koje su najranjivije, pa otud najlakše prilaze baš njima. To im, autori objašnjavaju, indukuje veći osećaj dominacije i smelosti, pa posledično redukuje njihovu inhibiciju. To što percipiraju plavuše kao ranjive, omogućava muškarcima da imaju manji strah od odbijanja ili od neprijatnog odgovora.

Interesantno je da muškarci na fotografijama brinete rangiraju kao najinteligentnije, ali isto tako i najarogantnije. Crvenokose, sa druge strane, kotiraju kao najmanje sramežljive, najtemperamentnije i najpromiskuitetnije.

Boja kose, kako je jedno istraživanje ukazalo, može imati značajnu ulogu i pri intervjuu za posao. I ovde važe neki poznati stereotipi. Tako Takeda i kolege, sa Tenesi Univerziteta, kažu da plavuše najčešće bivaju procenjene kao nekompetentne, ali dopadljive, dok crvenokose mogu biti odbijene jer se često čine kompetentnim, ali ne baš simpatičnim. Zato Takeda s pravom postavlja pitanje treba li boja kose pri zaposlenju da bude uključena u anti-diskriminaciono zakonodavstvo? Ovo je, čini se, jedna veoma opasna i diskriminatorna predrasuda!