Depresija: neprijatelj ili saveznik?

Konzervativna struja u psihijatriji, koja pretenduje da se ustoliči kao jedina legitimna, nalaže da se depresija shvati kao mentalni poremećaj. Tako, depresija već dugo vremena ostaje svrstana u okvire poremećaja raspoloženja, koji su odraz narušene hemijske ravnoteže u mozgu. Ovakva medicinska, tačnije biohemijska tumačenja depresije ističu da je njen ključni uzrok otežana i izmenjena komunikacija između nervnih stanica, u čemu važnu ulogu igra genetska predispozicija. Kada govore o depresiji, ovi biološki orijentisani psihijatri zapravo misle na poremećaje funkcija različitih neurotransmiterskih sistema. Među njima, najveću pažnju obraćaju na serotonin, neurotransmiter koji se popularno naziva i „molekulom sreće“. Serotonin učestvuje u kontroli raspoloženja, učenja, spavanja, temperature, bioritma, socijalne dominacije, impulsivnog ponašanja, seksualnih funkcija, doživljaja bola, regulaciji srčanog ritma, disanja itd. Na temeljima ovakvih shvatanja nastaje i stav da je jedino adekvatno sredstvo za tretman depresije, nalaženje delotvornih lekova (antidepresiva) koji će uspostaviti prethodno poljuljani balans u neuronskim vezama.

Ako pobliže razmotrimo kako se postavlja dijagnoza depresije uz pomoć aktuelnih psihijatrijskih priručnika, zatičemo istu situaciju – i ovde je depresija prezentovana kao disfunkcija u telu, greška koju treba popraviti, i nema veze sa aktivnošću individue, njenom slobodnom voljom, niti spoljašnjim zbivanjima. Simptomi depresije, radi praktične ilustracije ovakvog psihijatrijskog pristupa, mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;
2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;
3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;
4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;
5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;
6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;
7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);
8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;
9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);
10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji. Razlikujemo simptome skupine A (redni brojevi 1-3) i skupine B (redni brojevi 4-10). Dijagnoza depresivnog poremećaja postavlja se na temelju prisustva najmanje dva simptoma iz skupine A i dva simptoma iz skupine B (tada se govori o blagoj depresivnoj epizodi). Razlikujemo još i srednje tešku i tešku depresivnu epizodu, zavisno od broja izraženih simptoma.

Opšti zaključak je da psihijatri vide depresiju kao problem, i to problem neurološke prirode, a rešenje problema traže u fabrikovanju novih lekova koji će ga otkloniti. Psihijatrijski napori za razumevanjem fenomena depresije završavaju se tako na podrobnom opisu i prepoznavanju ovakvog stanja, a njihovi napori za tretiranjem istog ne idu dalje od površnog, i neretko privremenog, otklanjanja simptoma. Ipak, treba imati u vidu i to da brojni psihijatrijski praktičari iz “svežijih” i savremenijih redova, uočavaju slabosti isključivog medikamentoznog pristupa, štaviše – takvi veoma predano promovišu i naglašavaju značaj i benefite dijaloga sa klijentom spram procedure prepisivanja “pilula za sreću”.

Još dalekosežnije uticaje ima alternativni pravac za razmatranje ovog fenomena, a koji počiva na stavu da je mudrost, a ne tablete, lek za depresiju. Ovakvoj ideji naklonjene su sve psihoterapijske škole, čiji je zajednički imenitelj to da je “terapija rečima” dublja i efikasnija metoda za prevazilaženje depresije od farmakoloških sredstava. Lekovi mogu otkloniti simptome, ali nam ne pružaju uvid u uzrok depresivnog stanja. Reči su te koje mogu da dosegnu do pitanja uzročnosti, i to je veliki napredak koji je sa sobom donela psihoterapijska praksa. Ipak, ni psihoterapeuti, kao ni prethodnici – biološki orijentisani psihijatri, nisu imuni na konstataciju da depresiju treba posmatrati isključivo kao problem, kao neprijatelja koga treba ukloniti. Poznavanje uzroka dodatno im pomaže u borbi protiv problema. Međutim, možda je sve ovo pogrešna direkcija. Možda se veća korist može dobiti postavljanjem pitanja: šta je svrha depresije, a ne šta je uzrok! Tom linijom razmišljanja krenula je konstruktivistička orijentacija u psihoterapiji.

Sve veći broj autora približava se ovoj struji koja zagovara ideju da depresija nije bolest, niti mentalni poremećaj. Ma koliko to bilo protivno logici zdravog razuma, jedno tako teško stanje ne razmatra se više kao problem, već kao odbrana, vid zaštitne strategije kojom se čovek brani od neprijatnih i ugrožavajućih iskustava koja „vrebaju“ u spoljašnjem svetu. A upravo ono što je za osobu ugrožavajuće i bolno jeste otkriće da nam život nije onakav kakav bismo želeli da bude.

Tradicionalni psihijatri veruju da depresija nema nikakvu svrhu. Oni sprovode razne kampanje “Borimo se protiv depresije” i “Pobedimo depresiju”, kao da je reč o neprijatelju koga treba iskoreniti. Naprotiv, čak i najteži oblici depresije imaju nekakav smisao, i mogu se razumeti u kontekstu života koji je osoba proživela i iskusila. Zato depresija nije psihijatrijska bolest; ona je “mehanizam koji nam omogućava da se uhvatimo u koštac sa životom, način povlačenja u sebe u trenutku kada je otvaranje prema drugim ljudima postalo previše bolno i riskantno” (Lynch, 2002). Depresija jeste nesretno stanje, ali za osobu koja pati od depresije, ona je manje od dva zla. Ona nam se ne dešava mimo naše volje, i upravo tu je razlika između nesretne i depresivne osobe. Nesretna je ona osoba koju je zadesila jedna ili pak serija nesretnih okolnosti na koje ona nije mogla da utiče. Sa druge strane, depresija upravo implicira mogućnost izbora! Međutim, definisanje depresije kao akt slobodne volje ne podrazumeva naravno da osoba bira depresivno stanje kao poželjnu i ugodnu poziciju. Takođe, iako se mogućnost izbora razmatra kao proishod lične odgovornosti, ovim se ne želi reći da osoba treba da se oseća odgovornom što je krenula stazom depresije, već se odgovornost odnosi na njenu slobodu u interpretaciji događaja i osmišljavanju vanjskog sveta. Iako je na prvi pogled paradoksalno, ali upravo ova veza depresije i odgovornosti unosi značajnu notu optimizma u radu na iskorenjivanju depresivnih konstrukcija. Ukoliko je osoba ta koja je odgovorna u procesu kreiranja sopstvenog viđenja sveta onda ona istovremeno ima i moć da ovo viđenje rekonstruiše na njoj prihvatljiviji način.

Dakle, osoba je istovremeno i kreator i akter sopstvenog depresivnog scenarija. Nisu spoljašnje okolnosti te koje su dovele do depresivnog stanja, već naše razumevanje tih okolnosti. Tako, da bismo razumeli zašto neki, a ne svi ljudi postanu depresivni, moramo shvatiti da pojedinci stresne i tegobne situacije tumače na različit način. Ipak, iako smo svi poprilično svesni toga da svaka individua tumači jedan te isti događaj na drugačiji način, često imamo običaj da verujemo da je svet upravo onakav kakvim ga mi vidimo. Razmišljajući na takav način ljudi počinju da veruju da njihova mišljenja predstavljaju stvarnu, apsolutnu i jedinu istinu o svetu, i da se ta istina ne može promeniti. U kontekstu toga i sama depresija se može posmatrati kao neželjena posledica načina na koji posmatramo sebe i svet. Razumevajući način na koji smo tumačili događaje u svom životu, možemo odabrati da promenimo svoja tumačenja i time stvorimo sretniji i ispunjeniji život.

Na ovom mestu važno je shvatiti zašto je osoba uopšte inicijalno odabrala “put kojim se ređe ide” umesto vedrijih mogućnosti konstruisanja. Stvar je u tome da depresivna osoba ima izbor, ali je taj izbor prilično sužen i ograničen njenom perspektivom. Naime, osoba uspeva da vidi samo dve alternative putem kojih može osmisliti sopstveno bivstvovanje. Tako, depresivna osoba, iako nesvesnim mehanizmima, odabira da se oseća depresivno ne bi li time izbegla neku potencijalno opasniju alternativu (npr. saznanje da je u spoljnom svetu niko ne voli). Sledi da je fundamentalni zadatak psihoterapijske prakse to da omogući osobi da propozicionalnije konstruiše, tj. da bude kadra da izađe iz okvira isključivo dve alternative koje joj se čine kao jedini izbor, i da stvori uslove u kojima će osobi postati vidljive i druge opcije. Upravo širenjem horizonata potencijalnih alternativa osoba će moći, da umesto depresije ili nečeg goreg, izabere nešto treće (što joj do tad nije bilo vidljivo).

Ako se slepo držimo pravila da je depresija neprijatelj i da je moramo ukloniti, propuštamo da uočimo važne poruke koje nam ona šalje. Ostajemo rudari koji u nečijoj prošlosti pokušavaju da iskopaju uzrok. Umesto toga, pametnije je istražiti njenu svrhu, ući u razmatranje zašto neko bira da sebe i događaje u svetu konstruiše na tako “mračan” način. Tek kada depresiju prihvatimo kao konstrukciju individue, i to konstrukciju koja je podložna promeni, shvatamo da nam je depresija saveznik u procesu izlečenja. Ona nam daje putokaze, pokazuje da je takav način života nepodnošljiv, da nije za tu osobu; polagano podučava osobu kakav bi joj način života daleko bolje odgovarao. Takođe, ukoliko osoba na nju ne obrati pažnju, vratiće se i sledeći put će je napasti još jače, sve dok ne shvati poruku.

Pred depresivnom osobom je uvek izbor – ili će joj depresija postati dugogodišnji zatvor iz koga nema izlaza, ili će joj biti teška škola, ali škola u kojoj će zadobiti mudrost. Osoba ne treba biti rob vlastitih konstrukcija, posebno ako joj one donose više patnje, nego zadovoljstva. Zato i depresiju treba shvatiti kao nešto što stvaramo sami, i upravo kao što smo je stvorili, možemo je i ukloniti. Mudrost se zapravo sastoji iz procesa rekonstrukcije sopstvenog viđenja sveta. Budući da su konstrukcije, kao i rekonstrukcije individualna tvorevina, konstruktivistički autori nisu skloni pravljenju univerzalne liste depresivnih simptoma (kao psihijatri), niti pretenduju na to da otkriju najadekvatniji vid tretmana. Za njih su simptomi, kao i tretmani depresije, uvek strogo individualizovani, jer i jesu plod individualnih strategija konstruisanja. Ipak, radi lakšeg prepoznavanja depresivnih osoba, konstruktivisti su na temeljima višedecenijskog iskustva načinili listu najčešćih tipova konstrukcija (skupova ideja, mišljenja i uverenja o nekoj osobi ili pojavi) kojih se ovakve osobe čvrsto drže i koje ne dovode u pitanje:

Bez obzira na to što mogu izgledati kao dobar i prihvatljiv čovek, zapravo sam jako loš, zao, bezvredan, neprihvatljiv i sebi i drugima.
Drugi su ljudi takvi da ih se moram plašiti, mrzeti ih i zavideti im.
Život je užasan, a smrt još užasnija.
Dosad su mi se događale samo loše stvari, a tako će biti i u budućnosti.
Pogrešno je razbesneti se.
Nikada nikome ne smem oprostiti, a najmanje samome sebi.

Rekonstrukcija ovakvih pesimističnih životnih narativa i formulisanje vedrijih staza egzistencije jeste cilj kome psihoterapija treba da teži u svom nastojanju da olakša nečije patnje.

Ludilo se može posmatrati i drugačije!

Antipsihijatrijski pokret nudi veoma plodno tle za alternativna razmatranja koncepta duševne bolesti. Ipak, radi što dinamičnijeg prikaza mogućih vizija „ludila“ izdvojena su tri autora koja zastupaju dijametralno suprotne pozicije: R. D. Leng – koji izdiže ludilo na pijadestal, T. S. Sas – koji ga potpuno isključuje, i D. Kuper – koji ga postavlja u istu ravan sa normalnošću.

Leng – ludilo kao potencijal – Prećutno se smatra da čitav pokret antipsihijatrije počinje Lengovim delom „Podeljeno Ja“ (1957), koje jasno oslikava razliku između psihijatrijskih i antipsihijatrijskih koncepcija po pitanju načina na koji se određuje i interpretira priroda duševnog poremećaja (prvenstveno psihoze), i njegov status u odnosu na biće i saznanje. Leng se oštro suprotstavlja klasičnim psihijatrijskim pretpostavkama, po kojima je shizofrenija organski poremećaj, navodeći da tako nešto nije i ne može biti dokazano, budući da se od shizofrenije ne umire, te nije ispunjen uslov po kome bolesno stanje mora biti fizički štetno za osobu. Sa druge strane, on ne smešta „ludilo“ u psihu, već smatra da je ono zavisno od statusa koji osoba ima u svetu u kome živi. Po njemu, shizofrenija nije medicinska bolest, već pre jedna vrsta specifičnog socijalnog kontakta, koji je zavistan od moralnih aspekata sredine u kojoj iskrsava. Bolest posmatra kao poremećaj življenja u čijoj osnovi je ontološka nesigurnost. Čovekov položaj u svetu određen je odnosom snaga između njegovog Pravog i Lažnog Ja. Podela ličnosti na doživljaj Ja koji nam je nametnula sredina i doživljaj sebe kakvi smo stvarno i kakvi želimo da budemo, oblikuje naš status u svetu. Ukoliko je Lažno Ja previše odvojeno od Pravog Ja, i ukoliko je zaokupilo veći deo ličnosti, osoba je, po Lengovom mišljenju, u većem riziku od poremećaja.

U delu „Jastvo i Drugi“ (1961) Leng nastavlja traganje za uzrokom shizofrenije, i pronalazi ga u interpersonalnim odnosima. Po njemu, izvori shizofrenije ne leže unutar individualne patologije, već u patološkim oblicima komunikacije unutar porodice. Porodica je ono što je bolesno, a shizofreničar je „žrtveni jarac“ na koga je netrpeljivost porodice upravljena. Nije shizofreno ponašanje ono što treba lečiti, štaviše, u porodičnim okvirima koji guše fantazije deteta, ono je normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Stoga, Leng navodi kako je odnos shizofreničar-porodica, svojevrstan primer neslobode uopšte. Pošto je namenjena prvenstveno socijalizaciji, porodica prenosi pojedincu zahteve društva. Leng, uočava se, sa kritike stanja u psihijatriji, neprimetno prelazi na kritiku stanja u društvu.

Lengovo kapitalno delo „Politika doživljaja“ (1967) pruža najdetaljniji uvid u to kako se u svakoj kulturi preporučuje i propagira određena slika normalnosti, po kojoj biti normalan znači biti socijalno uslovljen, biti po meri društva, raditi na stvaranju „Lažnog Ja“ koje se prilagođava „lažnim realnostima“. U tom kontekstu, shizofrena dezintegracija je ujedno dezintegracija tog „Lažnog Ja“, i predstavlja povlačenje iz „lažne realnosti“ u unutrašnji svet. Ako se život shvati kao borba i traganje za sopstvenim izborom, a to je stanovište koje Leng favorizuje, onda duševni bolesnici smetaju, zato što realizuju neku slobodu izbora dolazeći u sukob sa društvenim normama. Nema međutim, po Lengu, ničeg patološkog u iskustvu gubitka Ja, gubitku horizonta konvencionalnog i poznatog, već takav gubitak može da ima čak potencijalno isceliteljski efekat. Ludilo ne mora biti samo slom, ono može da bude i proboj, i to proboj u mogućnost autentičnog izbora. Stoga je fundamentalni princip Lengovog stanovišta oličen kroz sintagmu: „Put psihotika ne treba ometati; treba ga čak podržati i pomoći“. Na taj način, ludilo postaje sredstvo ozdravljenja, uslov zdravlja. S tim u vezi, da bi bili terapijski, stav prema psihotiku i terapijska sredina u kojoj boravi, moraju biti takvi da u njima ništa ne ometa realizaciju onih tendencija koje su sadržane u samoj biti psihoze. Aktivnost terapeuta mora biti svedena na minimum, jer on najviše može da uradi ako naprosto očekuje. Stoga, ako sa jedne strane psihijatri insistiraju na korisnosti i neophodnosti tretmana, uočava se sa druge strane, da se Leng kao zastupnik antipsihijatrije, zalaže za uzdržavanje od terapijske intervencije i oslobođenje ludila iz okrilja institucionalnog režima lečenja.

Sas – duševni poremećaj je mit – Najčešće citiran Sasov rad „Mit o mentalnoj bolesti“ (1960) baziran je na pretpostavci da je fizički poremećaj opravdan pojam, koji je jasno zasnovan, i koji se sastoji od fizičke lezije, gde izraz lezija ukazuje na prepoznatljivu devijaciju u anatomskoj strukturi. Sas nastavlja zapažanjem da je mentalni poremećaj proširenje pojma fizičkog poremećaja na oblast mentalnog. Stoga, mentalni poremećaji postoje samo ako isti pojam poremećaja koji odgovara fizičkim stanjima, odgovara i mentalnim stanjima koja su označena kao poremećaji. Inače bi upotreba izraza poremećaj za mentalna stanja, predstavljala samo analogiju ili metaforu. Sas je implicitno pretpostavio da za psihološko funkcionisanje za koje se kaže da predstavlja mentalni poremećaj, neće ni u budućnosti biti nađen fizički uzrok. Ako bi se to i desilo, onda bi, po njegovom mišljenju, te poremećaje trebalo smatrati neurološkim, a ne mentalističkim. Stoga, koncept mentalne bolesti i nije potreban onima koji smatraju mentalne simptome znakovima oboljenja mozga (Kecmanović, 1978).

Sasvim je očigledna linija podele koju Sas povlači između bolesti i posebnih oblika ponašanja. Na jednoj strani je bolest, koja ne može egzistirati bez jasnog histopatološkog ili patofiziološkog nalaza, a na drugoj je ponašanje, koje nema, niti može imati etiološku osnovu. Stoga one koji, kao Krepelin, Frojd ili Blojler, tragaju za organskom ili pronalaze psihološku osnovu u pojedinim oblicima ponašanja, Sas proglašava „osvajačima i kolonizatorima ljudskog duha“.

Njegova druga poenta odnosi se na činjenicu da se kod mentalnih bolesti koristi, a kod fizičkih bolesti ne koristi evaluacija. Pojam mentalni poremećaj je za Sasa neodvojivo povezan sa socijalnim kontekstom, i to u mnogo čemu na isti način kao što je pojam fizičke bolesti povezan sa anatomskim i genetičkim kontekstom. Mentalni poremećaj se u tom smislu koristi za etiketiranje onih ponašanja koja odstupaju od socijalnih normi. Naredna Sasova izjava opisuje njegov stav o psihijatriji i njenim zagovornicima, koji promovišu vrednosnu neutralnost ove discipline:

„Društvo, njihovo društvo je tražilo od njih da granice medicine prošire na moral i pravo i oni su to i učinili; društvo je od njih tražilo da granice bolesti prošire sa tela na ponašanje i oni su to učinili; društvo je od njih tražilo da konflikt sakriju pod plaštom psihopatologije i oni su to učinili“ (Szasz, 1968).

Nadalje, umesto koncepta mentalnog poremećaja, Sas predlaže manje jasan pojam „problema življenja“. Pritom, on nije zainteresovan da ponudi alternativni model medicinskom modelu, već samo da ukaže na ograničenja ovog drugog. Po njemu, medicinski model je prikladan zato što pruža posebne radne hipoteze u složenoj oblasti psihopatologije, a ne zato što sadrži „istinu“. Sas napominje kako mentalni poremećaji ne postoje, iz prostog razloga što se verovanje nekog čoveka ne može objasniti bolešću ili greškom nervnog sistema. Suština mita o duševnoj bolesti, u Sasovoj interpretaciji, nije u medikalizaciji pristupa duševno poremećenoj osobi, jer duševni poremećaj ne postoji, već u medikalizaciji problema življenja, medikalizaciji moralnih dilema različitog sadržaja, medikalizaciji osnovnog sukoba između pojedinca i sredine.

Kuper – ludilo postoji u svima – D. Kuper, autor renomiranih publikacija u oblasti psihopatologije, u svom poznatom delu „Jezik ludila“ (1986) zastupa stanovište po kome „ludilo“ nije stanje koje pripada samo psihijatrijski tretiranim klijentima, već je ono prisutno u svakoj osobi, u većem ili manjem stepenu, u ovom ili onom periodu života. Zalaže se za ideju po kojoj osobe postoje unutar konteksta jezika koji je njihov vlastiti izum, ali koji vlada ljudima na takav način da su izgubili iz vida njegove izvore. Ljudi deluju kao da uglavnom razumeju ono što saopštava druga osoba, kao da to ima smisla, iako to zaparavo nije tako; odnosno, ljudi zapravo razabiraju svoj vlastiti smisao iz saopštenog besmisla druge osobe. Stoga će priča određene osobe imati onoliko tumačenja koliko ima i slušalaca, budući da će je svaki slušalac odenuti u ruho sopstvenih značenja, a koja ne moraju po pravilu biti relevantna za govornika. Priča kao takva, ne prenosi automatski autentični doživljaj govornika, niti se ona jednodušno prihvata od strane prisutnih; ona zapravo može imati mnoštvo verzija, od kojih svaka nosi lični pečat slušaoca. Iz tog razloga svakoga (pa i shizofreničara) treba pustiti da ispriča svoju priču. Svoju priču sa svojim tumačenjem. Zadatak praktičara je tada da razvija i održava situaciju slušanja, da ništa ne nameće tom iskustvu, nikakve konceptualne okvire. Potrebno je jednostavno pustiti da priča izađe napolje – priča koja ima sopstvena značenja, sopstvene odrednice, sopstvenu razumljivost – to je suština antipsihijatrije.

Uočava se, kao u ostalom i kod Lenga, revolucionarni karakter ludila, koji se sada ne ogleda u njegovom veličanju i izdizanju iznad nivoa normalnosti, već u njegovom utapanju i poistovećenju sa, odnosno asimilovanju ludila u oblast normalnosti. Po Kuperu, jezik ludila jeste svojevrsna realizacija jezika uopšte. Problem nastaje kada reči „ludog“ počnu „dirati“ drugoga, tu se krije opasnost. Jedna opasnost, bolje reći jedina opasnost ludila, jeste nasilna denormalizacija svakidašnjih reči i ustaljenih svetova sigurnosti.

Ono što se prema Kuperu dešava sa društveno vidljivim ludilom, jeste to da dolazi do psihijatrijskog posredovanja, kojim se postiže opšti porast nadzora nad stanovništvom. Psihijatrijsko posredovanje dovodi do raskola u paradoksalnom jedinstvu ludila, i to na taj način što se radost uništava lečenjem, očajanje se satire, a iza svega ostaje „ideal“ psihijatrije – da osobe više nema. Ne-osoba služi kao negativno pojačavanje definicije normalnosti za čitav sistem i korisna je prilikom neograničenog nadzora samog sistema (društva). Stoga se Kuper zalaže za to da se ludilo izvuče iz kliničkog konteksta, koji nema drugu svrhu osim potiskivanja i društvenog nadzora, i da nađe svoje mesto u svetu stvaralaštva. Za psihijatriju i njen produkt – duševnu bolest, nema mesta na ovom svetu, i takvi fenomeni (patološki) moraju se posmatrati u terminima borbe protiv otuđenja, borbe za puno izražavanje slobode i autonomije, a ne u terminima devijantnosti i odstupanja. Po njemu, ne postoje lični, već samo politički problemi, i svako je ludilo zapravo političko neslaganje. Lični problemi svode političko na stvari koje se odvijaju između jedne osobe i nekoliko drugih (problemi rada, stvaralaštva i nalaženja sebe u izgubljenom društvu su jasno politički problemi). Jedino onda kada u nekom proizvoljnom trenutku osoba prestane da se prilagođava društvenim običajima, društvo tu osobu proglašava ludom, i zarad sopstvenog očuvanja uvodi u igru medicinski aparat. U tom kontekstu, on proglašava ludilo legitimnim načinom postojanja, i ističe da je ono način spoznaje, drugi oblik empiričkog istraživanja i unutrašnjih i spoljašnjih svetova.

„Naše je ludilo sa nama celo vreme, premda je ludilo potpuno normalnih počinilo samoubistvo u svrhu statistike. Ponekad nam naše ludilo nakratko postaje vidljivo, možda apstraktno i u samoći, i mi se preobražavamo. Ponekad postaje društveno primetljivo i tada dolazi u opasnost da bude ubijeno. Svi posedujemo vlastiti način iživljavanja svoga ludila, za to nema utrtih staza. Svi mi preuzimamo vlastitu odgovornost da utremo svoj trag – i kakva je odgovornost uvideti da nam niko ne oduzima odgovornost“ (Cooper, 1986).