Da li si emocionalno inteligentna osoba?

U ranijim tekstovima bilo je reči o tome šta je emocionalna inteligencija i koje sposobnosti uključuje (vidi ovde), kao i kako razvijati EQ (vidi ovde).

U ovom tekstu postavlja se pitanje:

A ko su onda emocionalno neinteligentne osobe?

Prevashodno, važno je istaći da biti emocionalno neinteligentan nije trajno obeležje ličnosti, nije fiksna, definitivna etiketa, već trenutno stanje koje se može razvijati, što nam unosi dozu optimizma.

Da podsetimo, rečeno je da emocionalno inteligentne osobe umeju da prepoznaju i razumeju svoje emocije, znaju da ih imenuju, umeju da nađu adekvatan način za njihovu ekspresiju, imaju sposobnost da razumeju tuđe emocije, da budu empatični, pa samim tim i da uspešno razrešavaju konflikte, što vodi zadovoljavajućim međuljudskim odnosima.

Ako je suština emocionalno inteligentnog ponašanja u tome da se ovlada i upravlja sopstvenim emocionalnim doživljajima, onda bi emocionalno neinteligentno ponašanje obuhvatalo ove dve krajnosti:

Sa jedne strane bile bi emocionalno distancirane, odnosno zatvorene osobe, one koje nisu u kontaktu sa svojim emocijama. Odsečenost od vlastitih emocija, njihovo neprepoznavanje, tačnije njihovo potiskivanje, verovatno vuče koren iz porodičnog uverenja da nije socijalno prihvatljivo izražavati određene emocije. Kontinuirano gušenje sopstvenih emocija, kao što su npr. tuga ili bes, osobu na kraju vodi razvoju određenih patoloških obrazaca kakvi su depresija, alkoholizam, i dr.
Sa druge strane bi se nalazile one osobe koje isuviše intenzivno i nekoordinisano iskazuju svoje emocije, osobe koje dozvoljavaju da emocije upravljaju njima, a ne obratno. U ovu grupu spadale bi konfliktne i agresivne osobe (koje neprimereno, prejako i impulsivno reaguju), anksiozne osobe (koje su presenzitivne, pa svaku draž tumače kao potencijalno preteću i stoga preterano strahuju), i osobe psihopatske strukture ličnosti (koje nemaju kapacitet za razumevanje tuđih emocija, neempatične su i gluve za tuđe potrebe, pa se koriste emocijama u cilju manipulacije drugim ljudima).

* Ako ste se pronašli u ovim kategorijama ne očajavajte! Emocionalna inteligencija je ponavljamo, veština koja se do kraja života može usavršavati 🙂

Traganje za uzrokom anksioznosti

U videu je razjašnjeno koji mogu biti osnovni uzroci anksioznosti i napada panike i prikazana šema samostalnog traganja za uzrokom za ljude koji ne mogu jasno da ga identifikuju. Ova šema može pomoći svima koji iz bilo kojih razloga ne mogu da priušte psihoterapiju, a nikako ne mogu da shvate zašto se kod njih javila anksioznost.

Takođe, navedeni su razlozi u prilog rada na uzroku spram rada na isključivom otklanjanju simptoma.

Kontrola i ljudsko ponašanje

Mnogim ljudima odsustvo kontrole nad sopstvenim ponašanjem može da pokvari ceo dan (ili čak život). U ovom videu je zato istaknuta važnost samokontrole i opisano čuveno pravilo 90/10. Priložena je i jedna tehnika za bolje upravljanje vlastitim mislima i reakcijama.

Kako razvijati emocionalnu inteligenciju

Za razliku od racionalne inteligencije (IQ), koja je nakon 25-e godine manje-više stabilna mera, tj. neznatno se menja, emocionalna inteligencija (EQ) je fleksibilna sposobnost, koja može progresivno opadati ili rasti u zavisnosti od iskustva i toga koliko se bavimo razvojem njenih veština.

Grafički prikaz razvoja IQ-a pokazuje tendenciju rasta do 25-e godine, zatim platoa do 50-e godine (zadržavanja istog IQ skora), a potom postepenog propadanja. Grafički prikaz razvoja EQ-a sa druge strane, pokazuje njegov konstantni rast s godinama. Primećeno je da ljudi od 50 godina imaju čak 25% bolje rezultate na EQ testu od onih sa 20 godina. Dakle, EQ je sposobnost u koju stalno treba ulagati, jer se ona doživotno može razvijati.

Od kojih se to sposobnosti sastoji EQ?

Emocionalna inteligencija se grubo može podeliti u dve grupe sposobnosti:

1) Lična kompetencija

Ovde spadaju:

samosvest – sposobnost prepoznavanja i razumevanja svojih emocija, bivanja u kontaktu sa njima, sposobnost imenovanja emocija (razvijanje vokabulara za emocije različite vrste i intenziteta), sposobnost uviđanja finih nijansi između različitih emotivnih stanja, i
vladanje sobom /samokontrola – kontrolisana ekspresija emocija, nalaženje pravog puta da se izraze emocije, tako da one budu u našoj vlasti, a ne obratno, koordinacija emocija, tj uspostavljanje balansa na takav način da nismo ni preosetljivi, niti emocionalno zatvoreni/distancirani

2) Društvena kompetencija

Ovde spadaju:

društvena svest – sposobnost razumevanja tuđih emocija, mogućnost da se staviš u tuđe cipele, da sagledaš svet iz tuđe perpektive, veština slušanja onoga šta ljudi govore kako bi ih razumeli, i
međuljudski odnosi – sposobnost jasne komunikacije sa drugima, ostvarivanje balansa između svojih i tuđih potreba (ni samo tuđe, ni samo svoje), uspostavljanje jasnih granica u odnosima, konstruktivno razrešavanje konflikta (spremnost za suočavanje, a ne izbegavanje konflikta, pri čemu se akcenat stavlja na problematično ponašanje, a ne na ličnost sa kojom smo u konfliktu).

Plan razvoja emocionalne inteligencije

Rečeno je već da je emocionalna inteligencija veština u stalnom procesu razvoja, a ne stanje. Ovo znači da visok EQ skor ne garantuje dobro snalaženje u svakoj situaciji, ali je svaka situacija za emocionalno inteligentnu osobu dobra prilika za učenje i dalji razvoj.

Važno je napomenuti da iako se navedene sposobnosti čine kao neodvojiva celina, nikada ne treba vežbati sve sposobnosti istovremeno. U praksi se pokazalo da je najbolji metod raditi na jednoj po jednoj sposobnosti i to onim redom kako su nabrojane.

Podaci pokazuju da su prve promene uočljive kroz 3 do 6 meseci, jer je potrebno neko vreme da se uvežbavane sposobnosti ustale i postanu deo svakodnevnog repertoara.

U početku se veštine vežbaju maltene usiljeno, deluju nam kao nešto neprirodno, ali posle velikog broja ponavljanja postaju deo naših navika i odigravaju se po automatizmu.

“Razumevajući i vladajući svojim emocijama možete spretno da prolazite kroz tekuće promene i da sprečavate buduće” (Bradberry & Greaves)

Koreni emocionalne inteligencije: Slučaj Fineasa Gejdža

Iako je pojam emocionalne inteligencije (EQ) zvanično ušao u upotrebu tek 80-ih godina prošlog veka, zahvaljujući Golemanu i njegovoj knjizi “Emocionalna inteligencija”, značaj emocionalne inteligencije za svakodnevno funkcionisanje prepoznat je odavno.

Te davne 1848. godine dogodila se čuvena nesreća na železnici, gde je metalna šipka probila jagodičnu kost ispod levog oka i izašla kroz teme nadzorniku Fineasu Gejdžu. Fineas je, za divno čudo preživeo ovu tragediju (i živeo još 12 godina), ali nakon nje više nikada nije bio isti. Do tada, osim kao stručnjaka neviđenog kalibra, opisivali su ga i kao blagog, uravnoteženog čoveka, finog i veoma druželjubivog. Nakon nesreće, ostao je netaknut u pogledu intelekta, mogao je nesmetano kreirati nove projekte, brižljivo praviti nacrte i sasvim racionalno rasuđivati u pogledu poslovnih poduhvata. Međutim, nekada divan čovek, sada je postao nepromišljen, svadljiv, pun izliva besa i bez kontrole nad vlastitim emocijama. Prijatelji i kolege su ga doživljavali kao hodajuću, sirovu emociju, neuračunljivog čoveka koji svakog sekunda može da plane. Takav, nije više mogao da zadrži radno mesto i pored sve svoje ekspertize.

Šta se zapravo dogodilo?

Metalna šipka prošla je tačno kroz prednji mozak (frontalni režanj), tačnije kroz centar zadužen za rasuđivanje o emocijama. Pritom je limbički sistem – mesto za doživljavanje emocija, ostao potpuno netaknut.

Evo kako sve funkcioniše – Sve draži iz spoljašnjeg sveta prvo se registruju putem čula; odatle nervnim putevima stižu do limbičkog sistema gde se doživljava čista, neposredna emocija; zatim se put nastavlja i stiže do prednjeg mozga gde se vrši rasuđivanje, odnosno obrada emocija, koje će na kraju zadobiti neku ekspresiju u našem ponašanju. Bez ove krajnje instance, dakle bez prednjeg mozga, emocija se nekontrolisano ispoljava, bez kočnice, jaka je i neadekvatna, nesocijalizovana, animalistička. Iz tog razloga je Fineas postao konfliktan, agresivan i impulsivan.

Na ovaj način je prvi put shvaćen značaj i uloga koju u našem emocionalnom ispoljavanju igra rasuđivanje, a emocionalna inteligencija opisana je kao proces komunikacije između prednjeg dela mozga (rasuđivanje) i limbičkog sistema (emocionalno doživljavanje).

Ovo ne znači da nam je emocionalna inteligencija biološki data, kao racionalna inteligencija (IQ), već da je ovu biološku datost potrebno vežbati. Svi posedujemo ove centre u mozgu, ali u onoj meri u kojoj se koristimo rasuđivanjem kako bi upravljali svojim emocijama, u toj meri ćemo biti emocionalno inteligentni. Što su kroz iskustvo ove nerve putanje više puta ponovljene, to će one biti jače i biće verovatniji odgovor i u sledećoj situaciji.

U čemu je značaj emocionalne inteligencije?

EQ je bolji prediktor sveukupne uspešnosti u životu – postoje ljudi koji imaju jako visok IQ, ali nisu postigli velike rezultate niti su živeli kvalitetno i srećno.
EQ je veština koja nam omogućava bolje vladanje sobom, bolje reagovanje u međuljudskim odnosima, pa time utiče na naše zdravlje i raspoloženje.
Studije pokazuju da se ljudi sa višim EQ bolje oporavljaju od bolesti, kao i da su generalno ispunjeniji i ne dozvoljavaju da im svaka sitnica pokvari dan.
Generalni je utisak da su ljudi sa višim EQ-om uspešniji u poslu, u partnerskim odnosima, u roditeljstvu.

* Fineasovu lobanju i šipku danas možete videti u anatomskom muzeju na Harvardu

Tipovi krivice

Krivica se svrstava u paletu neprijatnih emocija, ali ostaje teško dati njenu precizniju definiciju iz više razloga. Prvo, okidači koji izazivaju osećaj krivice su veoma raznoliki. Neki ljudi učine ozbiljne prestupe, a spavaju kao jagnjad, dok drugi osećaju krivicu na samu pomisao da ne urade nešto što se od njih očekuje. Drugo, neki ljudi kao da su imuni na doživljaj krivice, dok je kod drugih ona sastavni deo života i prisutna je uvek. Treće, ni na individualnom planu nije moguće predvideti kada i zbog čega će se krivica razviti, jer postoje subjektivni kriterijumi za to koji su oblici ponašanja za osobu prihvatljivi, a koji nisu.

Zbog svih ovih problematičnih tačaka, u ovom tekstu ću se osvrnuti na 5 tipova krivice koji se najčešće spominju u stručnoj literaturi. Ova gruba podela obuhvata najtipičnija iskustva u vezi sa osećajem krivice.

1. Krivica zbog nečega što smo učinili

Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode. Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.

Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno “preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.

Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi. Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno doživljeno od strane druge osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo

Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost, poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.

Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost, ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni napor.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi. Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli. Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako nešto.

4. Krivica da nismo dali sve od sebe da nekome pomognemo

U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre, odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.

5. Krivica da radimo bolje nego neko drugi

Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut. Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.

Život sa krivicom

Mnogo je pokušaja da se definiše emocija krivice, budući da se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Kompleksan je zato što ne možemo tako lako i nedvosmisleno da uđemo u trag šta je provocira – bez obzira na stepen maligniteta učinjenog, neki ljudi će i za najoholije ponašanje imati miran san, dok će drugi osećati krivicu kao konstantnog pratioca čak i za stvari koje su propustili da učine. Kao da postoji neka unutrašnja sklonost da se zarobimo krivicom ili sa druge strane, sklonost da joj ne dopadnemo šaka ma šta činili.

Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica sumanuto proganjala. Pravila nema.

Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao da zaobilazi?

Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.

Poreklo krivice

Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla. Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi interiorizovani.

Smisao krivice

Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.

Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:

“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).

Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija (propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.

Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa” deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji kriminalci imuni na krivicu.

Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla. Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom) smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.

Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge, ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od sopstvene konstrukcije svog identiteta.

Krivica i ličnost

Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?

Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći način:

“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard Business Review).

Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.

Fenomen saosećajnog zamora

Ako ste ikada osetili da više brinete za druge nego za sebe, ovo je tekst za vas!

Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje nastaje zbog kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. U početku, osoba je sposobna da održava ulogu pomagača i da se brine o licima koja su pretrpela različite forme trauma, ali kako vreme odmiče dolazi do opšte otupelosti za situaciju, distanciranosti i odsustva empatije za žrtvu.

Fenomen saosećajnog zamora je isprva opisan kod profesionalnih pomagača (lekara, medicinskih sestara, socijalnih radnika, defektologa, psihoterapeuta), gde predstavlja reakciju izgaranja koja se još zove zamenska ili sekundarna traumatizacija. Ne treba je mešati sa sindromom izgaranja (burnout), jer se on javlja kao posledica rada pod pritiskom, rada u visokozahtevnom okruženju, gde osoba “puca” pred naletom obaveza i odgovornosti. Burnout ne uključuje traumu, koja je sastavni element saosećajnog zamora. Takođe, njihova podloga je drugačija. U pozadini burnout-a je stres i visoki zahtevi, a u pozadini saosećajnog zamora je osećaj krivice koji se javlja kao posledica uverenja da smo mogli učiniti više za žrtvu.

Dosta kasnije, primećeno je da se saosećajni zamor može javiti i kod ljudi koji nisu profesionalni pomagači. Dakle, i sasvim obični ljudi koji preterano brinu za druge, koji stavljaju tuđe potrebe ispred svojih i u stanju su da zanemare sopstvene, čija je danonoćna preokupacija da pomognu onima koji su u nevolji, koji su u konstantnoj i ekstremnoj tenziji povodom tuđih problema, mogu dospeti u stanje saosećajnog zamora. Pružanje ovakve, neformalne vrste pomoći, svima i u svakoj situaciji, na duže staze takođe može voditi fatalnom ishodu.

Šta su znaci saosećajnog zamora?

Prvi jasni pokazatelji da je došlo do saosećajnog zamora su:

okrivljavanje drugih, poricanje i konstantne žalbe kako vam je dosta svega
nezdrava ekspresija emocija i oslabljen kapacitet da se bude u emocionalnom kontaktu sa sadržajem koji druga osoba iznosi
odsustvo saosećanja i strpljenja za druge, averzija prema tuđim žalbama
osećaj bespomoćnosti, preplavljenosti i gubitka svrhe
česta ljutnja, razdražljivost i anksioznost
poremećaj sna (insomnija, isprekidan san, košmarni snovi)
konstantni umor
mučnina
glavobolje
izolacija
loša higijena
kompulsivno ponašanje (kao što je prejedanje, kockanje, ekscesivno vežbanje, itd.)
apatija
preokupacija problemom
teškoće sa koncentracijom
nesvestica
zloupotreba supstanci (alkohola, sedativa, antidepresiva)

Koji ljudi su pod rizikom?

Neće svaka osoba osetiti simptome saosećajnog zamora. On je rezervisan upravo za one osobe koje tuđe potrebe stavljaju ispred svojih u većini situacija i neograničeno dugo vremena. Ljudi koji postavljaju prioritete, koji uspostavljaju jasnije granice u odnosima, koji prave diskriminaciju u tome kada, kome i kolika je pomoć potrebna, nisu kandidati za saosećajni zamor.

Najveći izgledi da se saosećajni zamor razvije su kod osoba čija je sržna uloga oslonjena na ideju pomaganja. Dakle, ako osoba doživljava da je njena životna misija da pomogne svakome, jer se iza toga krije ideja da će tako sebe validirati kao dobroga čoveka, ona će se nadljudskim naporima truditi da svakome, ama baš svakome bude na usluzi. Takvu osobu je moguće pozvati i upola noći i ona će se stvoriti u sekundi. Paradoksalno, uvek će imati ideju da nije dovoljno učinila, da je mogla još. Ako učini za nekoga 99 stvari, a jednu ne uspe, omalovažiće svoj celokupni projekat i suočiće se sa preplavljujućom krivicom. I najmanja stvar dovoljna je da se oseti lošim čovekom.

Očigledno je koliko su kriterijumi prenapregnuti i kako je veoma lako doživeti invalidaciju. Tako će, ova osoba koja je resurs za sve i na koju svi mogu “okačiti” svoje potrebe, zbog serije subjektivno doživljenih neuspeha, otići u svoj ekstrem, odnosno emocionalnu otupelost.

Šta nam je činiti?

Zbog sve učestalijih žalbi na fenomen saosećajnog zamora, kreiran je ABC Program Prevencije.

A (Awareness) – Svesnost

Svesnost se odnosi na poznavanje i otkrivanje simptoma saosećajnog zamora. Sa ovim pokazateljima bi trebalo da je upoznata šira okolina, a ne samo osoba koja nesebično pomaže, kako bi joj na vreme signalizirali da je u problemu. Najvažnije je biti stalno u kontaktu sa sopstvenim emocionalnim doživljavanjem i primetiti očigledne fluktuacije i smene u emocionalnom reagovanju.

B (Balance) – Balans

Ključ prevencije i prevazilaženja saosećajnog zamora je u vođenju uravnoteženog života. Najvažniji aspekt ovoga je vežbanje brige o sebi, kako ne bi bila zanemarena nauštrb brige o drugima. Ljudi koji vole da pomažu su neretko toliko zaokupljeni podmirivanjem tuđih potreba da vlastite i ne konstatuju. A suština je u tome da i pomagači moraju biti emotivno, psihički i fizički zdravi, kako bi uopšte bili od koristi ljudima u nevolji. Upravo zato je važan balans. On se postiže konstantnim podsećanjem da i mi imamo svoje potrebe koje traže zadovoljenje, pa je u tom smislu važno pronaći trenutke u kojima možemo namenski uživati samo za sebe. Da bi kvalitetno i dugoročnije igrao svoju ulogu, pomagač treba da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima i prioritetima. Ovakva uloga zahteva pozitivan stav, samopouzdanje, smisao za humor, radoznalost, a ove stvari se moraju negovati.

C (Connections) – Veze

Baš kao što osoba u nevolji zahteva sistem podrške, tako je i osobi pomagaču potrebna podrška. Da bi se saosećajni zamor držao na distanci, potrebno je izgraditi sistem podrške koja će nam pomoći da na adekvatan način ventiliramo svoje emocije, kao i da budemo u kontaktu sa sopstvenim bićem. Odluka da se nekome ko prolazi kroz tešku životnu fazu pomogne (npr. ko je preživeo gubitak ili smrt voljene osobe, ko je na odvikavanju od heroina, ko je žrtva zlostavljanja, itd.) zahteva veliku odgovornost i brojna odricanja. Stoga, da bi osoba adekvatno vršila ovu funkciju, mora pre svega voditi zdrav i uravnotežen život, život u kome i sama može na nekoga da se osloni.

Ako vaše razmene nemaju reciprocitet i osoba ste koja samo pruža, a ne ume da primi pomoć, u riziku ste da vas kad-tad oprhva saosećajni zamor. Razmislite o tome!

15 strategija za podizanje samopouzdanja

Samopouzdanje je sačinjeno od misli, osećanja i uverenja koje imamo o sebi. Samo po sebi to govori da samopouzdanje nije fiksirana, nepromenljiva kategorija. Ono se može menjati u zavisnosti od toga kako razmišljamo. Ukoliko traju, navike negativnog razmišljanja o sebi mogu sniziti naše samopouzdanje.

Ponekad, ljudi čak nisu svesni koliko negativno misle o sebi. Ali, kada jednom toga postaneš svestan, i kada uvidiš da način razmišljanja zavisi od tebe, možeš početi da menjaš način razmišljanja. Promena načina mišljenja o sebi dovešće i do promene osećanja koja gajiš prema sebi.

Evo 15 relevantnih strategija za početni rad na samopouzdanju:

1. Upravljaj svojom unutrašnjom kritikom

Primeti sve te kritičke stvari koje govoriš sebi. Da li bi tako razgovarao/la sa najboljim prijateljem? Okrutan unutrašnji glas često je veća prepreka našem samopouzdanju od kritika koje dobijamo spolja. Spoljašnje kritike mogu lakše da se kompenzuju pohvalom za istu stvar od nekoga drugog, ali kada je izvor kritike u nama, odnosno kada smo preterano samokritični, deluje da su ovakve kritike nesalomive ma šta okolina radila da nas razuveri. Istina je da one ponajviše potiču iz ranog detinjstva, kada smo od najbližih dobijali poruke kako u nečemu ili pak svemu nismo dovoljno dobri. One su vremenom pounutrene, pa i u odsustvu kritikujućih persona, glas iz dubine našeg bića nastavlja da prekoreva. Stekle su karakter rituala koji se održava tako što se selektivno pažnja više obraća na sve ono spolja što ide u prilog kritici, a zanemariju se sve prispele pohvale. Tako, visoko samokritična osoba vremenom upada u začarani krug u kome, osim što ne dopušta da je drugi pohvali, nikada ni sama nije spremna da svoje poduhvate konstruiše kao uspešne. Ako prepoznaješ da je stvorena ovakva navika samokritičnog mišljenja, oduči se od toga tako što ćeš preformulisati ove negativne i surove misli u korisniji fidbek – tako što ćeš početi da posmatraš čašu kao dopola punu, a ne dopola praznu. Obrati pažnju na to, na svaki, makar i minoran uspeh u nečemu, zastani i svesno nagradi sebe za isti. Ne dozvoli da uspesi samo usputno promiču. Nagrada može biti i krajnje simbolična, ali ne sme izostati.

2.Nauči da praviš diskriminacije među kritikama

Pored samokritike i kritike mogu takođe biti moćno oružje u razaranju samopouzdanja. Što je osoba manje samopouzdana to će dodatne kritike sa strane biti učinkovitije, tj. opažati se kao da su na mestu. Međutim, važno je praviti suptilne diskriminacije među kritikama, obratiti pažnju na to kog su obima, važnosti i od koga dolaze. Zapazite koliko je nekad dovoljna i sitnica pa da to dovede u pitanje čitavu sliku o sebi. Takođe, osvestite kako nisu svi ljudi iz okruženja merodavni da nam sude o svemu. Da li na isti način treba da nas pogodi kritika na račun naših loših ocena koja je došla od strane profesora, kao ona koja je došla od strane komšije? Potrebno je ograditi se i postati imuniji na kritike koje dolaze iz manje važnih izvora.

3. Probaj da optimizuješ svoje kriterijume

Ako se konstantno rukovodimo veoma oštrim kriterijumima koje smo pred sebe postavili, sasvim je izvesno da ćemo veoma lako doživeti invalidaciju. Ako su kriterijumi prenapregnuti, dovoljno je da mala stvar krene po zlu, pa da ceo poduhvat proglasimo neuspešnim. Zato je korisnije postaviti spram sebe razumna očekivanja, testirati svoju uspešnost u manjim koracima, jer će nas svaki manji uspeh više motivisati da krenemo ka novom stepeniku. Ne zaboravi da je optimalan kriterijum onaj koji je izvodiv za mene!

4. Fokusiraj se na ono što ti ide dobro

Zapitaj se da li si toliko navikao/la da se fokusiraš na svoje probleme da su oni jedino što možeš da vidiš. Sledeći put kad uhvatiš sebe kako se zaustavljaš na problemima i žalbama o sebi ili svom danu, pronađi nešto pozitivno što se tome može suprotstaviti. Svaki dan zapiši tri dobre stvari o sebi, kao i tri stvari koje su toga dana prošle dobro zahvaljujući tvojoj akciji i naporu. Ako to nije previše zahtevno, možeš zamoliti i neke svoje prijatelje da na krajnje objektivan način pokušaju da napišu nešto o tome kakva si ti osoba. Začudićeš se koliko će se njihovi opisi razlikovati od tvog samoopisa i to u dosta poželjnijem smeru.

5. Stremi mogućem, a ne perfekcionizmu

Neki ljudi se unazađuju upravo sopstvenom težnjom za savršenstvom. Ovo može biti bolno i često parališuće stanje zbog koga često i odustaju od akcije, misleći unapred kako neće ispuniti očekivano. Ako razmišljaš po sistemu “neću ići na audiciju, zato što verovatno neću dobiti ulogu”, onda je zagarantovano da će uloga pripasti nekom drugom.

6. Posmatraj svoje greške kao prilike za učenje

Prihvati činjenicu da ćeš praviti greške. Svi ih prave. Ali one nisu tu da nas podsete koliko smo neuspešni, već su sastavni deo procesa učenja. Umesto razmišljanja “ja uvek zabrljam”, podseti sebe da to nije uvek tako, već samo u nekim, specifičnim prilikama. I zapitaj se šta je ono što možeš uraditi drugačije, sledeći put kad se zadesiš u sličnoj situaciji.

7. Koriguj misli koje čine da se osećaš inferiornim

Da li se često porediš sa drugima, što dovodi do toga da se osećaš manje ostvarenim, manje uspešnim ili manje talentovanim? Zastani i primeti da ovakve misli vode osećaju inferiornosti, umesto osećaju zadovoljstva samim sobom. Pokušaj da se sameravaš sa vlastitim sposobnostima i potencijalima, tako što ćeš težiti da budeš bolji nego juče (naravno ne u preteranoj formi), a ne bolji od nekoga drugog. Ljudi nikada nemaju ista polazišta – nisu iste snage, visine, mentalnih kapaciteta, talenata… Uvek će se naći neko bolji od tebe u nečemu, ali zapamti da si i ti uvek bolji u nečemu od nekoga drugog. Probaj da odustaneš od nedostižne ideje da budeš najbolji u svemu.

8. Podseti sebe da se svako ističe u različitim stvarima

To što nisi najbolji u nečemu ne treba da vodi odustajanju od te aktivnosti. Budi blaži/a prema sebi, tako što ćeš priznati da je neko bolji od tebe u tome, primeti da si istovremeno ti od te osobe bolji/a u nečemu drugom, a zatim nastavi da uživaš u aktivnosti jer ti prija, a ne jer te čini najuspešnijim/jom.

9. Isprobaj nove stvari i daj sebi šansu

Eksperimentiši sa različitim aktivnostima kako bi omogućio/la sebi da dođeš u kontakt sa svojim talentima. A zatim dozvoli sebi da se osećaš ponosno zbog ovladavanja novim veštinama. Razmišljaj o pozitivnim rezultatima. Npr. Prijavio/la sam se za neku trku i shvatio/la da sam prilično brz/a! Ovakve pozitivne misli postepeno će se ugrađivati u povoljniju sliku o sebi i pomoći u stvaranju većeg samopouzdanja.

10. Prepoznaj šta možeš da promeniš kod sebe, a šta ne možeš

Ako shvatiš da si nesrećan/na zbog nečega što možeš da promeniš kod sebe (npr. telesnu težinu) , otpočni promenu već danas. Ako je to nešto na šta ne možeš da utičeš (npr. tvoja visina), radi na tome da to prihvatiš. Opsednutost sopstvenim manama može zaista da sroza mišljenje o sebi i značajno umanji samopouzdanje. Za smanjeno samopouzdanje ne moraju biti odgovorne brojne mane, ponekad je dovoljna i samo jedna, koja postaje centar naše preokupacije i dokaz sveopšte manje vrednosti. Shvati da je ono što te opterećuje uglavnom za većinu drugih ljudi gotovo neprimetno.

11. Postavi ciljeve

Razmisli o tome šta želiš da postigneš. Zatim napravi plan kako ćeš to uraditi. Drži se tog plana i nastoj da pratiš progres. Treniraj svoj unutrašnji glas da te podseti koliko toga si realizovao/la. Npr. ako je tvoj plan da svakodnevno vežbaš 45 minuta, svaki put kad uspeš dozvoli sebi da se osećaš dobro što si održao/la obećanje i uveravaj sebe kako imaš snage da nastaviš.

12. Budi ponosan/na na svoje mišljenje i ideje

Nemoj se plašiti da izneseš svoje ideje; ako se neko sa njima i ne slaže, to nije refleksija tvoje vrednosti ili tvoje inteligencije. Ljudi jednostavno imaju svoje preferencije, svoje subjektivne sudove i gotovo je nemoguće da im se uvek dopadne sve što imaš na umu.

13. Nauči da prihvataš komplimente

Kada je samopouzdanje nisko, veoma je lako prenebregnuti dobre stvari koje ljudi kažu o nama. Štaviše, skloni smo da ne poverujemo kada neko o nama kaže nešto lepo. Umesto prihvatanja, često pomislimo “da, ali nisam ja baš toliko dobar/a u tome”, čime brišemo vrednost komplimenta. Zato je važno dozvoliti sebi da apsorbuješ kompliment, dočekaš ga sa zahvalnošću i shvatiš ga ozbiljno. Važno je takođe da budeš spreman da daš iskrene komplimente zauzvrat.

14. Napravi doprinos

Pokušaj da podučavaš nečemu druge ljude, prijavi se za neku volontersku akciju, učestvuj npr. u kolektivnom čišćenju svog kraja, jer kada jasno uvidiš da ono što radiš pravi razliku, to će poboljšati tvoje mišljenje o sebi i uticati povoljno na razvoj samopouzdanja.

15. Vežbaj, relaksiraj se i zabavljaj se

Fizička aktivnost oslobađa stres, a biti fit dodatno utiče na izgradnju povoljnije slike o sebi. Ako razmišljaš npr. “kako bi imao/la više prijatelja da si atraktivniji/a”, ovakve misli će zasigurno sniziti samopouzdanje. Ovim putem se samo fokusiraš na to šta nije savršeno, umesto da činiš najbolje od onoga što imaš. Provodi vreme sa ljudima kojima je stalo do tebe, radi stvari koje voliš i fokusiraj se na ono što je dobro. To će učiniti da se osećaš dobro baš onakav kakav si.

Rozenbergova skala samopouzdanja

Ovo je jedan od trenutno najvalidnijih mernih instrumenata na tržištu za procenu nivoa samopouzdanja. Sastoji se od 10 izjava na koje možete odgovoriti sa: potpuno se slažem, slažem se, ne slažem se i potpuno se ne slažem.

Ako želite da proverite svoj nivo samopouzdanja odgovorite na sledeće tvrdnje:

U globalu, zadovoljan/a sam samim sobom.
Ponekad mislim da uopšte ne valjam.
Osećam da imam gomilu kvaliteta.
Sposoban/a sam za mnoge stvari podjednako kao i drugi ljudi.
Osećam da nema mnogo toga zbog čega bi se ponosio/la.
S vremena na vreme osećam se prilično beskorisno.
Osećam da sam dovoljno vredna osoba, ili bar onoliko koliko i drugi ljudi.
Voleo/la bih da imam više poštovanja prema sebi.
Sve u svemu, sklon/a sam tome da sebe doživljavam kao neuspešnu osobu.
Imam pozitivan stav prema sebi.

Bodovanje

Tvrdnje 1, 3, 4, 7, 10 imaju sledeće bodove – ako je odgovor potpuno se slažem 4 poena, slažem se 3 poena, ne slažem se 2 poena, potpuno se ne slažem 1 poen
Tvrdnje 2, 5, 6, 8 i 9 imaju sledeće bodove – ako je odgovor potpuno se slažem 1 poen, slažem se 2 poena, ne slažem se 3 poena, potpuno se ne slažem 4 poena

Tumačenje

Saberi sve poene, što je skor viši to je i samopouzdanje više. Smatra se da oni iznad skora 20 imaju zadovoljavajući nivo samopouzdanja.

Šta je više ta ljubav? – Nova perspektiva…

Od kada je sveta i veka ljudi su pokušavali da definišu ljubav. Tu večnu silu koja nas pokreće, koja nas čini zadovoljnijim, ispunjenijim bićima, to nešto bez čega smo prazni, bez čega sve drugo nema smisla, taj osećaj da nekome pripadamo i da je život vredan življenja.

Uspeli smo vremenom da razlučimo zaljubljenost od ljubavi, jer je njena manifestacija prilično jasna i gotovo univerzalna. Kada smo zaljubljeni obično to osećamo samim telom – imamo čuvene leptiriće u stomaku, klecaju nam kolena, obrazi se rumene, a srce žestoko udara u grudima na samu pomisao na dotičnu osobu. U zaljubljenosti se lako prepoznaju i svi ti mentalni procesi koji je prate – sklonost ka idealizaciji partnera, preuveličavanje njegovih poželjnih osobina, negiranje i sklanjanje pod tepih onoga što nam se ne dopada. Pored ovoga, zaljubljenost se lako očitava i u snazi naše volje – tada smo poletni, uvek spremni na akciju, čini se da možemo i nemoguće, nema toga što bi nas sprečilo da udovoljimo voljenoj osobi, ona je uvek prva na listi naših prioriteta, zbog nje često zanemarujemo i svoje najbazičnije potrebe, uvek smo voljni da vreme provodimo sa tom osobom, kao i da sa njom delimo sve svoje aktivnosti.

Međutim, vreme prolazi i ovaj ružičasti period polako jenjava. Nestaju gore navedene fiziološke reakcije, idealizacije polako ustupaju mesto dosta prizemnijem sagledavanju partnerovih osobina, negiranje njegove nesavršenosti ne može večno da potraje, ponovo se javlja potreba za sopstvenim psihološkim prostorom, za većom slobodom, za raskidanjem simbioze i većom samostalnošću, lista prioriteta dobija novu hijerarhiju…

Zvuči gotovo tužno, pa ipak – kažu da ovde počinje ljubav. Ima li ta ljubav ovako dosledna pravila kao zaljubljenost?

Svako od nas se bar nekada u životu osvrnuo oko sebe i pokušao da nađe parove koji se vole. Vidimo dvoje ljudi koji su i nakon dugo vremena nasmejani, svuda idu zajedno, nikada se ne svađaju, sve rešavaju dogovorom i imaju veoma slične sisteme vrednosti. I, taman pomislimo da je ovo ljubav, a to dvoje se ubrzo rastave. Sa druge strane, svedoci smo toga da ima dosta parova koji su stalno u konfliktu, ne slažu se ni oko najbazičnijih stvari, lako planu jedan na drugoga, isto tako lako međusobno iskazuju veoma romantična osećanja, a njihov odnos stalno deluje kao hod po žici. Ipak, dešava se da ovako turbulentni parovi opstaju, nešto ih veže, a mi ne možemo da dokučimo tu zajedničku nit.

Možemo li onda, nakon ovakvih iskustvenih eksperimenata formulisati univerzalnu definiciju ljubavi? I treba li?

Do sada, ljubav je uglavnom razmatrana kroz dve oprečne struje. Sa jedne strane, tu su oni koji ljubav definišu kao osećanje, kao emociju koje ili ima ili ne. Ako se prihvatimo definicije ljubavi kao osećanja, padamo u zamku da je svedemo na kategoriju „sve ili ništa“. Ljubav je ili prisutna ili nije, baš kao i strah, a ovakva koncepcija ne ostavlja prostora za popravku. Ako je ljubav isparila, ako je više ne osećam, nemoćan sam da na takvo stanje utičem. I istina, mnogi od nas se, pri proceni toga da li je ljubav i dalje prisutna, oslanjaju na ovaj neverbalizovani osećaj.

Sa druge strane je jedna daleko optimističnija i vedrija koncepcija ljubavi, ali koja od nas zahteva određeni napor. U ovu drugu struju spadaju sve one postavke u kojima je ljubav definisana kao umeće (kao kod Froma) ili kao sposobnost (što je tendencija novijih pravaca u psihoterapiji). Prva struja, gde je ljubav predstavljena kao osećanje, više se zanima za ideju da li se osećamo ljubljenim, dok se druga struja, u kojoj je ljubav umeće ili sposobnost, podrobnije bavi našim kapacitetima za ljubav. Dakle, prva implicira egocentričnu perspektivu – da li me neko voli, kako naći objekat ljubavi, a druga refleksivnu perspektivu – kako biti sposoban da nekoga voliš.

Jasno je da se u prvom slučaju krivac za prestanak ljubavi traži u partneru, i to u formi „to nije bila osoba za mene, neko drugi će me više voleti“. Dok se u drugom slučaju odgovornost za opstanak ljubavi situira u meni, u formi „ljubav zavisi od moje spremnosti za ljubav“. Moguće je da zato mnogima ova druga perspektiva nije naročito dopadljiva jer, mnogo je lakše okriviti drugoga za slom jedne ljubavi, nego tragati za sopstvenim manjkavostima.

Vidimo da se lagano prešlo sa pitanja kako naći odgovarajućeg partnera i da li mi on pruža ono što mi treba, na pitanje šta ja mogu da uradim da bi bio sposobniji da pružim ljubav. Koje sposobnosti mi nedostaju, mogu li nešto učiniti da ljubav potraje, na koje kapacitete se mogu osloniti, šta su moji potencijali, a šta su moje prepreke za ljubav?

Priča se pomerila sa pasivnog čekanja „pravog“ koji treba da mi pruži ljubav, ka delanju, agensnosti i razvoju sopstvenih kapaciteta za ljubav. Baš kao što se i druge sposobnosti mogu vežbati i unaprediti, moguće je bildovati i ljubav! Iako prihvatanje ove pozicije zahteva puno truda, ima i onih koji su je ipak sa oduševljenjem dočekali, jer konačno imaju jasan kompas šta treba raditi, kao i nadu da je nešto moguće uraditi po ovom pitanju.

Kao što znamo kojim zadacima se jačaju intelektualne sposobnosti, kojim vežbama se podiže fizička spremnost, tako bi sada morali znati kriterijume za bildovanje ljubavi, ako nastojimo da je „adekvatno“ pružimo. Tako su sačinjene čitave liste zahteva koje bi trebalo ispoštovati, kao na primer razvijati brigu, odgovornost, poštovanje, poznavanje (From), zatim strast, intimnost, privrženost (Sternberg), kao i toleranciju na frustraciju, inicijativu, volju, itd. I naravno, čim neko ponudi set kriterijuma nužnih da se dostigne sposobnost za ljubav, on priču o ljubavi pretvori u normative. Iako kreirani iz glave pojedinca, to su sada standardi za ljubav po kojima moramo igrati, baš kao da nam svima prija isto.

Ove liste pretenduju na univerzalnost, jer impliciraju da svaka osoba, ako želi da razvije sposobnost za ljubav, mora ići u istom smeru. Zar ne bi onda sve ljubavi ličile? Zar ih ne bi lako raspoznavali na ulici? Kako se ipak i oni najbolji igrači ljubavi sapletu, a oni nespretni ostaju u igri? Priča je verovatno daleko složenija od ove, na sličan način na koji niko do sada nije uspeo da ponudi univerzalnu definiciju normalnosti.

I šta sad? Da li smo došli do ćorsokaka alternativa sa ove dve definicije – na jednoj strani definicija ne postoji, ljubav se oslanja na osećaj, na drugoj strani nude nam univerzalnu definiciju ljubavi, a jasno vidimo da sve ljubavi nisu iste. Prvi su jednostrani jer se fokusiraju na problem primanja ljubavi, a drugi jer akcenat bacaju na problem davanja ljubavi.

Nije li ljubav stvar odnosa? Zar nismo u tome zajedno? Ti i ja! Ne može problem biti ili u tebi ili u meni. Zato ću umesto egocentrične/samocentrirane sa jedne, i refleksivne perspektive, sa druge strane, koje smo imali prilike da vidimo, ponuditi treću – relacionističku perspektivu ljubavi. Onu, koja implicira da je za ljubav potrebno dvoje i da se ljubav stvara u uzajamnom odnosu dva bića. Dakle, ljubav nije UNUTAR, već IZMEĐU ljudi! I nije stvar davanja ili primanja, već razmene.

Definiciju koja prati ovu liniju razmišljanja, iznedrila je konstruktivistička autorka Mildred MekKoj, a ona glasi:

„Ljubav je svest o validaciji sržne strukture“.

Po čemu je sad ova definicija toliko drugačija?

Za početak, jer nije univerzalna, već krajnje idiosinkratična. Šta je nečija sržna struktura nije unapred određeno, već ostaje otvoreno da se definiše od osobe do osobe, u svakom konkretnom slučaju. Najprostije rečeno, sržna struktura obuhvata sve za nas ključne konstrukte koji tvore naš identitet. Tako na primer, ako su moji sržni konstrukti poštovanje, samostalnost, sloboda i emotivnost, osoba koja me validira u tome, dakle koja me poštuje na onaj način na koji ja definišem poštovanje, koja podstiče, a ne sputava moju samostalnost, koja mi pruža potrebnu slobodu i koja me hrabri u tome da nesmetano iskazujem emocije, je upravo ona osoba od koje osećam da dobijam ljubav i ona osoba koju zbog toga osećam da volim. Na isti način, jer je reč o razmeni, a ne prostom reciprocitetu po principu „oko za oko, zub za zub“, ja moram proniknuti u njene sržne konstrukte i iste nastojati da validiram. Tada će i ona povratno osetiti moju ljubav i uputiti istu meni.

Sledi da je velika zabluda da će ljudi sa sličnim sistemom vrednosti imati veće šanse za ljubav. Njima će možda biti lakše da uđu u perspektivu druge osobe, jer postoji veći komunalitet u konstruisanju, ali to ne znači da su oprečne perspektive osuđene na propast. Ljubav će nastaviti da živi dokle god smo u stanju da razumemo procese konstruisanja druge osobe i da sa njom budemo u odnosu uloga.

Ova perspektiva takođe lako može da nam objasni kako postoji i kako se održava ljubav kod naizgled konfliktnih parova sa početka priče. Ako su recimo dominantni konstrukti jedne osobe orijentisani oko davanja, pa ta osoba ima ideju da je dobra ako je brižna, požrtvovana i nesebična, a druga osoba sebe konstruiše kao nesigurnu, zavisnu i inertnu, njihove konstrukcije, iako se ne podudaraju u pojavnom smislu, mogu dobro da kliknu. Sve je ok dok se neko oseća ostvarenim time što pruža, a neko zadovoljnim time što dobija. Problem nastaje kada želimo da damo nekome nešto što on ne želi da primi, ili kada nam neko šalje nešto što ne želimo da prihvatimo.

Poznajem mnoge parove u kojima žena liči na mamu svome mužu – brine, grdi ga, kontroliše ga i ugađa mu. Na perifernom nivou, dakle u ravni ponašanja, može izgledati da mužu to smeta – on će se možda žaliti prijateljima kako ga žena uhodi, ne da mu mira i stalno ga proverava kao da je malo dete. Prikazivaće se kao osoba kojoj je važna sloboda, iako je zapravo sloboda u njegovom sistemu konstruisanja podređeni konstrukt. Na nadređenom nivou, uočavamo da su za njega ženina ljubomora, kontrola i zabrinutost upravo glavni elementi u području konstruisanja ljubavi. Kada ne bi bilo ovakvih “dokaza” ljubavi, on bi se možda osetio nevoljenim. Stoga, ako je njemu potrebna “nova” mama, zašto to ne bi bila ljubav? Nije bitno da li su nam sržne strukture slične, već da li ih međusobno validiramo. Dolazimo do činjenice, iako nije baš blisko pameti, da se čak i sado-mazo odnosi mogu smatrati ljubavnim, jer je reč o uzajamnom pristanku na takvu konstelaciju stvari.

Ljudi mogu voleti i tražiti razne stvari u odnosima, neke su nam logične, neke krajnje bizarne, ali dok god postoji prećutni konsenzus oko njih, dakle dok god je reč o uzajamnoj validaciji sržne strukture, na dobrom smo putu.

Niko nam ne može reći šta je ljubav, niti šta bi trebalo da bude. Nema unapred određenog recepta za ljubav! Sledeći put kada se zapitate da li je ovo između nas dvoje još uvek ljubav, stavite na papir sve ono što težite da budete kao osoba, kao i sve ono čemu vaš partner teži, a zatim pokušajte da odgovorite na pitanje koliko tim vašim konstruktima partner izlazi u susret i koliko vi uspevate da ne stojite na putu njegovim.

Čini mi se da je to ljubav – jedinstvena i bez pravila, baš kao i ljudi.