Kako da prepoznaš rano agresivno ponašanje?

Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte agresivnosti, pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike.

Međutim, većina se autora ipak slaže u tome da se agresivnim ponašanjem drugoj osobi nanosi šteta određene vrste. Berkowitz (1988) je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno) sprovedeno sa namerom da se neko povredi (bilo fizički ili psihički).

Različiti autori prave različite podele agresivnosti. Među njima najznačajnija je podela na direktnu (otvorenu) i indirektnu (skrivenu) agresivnost (Björkqvist, 1992a). Direktna agresivnost se odnosi na svako ponašanje koje sadrži otvoreno iskazanu nameru da se neko povredi. Šteta se nanosi direktno, «licem u lice». Kod fizičke se agresivnosti šteta ili bol nanosi prvenstveno korištenjem fizičke sile (npr. guranje, udaranje), dok kod verbalne agresivnosti prevladavaju verbalne strategije (npr. vikanje, vređanje).

I dok su se ranija istraživanja uglavnom fokusirala na takve otvorene oblike agresivnosti, tokom poslednje decenije pažnja se usmerila i na socijalno manipulativna ponašanja, poznatija pod pojmom indirektna agresivnost. Ovu vrstu agresivnosti karakteriše agresivno ponašanje pri kome agresor nije direktno uključen u napad, ali nastoji povrediti drugu osobu utičući na njenu povezanost sa okolinom. Istraživanja indirektne agresivnosti započela je Feshbach (1969), koja ju je definisala kao socijalno odbacivanje i isključivanje. Osnovne kategorije koje danas razlikujemo u indirektnoj agresivnosti su:

1) pričanje o drugima (širenje glasina, ogovaranje),

2) isključujuća ponašanja (ignorisanje, isključivanje),

3) indirektna uznemiravanja (preteći anonimni telefonski pozivi, pisane preteće poruke).

Autori savremenih istraživanja nastoje osvestiti činjenicu da indirektna agresivnost može biti jednako toliko bolna i opasna za žrtvu, koliko i direktna. Crick i Bigbee (1995) su pokazali da deca koja su bila žrtve indirektne agresivnosti iskazuju znatno više nivoe socijalnopsihološke neprilagođenosti (kao što su npr. depresija i usamljenost) od dece koja nisu bila izložena takvom ponašanju. Strategije indirektne agresivnosti prema autorima, deci onemogućavaju zadovoljenje njihovih socijalnih potreba za pripadanjem i bliskošću, na uzrastu kada su im one izrazito bitne.

Fizička, verbalna i indirektna agresivnost ne smatraju se samo trima strategijama agresivnosti, već i trima razvojnim fazama agresivnog ponašanja. U skladu sa razvojem fizičkih, verbalnih i socijalnih veština razvijaju se i različiti oblici agresivnosti, te se međusobno prepliću. Kako tokom ranog detinjstva deca još nemaju dovoljno razvijene verbalne i socijalne veštine, koriste se prvenstveno fizičkom agresivnošću. U školskom uzrastu, kada se razviju verbalne sposobnosti, deca proširuju raspon mogućih agresivnih reakcija. Budući da ih fizička agresivnost u svakodnevnom životu izlaže opasnosti od sankcionisanja, u tom razdoblju kod dece počinju da prevladavaju verbalne strategije. Za školski uzrast još je značajno smanjenje ukupnog agresivnog ponašanja, čemu ponajviše pridonose razvoj samoregulacije, kognitivni razvoj, i razvoj socijalnih veština.

Brojna savremena istraživanja ukazuju na postojanje polnih razlika u agresivnosti. Prve su razlike uočljive već u predškolskom uzrastu, a tokom školskog uzrasta i adolescencije postaju i sve izraženije. U samim počecima istraživanja polnih razlika, agresivnost se smatrala isključivo «muškim fenomenom» (Buss, 1961), te su žene često bile izuzimane iz uzoraka. Kasnije je prevladalo mišljenje da muškarci više koriste fizičku agresivnost, dok su žene verbalno agresivnije (Maccoby, Jacklin, 1988). Međutim, istraživanja su pokazala kako razlike u fizičkoj i verbalnoj agresivnosti nisu najbolji indikator polnih razlika u agresivnom ponašanju. Eagley i Steffen (1978) su tako potvrdili da muškarci češće nego žene nanose fizički bol svojim žrtvama, međutim prilikom nanošenja psihičkog bola verbalnim strategijama nije nađena razlika među polovima. Osim toga, Macoby i Jacklin (1974) su u 3 od 5 studija koje su proučavale polne razlike, utvrdili čak veću verbalnu agresivnost kod muškaraca.

Björkqvist i saradnici konstruisali su DIAS skalu – skalu za procenu direktne i indirektne agresivnosti kod dece (Direct & Indirect Aggression Scales, 1992). Skala je bazirana na metodi vršnjačkih procena, putem koje se ispituje socijalna percepcija agresivnosti.

Vodič za roditelje ili “Kako identifikovati agresivnog tinejdžera”

Ukoliko bi vaše dete (uzrasta od 11 do 15 godina) na većinu dole navedenih tvrdnji odgovorilo potvrdno, možete sumnjati na razvoj agresivnih tendencija reagovanja:

Često psujem.
Mnogi misle samo o tome kako bi se okoristili na tuđi račun.
Za mene se ne bi moglo reći da sam miran i staložen.
Mnogi ljudi misle samo na sebe.
Ne volim da mi zapovedaju.
Imao sam ili i sada imam loše ocene iz vladanja.
Često se žestoko razbesnim.
Život bi mi bio mnogo lepši kada me razni glupani ne bi prisiljavali da radim što neću.
Lako se razljutim i to me brzo prođe.
Često mi dođe da nekoga udarim.
Volim se potući.
Opazio sam da nastavnici poklanjaju nekima više pažnje nego što zaslužuju.
Ne podnosim školu.
Ja po svaku cenu moram dobiti ono što hoću.
Kad mi se neko ne sviđa nisam u stanju to sakriti, već se obično odam nekom primedbom ili ponašanjem
Ne volim policajce.
Skoro svi osim mene dobijaju bolje ocene nego što zaslužuju.
Smatram da bih bio sposoban za vođu gangsterske bande.
Imao sam neprilika jer nisam kad treba mogao držati jezik za zubima.
Volim da zafrkavam glupane i smetenjake.

Šta muzika koju slušate govori o vama?

Može li se na osnovu muzičkog ukusa saznati nešto o osobi? Da li ljudi određenih osobina biraju različite vrste muzike i koliko je taj izbor stabilan tokom vremena?

Poslednje decenije istraživači širom sveta pokazuju interesovanje za izučavanje povezanosti između muzičkog ukusa i osobina ličnosti. Na osnovu njihovih nalaza otkriveno je da muzička preferencija reflektuje specifične karakteristike ličnosti

i obrnuto, da se na osnovu crta ličnosti može predvideti kom će muzičkom stilu osoba biti naklonjena.

Jedno od najuticajnijih i najobuhvatnijih u ovoj oblasti je istraživanje koje su sproveli Rentfrow i Gosling 2003. godine. Autori su najpre na osnovu intervjuisanja američkih tinejdžera o tome koju muziku slušaju sačinili listu od 16 muzičkih žanrova, a zatim su ove žanrove, na osnovu sličnosti, svrstali u 4 šire dimenzije. To su:

Refleksivna/Kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),
Intenzivna/Buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),
Optimistična/Konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i
Energična/Ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika ).

Nakon toga, autori su proučavali na koji način su muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Za potrebe ispitivanje, autori su koristili petofaktorski model ličnosti (McCrae & Costa, 1990).

Rezultati ove studije pokazuju da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dalje, oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku su u najmanjoj meri otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstravertne osobe i pokazuju visok stepen saradljivosti i savesnosti. I konačno, oni koji preferiraju energičnu/ritmičnu muziku, kao i prethodni, su ekstravertne i saradljive osobe.

Autori objašnjavaju svoje nalaze pozivanjem na teoriju potreba i pristup gratifikacije (Rosengren, 1985). U skladu sa tim, ljudi preferiraju određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Npr. ekstraverti, koji generalno vole da se socijalizuju i uživaju u provođenju vremena sa drugima, preferiraju onaj vid muzike koji inicira socijalne interakcije (npr. dens muziku); slično, individue koje pokazuju visok nivo otvorenosti za iskustva, žude za “raznolikom intelektualnom stimulacijom i estetskim ugođajem” (McCrae & Costa, 1988), te preferiraju relativno “teške i mračne” tipove muzike (npr. hevi metal).

Takođe, ovi nalazi mogu se objasniti i pozivanjem na model optimalne stimulacije (Eysenck, 1990; Zuckerman, 1979). Po tom modelu individualne razlike među ljudima rezultat su genetičkih razlika, tačnije razlika između nivoa kortikalne pobuđenosti. Tako su prema Ajzenku ekstraverti hipopobuđeni, odnosno imaju takav nervni sistem koji redukuje uticaj stimulacije, pa uvek tragaju za dodatnom stimulacijom da bi dostigli optimalni nivo pobuđenosti. Nasuprot njima, introverti su hiperpobuđeni, te imaju takav nervni sistem koji pojačava nadolazeće stimuluse, održavajući budnost kore velikog mozga na relativno visokom nivou. Zato introverti pokušavaju da izbegnu stimulaciju, pa je preterana stimulacija za njih averzivna, čak bolna, dok premala stimulacija kod ekstraverta rezultira dosadom i eventualnom pospanošću. Stoga, ekstraverti će birati muziku kojom mogu da dostignu optimalni nivo stimulacije, a introverti manje stimulativnu muziku.

Iako su autori dokazali izvesnu povezanost između tipova muzike i dimenzija ličnosti, ostalo je da se pokaže da li su ove tendencije postojane tokom vremena. Kako je ovo istraživanje trajalo 3 nedelje, nema mesta za takve zaključke. Odgovor na ovo i druga pitanja daje longitudinalna studija Delsinga i saradnika (2001-2006). Uzorak ispitanika u ovoj studiji je obimniji (N=2334) i obuhvata adolescente sa područja Nemačke, te su i nalazi studije relevantniji za naše prostore.

Njihove 4 dimenzije nazvane su Rok, Elit, Urban i Pop/Dens.

Rok odgovara Intenzivnoj/Buntovničkoj muzici i uključuje sledeće žanrove: hevi metal/hard rok; hardkor/ pank/grandž; gotik i rok.
Elitna odgovara Refleksivnoj/Kompleksnoj muzici i tu spadaju sledeći pravci: džez, gospel i klasična muzika.
Urbana odgovara Energičnoj/Ritmičnoj muzici i uključuje: hip-hop/ rep; soul/R & B .
Pop/Dens odgovara Optimističnoj/Konvencionalnoj muzici i obuhvata: trens/ tehno, i MTV muziku.

Autori su zatim, kao i u prethodnom istraživanju, dokazivali povezanost muzičke preferencije i dimenzija ličnosti iz „petofaktorskog“ modela. Došli su do sledećih zapažanja:

1) Oni koji slušaju Rok muziku su otvoreni za iskustva, ali imaju sniženu savesnost. To znači da su ovo intelektualno radoznale, estetski senzitivne osobe, preferiraju različitost, nezavisnost mišljenja i sklone su nedogmatičnim stavovima. Zainteresovane su za događaje u spoljašnjem svetu, ali su prijemčive i za unutrašnje doživljaje, intenzivnije doživljavaju i pozitivne i negativne emocije, dovode u pitanje autoritete, ali su otvorene ka prihvatanju novih ideja i vrednosti. Takođe, ove osobe imaju slabiju samokontrolu, ne teže disciplinovano svojim ciljevima, manje ih vezuju moralni principi u ponašanju, i mogu imati hedonističku orijentaciju.

2) Oni koji slušaju Elit muziku su kao i prethodni otvoreni za iskustva, ali su osim toga i saradljivi i često emocionalno nestabilni (imaju povišen neuroticizam). Ovo znači da su to saosećajne, altruistične osobe, sa jakom potrebom da pomognu drugome, iskrene su, imaju poverenje u ljude, predusretljive su, skromne i imaju blagu narav. Međutim, karakteriše ih i intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su strah, tuga, krivica, uznemirenost, koje remete njihovo prilagođavanje, njihove reakcije su neretko iracionalne, slabo kontrolišu impulse i imaju slabu sposobnost konstruktivnog prevazilaženja stresnih situacija.

3) Slušaoci Urbane i Pop/Dens muzike su dosta sličnog mentalnog sklopa. To su ekstravertne osobe koje odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, pričljive su i aktivne, vole velike skupove ljudi i vole uzbuđenja. Pored toga su kao i oni sa Elitne dimenzije saradljivi. Međutim, razlikuju se od onih koji su svrstani na Rok dimenziju po tome što imaju izraženu savesnost. Naime, ove osobe su samodisciplinovane, imaju visoku težnju za akademskim i profesionalnim postignućem, tačne su i pouzdane, imaju jaku volju; mogu biti sitničavi i kompulzivno uredni.

Pored povezanosti muzičkog ukusa i karakteristika ličnosti, autori su, kako je pomenuto, ispitivali i stabilnost ove povezanosti tokom vremena. Došli su do sledećih zapažanja:

Generalno gledajući, muzički ukus je relativno stabilan tokom vremena.

Ipak, ima i odstupanja. Može se uočiti da protokom vremena raste interesovanje za tvz. urbane muzičke pravce, a slabi interesovanje za ostale muzičke pravce.
Pritom, osobe koje su otvorene za iskustva će sa odrastanjem sve više slušati „Urbanu“ a sve manje „Pop/Dens“ muziku.
Takođe, i kod onih adolescenata koji su saradljivi, vremenom slabi interesovanje za Pop/Dens muziku.
Ekstravertne osobe od starta ne pokazuju interesovanje za muziku sa Rok dimenzije, niti postoje izgledi da će na starijem uzrastu ovakve osobe početi da slušaju tu vrstu muzike.
Opšti zaključak autora je da sa uzrastom raste preferencija za „Elitnu muziku“, a opada za Rok i Pop/Dens dimenziju.

I konačno, istraživači su uočili neke značajne povezanosti između pola i muzičkog ukusa. Zaključci su sledeći:

Na mlađem uzrastu dečaci češće slušaju Rok muziku, a devojčice Elit i Urbanu.
Međutim, sa odrastanjem devojčice pokazuju veću stabilnost u preferenciji određene vrste muzike, dok dečaci češće menjaju muzički ukus. Npr. od mnogih dečaka koji slušaju rok muziku većina će se kasnije preusmeriti na slušanje nekog urbanog pravca. Sa druge strane, onaj mali broj devojčica koji u početku preferira rok, ostaće veran ovoj vrsti muzike i tokom odrastanja.

Prikazani rezultati sugerišu da inicijalni izbor muzike, kao i potonja eksperimentisanja sa različitim muzičkim stilovima nisu proizvod nasumičnih, površnih poteza pojedinca, već su u mnogome ukorenjeni u strukturi njegove ličnosti. Osim što sklop ličnosti diktira trasu naših putovanja kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

Privilegije lepšeg pola

~ Histerija ~

Zovem se Elena. Samica sam, što je i logično. Nemam kada da nađem sebi srodnu dušu. Imam trideset i tri godine, od čega već šesnaest godina radim u fabrici obuće u Londonu. Moj zadatak je da stojim po ceo dan pored pokretne trake, kontrolišem svaki par koji naiđe, izdvojim na jednu gomilu one sa greškom, a ispravne upakujem u specijalno dizajniranu kutiju. Ima nas mnogo. Milionska hala. I stalno se smenjujemo. Svakog časa neko se razboli i napusti nas. Na to mesto dođe neko novi. Svako je zamenljiv. Era je tuberkuloze.

Ja sam dobro, ne kašljem, ne osećam tupi bol u grudima, pluća mi ne šište. Ali sam umorna, samo sam jako umorna. I nervozna pride. Oni stalno hoće brže, hoće bolje, hoće duže. A ljudsko telo ima svoje limite. Kako godine prolaze sve sam osetljivija, sve mi smeta, buka mašina, buka prostih ljudi koje zovemo kolegama, buka nadzirača našega rada. Osećam da mi se kičma slegla i da se pretvara u ljušturu, osećam da mi je srce prazno, a mozak tempirana bomba. Ne znam koliko ću još izdržati, koliko sam još u mogućnosti da se kontrolišem, da ne puknem, da im ne saspem sve u lice, tim huljama koje šesnaest godina ne daju povećanje, a povećavaju sate.

Jednoga dana je eskaliralo, sav dugogodišnji bes sručio se pravo na upravnika – urlala sam, psovala, tražila naša prava, tražila svoja prava, hvatala se za kosu da ne bih njega pretvorila u froncle, a onda sam se od iscrpljenosti onesvestila. Probudila sam se u bolničkom krevetu, sama, u praznoj sobi koja je zaudarala na ustajali urin. Nedugo zatim ušla je bolničarka noseći u ruci moju otpusnu listu na kojoj je stajalo – histerični karakter. Ne sećam se ničega, ni šta se dogodilo, ni otkuda ja tu. Još više me zbunjuje što ne znam šta se sada zbiva, šta znači ovaj naziv, da li sam teško bolesna? Rešena da uzmem sudbinu u svoje ruke odlazim kod načelnika bolnice. Prosedi starkelja sa brkovima mi objašnjava: „Patite od čestog duševnog oboljenja današnjice poznatog kao histerija. Bukvalan prevod ove reči je materica. Da pojasnim – u Vašim podacima našli smo da ste samica, a ovo oboljenje nastaje zbog nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koje vodi oslobađanju materice u telu. Materica slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Žena se tada ponaša neuračunljvo, razdražljiva je i agresivna. Histerični karakter, Vaša dijagnoza, upravo podrazumeva sve ono što se desilo sa vama u fabrici. Ova dijagnoza uključuje težnju za isticanjem, dramatičnost i želju da se skrene pažnja na sebe“, završio je načelnik. Činilo se da će već zamaći iza zida, ali se okrete i dobaci kroz poluotškrinuta vrata: „Draga devojko, što više odmora, po mogućstvu šest do osam nedelja. Ostavili bi Vas ovde na tretmanu, ali nemamo nažalost slobodnih kreveta. Krcato je, kao da je epidemija…“

Sa papirima u ruci zaputila sam se kući. Na putu sam srela jednu od koleginica. Obradovah se kao malo dete, možda će me ona podsetiti šta se zbilo u nemilom događaju. Koračam ka njoj, a čini mi se udaljavam se. Da li je moguće da se pravi da me nije videla, da me zaobilazi u širokom luku? Za trenutak se prenuh iz ovakvih misli shvatajući da su one dokaz moje sveže konstatovane dijagnoze. „Hej Matilda!“, vičem u njenom pravcu i mašem joj. Nemavši kud ona bojažljivo priđe. Potanko mi je prepričala ceo događaj – da sam vrištala, da su mi se grčile pesnice, da su bujice ružnih reči kolale iz mojih usta pravo u lice upravniku. Za kraj mi je udelila i savet: „Ne smeš tako da se ponašaš, to nije normalno, to je bolest, drugi radnici to ne rade, dobićeš otkaz nastaviš li! Moraš da radiš, da ćutiš, da se ne buniš, ako se ovo opet desi dokazaćeš da si ozbiljno bolesna“.

Hmmmm, moram da porazmislim o ovome. Kaže – to je bolest! Koliko znam, svaka bolest ima svoj uzrok i svoje posledice. Ako se zna šta ju je izazvalo i kako se manifestuje onda i postoji. Da, ovo jeste bolest, prava, ista kao popularna tuberkuloza! Tuberkulozu izaziva bacil tuberkuloze, ali da bi tvoje telo bilo dobar domaćin ovom bacilu ono mora da je umorno, slabo, načeto. U suprotnom, ako je imuni sistem jak, ako osoba redovno spava, ako je sita i napita, ako je na čistom, rečju ako je zdrava, tuberkulozni bacil će naći bolje stanište. Ako se pak zapati, on vodi opštem padu imunog sistema, slabljenju plućnih alveola, otežanom disanju, pojačanom kašlju i uglavnom smrti.

Da vidimo za histeriju. Uzročnik je nezadovoljenje seksualnog nagona; posledice su urlanje, vikanje, psovanje, nekontrolisano ponašanje, agresija, privlačenje pažnje, itd. Sad shvatam šta je koleginica htela da mi poruči! Po analogiji sa tuberkulozom, koja se može sprečiti ako se osoba brine za opšte higijenske i egzistencijalne uslove pod kojima živi, i histerija ima svoje preventivne faktore. Znači, treba da nađem partnera, ne smem da se nerviram, stvari ne treba toliko da me potresaju, treba da sam zadovoljna sa onim što imam, treba da uživam u statusu quo… Model je isti.

Ipak, jedna stvar mi tu još uvek nije jasna. Nikada nisam čula ni za jednu bolest koja bira pol domaćina koga će nastaniti. Bolest ne izvoljeva, ne pravi razlike, nije izbirljiva. Ali ne i ova moja bolest! Ona je drugačija, specifična, ženska bolest. Ona nam osporava prava, ismeva našu potrebu za buntom, ali nam daje jedno suštinski novo pravo. Pravo da samo mi budemo od nje bolesne. To mu čak dođe kao neka vrsta privilegije nas žena. Imamo ekskluzivno pravo na histeriju koje nam niko ne može oduzeti!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE